Khal Drogo
Elita
- Poruka
- 17.533
Када пишемо и зборима о времену II св.рата, погрешно је ту причу и нашу велику трагедију гледати јединствено као процесе на цјеловитом простору, и такав прступ нас може одвести само на погрешан колосјек.
Јер једна прича бјеше у окупираној, назовимо је Недићевој, Србији, друга у Црној Гори, трећа у ендехазији, њемачкој окупационој зони и четврта у ендехазији, италијанској окупационој зони.
Италијански фашисти су важни за ту нашу причу у Црној Гори, али посебно у ендехазији која бјеше италијанска окупациона зона која се и мијењала током рата, и то би захтијевало засебну тему.
Односи фашистичког врха према усташком покрету и касније врху у монструм творевини ендехазији су сложени, мијењали су се у пријератном времену и током рата, зависили би од бројних околности. А сложени бејаху и између њемачких нациста и италијанских фашиста о чему имамо јако добро свједочење актера у том времену, Едмунда Глез фон Хорстенауа, чији дневник је објављен у виду књиге Између Хитлера и Павелића, о чему сам се већ осврнуо у више постова на теми (овдје). Написаћу још понешто касније из те књиге што је важно за ову тему.
Елем, вратимо се улози италијанских фашиста у ендехазији. Тачно је да су у пријератном времену италијански фашисти подржавали усташки покрет, тачно је и да је фон Хорстенау остваио свједочење да је Хитлер пристао на комадање краљеине Југославије као уступак Италијанима (али и сви други наводи су у приличној супротности са таквим ставом, и то ипак бјеше више стварање привида). Тачно је да су се првих мјесеци стравишни злочини усташа дешавали и у италијанској и у њемачкој зони одговорности, како је тада највеће стратиште Јадовно било у италијанској зони одговрности, ту су били и бројнији злочини тих првих мјесеци. Тачно је и да су и њемачки нацисти и италијанси фашисти окретали главу на та ужасна звјерства усташа. Истина, бјеше на терену протеста њемачких официра и генерала због тих монструозности усташа, некад би дјеловањем нациста били спашени српски животи (фон Хорстенау сам пише да е лично спасио неколико хиљада Срба, али на другој страни није могао спасити неколико стотина хиљада Срба које су усташе звјерски побиле), но ту је своју улогу одиграо нитков Зигфрид Каше, њемачки амбасадор у НДХ, а заправо нацистички комесар који би те протесте амортизовао, потиснуо и усташе би након тога наставили свој крвав рукопис.
На другој страни након српског устанка у јуну у Херцеговини те у јулу 1941.године на ширем простору Крајине, Италијани, да ли мотивисани пацификацијом побуњених Срба или више нису могли окретати главу на звјерства усташа, мијењају курс, растјерали су усташку жгадију из своје зоне одговорности, ликвидирали логоре смрти и стратишта, када су нашли на Пагу и ужасне трагове злочине, и у септембру 1941.године врше реокупацију тог простора.
И ту је важно да од италијанске реокупације зоне у ендехазији у септембру 1941.године до капитулације Италије 8. септембра 1943.године, италијански фашисти нису починили нити један масовнији злочин над српским цивилима а нису дали ни усташкој жгадији да дивља.
На другој страни, у циљу пацификације српских устаника, долази до повремене колаборацје италијанских власти са српским устаницима, помало апсурдно, фашиста и антифашиста, али околности у тој кланици су тако одредили ток догађаја.
Што се Срба тиче, наш род у ендехазији бјеше пред истебљењем, побијено је између 1/4 и 1/3 Срба (свакако не мање од 500.000, а вјеоватно више, пуно више, на жалост) који су битисали на простору НДХ у априлу 1941.године.
Да након устанка није било раздора међу српским устаницима и да су се поставили приоритети, против кога ратовати (усташке жгадије) а кога не дирати, наш род би такође страдао јер машинерија зла је већ у априлу 1941. узела маха, ужано страдао, али би страдање било три пута мање. То су огромне бројке. Исто тако да се увијек истрајавало на доктрини "што горе то боље (за Лондон и Москву)" и да неки вође српских устаника нису водили бригу и о народу, да барем нешто Србља претекне те страшне године и не јуришају на оне који те не дирају (конкретно Италијане), број мртвих српских глава би био још већи, пуно већи.
Елем, италијански фашисти су имали своју улогу у тој нашој трагедији, имају кривице и то велике и за комадање краљевине Југославије и за велико зло које је задесило наш род, али постоји разлика између италијанских фашиста и њемачких нациста, италијански фашисти су од августа 1941.године престали окретати главу на звјерства усташа, њемачки нацисти (иако бјеше протеста генерала које би отупио Каше) никад нису престали окретати главу и итекако имају кривице за геноцид над Србима у ендехазији.
Јер једна прича бјеше у окупираној, назовимо је Недићевој, Србији, друга у Црној Гори, трећа у ендехазији, њемачкој окупационој зони и четврта у ендехазији, италијанској окупационој зони.
Италијански фашисти су важни за ту нашу причу у Црној Гори, али посебно у ендехазији која бјеше италијанска окупациона зона која се и мијењала током рата, и то би захтијевало засебну тему.
Односи фашистичког врха према усташком покрету и касније врху у монструм творевини ендехазији су сложени, мијењали су се у пријератном времену и током рата, зависили би од бројних околности. А сложени бејаху и између њемачких нациста и италијанских фашиста о чему имамо јако добро свједочење актера у том времену, Едмунда Глез фон Хорстенауа, чији дневник је објављен у виду књиге Између Хитлера и Павелића, о чему сам се већ осврнуо у више постова на теми (овдје). Написаћу још понешто касније из те књиге што је важно за ову тему.
Елем, вратимо се улози италијанских фашиста у ендехазији. Тачно је да су у пријератном времену италијански фашисти подржавали усташки покрет, тачно је и да је фон Хорстенау остваио свједочење да је Хитлер пристао на комадање краљеине Југославије као уступак Италијанима (али и сви други наводи су у приличној супротности са таквим ставом, и то ипак бјеше више стварање привида). Тачно је да су се првих мјесеци стравишни злочини усташа дешавали и у италијанској и у њемачкој зони одговорности, како је тада највеће стратиште Јадовно било у италијанској зони одговрности, ту су били и бројнији злочини тих првих мјесеци. Тачно је и да су и њемачки нацисти и италијанси фашисти окретали главу на та ужасна звјерства усташа. Истина, бјеше на терену протеста њемачких официра и генерала због тих монструозности усташа, некад би дјеловањем нациста били спашени српски животи (фон Хорстенау сам пише да е лично спасио неколико хиљада Срба, али на другој страни није могао спасити неколико стотина хиљада Срба које су усташе звјерски побиле), но ту је своју улогу одиграо нитков Зигфрид Каше, њемачки амбасадор у НДХ, а заправо нацистички комесар који би те протесте амортизовао, потиснуо и усташе би након тога наставили свој крвав рукопис.
На другој страни након српског устанка у јуну у Херцеговини те у јулу 1941.године на ширем простору Крајине, Италијани, да ли мотивисани пацификацијом побуњених Срба или више нису могли окретати главу на звјерства усташа, мијењају курс, растјерали су усташку жгадију из своје зоне одговорности, ликвидирали логоре смрти и стратишта, када су нашли на Пагу и ужасне трагове злочине, и у септембру 1941.године врше реокупацију тог простора.
И ту је важно да од италијанске реокупације зоне у ендехазији у септембру 1941.године до капитулације Италије 8. септембра 1943.године, италијански фашисти нису починили нити један масовнији злочин над српским цивилима а нису дали ни усташкој жгадији да дивља.
На другој страни, у циљу пацификације српских устаника, долази до повремене колаборацје италијанских власти са српским устаницима, помало апсурдно, фашиста и антифашиста, али околности у тој кланици су тако одредили ток догађаја.
Што се Срба тиче, наш род у ендехазији бјеше пред истебљењем, побијено је између 1/4 и 1/3 Срба (свакако не мање од 500.000, а вјеоватно више, пуно више, на жалост) који су битисали на простору НДХ у априлу 1941.године.
Да након устанка није било раздора међу српским устаницима и да су се поставили приоритети, против кога ратовати (усташке жгадије) а кога не дирати, наш род би такође страдао јер машинерија зла је већ у априлу 1941. узела маха, ужано страдао, али би страдање било три пута мање. То су огромне бројке. Исто тако да се увијек истрајавало на доктрини "што горе то боље (за Лондон и Москву)" и да неки вође српских устаника нису водили бригу и о народу, да барем нешто Србља претекне те страшне године и не јуришају на оне који те не дирају (конкретно Италијане), број мртвих српских глава би био још већи, пуно већи.
Елем, италијански фашисти су имали своју улогу у тој нашој трагедији, имају кривице и то велике и за комадање краљевине Југославије и за велико зло које је задесило наш род, али постоји разлика између италијанских фашиста и њемачких нациста, италијански фашисти су од августа 1941.године престали окретати главу на звјерства усташа, њемачки нацисти (иако бјеше протеста генерала које би отупио Каше) никад нису престали окретати главу и итекако имају кривице за геноцид над Србима у ендехазији.
Poslednja izmena:
