Ja pjevam svoj bluz

[Atomic™]

 

[Ната Ли]

@*pustinjakinja да не спамујем тему.
Не могу да се уздржим коментара.
Дословно ми је истерала сузе.



Poruka u temi "Mali virtuelni klub pesnika" https://forum.krstarica.com/threads/mali-virtuelni-klub-pesnika.39092/post-42567095

*жао ми је што те немам на блоговима, али срећна сам да ипак негде могу да те читам.

 

[Lada]

 

[*pustinjakinja]

@*pustinjakinja да не спамујем тему.
Не могу да се уздржим коментара.
Дословно ми је истерала сузе.



Poruka u temi "Mali virtuelni klub pesnika" https://forum.krstarica.com/threads/mali-virtuelni-klub-pesnika.39092/post-42567095

*жао ми је што те немам на блоговима, али срећна сам да ипак негде могу да те читам.

Slobodno spamuj, osvežavajuće je i za mene i za temu.

Ako budeš plakala na sve što napišem, prestaću pisati .
Šalim se, naravno. Mislim da pisanje ima smisla jedino ako izazove emociju , ma kakva ona bila, ili reakciju, taman to bila i negativna kritika.
Meni samo žao što najčešće rasplačem drage ljude ili ih ostavim s knedlama , ponekad naljutim nekog, i tako...

Hvala Ti na lepim rečima, znam da su od srca. Fali mi ponekad blog, možda nekad iskoristim Tvoje flasterčiće pa tamo zalepim koji moj...
Grlim Te mislima i srcem.

 

[Ната Ли]

Hvala Ti na lepim rečima, znam da su od srca. Fali mi ponekad blog, možda nekad iskoristim Tvoje flasterčiće pa tamo zalepim koji moj...
Grlim Te mislima i srcem.

Јесу од срца. Биће част и мени и фластерима.

 

[Felicidad]

Voleću te kao što te niko nije voleo
Padni kišo ili zasijaj
Kao što je visoka planina i kao što je duboka reka
Padni kišo ili zasijaj...

...Ja sam sa tobom zauvek
Ja sam sa tobom na kišu il suncu...

 

[*pustinjakinja]

Gorko zivim, gorko disem
gorak mi je cas do casa
a neke slatke pesme pisem
znam, za bolje nemam glasa

Ja samo sebe za sve krivim
jer, ja sam birao taj put
e, al' da pevam to sto zivim
o, ja bih pev'o cisti blues

Znam da mozda bicu smesan
za strucnjake silne nase
sta se ovaj u blues mesa
ma, nek' se drzi svoje snase

Ipak, samo sebe krivim
jer, ja sam birao taj put
e, al' da pevam to sto zivim
o, ja bi pev'o cisti blues

Zbivace se cudne stvari
bunice se javno mnenje
javice se nadrikriticari
ma, samo drvlje i kamenje

Ja, ipak, samo sebe krivim
jer, sam sam birao taj put
e, al' da pevam to sto zivim
o, ja bi pev'o cisti blues

 

[*pustinjakinja]

MASKA





Kada bih stavila masku

na svoje misli i svoje lice

bila bih ti draza?

Kada bih porekla svoje juce

pricajuci o nekoj sreci sutra

i pakujuci danas u sarenu lazu,

bila bih dostojna tebe?

Kada bih crno zamjenila

bojama cvrkutave nestalnosti

i dodala malo lukavog sjaja

bila bih ti milija?

Kavu masku bi zelio sada,

i koje boje u mojim mislima

note u mome glasu,

da zasjene oci tvoje,

postoje li lazi od istine bolje?

Uostalom,dragi moj,

vise to ni vazno nije,

maske ionako padnu,kasnije

il' prije...​

" Ponekad počnu prsti da me svrbe, reči bi da poteku i da ne ostanu između zidova. Teško je ukrotiti ih.
Ne pomaže puno ni zaposliti ih nečim korisnim, ne pomaže miris hartije otvorene sveske, niti belina praznog papira mami mastilo na onaj suptilni dodir koji najviše liči dodiru dvoje ljubavnika. Reč ište slobodu. Nesputanost. Život.
Vremenom sam naučila kako se krote nemirni prsti i neposlušna reč. Vuci budu siti, a ovce na broju. Biseri ostanu čisti, um smiren i jasan, a duša nasmejana.
I ko bi znao zašto je Vetar uz ovih par reči odabrao baš ove, davno napisane, ko zna od kojih dana, kad prsti postaju nemirni a reč neposlušna.
Vreme je dobar učitelj. Strpljiv. Temeljan. Mudar. I lošeg đaka uspe da pouči.
Vreme ume da bude i lopov, no nije ono krivo. Glad valja namiriti, lopov se snađe i namiri je.
Ako sam pri tom ja ta koja je ostala gladna, odgovornost je na meni, ne na Vremenu.
No, valja uvek imati nekog dežurnog krivca, taman to bio i Lopov od Vremena. Znam, sama sam ga izmislila da u njegovu torbu strpam sve dane gladi.
I opet bacam pogleda na reči pisane nekad davno i tražim vezu između dva trenutka. Naravno, tu je, kao i uvek. Ništa na ovom svetu nije nepovezano, taman niti povezanosti bile nevidljive oku.
Misao me vodi dalje, možda se i pokori belini papira i senci naliv-pera i dozvoli polu-slobodu buci reči koja ne jenjava. Možda... Divna reč jasnog nemoranja. Neukrotiva poput Vetra. Bezvremena poput plavetnog bluza prosutog po tamnim obrisima Neba ..."

( lavirintom vremena i misli )

 

[Ната Ли]

Обожавам како пишеш. Или како размишљаш, то је ваљда исто.

Помислим када бих умела да би ја то исто, дословце тако написала. Не знам да ли знате за Драшка Симикића, слично се дешава када га читам, као да је из моје главе писано, само лепше, разумљивије.

 

[*pustinjakinja]

Обожавам како пишеш. Или како размишљаш, то је ваљда исто.

Помислим када бих умела да би ја то исто, дословце тако написала. Не знам да ли знате за Драшка Симикића, слично се дешава када га читам, као да је из моје главе писано, само лепше, разумљивије.

Čitala sam Sikimića i sviđa mi se.
Često naiđemo na ljude koji kao da su ispisali naše misli, samo na pitkiji način i bliži široj publici nego što to npr. ja umem.
Nađe se to čak i kod velikih pisaca pa ostaneš zatečen i postidiš se jer si se i usudio pomisliti da si izmislio toplu vodu
Meni se npr. dopada stil tvog pisanja. Mislim da je daleko pitkiji od ovog.
Prošlo je krstom i prolazi mnogo sjajnih Ljudi od Pera. Kad ih čitam, samo se poklopim ...šeširom
Hvala ti na ovim rečima ...Rečju zahvaljujem a grlim te mislima i srcem

I svrati opet...

 

[Ната Ли]

Хвала ти на лепим речима

Ту сам ја, само не стигнем да се јавим како треба. И да ишчитам од почетка.
Уствари, све остављам за неки леп тренунатак да уживање буде веће.

 

[*pustinjakinja]

Ponekad dane rezervišem samo za čitanje bogate forumske zbirke, tako da te razumem
Još ako sam imala sreće pa znam gde i dalje pišu, dobrog štiva nikako ne zafali sve i da se nema nijedna knjiga pri ruci.

 

[*pustinjakinja]

 

[Branko Lori]

Guess, I’m nothing but the shadow The shadow of my former self Guess, I’m nothing but the shadow The shadow of my former self Since you left me in the darkness and gone to someone else I tried so hard to find you I was looking everywhere I spent all my money I got no place to stay Guess I’m nothing but the shadow The shadow of my former self Since you left me in the darkness and gone to someone else Goodbye my little baby I wish you all the best I’m so tired and lonely I guess I need some rest I’m nothing but the shadow The shadow of my former self Since you left me in the darkness and gone to someone else

 

[Lada]

 

[Lada]

 

[*pustinjakinja]

 

[*pustinjakinja]

..slutih oluju sto dolazi sa sjevera
nadolazeci oblaci su bivali sve tezi
sklanjam se ne shvatajuci
da sem mene niko ne bjezi...

...a ne..nisam kukavica, samo
mogu da vidim magle sto nadolaze
i kisne kapi koje jos ne padaju
i pocupano drvece kraj puta...

...o da..Bog nam je dao oci
i slutnju..koliko god teska bila
ostajte vi slijepi...meni oluja
nikad..bas nikad nije mila...​

Čitave biblioteke su napisane o tome kako trebamo da živimo i o tome kako da živimo - sada.
Moglo bi se reći da većinu toga razumem. Pisac uglavnom želi nešto "pametno" da kaže,
a šta je od svega ikad napisanog pametno, primenjivo...Bog će ga znati.
Neki od nas žive po uputstvima, neki po sopstvenim pravilima, neki u traganju...itd.
I najduži život je kratak da pročitamo sve, još kraći ako o pročitanom pomalo i razmišljamo,
a za one koji tragaju, nemerljivo je kalendarom.
Živeti trenutak...da, lepo je primetiti svet oko sebe. Pogledati kroz prozor i videti svtiljku koja razbija mrak prostrt iznad grada,
ili primetiti boju očiju slučajnog prolaznika, čuti cvrkut ptica, osetiti vetar u kosi, primetiti kako trava raste ...Lepo je. U tom famoznom "sada" uvek se nađe nešto lepo.
Šta se dešava kada "vidiš" sledeći trenutak iako to ne želiš, kada slutnja tera da uradiš nešto, kreneš negde, od nekud se makneš...Kako se nosi to prokletstvo življenja u koraku ispred...Dar ili prokletstvo, neko će reći jedno neko drugo.
Prokletstvo je. Taj korak je skoro neprimetno odneo "sada" kojeg iako svesni zanemarujemo jer...slutnje nisu nikad lepe. Nemaju jasnoću, samo obrise, ali
obrise dovoljno jake da pokvare ovo sada.
Lepo je sada. Lepo ako uspešno oteramo obrise koraka koji idu ispred njega. To umeće...kažu da je sve u našim rukama. Verovaću. Lakše je.
To radim oduvek. Verujem.
Proveravam kad korak ispred zastane ostavljajući otisak stopala ...negde...
Sada je lepo veče. Lepa, topla proljetna noć. Lepo sada...Prokletstvo neka odglumi nepostojanje. Vraćam korak untrag i tražim muziku za sad...

( lavirintom misli i koraka ispred )

 

[Kosta2]

 

[*pustinjakinja]

PUT LJUBAVI


Nasmiješi se.
ispruži ruku i prepusti se,pusti
da te povedem tamo gdje nikad
ni sa kim nisi bio.

Čemu smijeh, pusti sad, ne šalim se,
ja te ne vodim u Raj ,jer tamo
ne znam da li ću i sama stići.
vodim te u svijet svjetlosti i tame,
tame i svjetlosti, i tako do kraja.

Opet se smiješ ,a ja sam ozbiljna.
Ti, to znam ,ne pitaj kako
još nikad nisi ušao u taj svijet.
Pruži mi ruku,zažmuri i slušaj.
Čuješ zvuke harfe u daljini, a tamo
more, talas i neki vjetar mio
što miluje, da baš tako kao kad
te moja ruka dodiruje.

Ne smij se ludo, zažmuri samo,
vodim te dalje.
Ne otvaraj oči jer ispred nas je oganj živi
vatra guta sve ispred sebe,
da baš tako mili, i more gori,
jete ludo,kao I ja u tvojoj blizini.

Pusti, pusti me sad ,vodim te dalje,
gledaj, otvori se nebo, olujne padaju kiše
čini mi se, ognju se baš dobro ne piše.
I oluja podiže buru, bura uzbuni more,
diže se talas do neba
ne imade vatra nikakvog izgleda.
Oganj živi na tren je još bio
tek mali plavičast plam,
toliko samo da ga ugasi
sasvim mala kišna kap.

Ne mršti se tako, prolazi oluja,
bistri se plavo nebo,
smiruje razbješnjeli val.
I mirno je sve.
Jedino još se širi dim,
svježi miris paljevine, gorko-sladak,
pomiješan sa ukusom soli i datula.

Pa ti se jos mrštiš. Zasto ?
Znam,znam,oluja ti na svađu liči.
I meni. Ali vodim te dalje obalom,
more ostaje iza nas, evo gubi se i dim.
Ogromno prostranstvo se sužava
u put, put postaje staza ,a staza
se gubi u nekom žbunju.
Smijemo li dalje ? Vodim te,
ne brini ništa, samo žmuri.

Evo ulazimo u nepreglednu šikaru
trnje nam cijepa kožu,
krv prsti svud,ali ne brini,
sad ce kraj. I gle, oh oprosti mili,
sad ćemo malo tumarati
po pećinskoj tami.

Šta je to sa tobom, zašto si ljut,
to je priča samo, vjeruj mi
nećeš se izgubiti, meni je poznat put.

Slušaj kako kapi vode dobuju
sa zidova pećinskih slivajući se
u mali potok što protiče nekud,
hajde da vidimo kud. Hoćeš ?
Plašiš se ? Ne vjeruješ u stisak moje ruke ?
Vjeruješ ?Dobro, onda idemo putem potoka.
I otvor pećine nađosmo,
sunce ga svjetlošću okupalo.

Odjeća nam pocijepana, iskidani tabani,
izgrebana tijela, a sunce grije
milostivo, nesebično.
A ispred nas velika zelena livada,
na sredini postavljen sto za dvoje.

Konačno ti vidim osmjeh, al’ pusti me sad,
dovedoh te na kraj ovog putovanja.
Žmuri još, samo sad ne varaj i
slušaj, dobro me slušaj sad.

Nad livadom mjesečina, zrikavaca
zanosni čuje se poj, kao san.
Sto bješe za dvoje ? Da,da,
na stolu je sve za dvoje, jedino,
jedna je čaša,u čaši vino,
crno, oporo-slatkasto, kao i noć.

Hoćeš li piti prvi il’ da pijem prije ja ?
Ne otvaraj oči,
rekoh na kraju smo puta,
ostao je još samo jedan korak i
vraćamo se natrag u stvarnost.

Zašto uzmišeš, ludo, to je samo u priči,
za tren ćeš otvoriti oči
I nikada više ovim mjestima nećeš proći.

Nećeš da piješ ? Dobro, ja ću.
Zažmuri jako mili, i stegni
mi čvrsto ruku, ne boj se,
neću im dati da te odvuku.
Kojeg li straha na tvom licu,
gledaj sad, ispijam pehar,
hoćeš gutljaj ? Ne. Ispiću sve.
Pijem do zadnje kapi, izdao si me,
ostavio samu samo zbog straha.

I gle, zemlja se otvori pod
mojim nogama, pustam ti ruku,
slobodno idi, bježi, već osjećam
nečije ruke na struku.
Ne brini, to prvi zraci zore me grle
dok misli moje tebi hrle.
Svjetlost dana čvrsto me uze,
izbrisa nježno sve moje suze
i zaigra sa mnom valcer na snijegu,
a gore, tamo dalje,
stoji mala kuća na brijegu.

Što si ozbiljan ? Nasmiješi se,
stigli smo do kraja puta. Reci,
nisi nikad tuda prolazio ?
Znam da nisi, inače bi sa mnom
iz čaše pio.

Zašto si tužan, čemu ?
Neka ti ovaj put na priču liči
i ti je se sjeti ponekad
dok budeš držao nekog za ruku.
Ne ljuti se, mora to tako.

I jeste, u pravu si, bješe to ljubavi put.
Od strasti do svađe, od svađe do pomirenja
i tako redom, do kraja,
a na kraju,nema ničega sem povjerenja.
Nisi mi vjerovao i zato ti
ostaješ tu, ja moram dalje
i do sad sam hodila sama.

Ne zadržavaj me. I ne, to nikako,
ne kaj se što si sa mnom prešao
sav taj put a vratio se sam.
Ćuti ludo, mora to tako.
Vidiš, i mjesec uvijek putuje sam,
a ja sam ti kao i on,
vidiš ga, ne vidiš, sad te prati,
sutra ne, mora to, ludo moja,
do svitanja već zaboravit ćeš sve.

Otvori oči, pogledaj me, pomiluj
za srećan put, ne žali što
mi nisi vjerovao, uvijek postoji
prvi put.

A ja ću srećna otići dalje jer
pokazah ti ono što niko nije.
Ne ljuti se ludo moja, tako to mora,
a i ko bi drugi mogao prije ?

Ne ljuti se, ludo moja, otvori oči,
kreni dalje s osmjehom vedrim,
tako to mora, šašavo moje.
Dokle ? Dok ne kažes nekom -
zažmuri, prepusti se…vjeruj mi.

Da, ludo moja, put je od
početka do kraja bio put do beskraja.
Nasmiješi se…

Ne razumiješ me ?
A kako i bi, ko još razumije
onog što piše balade i putuje
putevima od kraja do beskraja.
Samo se nasmiješi…

N.

Samo se nasmiješi, pustinjakinjo. I nemoj da pišeš balade. I bez njih je put dug, korak težak, a ljudi k'o ljudi, ako zažmure spavaju, a san je samotno mjesto,
često prepuno karakondžula i nepoznatih predjela i lica. Poslije sna, kako bi iko povjerovao u pruženu ruku s čašom nečega čemu ne poznaje okus...Iko osim Sunca i Mjeseca koji su prošli i prolaze svoj Put Ljubavi, svoj Put od kraja do beskraja...

 

[*pustinjakinja]

 

[Lada]

 

[*pustinjakinja]

Valcer zablude



Noc kroji tamne haljine

za poslednji valcer zablude,

na ples polaze sjećanja,

suza i smijeh i sva kajanja.

 

[Branko Lori]

Ne znas ti

Ne znas ti sta mogu ja.
Mogu da cutim
da zatomim svaku rijec
mogu da odem
i da ti ne kazem zbogom
mogu da kazem
i da te slazem
da sve mi je tako svejedno
i da me nije briga
sto sve je tako sivo.

Ne znas ti,
mogu da ti kazem
da te ni malo ne volim
da isto mi je i
kad si tu i kad odes
ne znas ti,
mogu srce u celik da okujem
sve srusene zidove
u trenu da podignem
da porusim mostove
i nestanem ...
nestanem u tvrdjavi
zaborava.

Ne, ne znas ti i zasto bi znao
mozda bi iz samilosti ostao
zato je bolje odlazi
vjeruj u ono sto kazem
vjeruj i kad cutim
i kad lazem
jer..ne..ne znas ti
koliko ja mogu voljeti
voljeti..a ne priznati.

 

[*pustinjakinja]