http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Dzakuzi-Sveti-Nikola-auto-put-i-autostrada.lt.html
DOPUNA PRAVOPISA
Džakuzi, Sveti Nikola, auto-put i autostrada
Ono što čini nesumnjiv kvalitet svih naših pravopisa jeste to što su oni tradicionalno koncipirani kao priručni jezički savetnici
Na upravo završenom Sajmu knjiga u Beogradu pojavilo se dugo očekivano izmenjeno i dopunjeno izdanje Pravopisa srpskoga jezika Matice srpske iz 1993. godine M. Pešikana, J. Jerkovića i M. Pižurice. Ovo novo izdanje priredili su M. Pižurica, M. Dešić, B. Ostojić i Ž. Stanojčić (recenzenti su I. Klajn i D. Ćupić, s tim što je, po rečima samih autora, udeo I. Klajna u vidu sugestija i direktnih intervencija u tekstu, bliži ulozi suredaktora nego recenzenta). Njegovu izradu je finansiralo Ministarstvo nauke Republike Srbije, a štampanje Ministarstvo kulture Srbije.
Pravopis srpskoga jezika iz 1993. godine bio je prvi normativni priručnik sa srpskim imenom posle definitivnog srpsko-hrvatskog jezičkog raskola. On je pripreman kao srpskohrvatski, a uobličen kao srpski i Matici srpskoj predat na kraju zlog proljeća 1993. godine,kako stoji u Predgovoru. Ovo izmenjeno i dopunjeno izdanje rađeno je za srpski jezik. U njemu nema pozivanjanaPravopis srpskohrvatskoga jezika dveju matica iz 1960. godine niti poređenja s hrvatskim standardom(nisu, naravno, uvođene ni relacije prema „novim“ jezicima).
Šta je to što, bez ulaženja u pojedinosti, ovo izdanje razlikuje od prvog?
Uvodni, opšti deo je znatno skraćen. Izostavljeni su iz njegadelovi sadržaja koji ne spadaju u pravopisnu problematiku, kao što su, npr., izuzetni Pešikanovi tekstovi Imena i njihova norma i Pismo. Zbog ovih tekstova će Pravopis iz 1993. imati bibliofilsku vrednost. Oni su odraz vremena u kome je Pravopis pisan. Tekst o pismu izuzetno je važan, jednako aktuelan i sada, zato što je ćirilica najvidljivija žrtva Novosadskog dogovora i onog što se u naše vreme označava kao „nova geopolitika“. M. Pešikan je verovao da se ćirilica brani poznavanjem svoje istorije i prosvećivanjem. Autori novog izdanja su jasno definisali njen status: „Ćirilica je, po važnosti, prvo i osnovno srpsko pismo, od sedamdesetih godina XXveka zapostavljena, marginalizovana i zapuštena, od potiskivanja u službenoj i javnoj upotrebi do umetničke stagnacije. Ona u srpskoj tradiciji ima i nespornu simboličku funkciju i zato je opravdana njena favorizacija u službenoj, javnoj, prosvetnoj i kulturnoj delatnosti“.
Napisan je gotovonov tekst o interpunkciji, saglasan c pravilima belićevske logičke interpunkcije (autor je Ž. Stanojčić).
Odeljak o transkripciji dopunjen je skandinavskim jezicima(prilog LJ. Rajića), zamenjen je tekst o pisanju imena iz engleskog jezika(tekst T. Prćića), a proširen je deo o francuskom (na osnovu priloga Dušanke Točanac Milivojev – nova pravila nalažu da se i dvojno žensko prezime piše bez crtice) ineznatno o slovenskim jezicima(na osnovu sugestija B. Terzića).
Rečnik uz pravopis je dopunjen, i to, pre svega, aktuelnom građom.
Tekst Pravila je skraćen, posebno u onim delovima u kojima je sadržavao više nego što je nužno gramatike i istorije jezika.
Ono što će korisnike najviše interesovati svakako je to koliko je u njemu novina u oblasti pravopisne norme. Koliki je domet tih izmena, rekli bismo, zapravo, usaglašavanja u okviru određenog pravila najbolje ćemo ilustrovati primerima. Dosad se, npr., pisalo Majka Hrabrost, Kraljica Majka, Duško Dugouško i sl., ali majka Jugovića, kir Janja, Milić barjaktar itd. Sada je to ujednačeno u korist velikog slova. Velikim početnim slovom se po novom pravopisu pišu i neispustivi sastavni delovi sintagmatskih imena, kao npr. sveti uz imena svetaca (npr. Sveti Nikola, Sveti Sava), potom i imena bogomolja (npr. Hram Svetoga Save, Crkva Uspenja). Unutrašnju logiku su autori tražili i u rešavanju složeničkog, polusloženičkog i odvojenog pisanja pojedinih reči, pa ćemo tako odsad kao auto-guma, auto-kamp pisati i auto-mehaničar, auto-put (ali autostrada, jer strada nije samostalna reč u srpskom jeziku).
Ono što čini nesumnjiv kvalitet svih naših pravopisa jeste to što su oni tradicionalno koncipirani kao priručni jezički savetnici. Najnovije njegovo izdanje je sačuvalo, donekle i dalje razvilo, tu njegovu ulogu. U njemu su dati mnogi saveti iz morfologije, čak i sintakse, izbora reči i sl. (pročitaćemo da je glavni grad Litvanije Vilnjus, a ne Viljnjus, kako obično čujemo, da predlog za ne ide uz glagole, pa zato se ne može reći za neverovati, za poneti, da ne trebe reći zato jer već zato što, da je pravilno osvetljenje, odeljenje i sl., da treba reći džakuzi a ne đakuzi kada, da u srpskom jeziku prvo dolazi ime pa prezime, osim u spiskovima, itd.).
Želimo, na kraju, da kažemo da se u potpunosti slažemo s mišljenjem onih koji kažu da je (ne)poznavanje pravopisne norme ogledalo jezičke kulture, pa i kulture uopšte. Zato verujemo da će i ovo izdanje Pravopisa pobuditi veliko interesovanje.
Rada Stijović
Smatram da se takva ideja ne može rešiti "odozdo", već isključivo politički, odozgo.
