Nastavak Poruke :
https://forum.krstarica.com/showthr...EFERENDUMU?p=37151785&viewfull=1#post37151785
"...Да је неко директору ЦИА 1999. рекао да ће се Срби њиховој сили опирати двадесет година смејао би му се у лице, али ни он не би могао предвидети да ће то довести до оваквих бранилаца.
У новосрпској народној мисли би рекли „брину се ко робијаш за државу“ – што лепо и сликовито описује на какав напор је „наш тим“ спреман.
Ту је далеко најнедисциплинованији председник Србије, који стално прети како ће обелоданити „свој план“ (КиМ као његов приватни проблем?!), али то не чини иако је свима ставио до знања да би он све дао за „нешто“ (било шта, било колико) само да има шта да покаже кад изађе на телевизију, а он би то већ представио као победу од 5:0. И верује да би му прошло.
Позвао би се на „своју децу“, а која не стају у „Видовдан“. /“Опрости Боже/све наше грехове/јунаштвом даруј/кћери и синове./
Јер, председник Србије откако је поразговарао с Криштофом Хојзген пре једну деценију презире јунаштво.
И прети, он као врховни командант српске војске, да је право на одбрану недопустиво.
По председниковом увиду у историју гину само они који се бране, зато је свака одбрана бесмислена.
Кад се предаш они те не дирају.
Историјска бесмислица.
Јер да немају намеру да те пљачкају и малтретирају нападачи не би ни узимали оружје.
Плаче председник над ранама јунака на Кошарама, а да би сав њихов надљудски напор продао за „скидање такси за српску робу“!
Свакодневно срећем људе који не знају како би то описали.
Верујем да председник збуњује и своје пријатеље са Запада.
Ово је за Нобелову награду за мир.
Јаче је од идеја Зорана Заева, где се из одбијање нације да га следи извлачи закључак да мишљење нације није ни важно.
И још боље, вредно је да се погази.
Јавно и одмах.
„Они“ (не зна се више ни ко је то тачно) то не дају.
Не дају ништа.
Чак су, изгледа, решили и да обуставе вишегодишње дружење председника Србије с Хашимом Тачијем.
А баш су се нашли.
Два висока момка у скупим оделима.
Једино онај Харадинај љубоморан.
Председникови добошари су онда ширили наратив, како он подржава Ђиласа.
Став председник Србије је све даље од народне воље, а све ближе НАТО потребама.
То постаје опште место.
Московски дневник „Комерсант“ је иза његових суза у Нишу видео суштинску промену:
„Ако је Београд раније осуђивао агресију НАТО, овог пута се председник Александар Вучић заложио да Србија опрости Алијанси бомбардовања, мада није заборавила на њих“, пише у тексту под насловом „Опростити, али не заборавити“.
Шта би се друго могло и очекивати од решења које председник лукаво назива „разграничење“.
Велики план да се Србија разграничи сама са собом.
Лист цитира Вучићеве речи да Србија тада није била безгрешна, да је то био незаконити акт који је противуречио међународном праву, али и да се заложио да Србија гради са Алијансом нормалне односе.
Нормални односи подрзумевају, на пример, да је армија „неутралне Србије“ учествовала у 149 вежби са земљама Алијансе, а са ОДКБ свега 12.
Четрнест пута више са својим убицама!?
Неутралност је несумњива.
Коментари читалаца без грешке препознају председникове кривине:
„Предуслов за опроштај је да се злочинац покаје. У конкретном случају да нам врати отето КиМ, да плати ратну одштету и промени однос према Србији. Онда тек да размислимо о опроштају.“
„Формула коју је предложио Вучић се практично потпуно подудара са позицијом коју је изложио генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг уочи годишњице бомбардовања“, додаје „Комерсант“.
Правац који неодољиво подсећа на већ виђени пут Мила Ђукановића.
То је оно буквално читање Његоша, кад Селим везир о хришћанској раји говори:
/Пучина је стока једна грдна/Добре душе док јој ребра пучу/.
Наши везири воле то у Његошу. Његоша доживљавају као „политички некоректног“ и несклоног мултикултурализму.
Други играч „наше петорке“ у утакмици одбране КиМ, наша канцеларка, не би успела ни да примети да је земља у којој она има најмоћнију функцију остала без 15 одсто територије, јер изгледа да њена породична мануфактура не дигитализује на тој територији.
А њено двојно држављанство јасно показује, да што се географије тиче, она преферира морски жал.
Ако би се појавили Срби који би се бучно опирали „коначном правно обавезујућем споразуму“, она би знала да су у питању фашисти, као они букачи у Марићевића јарузи.
И знала би да Албанце никако не треба доводити у везу са фашизмом због „мира у региону“.
А и заузета је сад у „ужој породици“, или како се већ зове то о чему су Срби обавештени преко кабинета председника владе Србије.
И борби за повећање наталитета посрнуле нације.
О Синиши Малом и Зорани Михајловић не вреди трошити речи.
Откуд уопште тај свет у влади Србије?
Њих народ ни за шта не би изабрао, а камоли да му спасавају Косово.
Али председник Србије и коуч Блер у томе не виде проблем.
Напротив.
Што носиоци функција имају мање везе с народом у том су бољи за колонијалну демократију.
То је идеал демократске окупације.
Јер народ је непоуздан и колико год покаже да може да трпи то је мало за компрадорске делатнике.
Они су ко пијавице.а дриблинге и тројке, кад Вучић брише наочаре.
Он би могао лично да узме владику Теодосија на зуб, а то онда не би било неуверљиво као кад се анагажују таблоиди да га оптуже да шурује, и то тајно, с шефом тзв. косовске полиције.
Дачић би могао да нам објасни да је званични став да нема ништа боље и лепше него да Србија преда Косово на 800-ту годишњицу успостављања Српске православне цркве.
Можда да нађе неко пророчанство Светог Саве које обавазује Србе да не пропусте 2019.
Јесте, рећи ће брижни Ивица, боље би било да је то на хиљадиту годишњицу али Американци не могу да чекају.
А он ће лично певати Мајку Помпеу и „Миљацку“до зоре и „Видовдан“ ако треба – неће се постидети, само да се отарасимо косовског камена око врата.
Са том Дачићевом „тројком“ закуцали бисмо Албанце на граници Рашка-Куршумлија-Лесковац тако да би могли у Белој Паланци прославити велику победу.
И да се спремимо за последњу одбрану Ниша.
Ако зашкрипи, коуч Блер би можда могао да позове у тим Чеду Јовановића или неке делатнике који су се школовали по плану и програму Џина Шарпа а на обуци код Срђе Поповића, али засад нема потребе.
Прва петорка нема намеру да се дезангажује.
Само да се Албанци врате за преговарачки сто.
То је сад највећи проблем за „наше играче“ жељне да се покажу.
A ни Вучићева опозиција није за одбацити.
Лепо је то објаснио Драган Ђилас „Гласу Америке“ после консултација с Робертом Палмером у Вашингтону, да је јасно да су Вучић и "цела та екипа" добили подршку 2012. уз обећање да ће довести до независности Косова, да
ће испунити неке захтеве које у оно време Борис Тадић и неки људи на власти нису прихватили.
Део је урађен кроз Бриселски споразум, додаје, али и даље не постоји решење.
Дакле, Борис Тадић „и неки људи са власти“ (ваљда је ту и он) то нису прихватили „у оно време“.
А шта би „цела та екипа“ данас?
Одбацила Бирселски споразум?
Судила Вучића, како је то професор Чавошки некад звучно формулисао, „за велеиздају“?
Објаснила, као уосталом и Вучић кад је дошао после њих, да се морају „поштовати и испуњавати“ преузете међународне обавезе?
Заузела чврст став против пузајућег приближавању Србије ка НАТО-у јер то четири петине грађана Србије не подржава, ни под каквим условима?
Предочила Палмеру да је она обавезнија према српском народу него њему и Стејт депратмнету?
Драган Ђилас, као утицајан део „екипе“ који зна да је глупо због „Видовдана“ и Косовског завета пропустити помоћ ММФ и заштиту НАТО, не би ништа од тога учинио.
Најважније српско питање и за њега је само играчка.
Или можда грешим?
Можда су га заиста просветлиле речи владике Теодосија кад је пре неку недељу видео последице и своје политике на Косову?
Просветљења се дешавају. Али после тога се не иде Палмеру на исповест.
Или заиста грешим?
Све то делује као проклетство народа који је негде и некако згрешио.
Бирати између „зла и горег“ јесте проклетство.
И мучнина.
Застрашујуће суочавање с „Наддржавом којој су потребни људи-ствари који се могу замењивати као резервни делови у машини“!
Ако нам је за утеху ова констатција Ернеста Сабата не одоноси се само на Србију и њене вучић-ђиласовске резервне делове.
То је глобални поредак.
Али није ово доба без наде за Србију.
„Има тренутака у којима време изненада стане како би напаравило места вечности.“ (Достојевски).
Ко би пре двадесет година рекао да ће Србијица издржати.
А издржала је.
Ови данас нису мање зло, али јесу мања снага.
Како САД врше меку окупацију над Србима сазнајте ОВДЕ.".
https://www.pravda.rs/2019/3/29/kak...resije-srpski-politicki-vrh-okrece-od-naroda/