ISTORIJSKI ZABAVNIK

[*+*+*+*+*]

Најзначајније битке у својој каријери Јован од Мајне водио је у доба кад се придружио Наполеоновој војсци која је кренула у поход на Русију. Након мукотрпног повлачења из Москве, где је изгубио многе пријатеље, успео је да стигне до Париза, где га је 1813. године Наполеон одликовао витешким крстом ордена Гвоздене круне. Тако је Јован Алексић од Мајне превазишао надалеко позната јунаштва својих предака. Пре него што је напунио тридесет година на реверу је имао чин мајора и један од највећих ордена у Европи тог доба. Подвизи му нису недостајали, али било је време за женидбу и - наследника. На ту животну степеницу Јован је стао у време службе у аустријској војсци. Док је учествовао у ратовима који су се водили на Сицилији 1821. године, упознао је Аретузу Кимару која ће му четири године касније родити сина Теодора.
Након што је добио наследника, ратовао је, селећи се често, по разним деловима Европе, увек у служби аустријске војске. Војничку каријеру завршио је у чину федералмаршал-лајтнанта, а након тога учествовао је на српским народно-црквеним саборима као посланик војничког сталежа. На Јованов предлог, Стеван Станковић изабран је 1837. године за митрополита у Сремским Карловцима. Колико је Јован Алексић од Мајне био поштован и у нашим крајевима казује и то да је на Мајској скупштини 1848. године био један од кандидата за војводу. Након тога живео је у Бечу посећујући повремено сина Теодора у Новом Саду.
Некролог који је над гробом Јована Алексића од Мајне 1861. године прочитао један од његових пријатеља, још једном је посведочио да је овај човек оправдао породично име јер се помиње као „честит човек у пуном смислу те речи, човечан, праведан и омиљени старешина без мане у сваком друштвеном односу”.

Зет Обреновића

Иза Јована Алексића од Мајне остао је син Теодор који је „дао особитих доказа своје верности у 18 ратних пригода а одликовао се нарочито при освојењу и при одбрани Читлука, при јуришу на Улцињ, при разорењу Корне, у једној поморској битци, у освојењу Превозе и Вонице, бранивши Модон и Крф, где је рањен у груди од непријатељског куршума, ипак хтеде и даље истрајати у борби те је била његова велика заслуга што се шанац преотео; у том јуришу опет би рањен од топовског ђулета у лево бедро”. Поред ордена Гвоздене круне добио је и пруски орден Круне и црногорски Данилов орден II степена настављајући тако породични завет. Као тридесеттрогодишњи мајор, оженио се Анастасијом, кћерком Јована Обреновића (средњег брата кнеза Милоша). У том браку родиле су се три кћерке - Ана, Евелина и Марија и ниједан мушки потомак. Тако се угасила лоза Алексића од Мајне који су, ратујући по целој Европи, стицали наклоност многих владара. Кад је 1891. године преминуо и Теодор, последњи Алексић, др Милан Савић написао је неколико речи којима се опростио од ове изузетне породице: „И тако се угаси то храбро српско племе, које се кроз толико векова истицало и одликовало у туђој служби. Није могло да одбрани своје рођено огњиште од навале Турака, пређе у страно поданство и бранећи Венецију, Француску и Аустрију једнаком храброшћу и једнаким пожртвовањем, стече себи и признања и одликовања. Кроничара хвата велика туга, што ипак мора да заврши животопис тога одличног племена, које је поникло у Црне Горе и чији је последњи потомак одликован и од Црногорског Господара. Тако се бар симболски завршила сјајна карика тога племена тамо где је и поникла”.

Милица Петровић, ”Политикин Забавник”. број 2869

 

[*+*+*+*+*]

чланак број 18

Лопов на двору кнеза Милоша

Дуги прсти поверљивог Аврама

Кнежев благајник Аврам Стојковић изнео је из државне касе читаво богатство, али није одмах искусио казну


Лукави кнез Милош Обреновић био је опрезан у новчаним пословима као и у политици. Једном је ипак преварен и опљачкан.
Данас је тешко утврдити шта је Милош сматрао за своју, а шта за државну благајну. Неку нарочиту разлику он ту није правио, али је настојао да у својим касама има што више кеса с новцем. Користио је сва могућа средства да их напуни и у томе је успевао. Брзо је стекао велико богатство.

Наравно, поред њега још неко је морао да води надзор над благајном и да завршава обимне послове око наплате и исплате. Милошев благајник или селиктар, како су га онда именовали, звао се Аврам Стојковић.

Он није био неки стручњак у тим пословима, а није имао ни стручне спреме. Аврам је био само један од првих Милошевих слугу и његов „човек од поверења”.

Селиктар Аврам показао се препреденији и подмуклији од Милоша. Умео је тако вешто да се претвара да је успео да увери Милоша у своје непоколебљиво поштење. А онда, почео је да завлачи руку у благајну.

У ондашњем малом и патријархалном Београду знало се чак и то шта ко кува за ручак, колико је ко кафа попио... Знало се све. И најзад, по чаршији је почело да се говори о поткрадањима селиктара Аврама.

Опозиција у акцији

Ти гласови допрли су и до Милошевих ушију. Али, он је и даље веровао свом првом слуги. Можда се ништа не би догодило да се нису појавиле и политичке интриге.
У то време Милош је већ имао прилично јаке противнике. Опозиција се увелико стварала. Једни су устајали против његовог деспотизма, други су били против кнеза зато што нису добили жељене положаје.

Тома Вучић Перишић отворено је почео да ради против Милоша. Опозицији се придружио чак и кнежев брат Јеврем Обреновић, вероватно у намери да заузме кнежевски престо. Стојан Симић и Ђорђе Протић пребегли су у Румунију и отуда, с групом емиграната, почели озбиљно да раде против Милоша. У таквим околностима настала је повика на селиктара Аврама зато што је лоше утицао на кнеза у државним и политичким пословима. На Милошевом двору, као и на дворовима пре њега, плеле су се небројене сплетке.

 

[*+*+*+*+*]

Сигурно је да су завидљивци допринели ширењу гласина о поткрадањима селиктара Аврама. Милош је у почетку мислио да су то чаршијска оговарања и није предузимао ништа све док до њега нису стигла пребацивања због Аврамовог политичког утицаја. Тада је одлучио да уклони Аврама Стојковића, али га није отпустио као што је опозиција очекивала. Почетком 1837. године Аврам је само удаљен из конака - кнез га је поставио за среског начелника негде у унутрашњости Србије.

Чим је Аврам Стојковић отпутовао из Београда, Милош је добио несумњиве доказе о неисправности рада бившег селиктара и наредио да се изврши преметачина у његовој кући. И заиста, тамо су нађене велике своте новца и многе драгоцености из двора. Говорило се да је то вредело око 30.000 дуката, што је у оно време чинило читаво богатство.

Милош је био веома прек човек, нарочито кад су били повређени његови материјални интереси. Зато су се сви надали да ће он и у овом случају поступити на свој начин. Оштра казна очекивала се не само због крађе него и због бруке. Јер, мудри и опрезни кнез допустио је да буде преварен. Али, овог пута Милош није хтео да се покаже онакав какав је раније био. Сада му то није одговарало. Требало је да буде сталожен и благ владалац, а не деспот и грубијан. Рачунао је на политички утисак.

Авраму Стојковићу само су одузете покрадене драгоцености и новац. И ништа више. Смењен је с положаја среског начелника и постављен за управника кнежевог конака у Пожаревцу.

Али, док је Милош био миран и сталожен, Аврам није мировао. И он је рачунао на политичке прилике. Почео је да говори како му је учињена страшна неправда. Опоменут је. Узалуд. После поновних опомена Аврам је почео да прети. Говорио је да ће се осветити кнезу за учињену неправду. Он је знао, како је рекао, кнежеве тајне и, ако их објави, Милош ће имати озбиљних политичких неприлика.

Бег у иностранство

Милош је изгубио стрпљење. Наљутио се и казнио бившег селиктара с двадесет пет батина. Аврам се отад сасвим изменио. Престао је да прети и чак је говорио о кнежевим доброчинствима и о благости.

Власти су ипак мотриле на њега. Наређено им је да пазе да не побегне из земље. Вероватно је Аврам знао неке тајне, па Милош због тога није хтео да допусти да се бивши благајник удаљи из земље и да у иностранству прича. Међутим, чим му се указала прва прилика, Аврам је побегао из Пожаревца, а затим и из Србије.

Отишао је прво у Видин. Знао је да је видински паша Хусеин Милошев добар пријатељ, па му је, да га овај не би вратио у Србију, испричао о Милошу такве ствари о којима је паша, веровао у њих или не, морао да обавести Порту.

Из Видина је Аврам отишао у Букурешт. Тамо се састао са Симићем и Протићем и поновио оптужбе против Милоша. Говорио је о Милошевим политичким плановима, о деспотизму, о намерама да поубија све виђеније људе у Србији. Аврам се није задржао само на томе. Сакупио је чету с којом је мислио да пређе у Србију и да дигне буну против Милоша.
Али, Милош је у Румунији имао своје доушнике и био је обавештен о Аврамовим намерама. Стога је послао у Букурешт неколико својих људи који су ступили у Аврамову чету и успели да задобију његово поверење. Кад су то постигли, намамили су Аврама на обалу Дунава.
Ту су, тобоже, имали да се састану с неким завереницима из Србије и да се договоре о побуни. Али, на Дунаву су их чекали Милошеви људи. Они су ухватили Аврама, пребацили га чамцем у Србију и одвели у Крагујевац.

Из Букурешта је стигао званични протест због ове отмице извршене на румунској територији и захтев да се Аврам преда румунским властима. Милош се на то није освртао. Предао је Аврама великом суду који је бившег благајника осудио на смрт. После извршења пресуде, Аврам је, по Милошевој наредби, стављен на точак где му је тело дуже време остало изложено.

Ј. Радовановић, Политикин Забавник, број 2872

 

[*+*+*+*+*]

чланак број 19
Славље пре 1500 година
Шта су празновали Византинци?

Намргођени оклопници, фанатични мисионари, смирени монаси, аморални евнуси, уморни сељаци, груби поморци, грамзиви трговци, свирепи ратници умели су и те како да славе, да се радују и веселе

Погрешне представе о средњем веку као раздобљу заостајања и учмалости које су дуго пратиле овај део људске историје и које су као неумесне и нетачне оповргнуте многобројним радовима научника 19. и 20. столећа, на неки начин још живе и сведоче о томе да се предрасуде тешко искорењују. Та сенка „мрачног” средњег века прекрива и оновременике које смо склони да замишљамо као озбиљне, побожно усредсређене, забринуте, уплашене и у сваком случају људе којима је осмех нешто страно. Сасвим је јасно да се и за Византинце, као део средњовековног становништва, уврежило мишљење да су озбиљни, смркнути и свечано уштогљени.

Последњих година, међутим, такве представе о Византинцима почеле су да се преиспитују, али и да се подвргавају промени. Све више се долази до сазнања да су поданици Царства били људи који су умели и да се радују и збијају шале, и да тугују и оплакују своје ближње. Кад се дубље проникне у њихов свакодневни живот, одмах постаје јасно да су Ромеји (Римљани), како су они себе не без поноса називали, живели на начин који често није далек од поимања савремених људи. Један од занимљивих одсечака њиховог свакодневног живота тицао се и начина на који су празновали одређене празнике. У Византији су празници били општенародни и месни, верски и политички, професионални и породични, редовни и ванредни, дозвољени и забрањени.

Плесачи и свирачи са илуминације из 11. века

Поданици Византијског царства волели су да на свечан начин прослављају разне празнике које су дочекивали с великом и нескривеном радошћу и за које су се брижљиво и дуго припремали. Неколико дана унапред из својих сандука вадили су најбољу одећу, коју су носили само у нарочитим приликама, и доводили је у ред. Неки су, пак, управо за ову прилику куповали ново рухо. Уз то, за предстојећи празник припремали су обиље хране и, уопште, у сваком погледу спремали су се за наступајуће дане.

Готске игре

Важно је нагласити да је у хришћанској Византији, нарочито у доба од 4. до 7. века, али и касније, задржан велики број паганских празника. У ствари, црква је настојала да христијанизује дотадашње празнике који су дошли из античког времена, следили смењивање годишњих доба и ухватили дубоког корена у животу поданика царства. То се, пре свега, тицало такозваних јануарских календа, које су се у стара времена код Римљана празновале од 1. до 5. јануара. У Византији, с постепеним превладавањем хришћанства, оне су једноставно припојене једном од најважнијих празника који прослављају верујући у Христа - Божићу. Тако се догодило да се уместо пет славило чак дванаест дана, почев од 25. децембра, а закључно с 5. јануаром. Божић се празновао у дане зимског солстиција, односно краткодневице, управо онако како је у Римском царству у те дане обележаван „дан рођења непобедивог Сунца”. Вредно је помена да се већ 386. године Јован Хризостом (Златоусти), велики црквени отац, цариградски првосвештеник (398-404) и светитељ својски трудио да у време божићне службе убеди вернике да се Исус Христос заиста родио 25. децембра.

За јануарске календе, дакле у дане уочи и после 1. јануара, Византинци су улице и врата својих домова украшавали венцима цвећа, а, како је остало забележено у једном извору, „градски трг (агора) личио је на богату, раскошно одевену жену која се гордо шепури својим прелепим украсима”. Дан пре 1. јануара читав град био је пун људи који су у опуштеној раздраганости, с поклонима у рукама, некуда журили. У тој свеопштој и пријатној пометњи они који су давали поклоне и они који су их примали подједнако су исказивали своје велико задовољство. Мало ко је спавао у ноћи између 31. децембра и 1. јануара. Истина, треба нагласити да је византијска нова година почињала 1. септембра, али да је настављен обичај празновања 1. јануара, такозваних јануарских календа и Нове године по римском календару.

 

[*+*+*+*+*]

У те празничне дане правиле су се велике и раскошне гозбе, људи су ишли од куће до куће и уз веселе повике једни другима лупали на врата, певали и играли, смејали се и шалили, облачили у костиме који су представљали животиње, сатире, монахе. Владала је свеопшта слобода и све је било дозвољено, па су се, на пример, жене лаког владања преоблачиле у одела свештеника. Била је то посебна прилика да се забораве социјалне разлике, иначе толико изражене у византијском друштву . Отуда није било необично да господар седне за исти сто са својим робовима или да газда игра коцке са слугама.

Поводом Божића нарочито је било свечано у великом царском двору где су приређиване такозване готске игре. Овај обичај подробно је описао василевс Константин VII Порфирогенит (913-959) у свом делу „О церемонијама”. Византијски цар позивао је на вечеру дванаест пријатеља, осам угледних великодостојника и по два представника дема, хиподромских странака „плавих” и „зелених”. Одмах пада у очи да бројка дванаест није изабрана случајно него према броју апостола. У време гозбе изводио се „готски плес”, далеко и магловито сећање на време кад је германско племе Гота имало важну улогу у Византијском царству. Четири играча, по два представника „плавих” и „зелених”, преобучени у готску ношњу и с гротескним и застрашујућим маскама, у рукама су држали штитове по којима су ударали палицама и на тај начин држали такт. Играли су око царског стола и на исквареном латинском језику, који нико није разумео, певали нарочите песме. Онда би се чуле песме хора „плавих” и „зелених” и царска гозба завршавала се музиком и певањем. Додајмо да је у Византији до 7. века службени језик био латински мада се углавном говорило грчким, а почев од цара Ираклија (610-641) грчки је истиснуо латински и постао службени, док се знање латинског ускоро углавном изгубило.

Благослов грожђа

И други велики хришћански празник - Ускрс - такође се ослањао на раније паганске празнике и претварао се у свеопшту и дугу народну светковину. Празник васкрсења Исуса Христа у суштини се није много разликовао од паганског прослављања повратка пролећа које је обележавано неколико дана касније. Уз учешће великог броја људи, јер нико није желео да изостане, певало се и играло, док је поменути хор „зелених” и „плавих” учествовао у црквеном богослужењу. Тако се догађало да су се упоредо с верским поклицима и црквеним појањем чула и празнична клицања која су обично извикивана на цариградском хиподрому. Другим речима, позоришни прикази с хиподрома, места на ком се одвијао читав јавни живот византијске престонице, али и других градова Царства, били су пренети у хришћанске богомоље.

Осим тога, на хиподрому, који је могао да прими око шездесет хиљада посетилаца, на један од ускршњих дана приређивана је свечаност која се називала „Златном”. У току ове светковине била су уприличена такмичења двоколица, док су у опуштеном свечарском расположењу сви уживали - певачи и гледаоци су певали, а играчи су играли.

У Византији се задржало и празновање које је било повезано с бербом грожђа и које је умногоме личило на древне дионисијске светковине из античких времена. Најважнији део прославе било је благосиљање грожђа. У Цариграду је цар, у пратњи васељенског патријарха и велике скупине дворана, са европске прелазио на малоазијску обалу Босфора. Тамо, у вењаку, смештеном у сенци винограда, поређане на мермерном столу, већ су стајале котарице напуњене зрелим гроздовима и све је било спремно за предстојећи свечани чин. Пошто би најпре над грожђем очитао „благословену” молитву, патријарх је узимао један грозд и уручивао га цару. Овај би затим узвраћао тако што је један грозд давао цариградском првосвештенику, а онда су гроздове нудили свим учесницима светковине. Посебну слављеничку атмосферу стварао је хор певајући химне грожђу које је патријарх управо благословио.

Ишло се дотле да се временом заборавило да је грозд винове лозе некада био изразити пагански симбол бурног весеља у част бога вина Диониса. У византијској епохи он је припојен дану Успења пресвете Богородице, црквеном празнику који се обележава 15. августа. Занимљиво је напоменути да се тај христијанизовани део овог празника задржао у савременој Грчкој све до нашег времена.

Пагански празници нарочито су дуго опстали у селима, а, осим поменутих, постојале су и воте, које су се, уз жртвовања и јавне молитве, празновале 3. јануара, као и брумалије, својеврсни наставак дионисијских свечаности везаних за бербу грожђа, које су почињале 24. новембра и трајале до краткодневице. У оба случаја радило се о светковинама којима су били својствени теревенчење и необуздано весеље.

У многим источним деловима Византијског царства сачувао се култ ватре, „извора живота и чистоте”, као успомена на далека паганска времена. У време младог месеца испред кућа су се палиле ломаче, а онда су их младићи прескакали. У вези с овим култом међу Византинцима су била раширена различита веровања. Тако се, на пример, онај ко прескочи ватру, а да га при том не додирне пламен, могао надати да ће га у следећу годину дана зло мимоићи. У противном - чекала га је несрећа. Међутим, и за то је било лека: он би већ следећег дана ударањем у бубањ позивао пријатеље и уз песму кретао је пут оближње реке или језера. Тамо би узимао воду којом би потом прскао своју кућу и на тај начин би је заштитио од злих сила.

 

[*+*+*+*+*]

Новац у марами

Један од паганских празника који се веома дуго одржао међу словенским поданицима Византијског царства биле су русалије. Реч је о древном обреду старих Словена током кога се играло и певало под маскама. У дане празника групе мушкараца, зване русалије, ишле су по кућама и око болесних људи играле магијске игре како би они оздравили. При том су играчи падали у транс и понашали се по одређеним тајанственим правилима, а сврха таквог обреда била је магија врачања. Сељаци су их у своје куће примали с великим уважавањем јер се веровало да истерују болести и благотворно утичу на здравље укућана. Учесници русалија су, поред других обавезних реквизита, носили и дугачке штапове.
Једно сведочанство казује да су се празновале и у 13. столећу. Охридски архиепископ Димитрије Хоматин (1217-1236) у једном писму с негодовањем је описао празник русалија који су прослављали његови верници. Десило се да су у току тајанствене светковине двојица учесника дошла у сукоб са неким пастиром. Један од њих ударио га је палицом, а онда је у тучи која је настала чобанин ножем усмртио неког Хрисила.

Ваља напоменути да је чувени Пето-шести или Трулски сабор, одржан у Цариграду 691/692. године, у настојању да учврсти хришћански морал у народу и свештенству, најстроже забранио празновање читавог низа паганских празника. Међутим, показало се да се део паганског наслеђа са изненађујућом жилавошћу још дуго опирао и опстајао.

Занимљиво је да се у многим византијским градовима временом усталило обележавање празника мученика. И ови празници давали су могућност да се под видом поштовања уважених хришћана заправо празнују стари, месни богови. И у време ових хришћанских верских празника на снази су остали раскалашност и весеље.

Будући да је Византија била хришћанска држава у правом смислу те речи, верски празници - као што су рођење Христа и Богородице, Ускрс, Цвети, Света тројица и прослављање многобројних светитеља - били су важни догађаји у животу њених поданика. У те дане црквене службе биле су нарочито свечане и раскошне. Литургију су држали најугледнији црквени великодостојници, а на њих је долазио и византијски цар с породицом и многобројном свитом.

Празник је почињао звоњавом звона, а химне захвалности, звонцаво осипање гласова у хоровима дечака, шаренило свештеничких одежди, мноштво народа који се тискао око храмова и у њима, смоласти мирис тамјана, доприносили су стварању особене атмосфере. Величанствен призор био је у најважнијој византијској богомољи, храму Свете Софије.

Погрешно би било веровати да се празновање верских празника сводило само на црквене службе. Напротив, оно је имало и своје световно обележје. Зна се да су на Божић у царском двору наступали и музичари - флаутисти, трубачи, цимбалисти, свирачи. Осим тога, пратећи део верских празника биле су обилне трпезе, раскошне гозбе и пијанке. Поводом оваквих верских светковина цариградски патријарх је од цара добијао велику суму сребрног и златног новца, који је најпре завезивао у мараму, а онда га бацао окупљеном народу дуж улица којима се кретао.
Упоредо са обележавањем верских празника празновали су се и државни - дан оснивања Цариграда, дан рођења цара, његово крунисање, свадба, рођење престолонаследника. То су били дани кад је посебна почаст указивана владару Византијског царства и његовој деци и они су били засипани разним даровима. На хиподрому су биле приређиване представе, на трговима су постављани дугачки столови са шароликом понудом, народу је дељен бакарни новац, хорови су певали песме и химне.

Посебно је био свечан празник утемељен у част оснивања Цариграда који се сваке године славио 11. маја. Тог дана 330. године Константин I Велики (324-337) свечано је отворио нову престоницу, Константинополис, „Нови Рим”. Овај празник почињао је уочи 11. маја тако што су биле уприличене представе на хиподрому које су се називале „прославе поврћа” (лаханикон). У те дане арена је била украшена крстовима сачињеним од уплетених ружа. На хиподрому је, нарочито за ову прилику, било у изобиљу поврћа, слаткиша, кола пуних рибе.
У Византији је посебно свечано обележаван улазак цара победника у Цариград. Пут којим се кретао од уласка кроз капију до цркве где је обављана свечана литургија био је посут миртом и ловором. Док се василевс кретао, био је праћен одушевљеним клицањем народа. Кад је Михаило VIII Палеолог (1259-1282) поразио Латине код Берата 1280. године, у Цариград је ушао кроз чувену Златну капију. У сусрет му је претходно дошао митрополит са иконом Богородице, заштитнице Цариграда. Цар је најпре с главе скинуо калиптру и клекао пред иконом Мајке божије. Пошто се прва молитва завршила, сви су више пута свечано узвикнули „Господи помилуј!” Онда су се читале још две молитве, па је Михаило VIII свечано ушао кроз Златна врата. Пред њим су носили икону Богородице Одигитрије (Путеводитељице). И многи домови на путу којим је цар пролазио били су украшени гранчицама ловора и рузмарина, крстовима и венцима од цвећа, и застрти ћилимима и раскошним тканинама.

 

[*+*+*+*+*]

Засените госте!

На велелепан начин прослављане су веридбе и свадбе византијских царева. Будућа царица најпре је била дужна да посети манастир Богородице „Живоносни источник”, чувен по извору чудотворне воде, а онда је следио пријем невесте код младожење и његовог оца. Предсвадбене свечаности биле су веома раскошне. Византијски цар Јован VI Кантакузин (1347-1354) у свом историјском делу, написаном у облику мемоара, описује како је то изгледало у случају његове кћерке Теодоре која се удала за османског емира Орхана (1326-1362). Све је обављено на равници испред Селимврије, града смештеног на обали Мраморног мора, недалеко од Цариграда, где се већ налазио младожења. За ту прилику направљен је свечани подијум који је са свих страна био затворен дугачким свиленим, златом тканим засторима. Читава свечаност започела је рано ујутру кад је невеста изашла из царског шатора и попела се на подијум, али је остала скривена од очију посматрача. Византијски цар седео је на коњу који се налазио паралелно с подијумом. На дати знак застори су се раскрилили и невесту су сви могли да виде. Истовремено плануле су бакље у рукама евнуха који су клечали и нису били видљиви гостима и званицама. Нарочито су задивљујуће биле буктиње у распршеној светлости раног јутра. Онда су се огласили музички инструменти - флауте и трубе. Хор је певао песме у част невесте, а затим су се учесници, како с византијске, тако и с турске стране, препустили уживању и гошћењу које је трајало неколико дана. На крају се византијска принцеза, праћена раскошном свитом, запутила у резиденцију младожење где јој је приређен свечани пријем.
У Византији су веома свечано и с пуно весеља прослављани породични празници као што су крштења, веридбе и свадбе, а и они су били тесно повезани с црквом. Домаћини су се својски трудили да засене своје госте и за ту прилику посебно су уређивали куће, облачили раскошну одећу и припремали јела. И гости су настојали да оставе добар утисак, па су били китњасто одевени, долазили би на својим најбољим коњима и мазгама, доносили поклоне. У таквим приликама сељаци су и у најзабаченијим и најсиромашнијим селима унајмљивали музиканте како би празник учинили свечанијим и веселијим.

Осим наведених празника, у Византијском царству обележавани су и празници који су били везани за одређено занимање. Тако су цариградски лекари празновали 27. јун, дан светог Сампсона, њиховог покровитеља и заштитника. Најпре су походили цркву Светог Мокија, где су се чувале његове мошти, а онда би пришли богатој трпези. Адвокати су прослављали 25. октобар, дан светих нотара (писара) Маркијана и Мартирија, и тада их је било могуће видети како у групама, поднапити и с маскама на лицима, тумарају градским улицама.

Посебно су били занимљиви и празници које су приређивала манастирска братства. Како бележе путници који су походили византијску престоницу у 13. и 14. веку, тамошњи манастир Богородице Одигитрије уторком је, по обичају, приређивао свечаност ношења иконе. За ту прилику око манастира би се окупио велики број људи, како житеља престонице, тако и гостију из других градова. Мушкарци су стајали напред, док су жене биле позади. Приказ Богородице, насликан на камену, дизало је двадесет људи за ту прилику посебно обучених у дуге одежде од црвеног лана. Кад би се они уморили, смењивала су их друга двадесеторица, а читавог дана чуло се појање: „Господи помилуј!” Тог дана била је отворена и пијаца где су се продавали разни производи.

Радивој Радић, „Политикин Забавник“, број 2879