Иначе, тренутно слушам овог господина:
Он је међу мојим
омиљеним, те, сам га, напросто, морала убацити у свој роман "Повратак кошаве у Београд" као један од
лајт-мотива :
30. јуни 1997.
Под кацигу увучем слушалице дискмена. Долфи,
17 West.
Возим, дуго. Контам, на валовима те баснословне мјузе.
Море о мраморје. Разбарушен, прштав, фуриозан. Тршћанска бура и београдска кошава удружене. Истовремено, као да се зеза, игра. Непредвидљив, пун изненађења. Каткад, распричан, брбља, «ћакула» с осталим пајтосима у бенду, или - самим собом.
A зна бити и гладак, нежан, кулирајући, танано дира дамаре.
Тихе варнице вулкана, и ерупција. Ватромет и водоскок у исти мах.
Вајни берлински «лекари», све им *****, који нису умели да разликују дијабетску кому од овердозинга. Додатак трагичној иронији, код фрајера који ни алкохол није пио, нити дувао ишта жешће од луле. И сакса, дакако. Заустављен у пуном замаху снаге. На пола нашег животнога пута, како би рекао највећи Тосканац, у 35-тој. Џезерски Миљковић, Моцарт, др Дулитл. Наводио инструменте да - говоре, певају, смеју се, плачу. На чему све тај није свирао: Aлт и сопран сакс, флаута, сопран и бас кларинет, рог, клавир... Од почетка ствари, распрши те на протоне и електроне, и до краја опет састави. Бољег.
Покушавам да додирнем тај звук.
dum-dum 
