O Jagošu Markoviću, nedavno preminulom našem režiseru smo već pisali...
Najveći um i najveći talenat posle Bojana Stupice...
Veoma mi se dopalo ovo što je rekao u svom poslednjem intervjuu...
Reč je o pozorišnoj publici...
"Ako ima visočanstva u pozorištu, ako ga ima, a ne znam da li ga ima,
onda je to - publika"
Na pitanje da li je pozorište - lekovito, odgovorio je:
Uvek je lekovito.
Pozorište je uz čoveka preko dve hiljade godina.
Ono traje i trajaće.
Lekovito.
Ali od našeg kapaciteta zavisi koliko ćemo uzeti i šta ćemo uzeti.
Kad je đak spreman, učitelj dođe sam.
Svako će u Tolstoju, u Dostojevskom... videti onoliko koliko mogu da vide,
uzeti onoliko koliko su njegovi kapaciteti, koliko je kadar da primi.
Čovek naravno svoje kapacitete može, a i mora razvijati, ali to je sad druga
tema.
Teško da može pozorište da prosvetli dušu onome ko traži zabavu, ili je
došao da rangira žive ljude ko je u kakvoj fazi i da vidi da l’ se ona ugojila.
Ali ima mnogo ljudi koji su velikih kapaciteta da iskreno dožive pozorište.
To su ljudi koji plaćaju karte, koji u tišinu i u mraku sale ulaze s poštovanjem
i doživljavaju ono što mi imamo da im damo.
Oni se zovu publika.
Ako ima visočanstva u pozorištu, ako ga ima, a ne znam da li ga ima, onda
je to publika.
Ako se samo malo zainteresujete, videćete da za silne predstave nema karata.
E pa, ne ide u pozorište publika rijalitija i ne idu ovi što gledaju šta je zgodno
da se bude viđen.
Tu dolazimo do svrhe i smisla.
Jer mi ne igramo viceve nego zna se koji repertoar i literaturu"
Najveći um i najveći talenat posle Bojana Stupice...
Veoma mi se dopalo ovo što je rekao u svom poslednjem intervjuu...
Reč je o pozorišnoj publici...
"Ako ima visočanstva u pozorištu, ako ga ima, a ne znam da li ga ima,
onda je to - publika"
Na pitanje da li je pozorište - lekovito, odgovorio je:
Uvek je lekovito.
Pozorište je uz čoveka preko dve hiljade godina.
Ono traje i trajaće.
Lekovito.
Ali od našeg kapaciteta zavisi koliko ćemo uzeti i šta ćemo uzeti.
Kad je đak spreman, učitelj dođe sam.
Svako će u Tolstoju, u Dostojevskom... videti onoliko koliko mogu da vide,
uzeti onoliko koliko su njegovi kapaciteti, koliko je kadar da primi.
Čovek naravno svoje kapacitete može, a i mora razvijati, ali to je sad druga
tema.
Teško da može pozorište da prosvetli dušu onome ko traži zabavu, ili je
došao da rangira žive ljude ko je u kakvoj fazi i da vidi da l’ se ona ugojila.
Ali ima mnogo ljudi koji su velikih kapaciteta da iskreno dožive pozorište.
To su ljudi koji plaćaju karte, koji u tišinu i u mraku sale ulaze s poštovanjem
i doživljavaju ono što mi imamo da im damo.
Oni se zovu publika.
Ako ima visočanstva u pozorištu, ako ga ima, a ne znam da li ga ima, onda
je to publika.
Ako se samo malo zainteresujete, videćete da za silne predstave nema karata.
E pa, ne ide u pozorište publika rijalitija i ne idu ovi što gledaju šta je zgodno
da se bude viđen.
Tu dolazimo do svrhe i smisla.
Jer mi ne igramo viceve nego zna se koji repertoar i literaturu"
