Izgled vara, nije važan cilj nego put

pa, šta je važno
CILJ
ili
PUT
da li ste spremni da debelo se namučite i raskrvarite tabane zarad nekog cilja
ili da udobno putujete makar i ne stigli Bog-zna-gde


U glavici imam cilj. I znam kojim mi putem valja ići, da dotle stignem. Ako to ide po prirodi nekih stvari, u koje ja verujem, onda ja nemam, zašta da se bojim. Jer zasigurno tamo stižem, kad tad. E, sad..ako to baš i ne ide tako, onda sam u gadnom problemu i sosu. Ali, ja odmalena to znam, i svesno preuzimam taj rizik na sebe.

Ili tako. Ili nikako.

Taj cilj, dostignut samo tim putem. I na samo taj jedan, jedinstveni način.

Mogu ja to da podnesem. Bilo da se pokaže, da sam bila u pravu. Ili u krivU.

A sam cilj, kao cilj, ništa ne vredi, ako ja ne stignem putem koji ja smatram, da jeste ispravan.

Vreme će pokazati sve.

:bye:
 
pa, šta je važno
CILJ
ili
PUT
...

На ово ћу одговорити из искуства
и све другачије одговоре не ценим !

Циљ може да буде пут и обрнуто.
Рецимо када сам почињао да свирам трубу,
то ме је толико опчинило
да сам уживао ( и још увек уживам )
у свакој новој вежби
била она почетничка
или мајсторска.

Сваки дан када бих узео трубу да вежбам
осећао сам као да сам на циљу,
а заправо нисам ништа постигао
у смислу популарности, зараде и слично.

Тада ми је одјекнуло у глави
да мој циљ и није био врх планине
већ висораван на коју сам се попео
и сад тумарам по том "музичком Тибету",
огроман је
и неисцрпан.

Обезбеђење услова за свирање је то пењање,
а сама свирка ( па макар то била и само вежба ) је већ кретање по висини.

Каквој висини ?
Па висини квалитета живота.

Краћи и једноставнији пример би био пецање !
Треба купити опрему,
наћи време и место,
а онда је све уживање.
Значи није циљ упецати рубу и ручати.
Већ сваки дан пецати, пецати, пецати ...

Важи за оне који уживају у томе !
 

Back
Top