Потрага за геном „бесмртности“
МНОГЕ цивилизације имају приче и бајке којим покушавају да објасне човекову смртност. На пример у Африци, према једној легенди Бог је послао једног камелеона да човечанству донесе бесмртност, али он је тако споро ишао да је пре њега стигао један други гуштер који је донео поруку о смртности. Лаковерно човечанство је прихватило поруку овог гуштера и стога изгубило бесмртност.
Кроз векове су такође и филозофи покушавали да одговоре на питање: Зашто човек умире?
У четвртом веку пре н. е., грчки филозоф Аристотел поучавао је да живот човека зависи од способности тела да усклади топлоту и хладноћу. Он је рекао: „Смрт увек наступа због извесног недостатка топлоте.“
С друге стране, Платон је научавао да човек има бесмртну душу која преживљава смрт тела.
Данас, упркос задивљујућим достигнућима савремене науке, на питања биолога зашто старимо и умиремо углавном не добијамо одговор. Лондонски часопис The Guardian Weekly је рекао: „Једна од великих мистерија у медицини није зашто људи умиру од кардиоваскула
рних обољења или рака, већ зашто умиру чак и када је све у реду. Ако се људске ћелије деле и обнављају око 70 година, зашто све оне изненада престају с деобом?“
У свом настојању да схвате процес старења, генетичари и молекуларни биолози посветили су своју пажњу ћелији.
Многи научници верују да се унутар ових микроскопских јединица може пронаћи кључ за дужи живот.
На пример, неки предсказују да ће генетски инжењеринг ускоро омогућити научницима да победе рак и срчана обољења. Међутим, колико је наука близу тога да човечанству испуни сан о вечном животу?
Откривање тајни у ћелији
Раније генерације научника покушавале су да открију тајне у ћелији, али недостајали су им неопходни алати да би то постигли. Тек су током прошлог века научници били у могућности да завире у ћелију и запазе многе њене основне компоненте. Шта су пронашли? Научни писац Рик Гор, каже да се „ћелија претворила у микрокосмос“.
Да бисте некако представили огромну сложеност ћелије, запазите да је свака од њих сачињена од билијарди много сићушнијих јединица које се зову молекули. Међутим, када научници осматрају структуру ћелије они запажају невероватан ред и доказ о пројектовању. Професор Филип Ханавалт, асистент генетике и молекуларне биологије на Станфордском универзитету, каже: „Нормалан раст чак и најпростијих живих ћелија захтева да се на усклађен начин одигра на десетине хиљада хемијских реакција.“ Он такође изјављује: „Испрограмирани учинак ових сићушних хемијских индустрија далеко надмашује способности једног научника у лабораторији.“
Замислите само застрашујући задатак: путем биологије покушати продужити људски животни век. Осим темељитог разумевања основних градивних елемената живота, била би такође неопходна и способност манипулисања тим елементима! Завиримо накратко у људску ћелију како бисмо илустровали изазов с којим се биолози суочавају.
Све је у генима
Унутар сваке ћелије налази се један сложени контролни центар који се зове једро. Једро управља ћелијским активностима тако што следи низ кодираних инструкција. Ове инструкције су ускладиштене у хромозомима.
Наши хромозоми се састоје углавном од протеина и дезоксирибонуклеинске киселине, или скраћено ДНК. Иако научници још од краја 1860-их знају за ДНК, њена молекуларна структура није била потпуно схваћена све до 1953. Чак и тада, требало је да прође још једна деценија да би биолози почели да схватају „језик“ који ДНК молекули користе да би пренели специфичне генетске информације. (Видите оквир на 22. страни.)
Током 1930-их, генетика је открила да се на завршетку сваког хромозома налази кратак низ ДНК који помаже у стабилизацији хромозома. Названи теломере, од грчке речи телос (крај) и мерос (део), ови делићи ДНК имају улогу заштитне капице на завршетку пертли. Без теломера, наши хромозоми би се расплели и распали на кратке сегменте, прионули једни уз друге или на неки други начин постали нестабилни.
Међутим, истраживачи су касније запазили да се код већине врста ћелија теломере скраћују након сваке наредне деобе. Стога, након 50 или више деоба, теломере у ћелији се смањују на сићушне грудве, а ћелија престаје с деобом и на крају изумире. Запажање према којем су ћелије изгледа ограничене на одређен број деоби пре него што изумру, први пут је током 1960-их изнео др Леонард Хејфлик. Отуда о овом феномену многи научници говоре као о Хејфликовој граници.
Да ли је др Хејфлик открио кључ за старење ћелије? Неки су тако мислили. Године 1975, у часопису Nature/Science Annual било је речено да авангарда која проучава област старења верује да „сва жива бића носе у себи прецизно темпирани механизам за самоуништење, сат старења који одбројава време“. Заиста, постојала је све већа нада да ће научници на крају почети да се усредсређују на сам процес старења.
Током 1990-их, истраживачи који су проучавали ћелије рака код људи, открили су још један важан кључ када је у питању овај „ћелијски сат“. Открили су да су малигне ћелије на неки начин научиле како да превазиђу свој „ћелијски сат“ и деле се до бесконачности. Ово откриће је вратило биологе на један од најнеобичнијих ензима, који је откривен током 1980-их, а касније су га редовно проналазили у скоро свим врстама ћелија рака.
Тај ензим се зове теломераза. Шта он ради? Једноставно речено, теломераза може да се упореди с кључем који „сат“ ћелије увек доводи у почетни положај, тако што продужује његове теломере.
Крај старењу?
Истраживање теломеразе ускоро је постало једно од најактуелнијих подручја молекуларне биологије.
Дубљи смисао је био: ако би биолози успели да употребе теломеразу како би поништили скраћивање теломера приликом деобе нормалних ћелија, можда би на тај начин могло да се заустави или у најмању руку битније одложи старење.
Занимљиво је то што Geron Corporation News изјављује да су истраживачи који експериментишу с теломеразом у лабораторији, већ демонстрирали да се нормалне људске ћелије могу изменити како би поседовале „способност бескрајне деобе“.
Упркос таквом напретку, нема пуно разлога за очекивање да ће у блиској будућности биолози помоћу теломеразе знатно продужити наш животни век. Зашто не? Један од разлога је тај што старење обухвата много више од пропадања теломера. На пример, осмотрите коментаре др Мајкла Фосела, писца књиге Reversing Human Aging: „Ако бисмо победили старење, овакво какво данас познајемо, још увек бисмо старили на неки нови, мање познат начин. Ако бисмо неограничено продужавали наше теломере, можда не бисмо оболевали од болести које сада повезујемо са старошћу, али ипак бисмо се на крају истрошили и умрли.“
Заиста, изгледа да има више биолошких фактора који доприносе процесу старења. Али одговори за сада остају закључани изван домашаја научника. Леонард Гваренте с Технолошког института у Масачусетсу, каже: „Тренутно, старење је још увек у великој мери налик црној кутији“ (Scientific American, јесен 1999).
Док биолози и генетичари и даље проучавају ћелију да би разумели зашто човечанство стари и умире, Божја Реч открива прави разлог.
Она једноставно каже: „Преко једног човека [је] у свет ушао грех и преко греха смрт, и тако се смрт проширила на све људе јер су сви сагрешили“ (Римљанима 5:12).
Да, смрт људи настаје услед појаве коју наука никада неће моћи да излечи — услед наслеђеног греха (1. Коринћанима 15:22).
С друге стране, наш Створитељ обећава да ће поништити последице наслеђеног греха помоћу откупне жртве Исуса Христа (Римљанима 6:23). Можемо бити сигурни да наш Створитељ зна како да преокрене старење и смрт, јер Псалам 139:16, (ДК) каже:
„Заметак мој видјеше очи твоје, у књизи је твојој све то записано.“
Без сумње, Јехова Бог је створио генетски код и, тако рећи, записао га је. Стога, он ће се у одговарајуће време побринути за то да гени омогуће вечни живот онима који су послушни његовим захтевима (Псалам 37:29; Откривење 21:3, 4).
.....................
za zrtve zivotinja 
