ISTORIJSKI ZABAVNIK

[Eržebet Batori]

чланак број 10

Приче о нашим градовима - Улцињ
Дулчинеја и три удовице

Кроз повест града чије памћење траје дуже од 2500 година, а који наликује броду насуканом на стену, протутњале су силне војске, збили се чудесни догађаји и сачуване многе приче. Неке од њих угнездиле су се у тексту пред вама...


Извештај Бошка Пушоњића, новинара „Политике”, од 7. маја 1979. године био је драматичан, а исписан је двадесетак дана након разорног земљотреса који је погодио Црногорско приморје. У њему је, поред осталог, стајало:

„Овај напад Улцињ није издржао. Ни киклопски зидови, ни Сат кула, ни Балшића кула. Не издржа камен овдашњи, мермер брачки и корчулански. Ни бетон ни челик. Нема прозора, капија, кровова. Нема улица, сокака, стаза и пролаза. Цео град је рушевина, гомила лома. Камен на камену не остаде. Нема слике ни речи који то могу описати. Све су куле разидане, куће се низ стрмине осуле...”

Данас је, највећим делом, стари улцињски град обновљен и његових 170 становника с нескривеним поносом говори да овде живот траје дуже од 2500 година и да га није лако тек тако уништити. Један од њих је и Исмет Карамага, председник Друштва пријатеља Старог града „Калеа” и наш водич кроз причу о узбудљивој повести нашег најјужнијег града.

Верује се да су древни Улцињ, садашњи Стари град, у 5. веку пре наше ере основали Грци из Колхиде, отуд и отад прво име - Колхинијум. О њиховом досељавању трагове налазимо у спеву Аполонија Родоског из 3. века пре наше ере, али и у остацима огромних, такозваних киклопских зидина од квадера за које се тврди да су најстарије те врсте на источној обали Јадрана. У граду, који издалека подсећа на насукани брод, нађени су многи предмети материјалне културе који потврђују време његовог настанка. Међу њима је најзначајнији сачувани натпис уклесан на постољу жртвеника, поклону заједнице каменорезаца богињи лова Артемиди.

У 2. веку пре наше ере освајају га Римљани и дају му име Олцинијум, по староседелачком илирском племену Олцинијатес. Имену је кумовао Плиније Старији у свом познатом делу „Натуралис хисториа”, а помиње га и Тит Ливије, такође гласовити римски историчар. У то време Улцињ постаје утврђено насеље римских грађана и добија положај муниципија, града са самосталном управом.

После поделе Римског царства, нашао се у провинцији Превалис, делу Источног римског царства. Овде су, потом, столовали Војислављевићи из Дукље, а за време Немањића постаје значајно трговачко и поморско средиште с аутономијом у саставу Рашке. Опасан тврдим зидинама које се о морско дно одупиру издуженим плочама налик на велика стопала, одолевао је бројним нападима, пре свега македонског цара Самуила а, затим и татарским хордама, 1242. године. Остало је забележено да су се тада Татари, немоћни да освоје Улцињ, у бесу силника устремили на суседни епископски град Свач (Шас), сравнили га са земљом а становнике уморили најгрознијом смрћу.

У 14. веку Улцињ је, прво, повремена, а од 1396. године стална престоница Балшића. Након пропасти зетске државе заузимају га Млечани, 1405. године, и њиме владају дуже од век и по. Турски постаје тек 1571. године, тачно два столећа откад су прегазили Марицу и Мрњавчевиће и угалопирали на Балкан. Ништа необично ако се зна да су га Млечани сјајно утврдили и грчевито бранили јер су одатле лакше могли да надзиру не само јужни део Јадрана.

За више од триста година владавине Турци су у Улцињу оставили својеврстан белег, од архитектуре до начина живота. Црногорци су га на јуриш заузели 20. јануара 1878. године, али су миром у Сан Стефану морали да га врате Турској. Неколико месеци доцније, на Берлинском конгресу је одлучено да се ипак врати Црној Гори. Узимали-давали, али сад Турци нису хтели да га напусте. Врло озбиљна међународна криза, позната и као „улцињско питање”, потрајала је пуне две године, све док велике силе удруженим флотама нису запретиле султану да ће му, за казну, узети Смирну, па чак и Солун. Тридесетог новембра 1880. године Улцињ је коначно присаједињен Књажевини Црној Гори.

 

[Eržebet Batori]

Ови сувопарни историјски подаци само су (неопходан) рам за слику о узбудљивом трајању града који је упорно мењао господаре, али и име јер се звао Колхинијум, Олцинијум, Долцинијум, Долцињо, а у српским текстовима око 1200. године и Лцин и Оцин. Чини се да овде сваки камен узидан у тврђаву или куле има неку своју причу, углавном романтичарску мешавину истине и бајке, коју су векови и људи вредно преписивали и дописивали. Најзаноснија и најпрепричаванија свакако је она о робу Сервету и његовој Улцињанки, односно о надалеко славном Мигелу де Сервантесу и Дулчинеји или Дулсинеји због које је симпатични али дозлабога трапави Дон Кихот јуришао и на ветрењаче. А она, у данашњој причи, отприлике гласи овако.

Једнога дана 1575. године три улцињска леута (брзи гусарски чамци) негде у Средоземном мору напали су шпанску фрегату (ратни брод с две палубе). Борба је била крвава и кратка. Мада опремљен и приправан на све бојеве на мору, шпански брод био је исувише тром, али и неопрезан да издржи навалу бројнијих и вештијих улцињских гусара. И након неколико дана, како то описује драгоцени сакупљач историјских прича и предања овог краја Миленко Ратковић, фрегата је упловила у Улцињ праћена леутима. Разуме се, с богатим пленом и мноштвом заробљеника.
Међу робљем се налазио и један наизглед неугледан морнар без леве руке коју је изгубио у бици код Лепанта, али гусарима посебно занимљив. Наиме, код тог Сервета, како му је име сачувало предање, нађени су неки папири с печатом шпанског краља. Не само вични борби на мору него и вешти трговци, гусари су одмах схватили да су се докопали вредног плена. Већ су чули звецкање златника који ће стићи за његов откуп и нису га, попут осталих, изложили на Тргу робова, једној од најгласовитијих пијаца робљем у овом делу Медитерана. Стрпљиво су чекали одговор из Шпаније.

Легенда даље вели да је новац заиста и стигао, али је роб Сервет остао у заточеништву пошто се одрекао слободе у корист свог брата Родрига који је такође с њим заробљен а дуката је било само за једног. И надаље драгоцен плен, Сервет је имао дозволу за редовну шетњу уским и кривудавим градским улицама, и то без ланаца. Дуго је остајао будан у тамници, понешто кришом записивао и често лепо певушио на мештанима непознатом језику.

Онда је једној девојци запао за око и планула је љубав, забрањена и чежњива. Након неколико година, каже ова сладуњава причица, у Улцињ је стигао један богати странац, дао новац за откуп роба меланхоличног изгледа а овај је зграбио за руку своју Улцињанку и потом је, као Дулчинеју (Дулсинеју), овековечио у „Дон Кихоту”.

Ни у једној иоле озбиљнијој књизи која се бавила, и бави, животом Мигела де Сервантеса, не помиње се његово тамновање у Улцињу. По њима, он је уистину заробљен, али је као роб пет година провео у Алжиру, неколико пута покушавајући да се спасе бекством. Ослободили су га шпански фратри који су откупљивали земљаке заробљене на морима и за њега избројали 500 златних талира.

Било како било, предање лепо звучи и радозналци које друмовање доведе до Улциња радо га слушају. Посебно на Тргу Сервантеса, како је недавно преименован вековима познати Трг робова. Важно је госту, поред мора и великих пешчаних плажа, понудити још нешто...


Легенда о Сервантесу тешко да би се овде примила да није настала у време кад су градом господарили гусари, а то је првенствено 17. и 18. век. Међутим, Улцињани су одувек и пре свега били морепловци, добри трговци и неустрашиви ратници. Са својим бродовима - које су градили у великом бродоградилишту у луци испод градских зидина и једног тренутка имали око 400 једрењака од 100 до 200 тона носивости - стизали су до свих лука на Медитерану и били важан ослонац Отоманског царства на Јадрану. Једно време, чак, били су нека врста мале самосталне републике, све док скадарском везиру Мехмеду Бушатлији није дозлогрдила њихова самовоља, па је на превару, у оближњој луци Валданос, потопио мноштво усидрених галија и тек тада их натерао да му признају власт.
Право гусарско гнездо и страх и трепет за све што је пловило Јадраном али и добрим делом Средоземља, Улцињ постаје после Кандијског рата, 1669. године, кад се у њему насељава 400 арапских гусара с Малте, из Туниса и Алжира. У почетку на фустама и тартанама, а касније већим галеотама безобзирно нападају трговачке бродове под разним заставама, пљачкају их и хитро се склањају у неку од бројних заштићених увала у околини Улциња.
Најпознатији гусарски заповедници које је историја, али и прича, упамтила били су браћа Карамиџој, Лика Цени, Али Хоџа и Улуч Алија. И данас се радо препричава легенда о Лика Цени која каже да се био толико осилио да је једном потопио и брод с ходочасницима на путу за Меку. То је тако разљутило султана да је за њега, живог или мртвог, понудио велику награду. Само, ко је смео и да се приближи том страшном ратнику?! Тада се на мору, које је Турска сматрала делом своје територије, појавио други гусар, Ламбро или Аралампија, родом из Грчке. Био је страх и трепет за све бродовље и султан је и за њега понудио награду, али овог пута двоструко већу од оне за Лика Цену. Улцињски гусар појурио је за Грком, нашао га и убио у двобоју, а султан не само што му је опростио пређашње грехе него га је даривао и чином капетана, па се његови бројни потомци и данас презивају Капетановићи.

 

[Eržebet Batori]

Где је гусара ту је, разумљиво, и робља, посебно црнопутог. И гусари су се, по угледу на добар део Европе, бацили у ту уносну трговину. За кукуруз и дрво из Албаније у лукама од Алжира до Порт Саида куповали су робу егзотичног изгледа и продавали је и у Улцињу. Из оскудних података који су сачувани до данас зна се да су робови из разних крајева Северне Африке углавном радили на имању или као послуга, и били су јединица за мерење богатства али и угледа својих власника.
Утешно је, ако је до тражења утехе, да црнци у Улцињу нису целог живота остали робови. Након извесног броја година или каквог срећног догађаја у породици, господари су их ослобађали и давали им на коришћење неку кућицу или део имања. Међу правилима која су се овде одувек поштовала кад су у питању били црни робови спада и обавеза да деца такозваних слободњака од рођења буду слободна. Тако су у Улцињу постојале две категорије црнаца: слободњаци и робови. Ови први су се препознавали и по обавезном презимену Арап, док су други носили презимена својих господара.

Средином 19. века овде је могло да се изброји стотинак кућа црнаца, углавном с бројним породицама. А било је и оних који су из Африке стизали својом вољом. Тако је упамћено да је тамнопута Захра у свом Судану упознала Улцињанина Хаџи Халила Фитсија, мајора у турској војсци, и с њим запловила преко мора. А овде је са својим земљацима могла да се радује празницима на брду Пињеш, сада део града, које се и данас зове Фуш Араби (Арапско поље). Њихова ритуална темпераментна игра „саравељи”, својеврсна мешавина домаћег и афричког мелоса, није заборављена, али јесте кафана „Трумо” која се звала и „Арапска кафана” јер су и власник и послуга били искључиво тамне пути. Боја коже није сметала ни двојици бивших робова да се уздигну до места капетана брода.

У Улцињу одавно више нема правих црнаца, од времена кад је пре петнаестак година с оне стране дуге отишао Ризо Шурла, месни фотограф и ходајућа знаменитост града. Био је ожењен Надом, рођеном Нишлијком, и с њом изродио сина Марија и кћи Аниту која је удата у Београду где и данас ради као медицинска сестра. На Ризиној сахрани Нада је била у црнини, а његове сестре у белом, што је знак жалости код муслимана, али и још једна од многих потврда да овде припадност вери и нацији никад није била на првом месту.


У занимљивости овог града свакако спада и податак да је овде последњих десетак година живота провео и да је ту сахрањен харизматични јеврејски пророк Сабатај Севи (1626-1676). Он је 1648. године наводно имао откровење које га је уверило да је месија, али га је јеврејска заједница протерала из родног Измира. Убрзо је, пак, имао на хиљаде следбеника, од Јемена до Лондона. Тада је, по причи, засметао и султану који га је позвао на двор и дао му да бира: ако мисли да је месија, одрубиће му главу и прогласити га правим свецем, иначе...
Севи је од султана изишао с турбаном, али га већина следбеника није напустила, такође прешавши у ислам, и тако створила муслиманску секту названу донме или криптојевреји. Онда је протеран у Улцињ одакле је наставио да општи с Јеврејима на Балкану. Дуго се веровало да је сахрањен у дворишту џамије у Берату, у Албанији, али већина савремених истраживача верује да је сахрањен у Улцињу, а његов биограф Гершом Шолем тврди да су Севијев необележени гроб у Улцињу посећивали ходочасници секте донме из Солуна све до почетка 20. века.
Наш водич кроз причу о повести Улциња, већ помињани Исмет Карамага, тврди да је Сабатај Севи (неки га зову и Цеви) тајно сахрањен у дворишту једне приватне улцињске куће, да је то турбе прекривено зеленом чојом и да домаћини готово ником не дозвољавају да дође. Он је, вели, данас један од ретких Улцињана коме је то успело и додаје да се у кули Балшића, у Старом граду, налазе трагови његовог деловања, попут урезане Давидове звезде...

Град чија је највиша тачка 92 метра изнад пене мора данас премрежавају бројне уске, кривудаве и стрме улице изукрштане на малим љупким трговима које можеш и мантилом да прекријеш. А онда те, за неверицу, запљусне прича из прошлости да су управо овуда некад одржаване коњске трке и да је њима тутњала и посада од око 700 потпуно опремљених војника. Овуда су својим смерним кораком ходале и три угледне удовице, три Јелене, које су уточиште потражиле у сигурности овог града усидреног на стени: Јелена Анжујска, удова краља Уроша И, царица Јелена Душанова, као монахиња Јелисавета, и Јелена Балшић, кћи кнеза Лазара и жена и удовица Ђурађа II Страцимировића Балшића и великог босанског војводе Сандаља Хранића.

Данас стари улцињски град, у коме су махом грађена висока здања с приземљем (где је боравила стока и робови) и три спрата, надвисују Двори Балшића, за које се верује да су подигнути за време владавине ове зетске династије, и Палата Венеција из доба Републике светог Марка. Обе су претворене у својеврсне хотеле којима газдује Гани Ресулбеговић, Старограђанин и потомак угледне улцињске беговске породице.

Ове „киклопске” зидине вековима су успешно одолевале бројним нападима свакојаких насртљиваца на најјужнији град нашег дела Јадрана.

 

[Eržebet Batori]

А одмах између ова два монументална здања, у малом зидом ограђеном простору, лењо се шетка Тајсон II. Реч је о овну тешком око 120 килограма и досад непобеђеном прваку на овдашњим борбама овнова које се традиционално одржавају у време Курбан-бајрама. Донедавно су овнови помпезних имена рогове укрштали међу градским зидинама, а однедавно, због огромног занимања, на својеврсном рингу испред хотела „Олимпик” на Великој плажи.
За крај ове кратке повести о граду чије памћење траје 25 векова вреди забележити и речи немачког витеза Арнолда фон Харфија. Он је 1476. године, допловивши из Дубровника у Улцињ, једноставно записао: „Ово мора да је рај!” За овдашње, данас већинско, становништво дотични господин значајан је и као, како кажу, аутор првог албанског речника. Наиме, чувши потпуно непознат језик, он је успео да на немачком забележи 25 албанских речи и потом их објави у својој књизи...

 

[Eržebet Batori]

чланак број 11

Приче из средњег века - Жабљак Црнојевића
Сред језера, међ’ жабама... Град

Утврда на Скадарском језеру вековима је господарила некад непрегледном плодном равницом и онда јој је вода дошла главе, од времена кад је Бојана потекла узводно...

Не зна се кад је настао, исто као што данас мало који дошљак зна како да стигне до њега. И понајчешће га брка с градом тамо горе на Дурмитору, само што су овде, чини се, жабе много гласније и кудикамо скупље: странци, махом Италијани, за килограм нуде два евра. Мештани, пак, више воле да се рву (отуд, можда, и име оближњем селу Рваши) с краповима (врста шарана са Скадарског језера) и укљевама (језерским сарделама), специјалитетом овог поднебља. Не зна се да ли су бољи свежи или димљени, а и цена им је сасвим посебна - до десет евра за килограм сушеног крапа. Жабе су, засад, безбедне.

Извесно је да име града потиче од жаба које су овде, изгледа, убедљиво најпостојанији становници. Поузданих података кад је настао нема, мада су неки историчари склони да настанак његових утврда сместе у прву половину 10. века, у време владавине византијског цара Константина VII Порфирогенита. Мора да је „рођен у пурпуру”, како су због рођења у пурпурној палати царског двора у Константинопољу називали принчеве и принцезе, видео да је то камено купасто узвишење савршено да се утврди још једна важна тачка големог Царства. Могуће је да су тада и Војислављевићи, уз своју Дукљу, овде оштрили стреле и као неприкосновени господари простора између Неретве и Бојане виркали куд ће и шта ће пред много јачим непријатељем.
Два века доцније поп Дукљанин, свештеник из Бара, у свом „Летопису” помиње га као Луг, средиште жупе Подлужје, а народни певач га својата у стиху: „У Жабљаку, подлушкоме граду...”

Први писани траг потиче из млетачких извора, а тиче се 1453. године када се у њему налазила војска деспота Ђурђа Бранковића водећи нимало нежне бојеве с одредима Стефанице Црнојевића. После одласка српског деспота постаје престоница господара Зете и добија званичан назив Жабљак Црнојевића.

Прва престоница

Камени остаци некада и те како важног града нису претерано причљиви. Шкрти подаци дотекли до нашег времена веле да га је најпре и понајбоље утврдио Иван Црнојевић, у народу познатији као Иван-бег. На пушкомет далеко од Турака, који су као плима надирали са свих страна, он је вештим дипломатским играма успевао да од Венеције добије помоћ, али и мајсторе за градњу града на ветрометини времена и простора. Тако је на купастом каменитом узвишењу - окружен рибом пребогатим водама Каратуне, Морачице, Шегртнице и Сјераве - никло утврђење које је посади обећавало безбедан живот.

Шест кула које су као платно спајали бедеми дебели и до два метра а високи дванаест међило је простор од око 1500 квадратних метара. Унутар зидина које су имале само једна огромна гвоздена врата налазио се двор господара Зете (који је једно време био и млетачки војвода), касарна, црква посвећена светом Ђорђу и уобичајена цистерна за воду. Одозго, кроз назубљене отворе намењене стрелцима и копљаницима, као на длану пружао се поглед коме је мало чије кретање могло да промакне. Доле, ван утврде, у подграђу, живеле су занатлије али и земљоделци. Јер, тада су се око Жабљака Црнојевића таласала најплоднија поља житарица.

Ипак, тада ни много већи и утврђенији градови нису могли дуго да одолевају најезди са Истока, па је Иван Црнојевић 1475. године своју престоницу изместио на нешто удаљенији и неприступачнији Обод, изнад Ријеке Црнојевића где је његов најстарији син Ђурађ 1493. године основао најстарију штампарију на јужнословенским просторима. Турци су освојили Жабљак 1478. године, када је беглербег Сулејман с јаничарима савладао посаду пошто се Иван-бег већ склонио на сигурно.

Отада ће, тачно наредна четири столећа, Жабљак бити турски град мада га је 1481. године, уз помоћ Венеције, Иван Црнојевић накратко вратио. Потом је престоницу пренео на Цетиње и у историју ушетао и као оснивач града под Орловим кршем. У међувремену нови господари Жабљака прво су на месту цркве подигли џамију, а онда додатно утврдили куле и бедеме. Јер, град је био на раскршћу важног караванског пута између Солуна и Дубровника, али и на даноноћној мети Црногораца и свеприсутних Млечана.

 

[Eržebet Batori]

Станиша и Скендер-бег

Трагови у турским књигама из 16. века кажу да се Жабљак Црнојевића налази на граничном и опасном месту, између брда Шестан и Карадага (Црне Горе), па је потребно да се варош оживи. И град, посебно подграђе, насељавају номади луталице који добијају посебне повластице али и обавезе. Дужни су да поправљају зидине и друга здања у тврђави, као и мостове и путеве у околини. Први људи су, уобичајено у то време, били ковачи који су бринули о оружју и оруђу, али и свим оним алаткама без којих је био тешко замислив живот средњовековног човека усредсређеног на земљоделство.
Которанин Марјан Болица у свом опису Скадарског санџаката 1614. године бележи да је ово снажна и савремена тврђава у којој је столовао господар Иван Црнојевић и да сада градом управља диздар ага и турски господар. Наводи још да у подграђу има око 250 домова, да се становници углавном баве ловом на укљеве и крапове које извозе све до Стамбола и Венеције и да је највећи број њих „дритто сервиани”, српске вере.
Црнојевићи су се још једном вратили у град коме су подарили своје име. Реч је о Станиши, најмлађем сину Ђурађа штампара. Као турски намесник, потурчивши се у Цариграду под именом Скендер-бег, владао је из Жабљака у време кад се Црна Гора издвојила из Скадарског санџаката. Било је то од 1514. до 1528. године, а његово господ(ар)ство упамћено је по злу.

У граду су се иначе често окупљали одреди који су упадали на подручја која је, још, држала Црна Гора, а били су и страх и трепет за приморске поседе Млечана. У њему, али и око њега, већ се створио повлашћени слој који је газдовао богатим поседима тимарима плодне земље, надалеко гласовитим виногорјем и водама дарежљивим рибом. Крај 16. и 17. век означавају процват Жабљака, али и муке околних црногорских племена која су свакодневно изложена зулуму градских господара. Покушај да 1788. године, под владиком Петром I Петровићем, на препад освоје утврду завршен је неславно.
Слава ће стићи касније..


Дрим прекинуо сан

Може се рећи да је на почетак краја Жабљака Црнојевића више утицао хир природе него „свијетло оружје и срце у јунака”. Између 1835. и 1840. године нагло је порастао ниво језера и дотад житородна равница све је више наликовала баруштини која је стизала до подножја бедема. Наиме, Дрим је својим наносима немилице засипао корито Бојане, једине језерске отоке, и води је запречен уобичајен вековни пут према мору.
А онда је, у једном налету, у зиму 1858/59. године, рукавац Дримац силовито скренуо у правцу Бојане, затрпао њено корито и створио велики спруд. Тада је огромна маса воде уместо у море потекла узводно, Бојаном у језеро. Ниво језера попео се за око два метра и поплављени су велики простори плодних њива али и околна насеља. То потврђује и географска карта из 1827. године на којој су уцртана села која су се налазила на простору данашњег језера. Један географ који је језеро проучавао почетком 20. века записао је:
„И данас многи сељаци имају судске турске карте (тапије) о куповини појединих парцела земље које сада леже овде под водом.”

Други писани траг то овако објашњава:
„Поље поплави вода. Где се пре 60 година сејала пшеница, ту данас плове пароброди. Где је пре 150 година био виноград, ту сад расте лопух и касароњ и вода лежи преко лета. Што је сељак пре продавао, то данас купује...”

Вода која више није имала куд отерала је многе људе, а села - попут Салковине, Сарика и Балија - заувек су нестала у њеном муљевитом дну. Турска, већ на издисају, покушала је да спасе што се спасти могло, па је 1870. године упослила своје војнике у намери да регулише ток Дрима. Изграђене су примитивне преграде од прућа и насуте камењем, али то је трајало до прве следеће бујице. У међувремену су неке друге бујице дрмале град саграђен од камених квадара и за генерације остале као драгоцено штиво о, ипак, моћи „свијетлог оружја и срца у јунака”...

 

[Eržebet Batori]

Освајања и предаје

Главни јунак свих прича које с било којим од ово мало мештана намерник данас заподене о Жабљаку Црнојевића свакако је Кењо Станков Јанковић, романтични јунак средине 19. века. И, тада, кад крене прича, лаконого ће да те одведу до споменика њему и његовим дружинама (баш тако, дружинама) и успламтело устврде да смо ми, ако је тачно да је историја учитељица живота, вечити и непоправљиви понављачи. Овако.

Први отворенији и жешћи сукоби између жабљачких Турака и околних црногорских племена почели су кад су Цеклињани, припадници нахије тик уз Језеро, купили право на риболов. Сталне чарке експлодирале су сто година касније, почетком 1835: Турци су из заседе убили двојицу угледних Цеклињана, а потом двадесеторицу јавно избатинали насред трга у утврди. Освета је спремана кратко и у најстрожој тајности.

Кењо Станков је с једанаесторицом завереника кренуо право на утврду коју је чувало стотинак војника. Ноћу су се потрпали у два чуна, са све мердевинама и неколико килограма меса. Мердевине су им биле потребне да се узверу уз четрнаест метара висок бедем на северној страни чију је висину, уз помоћ клупка вуне, измерила једна жена од поверења. Месом су утишали буљук паса које су Турци, због предострожности, држали испод самог бедема.

Тихо су се ушуњали у уснули град и без испаљеног метка успели да на највишој кули подигну црногорску заставу. Ујутру, кад су видели мрски барјак на свом поседу, Турци су помахнитали, али већ је било касно: све кључне тачке у граду биле су заузете. Заповедник Јакуп-ага покушао је да пружи отпор надајући се помоћи споља. Узалуд, јер су завереници запосели једину капију која је постојала, а онда су им у помоћ дотрчали други Цеклињани.

Прича вели да је ага у сумрак истакао белу заставу и да су га завереници, као што су и обећали, пустили да изађе из града. А онда је настао русвај: пуних осам дана топовима је гађано подграђе и готово сравњено са земљом, а и град је у приличној мери оштећен. Онда се на коњу, скрушен, појавио владика Раде, Петар II Петровић Његош. Запенушаним ослободиоцима рекао је да, на тражење Русије коју су притисле друге велике силе, морају да напусте град. Послушали су га и, с богатим пленом, отпловили према Ријеци Црнојевића. Нису заборавили да понесу и два топа - „крња” и „зеленка” - који су све до 1916. године стајали испред Цетињског манастира, као опипљива успомена на прво освајање Жабљака.

Али, Кењо је то учинио и други пут. Сад с нешто бројнијом дружином, њих двадесет осморо, успео је да 1852. поново надмудри посаду. И тада им је радост била кратковека. Овога пута их је књаз Данило, опет на притисак великих сила, замолио да напусте град јер се повлачила граница Црне Горе с Турском. Повучена је одмах поред Жабљака који је остао - Турској...

* * *​

Тек 1878. године Жабљак Црнојевића коначно је припојен Црној Гори. Кењо Станков Јанковић није био жив.

Потоња времена само су потврдила наставак пропадања овог некад важног и лепог средњовековног града на Скадарском језеру. Катастрофални земљотрес од априла 1979. године као да му је задао коначан ударац, рушевине су додатно урушене и само баш радознали и лаконоги намерник покаткад прође кроз једну једину капију. Тада су нестали и многи извори питке воде и данас у њему столују само јата птица. Жабе су и даље доле, под бедемима, врло гласне. У петнаестак кућа подграђа дим је све ређи.

Кад вода надође, а то је највећим делом године, до њега се може једино чуном. Иначе, може се друмом и мостовима од Голубоваца, месташцета десетак километара од Подгорице. Од 1961. године је на списку споменика културе и под заштитом државе, а од пре неколико лета сврстан је и у прву категорију споменика. У Републичком заводу за заштиту споменика културе на Цетињу верују да ће долазеће време и људи успети да му, бар за туристе, врате део првобитног сјаја.

****************

Житница старог Рима

Неки записи остали од давнина говоре да је долина данашњег Скадарског језера била плодна жупа кроз коју је протицала Бојана а коју је водом хранила Морача. Забележено је и да је овај крај за време Римљана снабдевао „вечни град” житом. Крсташи који су овуда прокрстарили у 11. веку оставили су белешку да су морали да пређу преко две реке, док језеро нису ни поменули. Тек у историјским записима из прве половине 18. столећа данашње језеро помиње се као блато, Доње и Горње.
Упућени тврде да су за последњих стотинак година воде Скадарског језера отеле 20.000 хектара плодне земље. Сви планови о регулацији тока Дрима, односно Бојане, и даље су - планови.

 

[Eržebet Batori]

чланак број 12

Наши средњовековни градови - Ново Брдо
Чудеса на Сребрној планини

Бајковите приче о „мајци градова” које су као пламен запалиле не само Европу, и чак изазвале ратове због најдрагоценијег метала средњег века, имале су и те какво покриће...


Било је то некако у време кад је у Ђенови тек закмечао Кристифор Колумбо. Нови континент био је далеко још добрих четрдесет година. Америка није била убележена чак ни као Terra Incognita, непозната земља. Управо тада, средином 15. века, млетачки картограф фра Мауро саставио је своју карту света (Il Mappamondo). Важне земље и градове обележавао је великим, а остале средњим и малим словима. На Балканском полуострву најјаче је истакао Србију, а од градова Ново Брдо. Поред његовог назива, додао је, такође великим словима, fosse da oro et arcento (рудници сребра и злата). Ново Брдо је приказао као снажну тврђаву са три куле.

У исто то време многи путописци али и историчари исписују готово бајковите приче о богатству Новог Брда, али и Србије уопште.
Тако француски путописац Бертрандон де ла Брокијер бележи да српски деспот Ђурђе Бранковић има град по имену Ново Брдо толико богат златном и сребрном рудом да му годишње доноси више од двеста хиљада дуката „без којих би одавно био изгнан из своје земље Рашке”. Константин Филозоф у свом „Житију деспота Стефана Лазаревића” Ново Брдо помиње као „град сребрни и у истину златни”, док Константин Михаиловић вели да је Ново Брдо „Сребрна и Златна Планина”.

Преношен важним и никад посве сигурним караванским путевима, глас о таквој Србији хитао је на све стране света. Тако је византијски историчар Критовул писао да у њој злато и сребро просто извиру, а где год се закопа, наилази се на богата лежишта, издашнија од чувених рудника Индије. Слично, у поверљивим списима, дојављују и угарски краљ Ладислав и пољски каноник Длугош. А турски историчар Дурсун-бег, који је под командом султана Мехмеда II Освајача учествовао у коначном освајању Србије, забележио је:„Земља је та средиште свих земаља и сва је један мајдан злата и сребра”.

Уз Ново Брдо, у време Деспотовине Стефана Лазаревића и, посебно, Ђурђа Бранковића свој процват доживљава и Сребреница, али и Рудник, те не чуде фантастичне приче о земљи пребогатој најдрагоценијим металима које су распаљивале машту не само обичног човека него, по њу још више и још опасније, и владара који су желели да сами убирају богатство из комшијских рудника. Тако су Турци – након неколико освајања – коначно запосели Ново Брдо 1455. године и, с мањим прекидима, њиме господарили до 1912. године. Али то одавно, од краја 15. века, више није било „оно” Ново Брдо.

Некадашња „мајка градова” данас је, тридесетак километара југоисточно од Приштине, практично „забрањен град” препуштен неком другом времену и људима склоним да кроз окна новоподигнутих викенд-кућица исписују неку нову (своју) повест. Чак и бугарски историчари у новије време покушавају да средњовековно Ново Брдо сместе међу драгоцени багаж трагања за својом прошлошћу.

Ова наша данашња прича о златном добу златног града настала је на основу проверених, и проверљивих, података. Они су углавном преузети из недавно објављене монографије Републичког завода за заштиту споменика културе под називом „Ново Брдо” аутора: Војислава Јовановића, Симе Ћирковића, Емине Зечевић, Вујадина Иванишевића и Весне Радић, као и из обимне студије „Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба” Момчила Спремића.

За спас – Италије
Смештено у планинском пределу, између обронака Копаоника и Скопске Црне Горе, изнад Криве реке, леве притоке Биначке Мораве, Ново Брдо се први пут помиње 1319. године, на самом крају владавине краља Милутина. Овај податак, сачуван у Дубровачком архиву, казује да је Petrus de Bratosti de Cataro (из Котора) те године у Новом Брду купио робињу Дражицу и њену кћи Красну. Следећи писани траг потиче из јануара 1326. године кад краљ Стефан Дечански обавештава дубровачког кнеза да Лука Лукаревић, заступник трга новобрдског, није остао ништа дужан. За владавине његовог сина цара Душана Ново Брдо већ је један од најважнијих рудника Царства, уз кога ради и ковница новца.

О богатству Новог Брда на свој начин говоре и поклони које су српски владари одатле слали манастирима. Тако је, од 1348. године, цар Душан сваке године Хиландару упућивао око 87 килограма сребра. Потом кнез Лазар дарује и своју задужбину Раваницу, али и манастир Дренчу. Деспот Стефан, поред Хиландара, шаље сребро и другим светогорским манастирима, попут Ватопеда и Лавре св. Атанасија. Његов сестрић деспот Ђурађ не заборавља ни Есфигмен. Могло му се јер су савременици приход који је времешни владар имао од Новог Брда процењивали на 200 хиљада дуката годишње, што је значило да производња сребра није била мања од седам тона годишње. Заједно са Сребреницом и Рудником, тадашња Србија располагала је са више од петнаест тона сребра. Уосталом, није за занемаривање ни чињеница да је повећање производње сребра у Србији на самом почетку 15. века допринело превладавању монетарне кризе у Италији проузроковане недостатком овог племенитог метала.

 

[Eržebet Batori]

Иначе, о богатству деспота Ђурђа Бранковића – за чије владавине Ново Брдо доживљава врхунац и које је махом потицало из његових рудокопа – сведочи инвентар његове ризнице коју је после првог пада Србије, 1439. године, предао на чување Дубровчанима, два лета доцније. Чувари блага навели су примљених: 50.000 дуката (око 175 kg злата), 112,7 kg гламског сребра, 973,2 kg чистог сребра, 114,3 kg сребра у разном посуђу и милион сребрних турских акчи (тежине око 1148 kg). Злата је укупно било око 200, а сребра око 2320 килограма, што је заједно вредело око 100 хиљада дуката. Не сме се сметнути с ума да је деспот Ђурађ претходно финансирао одбрамбени рат, а затим провео две године ван Србије, као ни околност да је пре открића Америке сребро било неколико пута скупље.
Постоје, истина, и тврдње да су овде, и много пре златног средњег века, рударили Римљани. Међутим, археолошка ископавања – од 1952. до 1960. и 1968. и 1969. године – нису дала поуздану потврду таквом мишљењу мада неки трагови постоје.

Највећи град на Балкану

Ново Брдо било је једно од најјачих утврђења средњовековне Србије. На 1100 метара надморске висине, на брегу који је готово орловски господарио околином, угнездила се тврђава која се састојала из два тада уобичајена дела: Великог или Доњег и Малог или Горњег града.
Данашњи остаци новобрдске тврђаве На Горњи град шестоугаоне основе, дужине око 50 а ширине око 40 метара, наслањао се Доњи, величине око 180 x 100 метара. Имали су један заједнички зид, а међусобно су били повезани капијом, те су донекле личили на Мали и Велики град тада престоне Смедеревске тврђаве. У Горњем граду – који је штитило и шест кула, висине од 8 до 13 метара и дебљине зидова и до 5 метара – била је смештена војна посада, можда и најважнији чланови управе, а у Доњем, где се данас назиру трагови зграда и складишта, вероватно и станови најутицајнијих Новобрђана. А цела тврђава, осим с источне стране, била је опасана широким и дубоким заштитним ровом.
У ратним временима становништво се склањало у тврђаву која је могла да се брани и кад се остали делови заузму. Тако је, у време турске опсаде 1441. године, један Дубровчанин изричито навео да се повукао „у тврђаву Новог Брда”, у којој је умро док су Турци држали град опседнут. Тврђава се последња предала румелијском беглербегу Шехабедину 27. јуна 1441. године.
Већина житеља Новог Брда живела је, пак, у вароши која се с јужне и источне стране наслањала на град и коју су, најчешће, звали Подграђе. То је био најмногољуднији део насеља у коме су живели рудари, топионичари, занатлије и остали такозвани мали свет који се скупљао око великих градова. У његовом средишту налазио се главни трг око кога су биле размештене најзначајније јавне и приватне грађевине.
Иначе, Ново Брдо је било мноштво насеља у пречнику више од једног километра. Откривен је читав низ бунара, а прилазни пут тврђави, широк три метра, био је калдрмисан. Ради заштите околине, у близини је било неколико мањих утврда, од којих су најпознатије биле Прилепац и Призренац.


Ту су се, разумљиво, налазиле и бројне богомоље. Археолошки трагови помињу седам цркава: једна је била у самој тврђави, пет на подручју вароши, а једна далеко ван ње. Најважнија је била Катедрала или Црква св. Петке, а занимљива је, због верника, била и Сашка црква коју су походили рудари Саси.
Мада су неки трагачи за остацима наше прошлости били склони да средњовековно Ново Брдо по броју становника, помињући чак и бројку од 40 хиљада, упоређују с тадашњим Лондоном, извесно је да посве поузданих података нема. У турском дефтеру из 1498/1499. године уписано је 38 махала (четврти) са 887 кућа, али то је било време пуног опадања. Четрдесетих година 15. века, у првом делу владавине деспота Ђурђа, када је било најнапредније, број житеља процењиван је на око десет хиљада. Био је то, дакле, један од највећих градова на Балканском полуострву и један од већих у Европи.


Минирање Цариграда

Разумљиво је да су у једном граду тако богатом рудом рудари били, хајде да кажемо, први људи. И то нису били само Саси, Немци из Ердеља које је у Србију први довео краљ Урош I и за чије владавине (1243–76) почиње вађење руда. Не бар у оноликом броју колико их је својевремено радило у Брскову. У Новом Брду махом рударе наши људи који су већ овладали рударским послом.

Од Саса су, пак, остали називи тих послова. Тако је шафар надзорник рудника, валтурци су људи који су куповали истучену и опрану руду и топили је у колу (топионици) те продавали трговцима, хаутмани су надзирали рад у одређеном руднику, плакаоничари су испирали руду, трајбари су радили на рату (нем. Rad – точак), машини у облику усправног вретена којом се помоћу упрегнутих коња извлачио већи терет из јаме, фурници су преносили руду, а фосери су били обични рудари (рупници).
Рад у рударским јамама био је изузетно тежак. Кривудајући кроз земљу како је кривудала жица, биле су узане, праве јазбине, у којима је човек могао да се усправи само на неким местима. Копало се клечећи, седећи, па чак и лежећи, а опасност од пожара и одрона била је свакодневна. Иначе, рударска окна била су подељена тако да је једно лице ретко имало цело окно, већ обично само неки његов део. А рад је био прописан Законом о рудницима деспота Стефана Лазаревића из 1412. године, чије су одредбе биле на снази и у време деспота Ђурђа.

 

[Eržebet Batori]

Вештина новобрдских рудара била је позната свету бар колико и приче о богатству Новог Брда (и Сребренице). Зна се, рецимо, да су учествовали у паду Цариграда 1453. године. Наиме, они су – уз одред од 1500 коњаника, које је деспот Ђурађ морао да пошаље султану Мехмеду II – имали задатак да копају ровове и минирају цариградске зидине, исте оне које је годину дана раније обнављао деспот помажући свом тадашњем савезнику цару Константину XI Палеологу. Како прича архиепископ Леонардо са Хиоса, свој посао радили су у највећој тајности, али је њихов подземни ров открио неки немачки стручњак за рударске и ратне вештине, који се налазио међу браниоцима. За утеху, остале су речи несрећног располућеног деспота Ђурђа да Цариград „по нашој помоћи никад не би био освојен”.

Глас о њиховој умешности нарочито се проширио по Италији. У јесен 1457. године војвода Фераре покушава да нађе мајсторе „за рад у јамама које садрже жице злата и сребра”. А две године раније, Алфонсо Арагонски, краљ Сицилије и Напуља, моли деспота Ђурђа да му пошаље добре мајсторе рударе јер су у његовој земљи нађене златне и сребрне руде, али да нема људе који знају да их „пречишћавају”. Тражио је да му упути шест мајстора највише рударске спреме, а у Србију је послао и посебног посланика да их доведе. Позив није наишао на одзив пошто је тада и самом српском деспоту била потребна помоћ сваке врсте у очајничким покушајима да спасе државу стиснуту са свих страна.

Први познати глумци

У Новом Брду, посебним градским статутом, рударима је био загарантован повлашћен положај. На пример, при набавци намирница они су имали предност и због њих су одређене цене намирница и појединих занатских услуга. А у Закону о рудницима, у члану 51, рударима се даје право да заложе баштину власника дела рудника ако им он на време не исплати наднице. Али се, ако хотимично упропасти једно окно, за казну везан ужетом стрмоглавце спушта у јаму и онда се, зависно од висине и воље оштећеног, конопац пресече.

Поред рудара највише је било ковача, кројача, седлара, дрводеља, месара, кожара, чак двојица рибара, неколицина крчмара али и две пекарице. Богату лепезу употпуњавали су и свештеници, калуђери, пушкари, грнчари и зографи. Занимљиво је да је било и глумаца. Тако су Тодор Милошевић, Вукоје Иванковић и Милосав постали први наши глумци којима се зна име.

Мада је владар био неприкосновени господар, град је имао неку врсту аутономије. Главни представници власти на Новом Брду били су војвода, затим кнез и кефалија. Они су имали право да сами решавају само ситније спорове. За остало су морали да траже мишљење већа од 12 пургара (од немачке речи Burger – грађанин) које је било самоуправно тело унутрашњег уређења града. Заједнички су учествовали у управним и судским пословима и добијали извесне приходе, чак имали и неку врсту тржишне инспекције: „Војвода, кнез и пургари слободно бирају четири добра човека да надзиравају и огледају продају и куповину у граду”. Последњи војвода слободног Новог Брда био је Љеш Спан, представник албанске властелинске породице из Дриваста.

Иначе, наређења власти објављивао је и појединцима саопштавао путал (од нем. Buttel – пандур), док је приватно-правне исправе писао иномик. Било је, дакако, и кредитирања, махом за куповину занатских производа, посебно оних које су доносили спретни дубровачки трговци. И, сведоче извори, било је муке с наплатом потраживања, али су се те дужничке књиге доцније показале као драгоцен извор многих података везаних за одгонетање тадашњег начина живота града.

Калауз јаше на челу колоне

Новобрдско сребро, главни метал средњег века, највише је путовало на запад и било је најзначајнија извозна ставка Србије. Највише га је одлазило на Сицилију, у Абруцо, Тоскану, Анконитанску Марку, а посебно у Венецију, тада највеће тржиште. И све то углавном преко Дубровника и вештих Дубровчана који су у Новом Брду (и Сребреници) имали своје бројне колоније али и конзуле.

Највећи део ишао је према јадранској обали, нарочито према Дубровнику. Један пут је караване водио до многих лука у Зети одакле су товари до одредишта пребацивани морем, други је преко Сребренице ишао кроз Босну до Републике под Срђом. Саобраћај су одржавали Власи сточари, власници планинских коња из области данашње Херцеговине и Црне Горе. Караван је најчешће чинило до 20, понекад и до 100 натоварених коња, који су уларом били повезани један за другог. Темпо и правац давао је „калауз”, обично у пратњи пса који је лавежом најављивао опасност. Поносници су били наоружани, а на челу каравана јахао је крамар, обично на најбољем коњу, са звоном о врату. Он је заправо био старешина каравана задужен за бригу да товар стигне на циљ.

 

[Eržebet Batori]

Пошто су каравани ишли само дању, ноћивало се по станицама обично удаљеним једну обданицу. Спавало се по „кућама”, свратиштима, „становима”, манастирима и то су били својеврсни средњовековни ханови у којима је могло и да се једе и пије. Остао је забележен податак да су се караванyије највише радовале боравку у свратишту које је држала извесна крчмарица Бољка. Путовало се обично петнаестак дана у једном правцу, а због опасности од пљачке трговци су се удруживали и заједнички изнајмљивали поноснике. Нападали су их локални господари и обични разбојници, али понајвише Турци. Зато крамари понекад нису ни могли ни хтели да гарантују безбедност робе.
Мада су Дубровчани били најбројнији, можда и највештији, трговци сребром, и у самој Србији се њим и те како трговало. Чинили су то деспотови чиновници, цариници и уопште властела. Њиме је трговао и сам деспот Ђурађ, а тражили су га сви, од спретних дубровачких трговаца до смерних светогорских калуђера. Постало је део српске свакодневице. Као, уосталом, и његова крађа, отимачина и пљачка.
И онда су ка Новом Брду похрлили Турци, са све султанима...

Прво је на Ново Брдо, почетком 1412. године, насрнуо султан Муса, али ништа није могао против његових снажних зидина и високих кула. Један турски хроничар одмах је похитао да забележи да „глас о неосвојивости Новог Брда допире до небеских ушију”.

Изгледа да тај извештај није чуо султан Мурат II. Он с војском опседа град почетком 1427. године и после вишемесечних борби враћа се на Босфор. Дванаест година касније Есе-бег Авранезовић успео је да потуче Новобрђане на Трипољу, на Косову, али није успео да освоји град.

Јели и сопствене руке

Турци су Ново Брдо први пут заузели тек 1441. године (Смедерево је пало две године раније), и то најпре варош док се тврђава дуже држала, а предала се румелијском беглербегу Шехабедину 27. јуна исте године, уочи Видовдана. Грађани су се упорно и огорчено бранили тако да су, по запису савременика, изнурени глађу јели „непристојне и забрањене ствари”, чак и сопствене руке.

Град је поново постао свој после успешног продора угарско-српске војске крајем 1443. године. Али, већ наредног леденог јануара, кад се хришћанска војска повукла са Балкана, Ново Брдо је опет турски посед. Закратко, до августа истог лета кад се деспот Ђурађ нагодио са султаном Муратом II и поново овладао својом земљом. Непознати летописац је то забележио овако: „Врати Мурат деспоту Ђурађу Смедерево и Ново Брдо и сву српску земљу”.

А онда, почетком 1455. године, нова паника у Новом Брду. Војвода Љеш Спан шаље у Дубровник депозит од 390 дуката, а многи трговци, занатлије и римокатолички свештеници напуштају град и склањају се у Приморје. Турци стижу некако с пролећа предвођени султаном Мехмедом II Освајачем. Али, ново освајање Новог Брда не иде тако лако. Овенчан славом освајача Цариграда, наоружан истим опсадним справама и праћен с педесет хиљада коњаника и много више пешака, султан није очекивао тако тврд орах.



Не зна се тачно колико је трајала опсада: извори ближи нама помињу четрдесет дана док турски хроничар вели да је град пао седмог дана по султановом доласку. Извесно је, међутим, да се град предао тек након султановог обећања бранитељима да ће их оставити на њиховим имањима и да неће дирати младиће и девојке. Освајач није одржао обећање. Наредио је да се све капије, осим једне, затворе, а он је, стојећи испред ње, пристале младиће одвајао на једну а девојке на другу страну. Прве, њих 320, узео је себи за јаничаре и послао у Анадолију, а 704 девојке и жене разделио својим војницима. Најистакнутије мушкарце је одмах посекао.



Овај догађај означио је почетак спуштања застора на златни век Новог Брда. Град постепено поприма одлике праве турске касабе на које утиче и стравична епидемија куге, затим ужасна рударска несрећа, буне, покољи, пресељења... И... нема више. Остало је историја.

 

[Eržebet Batori]

Лаку ноћ свима.

наставиће се......

 

[*+*+*+*+*]

чланак број 13

Римско царство у нашем крају

Аријанска јерес

Речи су биле ватра у грлима бискупа. Свет је настао из речи, па су великодостојници покушавали да кроз речи одреде божанско. Какав је однос Оца и Сина и у чему је њихова суштина? Ове расправе обележиће наредних 1000 година а можда и вечност

Константин Велики (мозаик из Аја Софије,1000. година).

Средином 4. века по целом Римском царству, укључујући и провинцију Илирик, бројни градови и даље су били средишта културе и цивилизације засноване на латинском и грчком језику, римском државном устројству, снази римске војске. Сирмијум, Наис, Виминацијум, Сингидунум... врве од војника, трговаца, продаваца, путника и намерника свих врста. Приређују се коњске трке, позоришне представе, светковине. И даље се у старом стилу пишу историје римске државе, склапају хвалоспеви царевима, стварају учена дела, док ретори и граматичари обучавају нове генерације да читају и тумаче текстове Цицерона, Вергилија, Цезара. На хиљаде трговачких бродова плове Медитераном, Црним морем, Дунавом и повезују цело Царство, преносећи разноврсну робу, храну, зачине, раскошне производе. Све је као и вековима раније - али ипак је све другачије. Јер, свет друге половине 4. века више није био свет цара филозофа Марка Аурелија, па ни великог обновитеља Царства Диоклецијана и његових тетрарха. По новоизграђеним црквама масе одају почаст хришћанским свецима. Више него Империја царева и њихових легија, Римско царство постаје Империја епископа, светаца и мисионара.

Према мишљењу бројних историчара хришћанске цркве, четврти век био је кључно доба у развоју хришћанства, првенствено зато што је у то време оно постало владајућа вера Римског царства. У 4. веку након Христа, људи из Илирије и Паноније, (простор данашње Србије), играју једну од кључних улога у римској историји, па и у историји цркве. У дугој верској кризи која је потресла хришћанску цркву средином 4. века, „мало је области које су заузимале тако значајно место као Илирик, како по разноврсности освојених позиција, тако и по силовитости необузданих антагонизама или по моћи сплеткарења неколико људи...” На нашим просторима водила се верска борба чији ће расплет знатно утицати на будућност целе хришћанске Европе у наредних хиљаду година.


Рат око вере

За будућност цивилизације црквени сукоб имао је много већи значај него исход неког похода или царске битке. Био је то спор важнији од живота, спор око идеја, око тумачења вечите хришћанске догме - „Аријански спор”. Овај жестоки сукоб трајао је више генерација и обележио је историју цркве током целог 4. века. У току пет деценија, одржано је између двадесет и двадесет пет црквених сабора посвећених првенствено овом питању и усвојено десетак „симбола вере”, некада међусобно сличних, некада супротстављених.
Спор је настао почетком века као полемика између бискупа Александрије Атанасија и свештеника Арија око тумачења божанских особина „Оца”, односно „Сина”. Арије је, наиме, заступао став да у оквиру Светог тројства Бог Отац и Бог Син нису исти, равноправни, односно да немају исту природу, другим речима да је Отац, изнад Сина, што су Атанасије и његове присталице сматрали за највећу јерес. Спор се ширио по источним градовима попут неке епидемије. Један бискуп жалио се да не може да изађе на улицу или на пијацу, а да не буде умешан у расправу рибара и пиљара о природи односа између Бога Оца и Бога Сина. Након Александрије, сукоб је захватио хришћанску заједницу у Сирији, па Малу Азију и стигао до царског Константинопоља...
Да ли су Бог Отац и Бог Син равноправни – питање које је постало узрок црквеног спора.

Иако се мало разумео у теолошке нијансе, цар Константин Велики осетио се позваним да заустави поделе и свађе у цркви. При томе, његов став углавном је зависио од мишљења епископа који га је у том тренутку саветовао, односно који је имао довољно утицаја и веза да на двору добије приступ до цара. Цар је сазвао први екуменски (општи) црквени сабор у Никеји у лето 325. године. Већина од око 300 присутних епископа успротивила се Аријевом учењу прогласивши га за јерес. У Никеји је утврђен чувени „симбол вере” који се и дан-данас рецитује у целом хришћанству: „Верујем у једнога Бога, Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог. И у једнога Господа Исуса Христа...”

Међутим, спор око аријанства није завршен у Никеји. Пре би се могло рећи да је он тамо тек започео и да је у наредним деценијама имао веома променљив развој. Тако је тек коју годину након Никејског сабора поводљиви цар Константин, под утицајем своје сестре Констанције и других чланова двора, променио свој став и почео да одобрава, па и да прихвата аријанство. И попут непомирљивог александријског епископа, прогонио је борце против аријанства. Можда се као илустрација ове неизвесне борбе унутар цркве може навести судбина неукротивог борца за православље, епископа Атанасија из Александрије. Он је, надживевши Константина, пет пута био смењиван и протеран из свог епископског седишта, провео је двадесет година у прогонству и у скровиштима, био је чак осуђиван и на смрт, прошао је као бегунац готово све римске провинције, да би на крају, завршио опет у Александрији као најпоштованији од свих хришћанских епископа.

Новчић са ликом цара Констанција II.

 

[*+*+*+*+*]

У последњим годинама власти, Констанин је потпуно пао под утицај аријанских бискупа, тако да га је један од њих, Еузебије (Јевстатије) из Никомедије крстио непосредно пред смрт, 337. године. Наиме у то време крштење се обављало у позним годинама, јер се сматрало да овај свети чин чисти од свих претходних грехова у животу, па тиме даје већу могућност новонасталом хришћанину да заврши у царству Божијем. Након смрти Константина Великог, аријански спор још жешће се распламсао. Наследник Константинов, цар Констанције II, по угледу на оца, подржавао је аријанску секту у расправама око праве природе Бога - Сина.

Речи значе више од живота

Ови сукоби имали су посебног одраза на стање у Илирику (данашњи Балкан). На Никејском сабору забележено је учешће бар четири епископа из Илирика: из Сирмијума (Сремска Митровица), Сердике (Софија), Скупи (Скопље) и Марцијанополоса. Они су сви тада били уз већину, односно против Арија, проглашеног за јеретика. Ипак, кључни тренутак у борби између аријанаца и православних у Илирику био је онај након сабора у Никеји када је вођа секте Арије са својим присталицама био протеран у подунавске области. Он је у Сирмијуму и у другим градовима Паноније и Мезије наставио да проповеда своје учење и шири утицај. Од тада, илирски епископи полако мењају страну. Већ 335. године, на сабору у Тиру, појављују се два епископа из Илирије који подржавају Арија: Валенс из Мурсе (Осијек) и Урсације из Сингидунума (Београд).

Да ли су Бог Отац и Бог Син равноправни – питање које је постало узрок црквеног спора.


„Речи су ватра у грлима бискупа. Свет је настао из речи”, како пише у Јовановом јеванђељу, па и епископи кроз речи покушавају да одреде божанско. Какав је однос Оца и Сина и у чему је њихова суштина, да ли је Син настао након Оца и како је могуће да је он вечан, а рођен је у времену, да ли уопште епископи смеју да додају тумачења уз Свету књигу - Библију?

Многи су свесни да је улог ове расправе велики и да се полемика води и за наредних хиљаду година - ако не и за целу вечност. Суштина Христовог посланства и суштина самог Спасења су доведене у питање. Као у грозници, „епископи јуре по римским друмовима, од једног до другог сабора” (како то, са негодовањем, узгред, у својој „Историји” помиње очевидац и последњи велики римски историчар-паганин Амијен Марцелин), да би на неком од својих окупљања данима, недељама, месецима, без одмора расправљали о тумачењу „једносушности” Оца и Сина или о „сличности” Сина са Оцем. Речи вреде вечност и зато се свака реч, па и свако слово рачунају. Колико је само расправа одржано и колико писама и посланица написано око једног, јединог слова, око разлике између грчког „хомооусиос” (тј. једносушни) и „хомоиоусиос” (тј. сличан). Слово „и” у ове две речи раздваја сабраћу у две непомирљиве групе, правоверног од јеретика. Речи значе више од живота јер њима се одређује оно вечно, божанско, свето, њима се одређује однос Бога Сина и Бога Оца, једном за све векове.

Од сабора до сабора, епископи сваки пут покушавају да нађу онај прави речник, значење и тумачење која ће помирити посвађану цркву, усагласити завађену браћу у Христу, који се међусобно боре једни против других, више и непомирљивије него што су се икада борили против пагана. Али, таквих речи слоге и помирења нема. Напротив - свака нова изречена реч значи нову поделу и додатна спорења унутар цркве. У првом симболу вере из Сирмијума 26 анатема бачено је на оне који на 26 начина и израза исповедају погрешну веру у Христа.

Ни сами цареви, два брата, Констанције II и Констанс нису сложни - сваки подржава другу страну. На западу Царства, бискупи су више за Никејске закључке, па је тако и са царем Констансом који влада западом. Супротно мисли Констанције II у Цариграду, јер је аријантство на истоку много јаче. Сабор у Сердици (Софија), који су оба брата 342. године заједнички сазвала да помире цркве, само је продубио разлике и претворио се у свађу између западних и источних (претежно аријанских) епископа. Након тога цар Констанције, који већину времена проводи у Сирмијуму, пада под још јачи утицај три епископа из илирских градова.

Успон и пад Аријевог учења

„Предодређена за царске сусрете самим својим положајем, услед честих сусрета владара или утицајних личности Истока и Запада, подунавска област почела је да личи на право позориште једног политичко-верског делања, које ће одјекивати над читавом црквом”.
На првом црквеном сабору сазваном у Сирмијуму 347. године водиће се расправа о сирмијумском епископу Фотију који је тврдио да је Христос био више човек него Божији син. На поделе унутар цркве утичу и спољне околности. Средином 3. века, 250. године, у једној побуни војске убијен је цар Констанс. У драматичним збивањима након овог убиства, у бици Констанција II против узурпатора Магненција, аријански бискупи ојачаће свој утицај. Наиме, Валенс, проаријански бискуп из Мурсе, још пре краја крваве битке између војски Констанција и Магненција код Мурсе (Осијек), 28. октобра 251. године узнемиреном Констанцију најавио је његову победу, што је наводно наговестио сам анђео Божији. Битка, у којој су Констанцијеве илирске легије на крају успеле да сломе легије са Рајне, указала је још веће поверење које је увек колебљиви Констанције II пружао аријанској фракцији.

Ел Греко „Свето Тројство” (1577).

 

[*+*+*+*+*]

На другом сабору у Сирмијуму 351. године епископ Фотије био је смењен и прогнан, а наследио га је ватрени и одлучни аријанац Герминије. Усвојен је такозвани „први симбол вере” из Сирмијума, који је садржао изразе који су били најближи оној струји међу епископима коју су називали полуаријанцима. Ови епископи често су се налазили између две сукобљене стране. Тако уз Валенса из Мурсе и бискупи из Сирмијума (Герминије) и Сингидунума (Урсације) играју кључну улогу у овој деценији.

Андреј Рубљов „Свето Тројство”.

Неколико година касније, на трећем црквеном сабору у Сирмијуму 357. године, аријанци ће уз пуну подршку цара Констанција II постати још јачи. Они усвајају „други симбол вере” (или формулу) из Сирмијума (називан и: „седми аријански симбол вере”) у коме се практично поништавају одлуке са чувеног сабора у Никеји. У том тексту потпуно су изостављена нека од важних образложења са сабора из Никеје, попут кључне одредбе о једносушности (хомооусиос) Оца и Сина. Због тога ће касније православни бискупи сматрати да је друга формула из Сирмијума чисто светогрђе (бласфемија, рећи ће за тај текст свети Јероним). Ипак, снага аријанаца у том тренутку била је велика, па је други симбол вере из Сирмијума потписао лично римски папа Либерије, који се тих година налазио на царском двору у Сирмијуму. Одлуку је прихватио, стари и вероватно већ сенилни, стогодишњи Осијус епископ из Кордове у Шпанији, који је некада давно био први бискуп - саветник цара Константина и који је у историји цркве упамћен и по томе да је председавао Никејским сабором.

Међутим, изгледа да је тадашња премоћ аријанаца на сабору у Сирмијуму њима самима начинила више штете него користи. Наиме, већ поменута полуаријанска струја епископа, која је била веома бројна, уплашена непопустљивошћу „чистих” аријанаца, почиње да се приближава другој страни - православним присталицама закључака са Никејског сабора. Ове две групе делују заједно и тако постепено утичу на цара Констанција II, сузбијајући моћ аријанских бискупа. Клатно се од тада креће на супротну страну.
Тако на четвртом сабору у Сирмијуму 358. године долази до усвајања још једног „симбола вере”, који има много неутралнији и помирљивији садржај него онај са трећег сабора. Наредне, 359. године, одржала су се чак још два црквена сабора - на западу и на истоку Царства. Констанције II, на рубу стрпљења, присилиће епископе да, без обзира на лично мишљење, усвоје такозвани „четврти симбол вере” из Сирмијума, који је био покушај да се постигне неко компромисно решење међу дубоко завађеним странама. Међутим, илирски епископи - Валенс, Урсације и други - и даље задржавају утицај, бар док је жив Констанције II. Али, одмах након цареве смрти (361), мењају се политичке прилике, а истовремено клатно утицаја унутар цркве више се пребацује на другу страну. Аријанство се одржава у илирским епископијама све до седамдесетих година 4. века, када православље преовлађује, да би у потпуности преовладало у доба цара Теодосија I Великог (крајем 4. века). Кључни тренутак долази на такозваном другом екоменском сабору, сазваном у Цариграду 381. године, на коме је коначно потврђен и нешто допуњен „симбол вере” из Никеје. Тако је заједно са опадањем утицаја аријанства у илирским бискупијама православље преузело утицај. Са одласком царског двора из Сирмијума, сабори и расправе одржаваће се у неким другим провинцијама, а Илирик више никада неће обновити ону политичку улогу и значај коју је имао средином 4. века.


Душко Лопандић, "Политикин Забавник", број 2865

 

[*+*+*+*+*]

_______________________________________

СИМБОЛ ВЕРЕ
УСВОЈЕН НА ЕКУМЕНСКИМ САБОРИМА У НИКЕЈИ И ЦАРИГРАДУ

„Верујем у једнога Бога, Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог,
И у једнога Господа Исуса Христоса, Сина Божијег, Јединородног, рођеног од Оца пре свих векова, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног не створеног, једносушног Оцу, кроз кога је све постало,
Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса и оваплотио се од Духа светог и Марије Дјеве и постао човек,
И који је распет за нас у време Понтија Пилата и страдао и погребен,
И који је васкрсао у трећи дан као што је писано,
И који се узнео на небеса и стоји с десне стране Оца,
И који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима и Његовом Царству неће бити краја,
И у Духа Светога,
/*Господа,
Животворнога,
Који од Оца исходи,
Који се заједно са Оцем и Сином обожава и слави,
Који је говорио кроз пророке,
У једну, свету, саборну и апостолску Цркву,
Исповедам једно крштење за отпуштење грехова,
Чекам васкрсење мртвих,
И живот будућег века.
Амин.”
*Овај последњи део додат је на 2. екуменском сабору у Цариграду 381. године.


„И когод да каже да је постојало време када није било Сина Божијег, и да пре него што је рођен њега није било, или да је створен од твари које раније није било, или да је од другачије твари или суштине него Отац, или да је Он створење или да је подложан промени или измени, све који тако говоре Саборна и Апостолска црква анатемише.”
(Сабор у Никеји, 325. године)
_________________________________________________

Изводи из „Првог Сирмијумског симбола вере” (или „шеста аријанска конфесија”)

....„(2) I још, ми кажемо, когод да тврди да су Отац и Син два Бога, да буде под анатемом, ...
(8 ) I ко назива Сина изговореном речи, да буде под анатемом,
(9) I ко тврди да је Маријин син само човек, да буде под анатемом,...
(15) I ко буде рекао да је Аврам видео, не Сина, него Бога или део Њега, да буде под анатемом,
(16) I ко буде рекао да се Јакова рвао, не са Сином, него са Богом или делом Њега, да буде под анатемом,...
(19) I когод да каже да су Отац и Син и Свети Дух једна особа, да буде под анатемом,...
(22) I когод да каже да је Свети Дух део Оца или Дух, да буде под анатемом,
(23) I когод да каже да су Отац и Син и Свети Дух три Бога, да буде под анатемом”....

 

[*+*+*+*+*]

чланак број 14.

Византинци и море

Под окриљем Светог Николе

Ко сања море, биће богат и славан, веровало се у Византији. Али од мора су зависиле судбине многих - од владара до обичног света!



Море. Слика бескраја - закључује језгровито и свеобухватно француски књижевник Гистав Флобер. Та огромна водена маса, у бојама од загаситоплаве до светлозелене, одвајкада је узбуђивала и подстицала људску машту. У том погледу нарочито је занимљив и особен басен Средоземног мора који има веома дугу и бурну повест. Уосталом, за Медитеран се, не без разлога, наглашава да је колевка цивилизације.

Чувен је Помпејев поклич: „Пловити је нужно, живети није нужно!”, који му приписује хеленски писац Плутарх. Римски државник наводно га је изговорио када је са натовареним лађама жита требало да се врати са Сицилије, али је избила страшна олуја и довела у питање читав подухват. Уплашени морнари нису хтели да исплове, па је Помпеј први ступио на брод и дао поменуту заповест.

Море, а поново је реч о Средоземљу, одвајкада је писало грчку историју много више него било какав споменик или документ. Стари Грци, на непосредан начин усмерени на Медитеран, правили су јасну разлику између басена Средоземља и бескрајних и недовољно познатих морских површина које су се налазиле изван његових вода. Још је Аристотел Средоземно море означавао као „унутрашње море” (есо тхаласса), за разлику од „спољашњег мора” (еШо тхаласса), које је означавало Атлантски океан.
Будући да је Византија геополитички увек добрим делом била упућена на море, да је морала бити окренута ка басену Средоземља, па и умногоме усмерена на медитерански саобраћај, за поданике Царства море је одувек било саставни и нераскидиви део сваковневног живота. Византинци, који су наследили обичаје старих Грка, море су називали и пелагос, у значењу отворено море, пучина, не само зато што је укључивало неколико мора - као што су Егејско, Јонско, Јадранско, Тиренско, Мраморно, Црно - него и стога што су превасходно желели да нагласе да је за њих Медитеран море у правом смислу те речи и да су његове обале у дугим раздобљима разграничавале поједине области Царства. Како су Византинци уобичајавали да кажу, Средоземље је више повезивало него што је делило! Штавише, жива поморска трговина повезивала је различите народе који су живели на обалама Средоземља. Није без значаја подсетити да је превоз робе морем био јевтинији него када би се обављао копном.
Колико су византијски људи од пера били заокупљени морем казује и чињеница да у њиховим књижевним метафорама има много оних које се тичу мора. Иначе, ваља нагласити да је тема брода који плута по узбурканом мору била заступљена у позноантичкој и ранохришћанској литератури, па је на неки начин преузета и наставила да живи и у византијској књижевности. Уобичајене синтагме биле су бродолом, олујни ветар, запенушани таласи, мирна лука. Тако Никита Хонијат, историчар 12. века, на једном месту бележи: „Несрећа за несрећом, као талас за таласом.” Исти писац, описујући нерасположење Манојла I Комнина (1143-1180), каже да је цар успламтео гневом као узбуркано и дивље море када дува североисточни или северни ветар. На сличан начин Хонијат наглашава да су становници мало-азијског града Клаудиопоља, које су Турци опсели 1179. године, дочекали спасоносни долазак василевса Манојла I са више одушевљења него што се морепловци радују повољном ветру.

Георгије Акрополит, историчар 13. века, образлажући нагли и мрачни успон Михаила VIII Палеолога (1259-1282) наглашава да је после смрти Теодора II Ласкариса (1254-1258 ) ситуација налагала да кормило државе преузме неко ко би могао да спасе брод царства Ромеја у времену када у њега дувају многобројни супротни ветрови, када га запљускују и угрожавају силни таласи, укратко када се налази усред велике узбурканости и стога има потребу за поузданим крманошем, кадрим да се носи са претећим невољама.
Средоземно море је готово три века, од 4. до 7. столећа, када се византијска империја распростирала на три континента - Европи, Азији и Африци - и буквално било обухваћено изразом „Римско језеро”. Тако је било у доба Јустинијана I Великог (527-565) када су све медитеранске воде, од Херкулових стубова (Гибралтар) до Кимеријског Босфора (данашњи Керч) и Танаиса (Азовско море), биле византијски посед. Истовремено, било је то и време када је византијски златник заиста био „долар” средњег века, како га назива један савремени истраживач. Додајмо да су примерци Јустинијановог новца нађени како у далекој Шведској, тако и у долини реке Хоангхо (Жута река) у северној Кини.
Из 6. столећа потиче и чувени спис „Хришћанска топографија”, изашао из пера александријског трговца Козме Индикоплевста (Индикопловца), „оног који је пловио Индијским океаном”, пустолова који је пропутовао читав ондашњи свет. Средоземни басен, Црно и Црвено море, Персијски залив, Египат, Арабија, Цејлон и Индија географске су одреднице које је посетио, али су то истовремено и домети ондашње византијске трговине која је допирала до најудаљенијих кутака познате васељене.

 

[*+*+*+*+*]

Ко сања море

Напослетку, било је то и време када су се сви поморски путеви сливали у Константинопољу, „мозгу и срцу” Византије. И као што су некада сви путеви водили у стари Рим, тако су у раном средњем веку сви путеви, поморски и копнени, водили у нови Рим. Отуда су средњовековни писци за Цариград говорили да је „свеопшта тржница васељене”, место у ком се сусрећу гласовити „пут свиле” и не мање чувени „путеви зачина”. Иначе, одвајкада је добро знано да се у лукама додирују светови и сливају боје и мириси из разних земаља. Осим Цариграда важне византијске луке у раздобљу од 4. до 7. века биле су: Александрија, Солун, Коринт, Ефес, Смирна, Трапезунт, Аталија, Драч, Равена.

Море и све што уз њега иде увек су били повезивани с богатством и разним обиљем. Тако је, на пример, у једном византијском сановнику из 10. века остало забележено: „Уколико си сањао море или таласе, то најављује да ћеш стећи велико богатство и славу!” Проучаваоци византијске прошлости проценили су да овај сан има још дубље значење. Према њиховом мишљењу, он изражава уверење да је море било кључ светске моћи и, следствено томе, имати његову милост значило је господарити светом. Чувене су речи којима се цар Нићифор II Фока (963-969) обратио Лиутпранду, епископу Кремоне и изасланику Отона I Великог, цара Светог римског царства (962-973). Он је с охолим потцењивањем говорио о флоти владара са латинског Запада, а потом је нагласио да он има одважне морнаре, што је био савршен израз византијског дубоког уверења у важност мора као предуслова светског владања.

Неоспорна византијска премоћ на мору први пут била је доведена у питање средином 7. века. Било је то време великог успона и ширења нове светске силе - арабљанског калифата. Муавија, намесник Сирије, каснији владар и оснивач династије Омејада, први је у арапском свету схватио неопходност да Арабљани изграде своју флоту. Бродоградилиште је устројено на феникијској обали, подручју које је још од античких времена баштинило поморство. Узалуд су Византинци покушали да убацивањем својих шпијуна међу градитеље осујете те планове. Премда пустињски народ, Арабљани су веома брзо напредовали у поморској вештини, па је њихова флота ускоро запретила византијским острвима на простору источног Средоземља. У њихове руке пали су Кипар, Родос и Кос, а јуначни покушај цара Констанса II Погоната (641-668 ) да стане на пут арабљанском ширењу завршио се потпуним неуспехом. Византијска флота надомак јужних обала Мале Азије претрпела је тежак пораз 655. године.

За Царство су уследиле године испуњене стрепњом и неспокојем јер се чинило да арабљанској најезди ништа не може стати на пут. Међутим, у најкритичнијем тренутку, који је за Византију био питање живота и смрти, Царство је одолело. У два маха исламски ратници су се на стотинама бродова појавили пред Цариградом у настојању да га заузму, али се најтврђи град средњег века показао као неосвојив. У првој опсади, од 674. до 678. године, пресудила је „грчка ватра”, чудо средњовековне ратне технике, којом су Византинци просто спржили арабљанске бродове. У другој опсади, предузетој и с мора и с копна, 717. и 718. године, исход је био исти. Можемо само да нагађамо како би се одвијала светска историја да су у једној од поменутих опсада Арабљани освојили византијску престоницу. Овако, Византија је умногоме поправила свој положај на мору и није изгубила значај велике поморске силе.

У следећа три столећа Царство и калифат борили су се с променљивом ратном срећом за првенство у водама Медитерана, како источним тако и западним, пре свега око Сицилије. Исход је био такав да су Византинци господарили северним обалама Средоземља док су јужне припале Арабљанима. Велики преокрет учинили су победоносни походи Нићифора Фоке који је Царству вратио острва Кипар и Крит. На тај начин, око 1000. године, Византија је, као у стара времена, поново била најјача сила у пространом басену Медитерана.

Византијска трирема, брод који је вековима господарио Средоземљем

Међутим, 11. столеће - велики век западне Европе - отворило је нову епоху у историји Средоземља. Овога пута као византијски супарници више се не појављују „неверници”, Арабљани, него хришћански народи. Најпре су то били Нормани који су запоседањем Барија 1071. године учинили крај вишестолетном присуству Византије у јужној Италији. Потом су то били крсташи који су крајем 11. века почели да пристижу на Исток. И, напослетку, за Царство су се као најопасније показале италијанске поморске републике - Венеција, Ђенова, Пиза - које су лагано преузимале примат у Средоземљу. При том, неопходно је подвући чињеницу да је пресудна била 1082. година, када је цар Алексије I Комнин (1081-1118 ) помоћ Венеције у византијском рату против Нормана наградио тако што је трговцима Млетачке републике доделио право да у читавој Византији слободно тргују робом, не плаћајући царину.
Касније су сличне повластице добиле и неке друге италијанске поморске републике, пре свега Ђенова. Тако су венецијански и ђеновски трговци постали сасвим нелојална конкуренција византијским, па се Царство нашло у економском стиску пословних људи са Апенинског полуострва. У сваком случају, почев од 12. века било је сасвим јасно да су економска моћ Византијског царства и његова снага на мору ушле у раздобље неповратног опадања. Штавише, Византија је у више наврата тешко страдала у ратовима који су се водили између Венеције и Ђенове, а у које је она мимо своје воље била укључена.

 

[*+*+*+*+*]

Поморско право

Нове невоље за Византију, настале су у првим деценијама 14. века због турских упада на византијска острва, обале и луке. Као својевремено Арабљани, њихова старија браћа по вери, тако су и Турци, премда до тада превасходно континентални народ, веома брзо напредовали у савладавању тајни пловидбе Средоземљем. На несрећу Византинаца, било је то време када је због мера штедње византијски цар Андроник II Палеолог (1282-1328 ) био принуђен да укине византијску флоту. Нићифор Григора, историчар 14. столећа, тужно примећује да Латини не би били толико дрски према Византинцима нити би Турци икада видели морски песак да је византијска флота као некада владала морем. Уз то, не треба заборавити ни процват гусарства, до којег је на Медитерану дошло током последњих столећа постојања Царства, а које је византијско присуство у Средоземљу свело готово на симболично.

Свети Никола, заштитник помораца и путника

Колико је за Византију море било важно на особен начин показује и постојање такозваног Поморског законика (Номос наутикос), својеврсне збирке прописа о поморству и поморској трговини. Реч је о законику чији настанак није могуће тачно одредити него се смешта у временско раздобље између 600. и 800. године. У једној од његових одредби каже се да уколико брод на мору буде разбијен таласима и веома оштећен, онај ко успе да са брода нешто избави и однесе на обалу као награду добија петину вредности спасене робе. У другој се вели да, уколико неко од морнара или командног кадра заспе, било дању или ноћу, а брод због тога настрада, читаву штету морају да надокнаде управо несавесни чланови посаде.

Уколико се, пак, брод приликом утовара робе задржао кривицом трговца или неког из његовог удружења, па стога предвиђени рок буде прекорачен, а деси се да пловило заробе гусари или страда од пожара или хаварије, тада је онај ко је нарушио договорене услове дужан да покрије настали губитак.

На Медитерану су се растојања између појединих градова, острва и обалних појаса одређивала бројем дана потребним да брод стигне из полазне у одредишну тачку. Тако је, на пример, од Александрије до Цариграда било потребно 18, од Рима до Модона, луке на југу Пелопонеза, 12, од Цариграда до Кипра 10, од јужне обале Мале Азије до Барија 20 дана. Растојања израчуната у данима, наравно, зависила су и од временских услова под којима се путовање обављало. У изворима је остало забележено да се дужина поморског пута од Трапезунта, важног византијског града на јужним обалама Црног мора, до Цариграда кретала у прилично широком распону од 5 до 22 дана. При том се најкраће време тицало повољних услова, летњих месеца и пловидбе без застајања, а најдуже уз неповољне метеоролошке услове и заустављања у успутним лукама.

Верује се да је заштитник свих који су пловили морем свети Никола. Хришћанске путнике штитио је у невољама не само на мору него и на копну. Реч је о светитељу чији се култ, како на Истоку тако и на Западу, нарочито раширио почев од 9. столећа и чији су прикази били веома чести у византијској уметности.


Радивој Радић, "Политикин Забавник", број 2866

 

[*+*+*+*+*]

чланак број 15

Српски јунак и његов ратни трофеј

Сабља Кулин-капетана

Војвода поцерски, Милош Стоићевић у једној борби заробио је изузетно вредно оружје погинулог турског команданта које су његови људи, бежећи из Мачве у Босну, хтели да спасу

Славна Мишарска битка, једна од најзначајнијих и најкрвавијих у Првом српском устанку, завршила се катастрофалним поразом велике турске војске. „Мишарско поље, доскора весело и зелено” - пише један хроничар овог ратног догађаја из 1806. године - „изгледало је тада тамно и тужно, преровано ђуладима из турских и српских топова и засуто црним лешевима необузданих делија и напојено њиховом крвљу”.
На Мишару су пали најславнији турски команданти: Кулин-капетан, Синан-паша из Горажда, Мехмед-капетан из Зворника са оба сина и многи други виђени бегови, чувени јунаци. У тој бици, са српске стране, посебно се истакао Милош Стоићевић, војвода поцерски.
Турци су после битке бежали на све стране. Прво ка Шапцу. Али, били су толико престрављени да им ни шабачка тврђава није изгледала довољно сигурно да их заштити од налета устаничких чета. Зато су бежали даље, што даље од Мишарског попришта.
Карађорђе је српским борцима наредио да гоне Турке. Међу гониоцима био је и поцерски војвода Милош Стоићевић са својим одредом који је нападао непријатеља по Мачви где год је стигао.

Нудили су злата колико је сабља тешка

У једној борби Милош је заробио сабљу погинулог Кулин-капетана, коју су његови људи, бежећи у Босну, хтели да спасу. Била је то драгоцена сабља не само по томе што је припадала славном турском јунаку и била један од најлепших ратних трофеја тог времена, него и зато што је на себи имала важне породичне записе...
На сабљи Кулин-капетана били су исписани берати (дипломе) Кулин-капетана. Ти царски берати садржавали су његове заслуге због којих је за узврат добио села и поседе. Стога је поцерски војвода убрзо примио поруку Кулинове породице. Нудили су му за сабљу онолико злата колико је тешка, а тежила је читаво богатство.
Милош Стоићевић одбио је понуду а тиме и богатство које би можда било једно од највећих у тадашњој Србији. Одговорио је породици погинулог турског феудалца да ће јој вратити драгоцену сабљу ако Турци врате све српско робље које су у току те године одвели из Мачве. Желео је тако да ослободи и своју мајку коју су Турци такође заробили.

Захтев поцерског војводе био је неостварљив. И да су хтели, Турци нису могли да га испуне јер је робље било распродато по целој царевини. Тако је сабља остала код Милоша, који је ипак имао срећу да своју мајку ускоро види слободну. Она је, наиме, и без откупа ослобођена када су Срби заузели Шабац јер Турци нису стигли да је одатле одведу.


Прилике после Свиштовског мира

У биткама с Турцима, Милош Стоићевић задобио је и друге драгоцености и постао богат. Међутим, он се није обогатио грабећи турске поседе, намећући велике порезе и тргујући, као већина других кнежева и војвода потеклих из новостворених сеоско-трговачких слојева.
Ови први србијански богаташи настали су после Свиштовског мира, закљученог 1791. године између Аустрије и Турске, после трогодишњег рата између те две силе. Прилике у Србији тада су се нешто поправиле зато што су интереси и Турске и Аустрије тражили мир на граници и успостављање уобичајеног трговачког промета. Само зато унете су и у овај уговор о миру одредбе које су Србију довеле у повољнији положај, јер су турским царским ферманима дате неке олакшице Србији.

 

[*+*+*+*+*]

Одређен је годишњи данак у износу од 400.000 гроша, с тим да га разрезују кнежеви, а после прикупљања предају београдском паши. Утврђено је да народ сам бира кнежеве који су добили и право да решавају мање судске и управне спорове и да држе наоружане људе. Турцима је забрањено да насељавају села, а донете су и одредбе које забрањују делатност јаничара, главних изазивача нереда.
Новим стањем у земљи створени су услови за донекле миран живот и пословање које је одмах почело и све више се развијало. Под тим условима, који су постојали једно дуже време, ојачали су сеоско-трговачки богаташи. А са повећањем богатства растао је и утицај овог слоја људи. Убрзо је постало правило да се из тог реда бирају кнежеви и оборкнежеви, а то се одржало и у време кад је букнуо Први српски устанак.
У току устанка војводе и кнежеви повећали су још више своје богатство и настојали да учврсте власт, самосталност и господство, показујући тежњу да свако у свом крају постане оно што је раније био турски спахија. Карађорђе се, као врховни вођа, борио против ове тежње и то је довело до унутрашњих сукоба који су имали кобне последице по крајњи исход устанка.

Недаће унутрашњег уређења ослобођених крајева повећавале су се, а расле супротности између војвода и кнежева, с једне и Карађорђа, с друге стране. Док су први тежили да новим уређењем очувају своју самосталност, Карађорђе није хтео да се створе нове спахије и спахилуци. А то није хтео ни народ.
Унутрашња борба наносила је штете општем народном покрету, а и реду у земљи јер су почели да се појављују одметници, хајдуци. Хајдуке су подржавали војводе и кнежеви, и они су кварили поредак да би довели у питање нову власт. Карађорђе је издао строге наредбе против одметника по којима је сваки војвода морао не само да их гони него и да надокнади штету коју они начине.
У Поцерини се, како сведочи Вук Карџић, одметнуо „некакав хајдук Прело”. Милош Стоићевић није хтео да у свом крају трпи одметника. Сазнао је где се налази и ка тој шуми кренуо је са неколико људи. Хтео је да га ухвати или убије. Војвода је ишао на коњу, пред свима.
- Предај се! - рекао је кад је био надомак одметника.
Али, овај се заклонио иза једног дрвета, уперио пушку и одговорио:
- Натраг, војводо, погинућеш!
Милош Стоићевић није хтео натраг. Пушка је планула и један од најславнијих јунака Првог српског устанка је погинуо. Било му је тек тридесет пет година. Убрзо је одметник ухваћен и убијен, али то је била слаба утеха за све који су знали и поштовали легендарног Милоша Поцерца.

___________________

„Јунак неисказани”
У књизи „Животи српских војвода”, Вук Караџић овако пише о поцерском војводи:
„Име је овога славнога јунака познато из народних песама наших и изван народа српскога. Ја овде не мислим његову славу умложити, него ћу само, колико знам, да назначим из његова житија оно што сваки, слушајући име његово, може зажелети да зна.
Милош Стоићевић родио се у Поцерини, у селу Врањској. У детињству своме научи по манастирима мало читати и писати. Прве године српске буне био је прост војник, а потом постане писар код грушићкога кнеза Илије Марковића, који је тада био као буљубаша у Поцерини. Кад Турци 1806. године пређу у Мачву и нахију шабачку попале и похарају, кнез Илија се преда Турцима и они га учине оборкнезом поцерским. Милош се не хтеде предати (премда су му Турци били матер заробили) него побегне у шуму и стане сам купити чету. У том Црни Ђорђије стигне одоздо, те Турке узбије и њега постави војводом поцерским и назове га својим посинком...
Милош је био малог раста, пошироких уста и дугуљастих образа, смеђе косе и танких, подугачких бркова, врло весео и шаљив; а јунак неисказани. Млого је његовом јунаштву помогло што је све помишљао на Милоша Обилића, који је, као што се пева и приповеда, такођер био из Поцерине, а кажу да га је и Црни Ђорђије тога опоменуо кад га је завојводио...”
____________________
Трофеј без откупа враћен
После Милошеве смрти, војвода поцерски постао је његов брат Јанко. Он, међутим, није био достојан наследник свог брата јер се 1813. године у Лешници предао Турцима. Тако је сабља Кулин-капетана враћена Турцима без откупа, а Јанко Стоићевић је, као роб, одведен у Цариград, где је и умро.
_______________________________

Ј. Радовановић, "Политикин Забавник", број 2866

 

[*+*+*+*+*]

чланак број 16

Чега су се плашили Византинци

Cрџба мирног мора

Од античких времена до 19. столећа на широком простору од Бретање до Русије много је мудрих изрека које саветују да се човек не отискује на море. Латини кажу: „Хвалите море, али се држите обале!”, а руска пословица, уз уобичајени тамошњи фолклорни додатак, само се унеколико разликује: „Хвали море седећи поред пећи!”

Средоземље је кроз прошлост више било препрека него веза између људи који су још од најстаријих времена настањивали његове обале. Једном речју, цивилизације пространог медитеранског басена своје прве кораке чиниле су на рубовима и изван мора.

Постоји једно место на ком се страх угодно сместио, вероватно и заувек настанио, где ће га проучавалац прошлости без оклевања и непогрешиво открити. Тај простор јесте море. Само за одважне и ретке појединце оно је било изазов, а за већину људи свих епоха било је и остало - место страха. Тај исконски људски страх од мора на посебан начин уобличио је римски лирски песник Овидије ког је злехуда судбина из блештавог „вечног” града довела у прогонство, у далеку провинцијску забит - црноморски град Томе. Он је једноставно закључио да се бродоломник плаши и мирних вода.

У духовним ризницама свих народа, па чак и оних који су незнатно повезани с морем, налазимо обиље упутстава. И међу српским пословицама можемо да прочитамо следеће: „Ко ће комод, нек не иде у брод” и „Море неверно поље”.
Једна византијска загонетка на јасан и недвосмислен начин казује о томе како су Византинци доживљавали разјареност мора. Она гласи: „Оца имам, мајку немам; оца заклех да не будем на месту повишем, јер ако будем - куку, јао целом свету.” (Решење: море, а отац је Бог.) Осим загонетки занимљиве су и неке византијске пословице које говоре о мору. Једна, која има веома дуге корене у историји грчког народа, посебно је занимљива јер на помало циничан начин казује о ћудљивости мора и људском осећању које као да је застало негде на пола пута између зазирања и страха. Она гласи: „Три су зла и три су добра на свету: ватра, жена и море.” На једном месту у свом спису Никита Хонијат, историчар друге половине 12. и првих деценија 13. века, наводи три зла: море, глад и смрт.

Лето је за рат и путовања

Без обзира на чињеницу да је било окренуто басену Средоземља и имало превласт на неколико мора, и у Византијском царству постојао је страх од разгоропађене водене масе. Иначе, најчувенији Византинац који је патио од таласофобије био је цар Ираклије (610-641). У последњим годинама владавине, сломљен незадрживом најездом Арабљана и тешким размирицама унутар породице, био је веома потиштен и нервно растројен. Старог василевса обузимао је ужасан страх од мора, па је после повратка из Сирије дуго боравио у Хијерејском дворцу на малоазијској обали. Вест да се у Цариграду припрема завера приморала га је да пређе мореуз Босфора, али на посебно припремљеном пловилу које су његови људи застрли зеленилом и песком како би њихов господар за време краткотрајне пловидбе - реч је о растојању не дужем од три километра - имао утисак да се налази на копну.
Одавно је запажено да су описи невоља које на мору доживљавају морепловци, трговци, ходочасници, гусари, радозналци, мисионари или, пак, немирни пустолови углавном уобичајени и лако препознатљиви. Од Хомера и Вергилија до нашег времена нема епопеје без буре, а она се, наравно, појављује и у средњовековним текстовима. „Има ли баналније теме од теме гнева океана? Мирно море нагло обузима срџба. Оно тутњи и бесни. Њему пристају све метафоре, сви животињски симболи помаме и јарости.”

У делима византијских писаца веома често срећемо управо такво распомамљено море. Као илустрацију навешћемо једну епизоду из историјског дела Никите Хонијата. Реч је о олуји која је задесила василевса Алексија III Анђела (1195-1203) у зиму 1200/1201. године. Пошто је најпре боравио на истоку, а потом лечио костобољу у топлој бањској води, испловио је из Астакинског залива с намером да иде у Цариград. Одједном је дунуо олујни ветар и подигао високе таласе. Брод, заливен водом са свих страна, сасвим се нагнуо напред и запретила је опасност да нестане у воденој маси. Посаду, која се својски трудила да спасе угрожену лађу, обузео је ужас будући да су исцрпли све напоре и знања из поморства. Са свих страна чули су се крици, призивање Бога, јауци очаја и запомагања престрављених путника. Како Хонијат саопштава, била је реч о представницима угледних родова, како мушкарцима, тако и женама, којима је земља била посебно драга, поготово у тренуцима кад је владала неизвесност да ли ће тло уопште и угледати. Претрпевши страх и пуно невоља, путници су се некако докопали најпре Принчевских острва - архипелага у Мраморном мору који се састоји из девет малих острва - а потом и Халкедона, града који је лежао на малоазијској обали, насупрот Цариграду.
Од памтивека људи који живе уз обале Средоземља добро знају кад се може мирно и сигурно отиснути према морској пучини, а кад пловидба прети да постане пустоловина с неизвесним завршетком. Они имају посебно рачунање времена ког се придржавају као неумољивог природног закона, а које је још стари Хесиод преточио у стихове пуне поука, али и опомене:

 

[*+*+*+*+*]

„Чим се на врху смокве јави толико лишће
Колики је траг од стопе што га кораком својим
Остави врана, онда на море може се поћи.
У време пролећа тад је за пловидбу згодан тренутак.”

Због тога је и славни ђеновски кондотијер и прекаљени морски вук Андреа Дорија, коме је поморство било као матерњи језик и који је Средоземље познавао боље него сопствено двориште, имао обичај да нагласи како у медитеранском басену постоје само три сигурне луке - Картагина, јуни и јули! Није без значаја да се истакне да је то изрека искусног адмирала из 16. столећа, дакле, из раздобља које је следило епоху великих географских открића и снажног напретка поморске вештине. Важно је додати да је овде реч о шпанској луци Картагини, а не о древном северноафричком граду чији су житељи на тлу Пиринејског полуострва подигли нову колонију са истим именом.

Византијски цар уводи војнике на бродове! Страх или обичај?

Препорука Богу

Није на одмет подсетити да су у Венецији још 1569 - после епохе великих географских открића и снажног узлета поморства у другој половини 15. и првој половини 16. столећа - била забрањена зимска путовања у раздобљу од 15. новембра до 20. јануара. Ни у источном Средоземљу није било другачије. Напротив, житељи Леванта имали су свој календар према ком су пловили само од Светог Георгија до Светог Димитрија, дакле од 23. априла до 26. октобра (по јулијанском календару). Веома дуго је овај „хајдучки” календар био у употреби широм источног Средоземља.

Ипак, зимске пловидбе предузимале су се више по нужди и из невоље, али сигурност и удобност путовања нису били зајемчени. Тако је, на пример, принцеза Ана Савојска, будућа супруга цара Андроника III Палеолога (1328-1341) и доцније мајка василевса Јована V Палеолога (1341-1391), путовала по зимском времену у Цариград. Она је најпре из Шамберија, савојске престонице у Алпима, дошла у Савону, град на обали Лигуријског залива, недалеко од Ђенове. Ту је боравила од 18. октобра до краја новембра 1325. године, уз пратњу коју су чинили један капелан, три фрањевачка калуђера и неколико витезова и дворских дама. После обављених припрема, брод је запловио пут Цариграда крајем новембра 1325, а у византијску престоницу стигао је у фебруару 1326. године. Према сачуваним изворима, радило се о веома тешком и мучном путу који није остао без последица по здравствено стање тада двадесетогодишње Ане Савојске. Она се осећала толико лоше да је предвиђено венчање Андроника III Палеолога и принцезе из Алпа одложено и обављено је тек у октобру 1326. године. Дакле, не би се могло закључити да се зими уопште није пловило по Средоземном мору, али су таква путовања, поготово она дужа, ипак предузимана веома ретко.

 

[*+*+*+*+*]

Византинци међу великим таласима. Слика на икони из 16. века

Црно море, као најзабаченији део пространог медитеранског басена, смештено северније од осталих мора у Средоземљу, истовремено је и најнегостољубивије за пловидбу. Још од времена древних аргонаута, који су бродили дуж његових јужних обала, позната је његова тешко предвидива ћуд. Црноморје одликују честе и брзе промене времена, као и хладни и снажни ветрови који дувају из јужноруских степа. О негостољубивости Црног мора писао је шпански изасланик Руј Гонзалес Клавихо који је описао једну буру коју је сам доживео, и покушао је да објасни зашто је Понт тако ћудљив. Према његовом мишљењу, то је отуда што је реч о округлом и затвореном мору, а једини излаз из њега је узани теснац Босфора. Оно нема равне него стрме обале, па не може да се излије, што је нарочито важно кад се зна да се у њега уливају многобројне реке које обилују водом. Подсетимо се да се у Црно море уливају велике реке као што су Дунав, Дњепар и Дњестар, а у Азовско море, повезано са Црним, и Дон. Због тога Црно море кипи и његова вода се креће укруг - наставља своје објашњење шпански писац - што се појачава у случајевима снажних ветрова својствених Понту. Отуда је посебно тешко приликом упловљавања из Црног мора у Босфор кад веома лако може да дође до оштећења пловила.

Невоље пловидбе по Црном мору искусио је и Ибн Батута, највећи арапски путник у средњем веку. На свом дугом путовању он се почетком 1332. године обрео у граду Синопи на јужним обалама Понта. Његов боравак се продужио на четрдесет дана јер је чекао повољну прилику да исплови пут Крима. Унајмио је брод код неких Грка у Синопи и морао је да сачека још једанаест дана да дуне повољан ветар. Напослетку су се отиснули од обале, али када су се нашли на отвореном мору, после три ноћи, дунуо је олујни ветар тако да се Ибн Батута нашао у великој невољи и чинило се да њему и посади прети најгоре. Он је седео у бродској кабини с једним пратиоцем и наредио му је да изађе на палубу како би осмотрио стање на мору. Овај је тако учинио и, вративши се у кабину потпуно обесхрабрен, рекао је Ибн Батути: „Ја те препоручујем Богу!” Олуја се толико разјарила да је ветар променио правац и вратио их надомак Синопе. Један тамошњи трговац чекао је у луци, али је Ибн Батута спречио заповедника брода да га укрца. После тога ветар је изненада попустио и брод је могао да настави пловидбу. Међутим, кад су се нашли на отвореном мору, поново је дунула бура, па су били принуђени да опет прођу кроз готово исте невоље. Ипак, кад се олуја смирила, ношени повољним ветром, успели су да дођу на обале Крима.

Посебна опасност приликом пловидби били су морски разбојници, па се с много разлога каже да три велике несреће могу задесити поморце и трговце на мору: олуја, пожар и гусари. У источном Средоземљу и у басену Црног мора током античког и у римског доба гусарење је имало локални значај. У Византијском царству је цветало кад држава није била у стању да на прави начин надгледа морске путеве. После осеке својствене за 10. и 11. век, средином 12. века добија на снази - Никита Хонијат говори о таласократији, односно превласти гусара на мору - док је успон доживело у раздобљу од 13. до 15. века. У то време гусари су најчешће потицали из италијанских поморских република, пре свега Ђенове, али било је и Византинаца. У првим деценијама 14. столећа све више је било Турака који су се бавили гусарењем. Сматра се да је разбојништво на мору доживело највећи успон у смутним временима крајем 14, током 15. и почетком 16. столећа. Морски разбојници нису задавали страх само онима који су пловили морем него су се често искрцавали на обале и пљачкали.

Радивој Радић, "Политикин Забавник", број 2868

 

[*+*+*+*+*]

чланак број 17.

Витез од Мајне с нашим педигреом

Између две пушке

Јован Алексић, пореклом из чувене војничке породице, почео је да носи оружје с десет година. У четрнаестој већ је био у заробљеништву. А онда је, не бринући за свој живот, храбро и предано бранио и Аустрију и Француску и Венецију. С Наполеоном је стигао до Русије и - назад. Ово је само део биографије једног несвакидашњег човека

Jунак ове приче рођен је 1783. године у граду подно Ловћена који се још од петнаестог века налазио под влашћу Венеције. Као дете, Јован Алексић поносно је ходао између грађевина које и данас красе Котор - играо се испред Сат куле, шетао поред катедрале Светог Трипуна и цркве Светог Луке и проводио време с друговима испред Кнежеве палате. Имао је разлога да буде поносан - потицао је из војничке породице на добром гласу и за сваког од његових предака постојала је понека легенда која је приповедала о подвизима у овом или оном боју. У архивским списима остало је забележено да су се Алексићи борили „по врлетима Црне Горе, Албаније и Далмације, по цветним пољима Италије и Сицилије, по недогледним и снежним степама Русије и по пучинама Јадранског мора”. По ордењу чланова породице може се избројати да је међу Алексићима било пет капетана, два мајора, два пуковника и три генерала. Ниједан члан породице Алексић није имао мрљу у својој каријери. Сви су били часни људи, одлични војници, пожртвовани саборци, чувени у свом крају. Укратко - није им се имало шта приговорити. Познаваоци историје говорили су да Алексићи воде порекло од „старинских кнезова у Црној Гори”. Била је то породица с дугом лозом, очеви су се поносили својим синовима који су одмалена учили да овладају пушком, а синови су се дичили својим прецима.

Пуно име породице Алексић гласи - Алексићи од Мајне. Уз овако занимљиво породично име обавезно иде и бар једна прича. Свако би помислио да је неко од чланова ове породице додатак презимену заслужио ратујући негде на немачкој реци, али легенда приповеда потпуно другачије. Изворно презиме ове чувене црногорске породице гласило је у ствари - Алексићи од Маина. После дугих бојева с Турцима, „све што је било чељади у Алексића принуђено је било уступити сили и тако се исeли у Боку Которску, где се стани у Маинама”. Маине су се кроз два века приликом преписки и говора претвориле у Мајну и тако је породица и данас заведена у књигама.

О пореклу ове породице сведочи и спис који је издао црногорски владика Петар II: „Ми, Петар, Божију Милостју Православнаго Источнаго Исповеданија Смирени Архиепископ и Владика Црногорски и Брдски:

Извесно да буде свакој врховној и нижној Власти, и вообшће свакоме Сану, Чину и Достојанству коме отоме видати надлежит, како Високоблагородниј Господин Генерал Јоан Николајев син Алексића, происходи од древне високоблагородне Црногорске Фамилие из Нахие Црничке, и ова Фамилиа била је кнежевска у једну част исте Нахие, то јест у племену Брчели; Но по ваздашној ненависти Турецој к народу Црногорскоме, и имајући непрестану рат с ними, и немогајући се удержати противу силе непријатељске Фамилиа Алексић, преселила се из своега Отачества у провинцију Которску у место зовомо Маине 1621. године и тамо пребивание своје основала...” Владика Петар Петровић Његош потписао је овај документ лично на Цетињу 1. априла 1836. године, позивајући се на податке који постоје у Митрополитској резиденцији.

Наполеон на реверу

Но, да се вратимо јунаку приче. Као дете, Јован је највише волео да се угледа на свог оца Николу чији су подвизи у млетачкој војсци били познати широм земље. О Николи сазнајемо на основу Јованове крштенице где је уписан као „Nikolo Allexich, Conte de Maina, Capitano Veneto и супруг Грофице - Nobile Signore Contesse Аретузе Кимаре (Aretusa Cimara)”. Понет причама о јунаштву свог оца, стрица и деде, Јован Алексић је још као десетогодишњи дечак постао кадет у млетачкој војсци у Задру. У време кад је у име лава Светог Марка војевао у Бреши имао је само четрнаест година. Заједно с целом посадом млетачке војске пао је у руке француским војницима 1797. године. Рачунајући на Јованову младост, Французи су одлучили да га пусте, а он је ту прилику искористио да се врати у Задар. Већ следеће године примљен је у аустријску војску, где је „све до 1805. био, до предаванија Млетака Французима”. Кад су те, 1805, године Французи заузели Венецију, Јован Алексић од Мајне уписао се на листу француских поручника. Тако је почео да служи у војсци чији је заробљеник био само неколико година раније. Списи кажу да је већ следеће године службовао у чину капетана у француском далматинском батаљону.