II
Jedan od prvih ljudi sa kojima sam se čuo i video bio je Leo. Pozvao sam ga i otišli smo u "Znak pitanja", kafanu pored Saborne Crkve.
Leo je pustio malo dužu bradu, kosa mu je porasla. Imao je one svoje "tegle", od naočara i gledao me je radosno i radoznalo kroz njih, uz širok osmehe, mi se izljubismo i sedosmo da razgovaramo.
- Kako je bilo? - pitao je Leo, znajući da neću moći da prestanem da pričam kada počnem. Pričao sam pola sata. Leo se puno smejao. Izvlačio sam najzanimljivije detalje i zaključivao... tada već sa male distance:
- Ma ti Englezi su bezobrazni brate, bezobrazni i gotovo...
- Da mu speluješ kaže... hahaha... pa vidiš, da te vaspita, da znaš gde si došao... hahhaa...
- Da, da, nisam ja više pričao, spelovala je Elena...
- Ma daj... kupio si sat... hahaa... Englez je zaradio... što si kupio sat, e' da nisi kupio, to bi bilo drugo...
- Neka... sat mi se sviđa a on svoj mozak ne mora da štima... na kraju, šta da ti kažem... takvi su kakvi su... nisu ni oni svi isti... a ti čoveče - šta se dešava, šta si radio... šta ima ovde, pričaj...
- Upisao sam Teologiju?
- Upisao si Teologiju?! - stvarno sam bio veoma iznenađen.
- Pa kao, šta... hteo si književnost i sve to...
- Nemam pojma ni ja sam... tako brate... upsah teologiju. A ovde, ma ovde će rat brate, građanski rat... evo već se bune u Sloveniji. Hoće nezavisnost.
- Slovenci hoće nezavisnost. - Ja kao da nisam bio u zemlji par godina a ne par meseci... raspada se Jugoslavija?! - setio sam se Brunovih reči.
- To sve može da bude jako gadno, opkolili juče neku pravoslavnu crkvu, pohapsili neke protestante... ne znam, ali nikako mi ne sluti na dobro.
- Pa to hoće odavno... nema više Tita, gotovo to sve izgleda. - zamislio sam se.
- To ne može biti mirno... možda sa Slovencima ali sa Ustašama ne...
- Ti si vidim baš pesimističan...
- Klali su nas brate, klali su nas dugo kroz vreme...
- Da. - zaćutali smo i oboje se zamislili.
Bili smo potpuno apolitični i potpuno nevini tada. Ništa nismo razumeli. Naslućivali jesmo i učili još uvek jesmo, ali nismo želeli da nam niko oduzme slobodu koju smo imali. Pitanja su postajala sve teža.
- Vodku! - Leo je predložio da ispijemo po jednu pa da idemo dalje... To dalje je vodilo u sledeće jutro...
*
Leto 1989. godine bilo je vreme ogromnih promena u Beogradu i širom Jugoslavije, ispunjeno političkim nemirima, ekonomskom katastrofom, kulturnim probojima i međunarodnim uticajima koji su oblikovali sudbinu zemlje. Ovaj period predstavljao je u stvari početak kraja jugoslovenskog socijalističkog eksperimenta, sa događajima koji su postavili scenu za raspad Jugoslavije u narednim godinama. Jugoslavija je počela da se suočavava sa dubokom ekonomskom krizom, koja je će, plus, nakon sankcija rezultirati ludačkom inflacijom i nestašicama osnovnih namirnica, hleba, brašna, ulja, šećera... Životni standard je značajno opao, a nezadovoljstvo je dovelo do brojnih štrajkova i demonstracija. Nacionalizm i etničke tenzija se šire širom Jugoslavije. Nacionalistička retorika je stvarno bila takva, da sam shvatio, da je rat gotovo pa neizbežan. Savez komunista Jugoslavije, koji je decenijama držao vlast u zemlji, počeo je da se raspada usled unutrašnjih podela i zahteva za reformama. Ove promene dovele su do slabljenja centralizovane vlasti i jačanja republičkih partija. Beograd je bio jedan od "centara", muzičke alternativne scene u tom periodu. Pank pokret i novi talas muzike, koji su već bili u punom zamahu, dobili su novu dimenziju u kontekstu političkih i socijalnih promena. Stvoren je novi muzički "talas" - "Neo-Beo", o tome ću pisati malo kasnije...
To vreme, čiji sam bio savremenik, sam počeo, ,malo po malo, sve bolje da razumem. Još uvek smo imali strašno jaku kulturno-umetničku scenu koja je bila potpuno autentična i koja je počela sve više da upozorava na ono što nam se na žalost na kraju i dogodilo.
Međunarodna situacija takođe nije bila sjajna. Promene u Istočnoj Evropi, uključujući pad komunističkih režima u Poljskoj i Mađarskoj, uticale su na javno mnjenje i podstakle zahteve za političkim reformama i u Jugoslaviji. Slovenija i Hrvatska su počele da traže veću autonomiju i nezavisnost, "inspirisane" međunarodnim promenama... Ovaj proces je bio praćen zahtevima za ekonomskim i političkim reformama u tim republikama, što je doprinelo porastu tenzija sa federalnom vladom, dok je vlada tj. Jugoslavija bila pod ekonomskim pritiskom od strane Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) i Svetske banke, koji su zahtevali sprovođenje ekonomskih reformi. Zapadni kulturni uticaj je postao dominantan, ja to tada nikako nisam percipirao kao sada. "Meka moć" i uticaj, tada najmoćnijih država na svetu je tada mogla da se vidi na delu. Jugoslovenski unutrašnji politički sukobi i ekonomski problemi počeli su da utiču na njenu poziciju na međunarodnoj sceni. Regionalne tenzije sa susednim zemljama i drugi međunarodni pritisci doveli su do kompleksnih diplomatskih odnosa koji su uticali na stabilnost zemlje. Tokom ovog perioda, Beograd je bio centar kulturnih i političkih događaja, mesto gde su se sukobljavali različiti interesi i vizije budućnosti. Ovaj dinamični period ostavio je trajan uticaj na Jugoslaviju, postavljajući osnovu za promene koje će uslediti u narednim godinama, uključujući raspad zemlje i sukobe koji su obeležili devedesete.
*
Dao sam sebi zadatak da opišem jedan deo prošlosti koja je živela sa ljudima koji su je stvorili. Ti ljudi, neki od njih, naši sadašnji savremenici i oni koji to više nisu, su svojim jedinstvenim duhom učinili to da ova istorija bude vredna zapisa. Tako da bih sada nastavio priču tamo gde sam stao…
To leto 89-te, je imalo još dosta toga da kaže. Krenuću nekim redom, po sećanju i sa trudom da što manje stvari preskočim.
U to vreme Beograd se igrao na sopstvenoj velikoj žurci. Nije bilo mladih ljudi koji su svoje tinejdžerske dane provodili po svojim krajevima i u sobama sa kompjuterima, već su rano, još od srednje škole, tražili svoje mesto i našli ga u nekom svom sasvim dovoljnom krugu prijatelja.
Kod mene u kraju, na placu "Avala-Film-a", odigavao se "Avala Fest". Čitav grad se slivao tog leta tu. Svako veče je nastup imalo više bendova. Na dan kada sam stigao sa puta, svirao je "Haustor". Posle "SKC-a", to će biti drugi put da slušam "Haustor" uživo. Obukao sam se lepo i prošetao do Igija. Kod njega je bio i Grof, pre njega i Maks, koji je već otišao. Kod Igija smo se "pripremili" za koncert i peške se popeli do "Avala-Grada".
Igi je već dugo vremena jedan od mojih najbliskijih prijatelja. Moraću da kažem da je u pitanju svakako svakako ekscentrik, buntovnik sa razlogom, ličnost poprilično slojevitog i čvrstog karaktera. Naše poznanstvo datira još od prvog razreda osnovne škole. Igi je odrastao bez oca. U šestoj godini, još kao mali dečak, otac mu je stradao u saobraćajnoj nesreći. Igi je praktičan i pedantan čovek. On je zaista naučio da čuva sebe, koliko je to god bilo moguće. Bez obzira što mu nisu bila strana iskustva sa opojnim sredstvima, čak naprotiv, on sebi nikada nije dopustio da postane duboko deo te priče. Obazrivost i rastojanje koje je pravio u odnosu na te stvari je bila velika. Ove odlike njegovog karaktera su primenjivane i u životu i prema okolini. U odnosu sa ljudima je bio od onih koji lako mogu videti sa kime imaju posla, tako da je umeo da tačno odabere ljude koji će biti oko njega a da mu pritom niko ne smeta. Ovaj dar, pronicljivosti i potrebe, da se mnogima kaže istina u lice, su doprineli da ga dosta ljudi nije nimalo simpatisalo. Opet, iste ove osobine omogućiće mu u budućnosti način na koji će dolaziti do novca i živeti. Igi je svakako naučio neke životne stvari pre nas. Kada je egzistencija u pitanju, kod njega je odgovor na to, neprekidna, nekada i surova borba. Ovakavim načinom razmišljanja uspeo je da ostvari nešto od ciljeva koje je sebi postavio. Sa godinama kod Igija sve više rastu netrpeljivost prema gluposti, izopačenosti, sujeverju, banalnosti, površnosti, sujeti, gordosti, izveštačenim manirima... Poznavanje kinematografije, posebno Jugoslovenske je kod njega na takvom nivou da bi mu pozavidelo većina profesora na današnjoj FDU. Široko otvorenog pogleda i shvatanja stvarnosti je jedan od ljudi sa kojim mogu da razgovaram sa uživanjem.
Kada smo stigli, koncert je upravo počinjao.
Avala-grad je pun. Veliki zanimljiv prostor, prepun raznoraznih detalja koji su ostali iza snimanja nekog istorijskog filma. Izgledalo je kao da ste se našli u starom srednjovekovnom gradu. Male drvene kućice upotrebljene su sada za kafanski prostor, sa drvenim stolovima i klupama. Nakon toga se ulazilo u male uske uličice, koje su bile ograđene visokim gredama sa obe strane. Iz tih uličica se moglo sa dve, tri, strane ući u "arenu", veliki prostor sa binom i sa dosta mesta za publiku. Razglas je bio snažan.
Kada sam ušao "Haustor" je svirao "Šal od Svile". Zvučali su jako dobro. U jednom trenutku se dogodio incident. Sa bine je pao legendarni frontmen benda, Darko Rundek. Publika je žestoko reagovala. Jedni su vikali: - "diži ga"- drugi - "jel' živ" - "uraaa!!!" - nastala je opšta pometnja da bi se za desetak minuta, frontmen ponovo našao na bini ... nešto je promrmljao i najavio sledeću pesmu. Sjajan koncert!
Grof, Igi i ja smo se pogubili. Načisto smo se izgubili, ja nisam mogao da nađem nikoga tako da sam bio zadovoljan kada sam ugledao prijateljicu iz kraja , Evu, vajarku. Eva i ja smo prošetali par krugova i nešto pričali , kada se najedanput izgubila i Eva. Ostao sam sam i seo sam na drveni panj. Gledao sam naokolo i uživao u atmosferi. Tada ugledah Maksa. Maks mi priđe brzo i još brže nešto reče. Nije mi bilo sasvim jasno šta je govorio, zaplitao je jezikom. Tada sam shvatio da je pojeo "pečurku" o kojoj je par dana brbljao... - "Amanita, Amanita stiže pravo iz Splita..." - tako se našalio par puta... - "Maks će večeras videti iza zvezda", pomislih malo ljubomorno.
Dakle, koncert “Haustor-a” se završio. Maks je "otputovao" ko zna gde, više se nije moglo normalno pričati sa njim, hteo je da se spušta šumom do Topčidera... Grofa i Igija takođe nije bilo. Naišao sam ponovo na Evu, ona reče da je krenula kući, krenuli smo zajedno, svako svojoj kući.
*
Živahno je bilo tih dana. Maks, Grof i Bope su imali posebnu zanimaciju koja ih je ispunjavala. Jedanom do dva puta nedeljno oni su odlazili u posetu našem poznatom, na žalost rano preminulom muzičaru, Bojanu P. koji je živeo blizu nas. Bio je to neobičan i jako dobar momak. Na moje iznenađenje, kada sam par puta krenuo sa njima, kod njega u goste, u tom čoveku nikada nisam video ni malo gordeljivosti ili bilo čega, što bi nas klince, pred njim unizilo. Bio je veseo i razgovorljiv. Malo duže se zadržavao u adaptiranom potkrovlju, uvek se ispričavši, da treba "gore" nešto da "završi", nas je slobodno ostavljao, dok se on vraćao uvek sa blaženim izrazom lica i pokreta malo usporenijh. Šta je "gore" radio nije bila naša stvar da pitamo. Bili smo izuzetno počastvovani kada nas je pozvao u "Avala-Film", na snimanje tada novog spota za pesmu "Krug". Tada se desilo da je snimanje moglo biti odloženo baš zbog njega. Kasnio je i frontmen benda Milan M. se jako nervirao. Bubnjar Srđan je izgledao nezainteresovano kao i Margita, devojka koja je svirala klavijature ali Milan se ljutio i nervirao.
- Ma drži ovu gitaru - rekao je besan i dao gitaru Grofu. - treba mu 10 minuta do ovde a zamalo da se ne pojavi, jel ima smisla to - idemo !!!
Da se Bojan nije pojavio još par minuta, spot ne bi bio snimljen tada. Ipak on je došao, veoma lepo raspoložen. Frontmen ga nije ni pogledao. Za spot je sve bilo spremno. Desila se jedna sitnica i danas kada pogledam taj spot moje emocije me izlože seti koja me vraća nazad u prošlost. Grof je za vreme spota gestikulirao rukama i na taj način se trudio da animira Bojana, ovaj pak u jednom trenutku više nije izdržao , što se u spotu i vidi, okrenuo se ka Grofu i nasmejao se njegovim šalicama. Kako je lepo što je moguće videti taj osmeh i danas.
Tako nekako, sa drugarima i drugaricama, iz dana u dan, iz kruga u krug...
______________
Hvala na čitanju, nastavak u sledećem broju...
Jedan od prvih ljudi sa kojima sam se čuo i video bio je Leo. Pozvao sam ga i otišli smo u "Znak pitanja", kafanu pored Saborne Crkve.
Leo je pustio malo dužu bradu, kosa mu je porasla. Imao je one svoje "tegle", od naočara i gledao me je radosno i radoznalo kroz njih, uz širok osmehe, mi se izljubismo i sedosmo da razgovaramo.
- Kako je bilo? - pitao je Leo, znajući da neću moći da prestanem da pričam kada počnem. Pričao sam pola sata. Leo se puno smejao. Izvlačio sam najzanimljivije detalje i zaključivao... tada već sa male distance:
- Ma ti Englezi su bezobrazni brate, bezobrazni i gotovo...
- Da mu speluješ kaže... hahaha... pa vidiš, da te vaspita, da znaš gde si došao... hahhaa...
- Da, da, nisam ja više pričao, spelovala je Elena...
- Ma daj... kupio si sat... hahaa... Englez je zaradio... što si kupio sat, e' da nisi kupio, to bi bilo drugo...
- Neka... sat mi se sviđa a on svoj mozak ne mora da štima... na kraju, šta da ti kažem... takvi su kakvi su... nisu ni oni svi isti... a ti čoveče - šta se dešava, šta si radio... šta ima ovde, pričaj...
- Upisao sam Teologiju?
- Upisao si Teologiju?! - stvarno sam bio veoma iznenađen.
- Pa kao, šta... hteo si književnost i sve to...
- Nemam pojma ni ja sam... tako brate... upsah teologiju. A ovde, ma ovde će rat brate, građanski rat... evo već se bune u Sloveniji. Hoće nezavisnost.
- Slovenci hoće nezavisnost. - Ja kao da nisam bio u zemlji par godina a ne par meseci... raspada se Jugoslavija?! - setio sam se Brunovih reči.
- To sve može da bude jako gadno, opkolili juče neku pravoslavnu crkvu, pohapsili neke protestante... ne znam, ali nikako mi ne sluti na dobro.
- Pa to hoće odavno... nema više Tita, gotovo to sve izgleda. - zamislio sam se.
- To ne može biti mirno... možda sa Slovencima ali sa Ustašama ne...
- Ti si vidim baš pesimističan...
- Klali su nas brate, klali su nas dugo kroz vreme...
- Da. - zaćutali smo i oboje se zamislili.
Bili smo potpuno apolitični i potpuno nevini tada. Ništa nismo razumeli. Naslućivali jesmo i učili još uvek jesmo, ali nismo želeli da nam niko oduzme slobodu koju smo imali. Pitanja su postajala sve teža.
- Vodku! - Leo je predložio da ispijemo po jednu pa da idemo dalje... To dalje je vodilo u sledeće jutro...
*
Leto 1989. godine bilo je vreme ogromnih promena u Beogradu i širom Jugoslavije, ispunjeno političkim nemirima, ekonomskom katastrofom, kulturnim probojima i međunarodnim uticajima koji su oblikovali sudbinu zemlje. Ovaj period predstavljao je u stvari početak kraja jugoslovenskog socijalističkog eksperimenta, sa događajima koji su postavili scenu za raspad Jugoslavije u narednim godinama. Jugoslavija je počela da se suočavava sa dubokom ekonomskom krizom, koja je će, plus, nakon sankcija rezultirati ludačkom inflacijom i nestašicama osnovnih namirnica, hleba, brašna, ulja, šećera... Životni standard je značajno opao, a nezadovoljstvo je dovelo do brojnih štrajkova i demonstracija. Nacionalizm i etničke tenzija se šire širom Jugoslavije. Nacionalistička retorika je stvarno bila takva, da sam shvatio, da je rat gotovo pa neizbežan. Savez komunista Jugoslavije, koji je decenijama držao vlast u zemlji, počeo je da se raspada usled unutrašnjih podela i zahteva za reformama. Ove promene dovele su do slabljenja centralizovane vlasti i jačanja republičkih partija. Beograd je bio jedan od "centara", muzičke alternativne scene u tom periodu. Pank pokret i novi talas muzike, koji su već bili u punom zamahu, dobili su novu dimenziju u kontekstu političkih i socijalnih promena. Stvoren je novi muzički "talas" - "Neo-Beo", o tome ću pisati malo kasnije...
To vreme, čiji sam bio savremenik, sam počeo, ,malo po malo, sve bolje da razumem. Još uvek smo imali strašno jaku kulturno-umetničku scenu koja je bila potpuno autentična i koja je počela sve više da upozorava na ono što nam se na žalost na kraju i dogodilo.
Međunarodna situacija takođe nije bila sjajna. Promene u Istočnoj Evropi, uključujući pad komunističkih režima u Poljskoj i Mađarskoj, uticale su na javno mnjenje i podstakle zahteve za političkim reformama i u Jugoslaviji. Slovenija i Hrvatska su počele da traže veću autonomiju i nezavisnost, "inspirisane" međunarodnim promenama... Ovaj proces je bio praćen zahtevima za ekonomskim i političkim reformama u tim republikama, što je doprinelo porastu tenzija sa federalnom vladom, dok je vlada tj. Jugoslavija bila pod ekonomskim pritiskom od strane Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) i Svetske banke, koji su zahtevali sprovođenje ekonomskih reformi. Zapadni kulturni uticaj je postao dominantan, ja to tada nikako nisam percipirao kao sada. "Meka moć" i uticaj, tada najmoćnijih država na svetu je tada mogla da se vidi na delu. Jugoslovenski unutrašnji politički sukobi i ekonomski problemi počeli su da utiču na njenu poziciju na međunarodnoj sceni. Regionalne tenzije sa susednim zemljama i drugi međunarodni pritisci doveli su do kompleksnih diplomatskih odnosa koji su uticali na stabilnost zemlje. Tokom ovog perioda, Beograd je bio centar kulturnih i političkih događaja, mesto gde su se sukobljavali različiti interesi i vizije budućnosti. Ovaj dinamični period ostavio je trajan uticaj na Jugoslaviju, postavljajući osnovu za promene koje će uslediti u narednim godinama, uključujući raspad zemlje i sukobe koji su obeležili devedesete.
*
Dao sam sebi zadatak da opišem jedan deo prošlosti koja je živela sa ljudima koji su je stvorili. Ti ljudi, neki od njih, naši sadašnji savremenici i oni koji to više nisu, su svojim jedinstvenim duhom učinili to da ova istorija bude vredna zapisa. Tako da bih sada nastavio priču tamo gde sam stao…
To leto 89-te, je imalo još dosta toga da kaže. Krenuću nekim redom, po sećanju i sa trudom da što manje stvari preskočim.
U to vreme Beograd se igrao na sopstvenoj velikoj žurci. Nije bilo mladih ljudi koji su svoje tinejdžerske dane provodili po svojim krajevima i u sobama sa kompjuterima, već su rano, još od srednje škole, tražili svoje mesto i našli ga u nekom svom sasvim dovoljnom krugu prijatelja.
Kod mene u kraju, na placu "Avala-Film-a", odigavao se "Avala Fest". Čitav grad se slivao tog leta tu. Svako veče je nastup imalo više bendova. Na dan kada sam stigao sa puta, svirao je "Haustor". Posle "SKC-a", to će biti drugi put da slušam "Haustor" uživo. Obukao sam se lepo i prošetao do Igija. Kod njega je bio i Grof, pre njega i Maks, koji je već otišao. Kod Igija smo se "pripremili" za koncert i peške se popeli do "Avala-Grada".
Igi je već dugo vremena jedan od mojih najbliskijih prijatelja. Moraću da kažem da je u pitanju svakako svakako ekscentrik, buntovnik sa razlogom, ličnost poprilično slojevitog i čvrstog karaktera. Naše poznanstvo datira još od prvog razreda osnovne škole. Igi je odrastao bez oca. U šestoj godini, još kao mali dečak, otac mu je stradao u saobraćajnoj nesreći. Igi je praktičan i pedantan čovek. On je zaista naučio da čuva sebe, koliko je to god bilo moguće. Bez obzira što mu nisu bila strana iskustva sa opojnim sredstvima, čak naprotiv, on sebi nikada nije dopustio da postane duboko deo te priče. Obazrivost i rastojanje koje je pravio u odnosu na te stvari je bila velika. Ove odlike njegovog karaktera su primenjivane i u životu i prema okolini. U odnosu sa ljudima je bio od onih koji lako mogu videti sa kime imaju posla, tako da je umeo da tačno odabere ljude koji će biti oko njega a da mu pritom niko ne smeta. Ovaj dar, pronicljivosti i potrebe, da se mnogima kaže istina u lice, su doprineli da ga dosta ljudi nije nimalo simpatisalo. Opet, iste ove osobine omogućiće mu u budućnosti način na koji će dolaziti do novca i živeti. Igi je svakako naučio neke životne stvari pre nas. Kada je egzistencija u pitanju, kod njega je odgovor na to, neprekidna, nekada i surova borba. Ovakavim načinom razmišljanja uspeo je da ostvari nešto od ciljeva koje je sebi postavio. Sa godinama kod Igija sve više rastu netrpeljivost prema gluposti, izopačenosti, sujeverju, banalnosti, površnosti, sujeti, gordosti, izveštačenim manirima... Poznavanje kinematografije, posebno Jugoslovenske je kod njega na takvom nivou da bi mu pozavidelo većina profesora na današnjoj FDU. Široko otvorenog pogleda i shvatanja stvarnosti je jedan od ljudi sa kojim mogu da razgovaram sa uživanjem.
Kada smo stigli, koncert je upravo počinjao.
Avala-grad je pun. Veliki zanimljiv prostor, prepun raznoraznih detalja koji su ostali iza snimanja nekog istorijskog filma. Izgledalo je kao da ste se našli u starom srednjovekovnom gradu. Male drvene kućice upotrebljene su sada za kafanski prostor, sa drvenim stolovima i klupama. Nakon toga se ulazilo u male uske uličice, koje su bile ograđene visokim gredama sa obe strane. Iz tih uličica se moglo sa dve, tri, strane ući u "arenu", veliki prostor sa binom i sa dosta mesta za publiku. Razglas je bio snažan.
Kada sam ušao "Haustor" je svirao "Šal od Svile". Zvučali su jako dobro. U jednom trenutku se dogodio incident. Sa bine je pao legendarni frontmen benda, Darko Rundek. Publika je žestoko reagovala. Jedni su vikali: - "diži ga"- drugi - "jel' živ" - "uraaa!!!" - nastala je opšta pometnja da bi se za desetak minuta, frontmen ponovo našao na bini ... nešto je promrmljao i najavio sledeću pesmu. Sjajan koncert!
Grof, Igi i ja smo se pogubili. Načisto smo se izgubili, ja nisam mogao da nađem nikoga tako da sam bio zadovoljan kada sam ugledao prijateljicu iz kraja , Evu, vajarku. Eva i ja smo prošetali par krugova i nešto pričali , kada se najedanput izgubila i Eva. Ostao sam sam i seo sam na drveni panj. Gledao sam naokolo i uživao u atmosferi. Tada ugledah Maksa. Maks mi priđe brzo i još brže nešto reče. Nije mi bilo sasvim jasno šta je govorio, zaplitao je jezikom. Tada sam shvatio da je pojeo "pečurku" o kojoj je par dana brbljao... - "Amanita, Amanita stiže pravo iz Splita..." - tako se našalio par puta... - "Maks će večeras videti iza zvezda", pomislih malo ljubomorno.
Dakle, koncert “Haustor-a” se završio. Maks je "otputovao" ko zna gde, više se nije moglo normalno pričati sa njim, hteo je da se spušta šumom do Topčidera... Grofa i Igija takođe nije bilo. Naišao sam ponovo na Evu, ona reče da je krenula kući, krenuli smo zajedno, svako svojoj kući.
*
Živahno je bilo tih dana. Maks, Grof i Bope su imali posebnu zanimaciju koja ih je ispunjavala. Jedanom do dva puta nedeljno oni su odlazili u posetu našem poznatom, na žalost rano preminulom muzičaru, Bojanu P. koji je živeo blizu nas. Bio je to neobičan i jako dobar momak. Na moje iznenađenje, kada sam par puta krenuo sa njima, kod njega u goste, u tom čoveku nikada nisam video ni malo gordeljivosti ili bilo čega, što bi nas klince, pred njim unizilo. Bio je veseo i razgovorljiv. Malo duže se zadržavao u adaptiranom potkrovlju, uvek se ispričavši, da treba "gore" nešto da "završi", nas je slobodno ostavljao, dok se on vraćao uvek sa blaženim izrazom lica i pokreta malo usporenijh. Šta je "gore" radio nije bila naša stvar da pitamo. Bili smo izuzetno počastvovani kada nas je pozvao u "Avala-Film", na snimanje tada novog spota za pesmu "Krug". Tada se desilo da je snimanje moglo biti odloženo baš zbog njega. Kasnio je i frontmen benda Milan M. se jako nervirao. Bubnjar Srđan je izgledao nezainteresovano kao i Margita, devojka koja je svirala klavijature ali Milan se ljutio i nervirao.
- Ma drži ovu gitaru - rekao je besan i dao gitaru Grofu. - treba mu 10 minuta do ovde a zamalo da se ne pojavi, jel ima smisla to - idemo !!!
Da se Bojan nije pojavio još par minuta, spot ne bi bio snimljen tada. Ipak on je došao, veoma lepo raspoložen. Frontmen ga nije ni pogledao. Za spot je sve bilo spremno. Desila se jedna sitnica i danas kada pogledam taj spot moje emocije me izlože seti koja me vraća nazad u prošlost. Grof je za vreme spota gestikulirao rukama i na taj način se trudio da animira Bojana, ovaj pak u jednom trenutku više nije izdržao , što se u spotu i vidi, okrenuo se ka Grofu i nasmejao se njegovim šalicama. Kako je lepo što je moguće videti taj osmeh i danas.
Tako nekako, sa drugarima i drugaricama, iz dana u dan, iz kruga u krug...
______________
Hvala na čitanju, nastavak u sledećem broju...
Prilozi
Poslednja izmena:
