Ivan Turgenjev - Hristos

[Nina]

Video sam sebe kao mladića, skoro dečaka u niskoj seoskoj crkvi. Pred starinskim ikonama topile su se tanke voštane sveće.
Šareni venčić okruživao je svaki plamičak. Mračno i neprozirno beše u crkvi… Ali preda mnom je stajalo mnogo naroda.
Sve same svetlosmeđe, seoske glave. S vremena na vreme počinjali su da se povijaju, padaju, iznova se podižu, kao da su zrelo klasje,
kada po njemu kao lagani talas promiče letnji vetar.

Odjednom neki čovek priđe pozadi i stade pored mene.
Nisam se okrenuo k njemu, ali sam istog časa osetio da je taj čovek – Hristos.
Ganuće, znatiželja, strah odjednom su ovladali mnome. Skupio sam hrabrost i pogledao svog suseda

 

[Nina]

Lice, kao kod svih – lice koje liči na sva ljudska lica. Oči gledaju pomalo ka gore, pažljivo i blago. Usne zatvorene, ali ne stisnute:
gornja usna kao da se odmara na donjoj. Nevelika brada je razdvojena. Ruke su složene i ne pomiču se. I odeća na njemu je kao na svima.

„Kakav je to Hristos!”, pomislio sam. „Ovako prost, prost čovek! Ne može biti!”
Sklonio sam se dalje. Ali nisam uspeo da skrenem pogled od ovog prostog čoveka, kao da me opet začudilo da to upravo Hristos stoji pored mene.
Opet sam sakupio hrabrost… I opet sam ugledao isto lice, koje liči na sva ljudska lica, iste obične, premda i nepoznate crte.
I meni odjednom postade strašno – i dođoh sebi. Tek tada sam shvatio da upravo takvo lice – lice koje liči na sva ljudska lica – i jeste lice Hristovo.

Decembar, 1878.
Preveo s ruskog Goran Dabetić