Агарта
Poznat
- Poruka
- 8.355
Управо читам Калајићеву Мапу (анти)утопија, па наиђох на нешто што сам у принципу већ знао (учење је поновно откривање), али сматрам да се често заборавља, па треба подсетити.
У критици разних илузија модерног човека, Драгош је дошао до спиритизма, који представља антипод рационализму модерне. Односно дозвољену алтернативу, која даје људима олакшање, али све у оквиру дозвољеног система. Уосталом, слично важи за све пост-модерне облике "духовности".
Калајић не критикује феномен са позитивистичког апекта, не назива "научнике" који су тврдили како су на грамофон снимили гласове мртвих шарлатанима (што је вероватно тачно и) што би било најлакше рећи. Он "не жели да улази" у то питање.
У питању је кардинална грешка у перспективи испитивања или питања, која се од стране скептичне науке већ читав век усмерава ка негацијама феномена, уместо да се усмери ка самом феномену, да притом пренебрегне интерпретације изљазивача истог, те да одговори на питање: "шта је тај феномен".
Те даље, у фусноти имамо известан одговор:
У том погледу, овде је довољно указати на пример индуистичке традиције где не-материјални, метафизички ентитети (са становишта категоризације западне, "рационалне" мисли), имају својства конкретности или збиљности, за разлику од материјалних, опипљивих ентитета који носе атрибуте илузорности, нестварности. Та одређивања, посве обрнута од оних у конвенцијама западног "рационализма", могу се разумети као начело да су ови ентитети трајни непромењиви, а други управо промењиви и ефемерни. Тако у упанишадској доктрини тејас је блиставост, енергија која ствара кости, мождину и саме речи, док појам сукшма-сарира означава "суптилно тело", ондосно омотач од мреже суптилних енергија, које посредују између физичког и узрочног тела. Ако тај комплекс приведемо феноменина који изазивају спиритузам, у циљу осветљења њиховог значења, јасно је да омогућавају опстанак "суптилних енергија", односно западног "духа" или "душе", и након смрти; тај опстанак је попут самог тела, или леша, у знаку распадања, дакле процеса постепеног ишчезавања или преображаја у друге ентитете. Тамо где није постојала свест о смрти и где је људе задесила ненадано, није извршена она неопходна припрема за ишћезавање и преображај "суптилних енергија", које тако остају "изненађене", или чак "несвесне" смрти, опирући се процесима рападања; отуда, скоро по правилу, феномен "психичких лешева" окружује места где је смрт наступила насилно и ненадано.
Мапа (анти)утопија, поглавље Живот иза живота, Гласови мртвих виа радио, стр. 165-166.
Рекох да концепт није непознат. Он заправо објашњава народне обичаје везане за период од 40 дана, те сујеверја шта треба избегавати како би душа добила мира. Наравно, ови системи веровања су ушли у модерну културу и путем хорора, који имају основ у таквом погледу на стварност.
Но, уочиомо да је циљ управо дати души мира, а не узнемиравати је ради профаних циљева. У том смислу, Калајић се даље пита шта можемо "сазнати" од таквих душа. Као и код осталих модерних феномена, бекства од стварности, овде не-релеално, постаје по правилу под-реално. Такав "спиритизам" је нешто достојно подсмеха људи ранијих традиција. Комуникација са лешевима тако даје дебилне одговоре.
При томе је на крају небитно да ли је до комуникације стварно дошло, или је она измишљена. Јер, треба имати памети за добро смишљену лаж. Чуо сам верзију да је реч "мит" (митос) изворно означавала лаж, али су такве лажи људима давале етички подстицај. Какву поуку о веома овоземаљским стварима могу живи добити од мртвих?!
Сасвим је друго питање даља судбина "суптилних енергија", те постојање "душе" или њених компоненти који неће бити "комуникабилне" сваком шарлатану или аматеру који види ауру око живих... Можемо и о томе разговарати...
У критици разних илузија модерног човека, Драгош је дошао до спиритизма, који представља антипод рационализму модерне. Односно дозвољену алтернативу, која даје људима олакшање, али све у оквиру дозвољеног система. Уосталом, слично важи за све пост-модерне облике "духовности".
Калајић не критикује феномен са позитивистичког апекта, не назива "научнике" који су тврдили како су на грамофон снимили гласове мртвих шарлатанима (што је вероватно тачно и) што би било најлакше рећи. Он "не жели да улази" у то питање.
У питању је кардинална грешка у перспективи испитивања или питања, која се од стране скептичне науке већ читав век усмерава ка негацијама феномена, уместо да се усмери ка самом феномену, да притом пренебрегне интерпретације изљазивача истог, те да одговори на питање: "шта је тај феномен".
Те даље, у фусноти имамо известан одговор:
У том погледу, овде је довољно указати на пример индуистичке традиције где не-материјални, метафизички ентитети (са становишта категоризације западне, "рационалне" мисли), имају својства конкретности или збиљности, за разлику од материјалних, опипљивих ентитета који носе атрибуте илузорности, нестварности. Та одређивања, посве обрнута од оних у конвенцијама западног "рационализма", могу се разумети као начело да су ови ентитети трајни непромењиви, а други управо промењиви и ефемерни. Тако у упанишадској доктрини тејас је блиставост, енергија која ствара кости, мождину и саме речи, док појам сукшма-сарира означава "суптилно тело", ондосно омотач од мреже суптилних енергија, које посредују између физичког и узрочног тела. Ако тај комплекс приведемо феноменина који изазивају спиритузам, у циљу осветљења њиховог значења, јасно је да омогућавају опстанак "суптилних енергија", односно западног "духа" или "душе", и након смрти; тај опстанак је попут самог тела, или леша, у знаку распадања, дакле процеса постепеног ишчезавања или преображаја у друге ентитете. Тамо где није постојала свест о смрти и где је људе задесила ненадано, није извршена она неопходна припрема за ишћезавање и преображај "суптилних енергија", које тако остају "изненађене", или чак "несвесне" смрти, опирући се процесима рападања; отуда, скоро по правилу, феномен "психичких лешева" окружује места где је смрт наступила насилно и ненадано.
Мапа (анти)утопија, поглавље Живот иза живота, Гласови мртвих виа радио, стр. 165-166.
Рекох да концепт није непознат. Он заправо објашњава народне обичаје везане за период од 40 дана, те сујеверја шта треба избегавати како би душа добила мира. Наравно, ови системи веровања су ушли у модерну културу и путем хорора, који имају основ у таквом погледу на стварност.
Но, уочиомо да је циљ управо дати души мира, а не узнемиравати је ради профаних циљева. У том смислу, Калајић се даље пита шта можемо "сазнати" од таквих душа. Као и код осталих модерних феномена, бекства од стварности, овде не-релеално, постаје по правилу под-реално. Такав "спиритизам" је нешто достојно подсмеха људи ранијих традиција. Комуникација са лешевима тако даје дебилне одговоре.
При томе је на крају небитно да ли је до комуникације стварно дошло, или је она измишљена. Јер, треба имати памети за добро смишљену лаж. Чуо сам верзију да је реч "мит" (митос) изворно означавала лаж, али су такве лажи људима давале етички подстицај. Какву поуку о веома овоземаљским стварима могу живи добити од мртвих?!
Сасвим је друго питање даља судбина "суптилних енергија", те постојање "душе" или њених компоненти који неће бити "комуникабилне" сваком шарлатану или аматеру који види ауру око живих... Можемо и о томе разговарати...
Poslednja izmena:
). Ipak bilo bi smisleno pretpostaviti da duša ostaje u tom stanju, nepomućenosti borbom za svakodnevni fizički opstanak, barem još ono vreme koje po običajima traje 40 dana. To bi bio taj mir duše, koga ne bi valjalo remetiti. Pod petpostavkom da je komunikacija sa dušom umrlog tom stanju moguća, odgovori koje bi mogla da da, svakako bi bili interesantni, živim ljudima. E sad kako bi izgledala ta pitanja i čega bi se doticala, to uglavnom zavisi od živuće klijentele. Počevši od "radoznalih" unuka koji bi da čuju gde je deda "zakop'o novce", pa do ozbiljnih metafizičkih pitanja, primera ima, koji pokrivaju celu oblast fizičke egzistencije čoveka.Dobijeni odgovori se odavno naširoko beleže, naravno i komentarišu, tako da bi se na osnovu te mase primera nekim metodama komunikacije mogla pokloniti oprezna verodostojnost.Ovde imamo jedan retko ostvariv odnos živih, dakle definitivno svega čim se racionalan um bavi za svog života i pri tom ne poima ništa van toga, sa onima koji to definitivno više nisu, znači sa manje ili više verodostojnom alternativom. Valjda zato Dragoš opisuje tu alternativu kao "dozvoljenu", jer se unutar tih dosta nesigurnih granica verodostojnosti, ona ipak da inkorporirati u jednu zdravu, radoznalu percepciju, Pri tome je naznaka alternativa više formalna, upravo da bi se skrenula pažnja široj publici kako je ovde svaku činjenicu neophodno uzimati veoma kritično, kako ne bismo zapali u samoobmanu. Tako ispada da je ta veoma osetljiva verodostojnost ipak delo nas samih i našeg urođenog otpora ka usvajanju činjenica koja svojom suštinom preskaču barijeru između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta individue, današnje.
