Quantcast

JA I MOJ ČOPOR

~Kiki~

BUNTOVNA S RAZLOGOM
Poruka
459.397
Nedavno sam nabavila ljude, odmah četvoro: gazdu, gazdaricu, njihovu kćerku i sina. Rasni su, imaju dobar pedigre, ali nedostajao im je predvodnik, to jest ja. Sada im ja zapovedam. Samo, nemojte misliti da je to lako, ljude treba dresirati tako da to ne osete, već da žive u ubeđenju kako oni dresiraju tebe.
Na samom početku morala sam se pozabaviti njihovim eksterijerom, skidanjem suvišnih kilograma i učvršćivanjem mišićne mase, jer su pored tramvaja, trolejbusa i taksija potpuno zaboravili da hodaju. Na čist vazduh odavno nisu pomišljali pa sam počela da ih izvodim u šetnju. To uopšte nije bilo jednostavno, opirali su se pošto, kao i svi ljudi, ne poseduju nagon samoodržanja. Upravo u tome mi, psi, moramo da im pomognemo.


U sedam ujutro počinjala sam da lajem, da cvilim i svlačim s njih ćebad. Pravila sam se da odmah moram napolje, da više ne mogu da izdržim. A jedanput, da bi izgledalo što ubedljivije, na balkonu sam... U redu, u redu, nećemo zalaziti u detalje. Najvažnije je da su oni počeli svakog jutra da šetaju sa mnom, svi po redu, a ponekad i zajedno. Isprva bi me, čim obavim sve što treba, vukli kući, te sam se poslužila lukavstvom – zavaravala sam ih i odvodila sve dalje i dalje od kuće. Postepeno sam počela da ih odvezujem da bi mogli da šetaju po travi i razgovaraju sa susedima koje su izvodili drugi psi... Na isti način navikla sam ih na večernje šetnje, a onda sam pristupila drugoj fazi obuke.
Kod njih nikada nije bilo kuvane hrane, oni nikada nisu ručali zajedno. Jedni su se hranili u kafeu, drugi na poslu. U najboljem slučaju, gazdarica mi je kupovala salamu ili sir pa su i oni to jeli. Shvatila sam da tako neće daleko dogurati i preduzela hitne mere: prestala sam da jedem sir, salamu i čak konzerve. Pravim se da mi se to ne sviđa, kao, željna sam kostiju, mada se u sebi potajno oblizujem.


Kada je gazdarica prvi put skuvala kokoš, demonstrirala sam takvu radost da su svi gotovo zaplakali, iako, ako ćemo pravo, ne volim kokošije kosti. Nama, psima, nije preporučljivo da ih jedemo, jer možemo da se zadavimo. Ali ja sam ih jela rizikujući život samo da oni i dalje kuvaju. Zatim sam izvodila istu predstavu kada su pravljene čorbe, griz i čak prženi kupus koji, inače, očima ne mogu da vidim. Tako sam ih malo-pomalo naučila da svaki dan jedu kod kuće.
Ali, tu nije bio kraj mojim brigama.

Imali su običaj da se uveče svi raziđu. Gazda je kod prijatelja do kasno u noć igrao preferans, gazdarica je odlazila u komšiluk da malo spletkari, sin bi u haustoru pevao uz gitaru, a kćerka studentkinja stalno je išla na nekakve žurke. Čopor se rasturao na moje oči. Onda sam glumila da sam jako besna kad neko od njih hoće da izađe. Lajala bih, režala, skakala na vrata, hvatala ih za odeću. Njih je to diralo u srce: „Vidi kako brine za nas!”. pa bi se skidali i ostajali kod kuće. Počeli su da dovode društvo, da se hvale mojim ponašanjem. „Gledajte samo”, govorio bi neko od njih, „sada ću početi da se oblačim, a ona mi neće dati da izađem...” Ma, mislim u sebi, slobodno pravite od mene majmuna, samo se navikavajte na kuću, te lajem iz sve snage, a oni se tope od miline.


Vremenom su navikli da uveče ne izlaze. Sede zajedno, piju čaj, pričaju, a ja ležim pored njih i s vremena na vreme bacam pogled na časovnik. Tačno u jedanaest počinjem napadno da zevam i da lajem na luster. Bajagi, zbog svetla ne mogu da zaspim. Oni, šta će, pogase sva svetla i takođe odu na spavanje. Ubrzo su prihvatili i te izmene.
Šta još da kažem?
Kćerki studentkinji našla sam dobrog momka. Inscenirala sam da mi se veoma dopao njegov bokser. Počeli smo da jurimo jedno drugo, a za to vreme oni su se zbližili. Moram reći da mi se taj bokser nimalo nije sviđao. Pod jedan, boja mu nije neka, pod dva, jako je napadan, odmah bi da se liže. Ali, šta ću, primetila sam da se njegov gazda dopao mojoj studentkinji pa sam morala da trpim. On nam već nekoliko meseci dolazi u kuću, pije s nama čaj... Sve mi miriše na svadbu.

Sad imam manje briga i više slobodnog vremena. Počela sam da razmišljam o svojoj budućnosti, o svojim kučićima. Uzgred rečeno, ispostavilo se da onaj bokser i nije tako napadan. Ume da bude pažljiv, čak je simpatičan. Uostalom, vreme će pokazati... Najvažnije je što imam složan i uigran čopor koji prati svaki moj pokret i bez pogovora izvršava sva naređenja. Ne bih da se hvalim, ali moram reći: da postoje izložbe gazda, moje bi sigurno osvojile zlatnu medalju.

Aleksandar Semjonovič Kanevski

 
Poslednja izmena:

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.