Jesmo li ga zaboravili, Ivan Cankar

[vaya con dios]

 

[vaya con dios]

Priznajem ...jesam. Jedan duži period. Ali uvek postoji nešto ili neko ko nas podseti na ono što smo smeli s uma...Gledala sam jednu emisiju na tv-u u kojoj je gostovala Ljiljana Jakišić, tako jedan pozitivan lik, borac, i pričajući o svojoj karijeri rekla je "kada ste pročitali Cankarovu "Deseticu", "šoljicu kafe"...a ja sam neko ko sve zapisuje, tog momenta u mom podsetniku upisan je Ivan Cankar.
Pisao je romane, drame, kratke priče i eseje, a bavio se i politikom. je od začetnika modernizma u slovenačkoj književnosti. Proglašen je najvećim slovenačkim piscem, a često ga upoređuju sa književnim velikanima Francom Kafkom ...
Pored romana, drama, eseja najdraže su mi njegove pripovetke u kojima iskazuje svoje najiskrenije emocije prema onima koje voli.

Samo deo iz pripovetke " ŠOLJICA KAFE"
Jednom sam poželeo crnu kafu. Ne znam kako mi je to palo na pamet, poželeo sam je. Možda samo zato što sam znao da u kući nemamo ni hleba, a kamoli kafe. Čovek je u svojoj uobrazilji zao i nemilosrdan. Mati me je pogledala velikim, uplašenim pogledom i nije ništa odgovorila. Pust i zlovoljan, bez reči i pozdrava vratio sam se pod krov da bih pisao o tome kako su se voleli Milan i Breda i kako su oboje bili plemeniti, srećni i veseli. ''Ruku pod ruku,oboje mladi,jutarnjim suncem obasjani,rosom umiveni...'' Čuo sam tihe korake na stepenicama. Došla je mati; pela se polalko i pažljivo, u ruci je nosila šoljicu kafe. Sad se sećam da jož nikad nije bila tako lepa kao u tom trenutku. Kroz vrata je koso sjao zrak podnevnog sunca, pravo majci u oči; bile su krupnije i bistrije, sva nebeska svetlost sjala je iz njih, sva nebeska blagost i ljubav. Usne su se osmehivale kao u deteta koje donosi radostan dar. Ja sam se osvrnuo i rekao zlobnim glasom:''Ostavite me na miru!... Sad mi ne treba!'' Još nije bila na vrhu stepenica; video sam je samo do pojasa. Kada je čula moje reči, nije se ni pomakla; samo je ruka, koja je držala šoljicu kafe zadrhtala.
Gledala me je uplašeno, svetlost u očima je umirala. Od stida mi krv udari u obraze, pođoh prema njoj brzim korakom. ''Dajte,majko!'' Bilo je dockan; svetlosti više nije bilo u njenim očima, niti osmeha na njenim usnama. Popio sam kafu i tešio sam se:''Večeras ću joj reći onu reč, onu dobru reč koju je očekivala njena ljubav...''
Nisam joj rekao ni uveče , ni drugog dana, pa ni na rastanku.. Tri ili četiri godine docnije u tuđini, tuđa žena donela mi je kafu u sobu. Pretrnuo sam tada , zabolelo me u srcu tako silno da mi je došlo da vrisnem od bola. JER SRCE JE PRAVEDAN SUDIJA I NE ZNA ZA SITNICE...

Pročitaj više na: https://www.biografija.org/knjizevnost/ivan-cankar/

 

[suave]

U srednjoj školi radili smo Kralj Betajnove. Odličan dramatičar. Mnogo bolji od Krleže i njegovog opusa

 

[Ganfajter]

malo je napisao
i nismo