Sudbina nije bila naklonjena Ivanu Bunjinu 42 . Kako je primetio jedan njegov mladi
savremenik, nikada, ni za života ni posle smrti, nije bio slavan pisac u pravom smislu te
reči. Nije imao preteča ni prethodnika, nije bio pisac velikih tema i velikih romana, nije
pripadao nijednoj književnoj školi, niti je za sobom utro kakav književni pravac ili ostavio
književne sledbenike i epigone. I izvan granica Sovjetskog Saveza pisano je da je
„Bunjinova umetnost lišena svake problematike” i da su sva njegova dela „pre svega opisi“
(F. A. Stepun). Hladan prijem Bunjin je doživeo i među mladim ruskim piscima u
emigraciji, koji su osećali njegovu netrpeljivost pma tobožnjoj modernoj poeziji.
Negativan odnos prema Bunjinu ispoljavali su i određeni krugovi „zagranične“ ruske
književnosti i kritike, koji su inače bili skloni da prihvate mladu sovjetsku literaturu. To
su, uglavnom, bili stvaraoci okupljeni oko listova „Воля Росии“ i „Версты, kao i oni
zastupljeni u zborniku o savremenoj ruskoj književnosti pesnika Vladimira Pozner
objavljenom u Francuskoj. Nabokov je, takođe, u svojim zapisima iz 30-ih godina,
parodirao stil i manir Ivana Aleksejeviča. Među piscima u izgnanstvu govorilse o
„hladnoći“ i „spoljašnjem sjaju“ Bunjinovih dela, a slična ocena mogla se istovremeno čitati
i na stranicama sovjetske štampe, npr. iz pera I. Torževskog 43 . Svakako bi trebalo
pomenuti i da je 1943. godine Varlam Šalamov, dugogodišnji „stanovnik“ arhipelaga
GULAG, uđen na dodatnih deset godina robije zbog izjave da je Bunjin klasik rusk
književnosti. Premda je i u Rusiji i u inostranstvu uvek bio rado čitan (prvo izdanje
njegovih „sabranih“ dela u domovini, posle smrti, bilo je odmah rasprodato u 250.000
pimeraka), ostaje činjenica da su bunjinisti plaćali dug marksističkoj školi književne
kritike i posle perioda „otopljavanja“ u Sovjetskom Savezu. U predgovoru A. Tvardovskog
za drugo izdanje Bunjinovih sabranih dela (objavljeno u Moskvi, u šest tomova, 1987),
čitalac će naići i na mišljenje da je „pisac sam produbio raskid sa otadžbinom“ i da u
portretima ruskih sovjetskih pisaca iz Bunjinovih Uspomena izbija „nešto ljuto i zlobno,
što se o nama može reći samo u slepoj staračkoj razdražljivosti“; Bunjin se čak i „ne spori
sa nama, i ne kritikuje nas, jer nas prosto nema“; „nije nimalo neophodno zadržavati se na
stranicama njegovih Prokletih dana, koje po kontrarevolucionarnosti prevazilaze
kudikamo poznatije Šuljginove Dane“; najzad, stvar nije u tome, zaključuje Tvardovski, što
je pisac proveo pola života u emigraciji: „u emigraciji su živela pokoljenja ruskih
revolucionara, svoje najbolje stranice u emigraciji napisali su Hercen i Ogarjov, u
emigraciji je mnogo godina živeo i radio Lenjin“ 44 . Mada sve do danas cenzurisanog,
Bunjina je ruskoj književnosti, kao pisca i stvaraoca, vratio Konstantin Paustovski tek
42 Ivan Aleksejevič Bunjin rođen je u Voronježu, na Donu, u krilu siromašnog ruskog plemića, 10/22. oktobra
1870. Detinjstvo i mladost proveo je u porodičnom letnjikovcu u Orlovskoj guberniji. Njegovi preci, između
ostalih, bili su srednjovekovni dvorski peharnik Kozma Leontjev, Leontije i Petar, graveri s kraja veka, jedna
od prvih ruskih pesnikinja Ana Bunjina, na prelazu iz 18. u 19. vek, i otac ruskog romantizma Vasilij
Žukovski. Prvu pripovetku objavio je 1887, u časopisu „Rodina“ Za prevod Pesme o Hijavati, Henrij Longfeloua,
i zbirku pesama Listopad, dobio je 1909. godine Puškinovu nagradu; iste godine izabran j člana Ruske imperatorske
akademije. Po dolasku boljševika na vlast, evakuisao se 1920. iz Odese za Konstantinopolj, i preko Sofije i Beograda
emigrirao u Francusku. Naselio se prvo u Parizu, a zatim u ovansalskom gradiću Grasu, u departmanu Primorski Alpi.
Bio je prvi ruski pisac koji je, 1933. godine, primio Nobelovu nagradu za književnost. Umro je u nemaštini, samoći i
izolaciji u Parizu 8. novembra 1953.
43 Г. Струве, Руская литература в изгнании, Pariz, 1984, s. 248.
44 А. Твардовский, О Бунине (у И. А. Бунин, Собрание сочинения в шести томах), Москва, 1987, s. 25.
1961. godine, objavljivanjem zbornika „Taruske stranice“ i jedne knjige Bunjinovih izabranih pesama i povesti.
Autor Života Arsenjeva nije doživeo slavniju sudbinu ni u našoj sredini. Za razliku od
mnogih ruskih sovjetskih pisaca XX veka, čija su sabrana dela prevođena i objavljivana u
više izdanja, od Bunjina smo imali tek nekoliko novela i zbirki izabranih pripovedaka,
uglavnom cenzurisanih i nekritički priređenih. Od Vidakovićevog prevoda Života mladog
Arsenjeva u izdanju SKZ, iz 1939. do danas je objavljeno svega nekoliko izdanja Bunjinovih
izabranih pesama i priča. U dvotomnoj Antologiji ruske poezije, iz 1977. godine, o Bunjinu
se takođe govori kao o piscu koji „nije podržao rusku revoluciju 1905. niti je razumeo
revolucionarne ideje Oktobra“; u Povijesti svetske književnosti (1975), uz letimičan prikaz
Bunjinovog dela, kaže se da je posle revolucije emigrirao i delovao u Parizu „kao
emigrantski pisac, pa je, kao takav, primio 1933. Nobelovu nagradu“; u pogovoru za
prevod Sela i Gospodina iz San Franciska na srpskohrvatski jezik, iz 1977, navodi se da je
„negativno reagovao na oktobarski preporod“, da je u Odesi „jedno vreme uređivao jedne
kontrarevolucionarne novine” i, najzad, da je Bunjin „veliki pisac, ali se mi ne možemo
osloboditi utiska da je u njemu, možda, propao jedan još mnogo, mnogo veći i značajniji
pisac“, itd. Tek u poslednje vreme, prevodom Tavnih drvoreda (zapravo, šireg izbora
pripovedaka naslovljenog kao Bunjinova istoimena zbirka) 45 , ovaj samosvojni umetnik
reči, ruski klasik XX veka, i u našoj sredini dobija mesto koje mu pripada.
Kao modernista koji se javio na prelomu dva veka i dve epohe, Bunjin je objedinio
najbolje tradicije ruske književnosti XIX veka – jasnost Puškinovu, Tolstojevu prirodnost
i Čehovljevu sažetost – sa književnim ukusom nastupajuće epohe: u povestima i
pripovetkama, u dužim novelama koliko i u minijaturama, očituju se znamenja novog
vreena i poetički tokovi savremene književnosti. Izuzimajući Turgenjevljeve kratke
pesme u prozi pod nazivom Sibilia, niko pre Bunjina u ruskoj književnosti nijpisao
minijature i kratke lirske zapise, pri čemu se ovaj deo njegovog stvaralaštva ne može
svrstati ni u poeziju, ni u pesme u prozi. Pri tom, primećuje G. Struve, „nepristrasna ocena
potomstva zacelo će staviti Bunjinovminijature... iznad Turgenjevljevih ʻpesama proziʼ.“ 46
U njima su sačuvane sve odlike Bunjinovog stila i zadržan isti krug motiva kao u
povestima i pripovetkama: virtuoznost u postupku s jezikom, suvereno vladanje ruskom
narodnom leksikom, melodioznost i liričnost proznog rukopisa, motivi ljubavi i strasti,
smrti i religiozne predansti, odumiranja „plemićkih gnezda“ i setnog vraćanja staroj
Rusiji sa spokojstvom i postojanošću seljačkog života, sećanja na „Rusiju... koja polako
nestaje“.
Pa opet, za razliku od Bunjinovih povesti i dužih pripovedaka – Gramatika ljubavi,
Selo, Suhodol, Braća, Sunčanica, Gospodin iz San Franciska, Mitjina ljubav, Antonovske
jabuke, Život Arsenjeva, da pomenemo samo najpoznatije – njegove „skice“ (kako ih često
zovu u ruskoj kritici) i kratke priče manje su poznate, premda je Bunjin bio upravo jedan
od preteča književne miijature XX veka i majstor kratke forme uopšte. U kratkoj priči
Nepoznati drug, anonimni junak na jednom mestu kao da izgovara piščevo književno
vjeruju iz poslednje tri decenije njegovog života: „treba pisati sasvim male, sažete priče...
zapravo, život svakog čoveka može stati u dva-tri retka“.
Objavljivane u nastavcima u ruskom književnom časopisu „Poslednje novosti”, koji
je 30-ih godina izlazio u Parizu, kao ciklus pod naslovom Kratke priče, ove minijature
nastale su zapravo na marginama Bunjinovih većih proznih zamisli, kao celoviti i
umetnički uobličeni književni zapisi, prizori i portreti. Nemoguće je ne primetiti i ne
45 Ivan Bunjin, Tavni drvoredi (prevod Zlate Kocić), Beograd. 1991.
46 Г. Струве, Руская лишература в изгнании, Pariz, 1984, s. 251.
začuditi se pitkosti, lakoći i eleganciji piščevog stila, u kome nema tragova muke stvaranja.
Stilski, Bunjinove minijature i druge kratke prozne forme zadovoljavaju sve one zahteve
koje postavlja ovaj možda najteži prozni žanr: minimumom sredstava dosegnuti
maksimum izraza, postići sažet a celovit i potpuno uobličen književni portret, bilo koju
sliku ili situaciju. Još je 1902. godine, povodom kraće priče „Borovi“, Čehov pisao Bunjinu:
„.. .to je nešto sasvim novo, sasvim sveže i veoma dobro, a opet toliko kompaktno poput
gustog buljona“. 47 Tu zgusnutost i slojevitost možda je najbolje odredio jedan drugi
Bunjinov poznati savremenik i pesnik: „Neke od njih, koje imaju svega desetak redova,
ispunjene su takvom gustom esencijom kakva bi bila dovoljna za čitav roman. Tu jedn kap
čistog anilina pretvaprepunu kadu bistre vode u zeleno-ljubičastu boju“. 48 U takva
ostvarenja spadaju najkraće, „jednominutne“ priče kao što su Suze, Rusija, Letnji dan,
Landauer, Rukuničar, Podne i neke druge minijature napisane između 1927. i 1930. u
Parizu i Grasu. Istrgnute iz ciklusa ili posmatrane celovito, sve one tvore jedinstven
tematski i sižejni okvir i, „zajedno sa njegovim epskim celinama, sveukupno njegovo delo
povezuju svojim izuzetnim smislom za važnost detalja i njihovu dorađenost, ceo njev
opus u jedan grandiozan mozaik, složeno epsko platno slikano celog njegovog dugog
veka“. 49
Sublimnosti i liričnosti ovih priča umnogome doprinosi prepoznatljivo Bunjinovo
majstorstvo da melodioznošću i goto neprevodivom ritmičnošću zaodene svoj leksički
bogat književni jezik. „Arhaista-novator” kao pesnik, Bunjin je uvek negovao i u
vanknjiževnim tekstovima naglašavao muzikalnu stranu svog proznog rukopisa. U
intervjuu „Moskovskim novinama“ 1912. godine, naglašava da nikada nije priznavao
„podelu književnosti na liriku i prozu”. U mnogim zbirkama, čak i u šestotomnom,
„nivskom” izdanju sabranih dela iz 1915, umetao je pesme među povesti i pripovetke, što
je za ono doba, najblaže rečeno, neobično, što je odstupalo od konvencija i utvrđenih
pravila po kojima su se sastavljale zbirke pesama ili zbornici proze. „Pesnički jezik“, pisao
je Bunjin, „mora se približiti jednostavnsti i prirodnosti svakodnevnog govora, a prozni
stil mora da prisvoji muzikalnost i gipkost stiha“. Vladimir Vejdl tvrdio je, štaviše, da je
„lirski princip kod Bunjina izražen kudikamo više u prozi, nego u stihovima“. Nad
muzikalnom kompozicijom proznog rukopisa, nad ritmičkom osnovom svakodnevnog
govora, Bunjin se, po sopstvenom priznanju u dnevnicima, uvek i uporno trudio, težeći da
brižljivim izborom reči za svaki predmet ili pojam nađe primeren i gotovo opipljiv izraz,
da živom svakodnevnom govoru prida verodostojnu intonaciju, da svaku reč ili dijalog
ispuni odmerenim a opet najpribližnijim emocionalnim nabojem. U tom smislu, čitanje
naglas proznih odlomaka, priča, pa i čitavih povesti – u krugu prijatelja, porodice ili među
književnim istomišljenicima – još u Bunjinovo vreme bila je dobra tradicija ruskih pisaca,
kojoj se i on rado priklanjao. Muzikalnost Bunjinove proze posebno je izražena u povesti
Selo, kao i u minijaturama iz ciklusa priča Tavni drvoredi – upravo tamo gde to zahteva
jezgrovitost i zgusnutost izraza. Primera radi, u Bunjinovim dnevnicima od 19. marta do
4. aprila 1941. gotovo svakodnevno pratimo zapise o radu na priči Natali; ilustrativan je i
dnevnički zapis u noći 8. na 9. maj 1944: „Jedan sat po ponoći. Ustao sam od stola – ostalo
je da se dopiše nekoliko stranica Čistog ponedeljnika. Ugasio sam svetlo, otvorio prozor da
provetrim sobu – ni daška vetra; pun Mesec, cela dolina je u prozirnoj izmaglici, daleko na
obzorju ružičast odsaj mora, tišina, blaga svežina od već ozelenelih mladica, ponegde se
začuju glasovi prvih slavuja... Gospode, ulij još malo snage u moj samotan i bedan život,
47 А. П. Чехов, Собрание сочинения, т. 12, Moskva, 1964, s. 428-429.
48 Александар Куприн, Собрание сочинения в 9-ти томах, Moskva, 1964, t. 7, s. 312.
49 Mila Stojnić, „Ruska književnost XX veka“ (u knj. Ruska književnost, knj. II), Sarajevo – Beograd,
1978, str. 311.
zbog ove lepote i ovoga rada!“ Nalazeći uzore u Gogolju, Turgenjevu, Čehovu, Bunjinu i
drugim ruskim klasicima, A. Tvardovski se osvrće na neekonomičan, rasplinut i nedoteran
stil savremenih pisaca i prekoreva mlade autore što „odmah pišu debele romane i
ogromne poeme [...]. A da bi se dosegla jedna vredna strofa ili pasus, valja ʻprekopatiʼ svu
onu silu neobaveznih, slučajnih reči, redaka i strofa, koje kao da su probe radi podvrgnute
improvizaciji, i rimovane tako nehotično i aljkavo da se njihova sazvučja, poput napola
otkinutog dugmeta, jedva drže o jednoj niti...“ Još početkom veka, Bunjin je govorio o toj
muci pisanja: „Kakva je patnja, kakvo neverovatno stradanje književna umetnost.
Počinjem da pišem, izgovaram najjednostavniju frazu, i odjednom se prisećam da je nešto
slično već rekao Ljermontov ili Turgenjev. Preoblikujem frazu, ispada banalna, opet je
menjam, ali osećam da ni to nije ono pravo, da tako piše Amfiteatrov ili Breško-Breškovski
Mnoge reči – a njih je nebrojeno mnogo – nikada ne upotrebljavam, reči najnepristojnije.
Ne mogu. Ponekad se do jutra mučim, a to su paklene muke, da napišem svega nekoliko
redaka.. .“ 50 I neosetno se, na ovom mestu, nameće onaj nauk Rilkeov u Beleškama Maltea
Lauridsa Brigea (a Rilkeova sličnost kao pesnika sa Bunjinovom melodikom proze virtuoznošću
u odbiru izraza, inače, odavno je uočena, posebno kad je reč o paraleli
između 8. divinske elegije i Mitjine ljubavi): „Jer stihovi nisu, kašto ljudi misle, osećanja
(ona se javljaju rano) – stihovi su iskustva. Za jedan stih potrebno je videti mnoge gradove,
ljude, stvari, valja znati kretnje najsitnijih cvetova kada se izjutra otvaraju. Valja znati
zamisliti putou epoznatim krajevima, neočekivane susrete i sastanke, dane detinjstva
koji su još uvek nerazjašnjeni; valja znati zamisliti svoje roditelje koje smo morali
povrediti, koji su nam priređivali radost a koje mi nismo shvatali, dečje bolesti koje se
javljaju u dubokim i neprovetrenim sobama, jutra na obalama mora, so more, mora,
noći na putu, koje su podrhtavale u visinama i letele zajedno sa zvezdama – i opet, nije
dosta misliti na sve to. Valja se prisetiti mnogih ljubavnih noći od kojih nijedna nije drugoj
nalik, i krikova žena u porođajnim mukama. Treba biti uz umiruće u samrtnom času,
sedeti kraj mrtvih u sobi sa otvorenim prozorima i bukom koja na mahove dopire. A nisu
dovoljne ni uspomene. Valja ih znati i zaboraviti, kad ih je mnogo i previše, potrno je
biti vanredno strpljiv, da se dočeka čas da nam se vrate. Jer uspomene, same za sebe, još
nisu ništa. Tek kada u nama postanu krv, pogled, kretnja, kad postanu bezimene i kad ih
više nije moguće razlikovati od nas samih, tek tada može se dogoditi da se, u veoma retkim
trenucima, iz središta ovih uspomena, uzdigne prva reč stiha.“
Život je za Bunjina „putovanje kroz uspomene, i to ne samo one lične, nego i
uspomene čitavih naraštaja, slojeva, čovečanstva“. 51 Sam Bunjin govorio je često da „nas
ništa toliko ne određuje koliko mera naših uspomena“. Uza stare i stalne Bunjinove teme
ljubavi i smrti, opsesivni motivi njegovih minijatura i najkraćih priča nastalih u izgnanu
su povratak u prošlost, u plemićku kulturu proteklih vremena, postojanost i spokojstvo
ladanjskog života, neprolazna obeležja jednog doba koje je na izmaku ili je već iščezlo,
slike patrijarhalnog ruskog sela, uspomene na „propadanje plemićkih gnezda“, na
kulturne svetinje i drevne spomenike stare Rusije. U nekolikim minijaturama, a naročito
u nevelikom ciklusu kratkih zapisa Pod srpom i čekićem, uočava se onaj jedinstveni
istorijski okvir, osoben i prepoznatljiv milje sovjetske svakodnevice iz prvih godina posle oktobarske
revolucije 1917, kad je u sudaru stare ruske kulture i rušilačke snage
sovjetske „skitske“ najezde naočigled nestajalo i propadalo vekovno duhovno i
materijalno blago Rusije. Gotovo isti sadržinski i motivski okvir imaju i priče Iljuška, Soko,
Rusija, U predvečerje, Imendan, i mnoštvo drugih, ali uz nostalgično prizivanje starih
50 Iz zbornika В большой семье, Смоленск, 1960, str. 247, 248.
51 О. Н. Михайлов, „Поэзия И. А. Бунина“ (у И. А. Бунин, Собрание сочинения в шести томах, t. I, s. 571.
dobrih vremena. Interesovanje za istoriju, živo sećanje na prošlost, povratak
uspomenama, jesu tačke oslonca umetničkog vremena kod I. Bunjina. Analizirajući priču
Hajkač, D. Lihačov primećuje da ona samo naizgled počinje opisom pojedinačnog slučaja,
„ali na kraju priče postaje jasno da Bunjin opisuje nekoliko slučajeva iste vrste [...] Jasno
je da je predmet opisivanja uzdignut iznad vremena, lišen precizne hronološke veze [... ]
Sa osećanjem vremena vezano je i osećistorije [... ] Čak i u pristupu pejzažu, ili
svakodnevnom životu, može biti više ili manje izraženo osećanje istorije [...] Za Bunjina su
prepune istorijskih reminiscencija bile čak i ruske reke, putevi, stepe. Osećanje istorije
nije osnovno samo u istorijskim delima [...], nego i u priči iz svakodnevnog života Krčanik,
a naročito je ojačalo u emigrantskom razdoblju. Sve što se bilo kad dešavalo u Rusiji, njena
svakidašnjica, njeni ljudi, nije obična prošlost nego istorija. Patos rastojanja ojačao je
patos vremena“. 52 Ovom motivskom krugu pripadaju, između ostalih, kratke priče Mravlji
put, Pingvini, Svetac, Vukovi, Dremovac, Imendan. U tom smislu, karakteristična je rečenica
kojom počinje priča Dremovac: „Bila jednom jedna Rusija...“ Kao da Rusija više ne postoji
dodao bi rezignirano pomenuti sovjetski bunjinista O. Mihajlov. Povodom iste rečenice,
Lihačov, međutim, uočava još jedan, izrazito naglašen postupak u uobličavanju
umetničkog vremena, još jednu potvrdu Bunjinovog snažno izraženog osećanja istorije,
što samo, paradoksalno, pojačava vanvremene okvire priče.
Najzad, kada je reč o „emigrantskom sindromu“ u literaturi, koji je kod ruskih pisaca,
čini se, ostavljao izuzetno teške posledice, Bunjin je, za razliku od većine ruskih
emigrantskih pisaca sve do današnjih dana, prevazišao krizu posle svega nekoliko godina
i nastavio da u tim izuzetno nepovoljnim okolnostima razvija svoj umetnički postupak usavršava
magiju reči, da u vanrednim i za pisca nemogućim uslovima unapređuje i obogaćuje svoj književni
jezik, upravo jezik zemlje koja je za njega, u pravom smislu t reči, zaista ostala nepovratna prošlost,
daleka istorija i večita inspiracija. Jer, bez donskih praskozor, bez plodnog Podstepja, bez blaženih i
kljastih božjaka i dobrote običnog ruskog seljaka, bez nepreglednšuma brezovih, manastirskog vina
iz ruskih letnjikovaca, plemićkih gnezda i manastirskih skitova, Bunjin nije mogao da živi i da stvara.
„Ja nekako fizički osećam ljude. Ja sam prava umetnička priroda. Uvek sam svet primao kroz miris je,
svetlost, vetar, vino, jelo – i to tako izoštreno, Bože moj, kako samo izoštreno, štaviše, bolno!“
Dejan Mihailović - Pogovor knjizu Tri rublje
52 D. S. Lihačov, Poetika stare ruske književnosti, Beograd, 1972, str. 259-260.
