Istorijske skrivalice

[drbob]

ХРВАТИ О СЕБИ И СВОЈОЈ ДРЖАВИ

Није у питању нација, него стање свести
Симон Визентал, ловац на ратне злочинце из Другог светског рата, записао је: " Признајем да сам одавно опседнут злочиначким карактером Независне Државе Хрватске (1941-1945). Чак су и Немци били ужаснути зверствима, која су у њој чињена. Званични програм фашистичке хрватске владе био је усредсређен на искорењивање Срба, тако што би трећину побили, трећину покрстили и трећину иселили. Пазите добро, није реч о политици, већ о врло одређеном програму".
Овако пишу о хрватској држави добронамерни странци, који су само делимично стекли увид у оно што је хрватска држава чинила Србима. Јеврејима и Циганима. А, какви би закључци могли да се изведу о тој држави, кад би неутралне екипе стручњака изучиле документацију и сведочења преживелих, може се само замислити.
Пред овом енигмом нашао се и Јован Бошковић, покушавајући да представи лице Туђманове Хрватске. Иако сведок хрватског национализма, његовог успона и дивљања од 1990. до 1993, није могао да опише слику зла и беде нове хрватске државе. Своју немоћ, објаснио је у уводу књиге Лукс Кроатиа, Горњи Милановац, Дечије новине. 1995:

 

[drbob]

Они
"Прва ми је мисао била да својим речима испричам причу о припадницима хрватског народа, или племена. Али, убрзо сам схватио да је то немогуће. Јер, они су напросто неописиви и неухватљиви. Што год о њима написао, човек никад не може да погоди суштину. Они најбоље пишу о себи. Зашто се, онда, излагати непотребним приговорима о пристрасности, или несклоности, или мржњи?
Треба пустити стварне, живе, праве, Хрвате да сами говоре о себи и о својој повијести. Моје писање о њима, било би, можда, пуно горчине, ојађености, ироније, цинизма. Проживјети уз њих и са њима деценије, слушати и гледати све оно што се зрцали у њиховом шпиглу, доживљавати све оно што је у овој причи из Хрватске тек назначено, а, при томе, остати посве хладан и неутралан, немогућ је задатак... Они знају све. Они су изумитељи света. Они су они, а све остало је лаж. Осим што су у свему изнад осталих, они су час славенског, час германског, час иранског, а час илирског поријекла. Српске народне пјесме, код њих, зачас постају хрватске; наполитанске, грчке и мексичке арије, типични су хрватски напјеви; аустријске и мађарске урбане цјелине и италијанске на приморју, постају објекти хрватског градитељства.
Након свега, имам утисак да се, ипак, не ради ни о народу, ни о племену, већ о стању свести. Јер, само тако ћемо моћи објаснити откуд код Хрвата, или "Хрвата", толико Јевреја, Немаца, Албанаца, Мађара, Срба... И само тако ћемо моћи рећи да, ипак, сви Хрвати нису Хрвати".
И тако, аутор има право. Нека Хрвати сами говоре о себи и својој држави. Оставили су о томе много докумената, из свих времена. У њима се види да су хрватским државотворцима Срби били једина преокупација.
Дјела Анте Старчевића, "Неколике усиомене", Загреб, 1894. стр. 373:
"Народ је херватски познао нечисту керв, која му је ону срамоту и несрећу задала; народ хеватски сматра ту керв за туђу, славосербску: народ херватски неће терпити, да та сужањска пасмина оскверњује свету земљу Херватах". Католички тједник, 29. јуна 1941:
"Што се тиче Срба, који овдје живе, то нису Срби, него дотепанци са Истока... Међутим, нека знаду да је наша лозинка - Или се поклони, или се уклони".
Из дјела Анте Старчевића:
"Тко не види да је Слав и Серб све исто, оба та имена замењују сужња... Име Серб заудара по сербежу. Свако херватско дете зна да је Серб чист и правилан корен глагола сербит... Нечисту пасмину Србе, ваља требити и истребити по расним законима и из превентивних разлога одбране човечанства од растућих пасмина..." Дневник надбискупа Алојзија Степинца, 1941:
" Опет избија на јаву чињеница да су Срби и Хрвати два свијета, који се никад неће ујединити, док је једног од њих у животу". Новине "Хрватска". Загреб, 29. јуна 1941:
"У нашем кругу, на нашем тијелу налази се сва слика крпуша у сподоби Срба и Славосрба, који нам продају груду и море, а, ето, и краља убијају! С њима морамо, једном за увјек, обрачунати и уништити их. То нек нам буде, од данас, циљ..."

 

[drbob]

Помагач
Хрватски народ, Загреб, 11. априла 1941:
"У овом претешком раздобљу, у којем је положено на олтар Домовине све што се од једног потлаченог народа могло максимално очекивати, крваво су се замјерили, уз наше вјековне непријатеље -домаће Србе и Србијанце, још и они припадници нове Хрватске, који су свјесно и злонамјерно помагали ове наше непријатеље. Зато ће њима судити праведни хрватски народ".
Фрањо Туђман:
"Сретан сам што ми супруга није ни Жидовка ни Српкиња".
Новинарка Тања Торбарина:
" Одмах дође до чешања, тамо ди су Срби".
Вјесник. Загреб, 21. августа 1990:
"Уврједили сте нас и дубоко понизили. Но, ми нећемо посезати за бруталним барбарским, методама, с којима се служи Српска демократска странка и насилно вас тјерати из своје средине, јер смо ми дио цивилизираног хрватског народа. Надамо се једноставно, да ћете, ако не као човјек таквог кова, Јоване Рашковићу, онда барем као интелектуалац, схватити како вам није мјесто међу нама".
Вјесник, Загреб, 8. децембра 1990:
"Срби јако добро знају, али поричу да Хрвати никада у повјести нису угрожвали ни српски народ, ни српство, ни православље. Јако добро знају да су, од почетка славенских држава на овим географским просторима, Хрвати били ти који су спашавали Србе и српство. У првом свјетском рату, Солунском фронту, бици на Кајмакчалану, судјеловали су и Хрвати, и то Хрвати добровољци. Према томе, опет смо их спашавали".
Много пре него што је муслиманска босанска влада почела да убија своје становнике на пијаци Маркале и снајперима на улицама Сарајева, оптужујући Србе, у Загребу је хрватска влада тај сценарио извела још 1990. Хрватска војска је пуцала, насумице, у пролазнике, на улицама Загреба, а у свет су слате вести да је Загреб пун српских снајпериста. Нови вјесник, Загреб, 22.јуна 1990:
"У Загребу већ има десетак особа рањених хицима снајпера. Сви су рањени, углавном, у доње дјелове тела, најчешће у ноге, али и доњи дио трбуха. Досад је у Загребу регистрирано око 550 пријава о појави снајпериста, а обиљежено је и стотињак зграда, из којих су снајперисти пуцали..."
Не треба много памети, па закључити да су хрватски војници и полицајци хапсили невине Србе у Загребу, убијали их и прогонили, под оптужбом да су они ти који пуцају Загрепчанима у ноге, а понекад и у доњи дио трбуха. Наравно, породице хапшених Срба су морале бежати из Хрватске, као и породице других Срба, чији су чланови гоњени и другим методама. То није сметало да хрватска власт однегује званично мишљење да су Срби сами отишли из Хрватске и да их није нико гонио. Тим тврдњама су затрпане и канцеларије међународних организација. Таквом, службеном, мишљењу ништа не смета што га демантује хрватска писана реч, којаје, такође, службена. Погледајмо само два натписа, од хиљаде објављених, о терору хрватске државе над Србима:
Слободна Далмација, Сплит, 24. августа 1991:
"На подручју шибенске опћине ноћас су забиљежене двје експлозије. Подметнута је експлозивна направа у обитељској кући власника Видана Томића из Београда. Друга је експлозија узнемирила житеље Тиснога јутрос око четири сата, када је активирана експлозивна направа у кући Душана Новаковића из Шибеника и у цјелости је оштетила зграду".
Слободна Далмација, Сплит, 25. јуна 1992:
"Ја се не осјећам кривим, пуцао сам, јер су ме изазвали, али ако је то што сам направио, шкодило мојој Хрватској, а видим да јесте, спреман сам одговарати, рекао је Великом вијећу Окружног суда у Сплиту Иво Вукић (52) из Трибањ Крушчице у опћини Задар, који одговара зато што је убио, 23. листопада 1991, у Задру три четника (Србина), Драгана Пољака, Марка Штрбу и Жељка Штрбу, заточене у Основној школи "Велимир Шкорник" у Задру".
"Јавност". 5. октобра 1996.

 

[drbob]

ХРВАТСКА ЗЛОДЕЛА У ИСТОРИЈИ
УВЕК ИСТИ ЗЛОЧИНИ

Хрватска војска масакрирала је и немачко цивилно становништво у седамнаестом веку
Недавно је одштампана изузетна књига новинара Николе Мариновића Крвави прогони Срба. 1990-1995, Београд, ИШП "Стручна књига". Садржај је пун ужаса. Онај који није са нашег поднебља, не би могао поверовати да су могућа злодела каква су чинили хрватски војници над српским цивилима.
Скоро је немогуће поверовати да људи могу другим људима наносити најтеже физичке и душевне болове. Хрватски војници то могу. Они своје жртве расчовечују и, тиме, надмашују све познате злочине, због којих је Цивилизација увела појмове "злочин против човечности" и "злочин геноцида".
Појмови најгнуснијих злочина били би препознатљиви и да су били формулисани као "хрватски злочини", што би верно, прикладно, заменило оба споменута израза. Оваквог закључка, претпостављам, био је свестан и аутор ове књиге, јер је настраности хрватске војске потражио у историји и даље од српских земаља и српског народа. И нашао их је! Где? У Немачкој! Захваљујући пословичној педантности Немаца, записане су. Тридесетодишњи рат између католика и протестаната (1618 -1648), подстакао је извесног Абелина да напише Европску позорницу. На много страница овог сведочанства историје, описани су Хрвати и њихови злочини над немачким цивилним становништвом свих узраста, укључујући и нерођену децу. Католичка војска имала је, у својим редовима, припаднике и многих других нација Европе, али су се војници хрватске народности, упадљиво, истицали најгнуснијим нечовештвом.

 

[drbob]

Злодела
Ево, како немачки писци, према наводима у књизи Н. Ј. Мариновића, пишу о хрватској војсци. Под насловом "Хрвати зло газдују у земљама маркогрофа од Дурлаха 1662", на страни 737:
"У међувремену, шврљаху Тилијеви војници (Тилије, командант хрватске војске, С.Ј) у околне крајеве и нарочито чињаху Хрвати и козаци велике штете у земљи макрогрофа Дурлаха (који се, у то време, држао сасвим неутрално у рату), убијајући, пљачкајући и палећи све до границе Виртенберга: све су кукавно опустошили, разбијали су дна буради, просецали кревете и расипали перје - деци су одсецали главе, а потом их у комаде секли, а и родитеље су бедно удешавали, ако су их се домогли, а нису их одмах уморили. Они су се скитали и до Боденског језера, на чијим обалама су Швајцарци били на опрезу и многе побили, тако да се више нису усуђивали да се појаве у брдима".
На страни 941. Европске позорнице, записано је нешто што су Срби упамтили у Другом светском рату:
"Војска се, дошавши из Рајха у Брабант, а нарочито Хрвати, врло варварски понашала. Они су разбијали сандуке и ковчеге, људе страховито мучили и злостављали. Нити су штедели лица духовног, нити световног сталежа; понека су места запалили и, при томе, посејана поља срамно упропастили. У Безбеку (У ЗЕМЉИ СВОЈИХ ПРИЈАТЕЉА), ПРИЧИНИЛИ СУ СТРАХОВИТА НЕДЕЛА. Неки Хрвати су покушали да отргну једној жени дете из наручја, да би га испекли, али, пошто га је она чврсто држала, одсекли су јој прсте а њеном мужу гркљан пресекли. На тај начин су били озлоглашени, тако поступајући, да ће их се људи, читаве генерације, сећати.
Извесни војници из брда, с оне стране Соме, предали су се били Хрватима, јер су им ови били обећали да ће им поклонити животе, па ипак су им одсекли ноге и руке, а потом их у комаде исекли".
На страни 368. описује се освајање Магдебурга, 1631:
"Кад се, напослетку, отвори капија, кад коњица и Хрвати бише пуштени унутра, тада је, заправо, почело пљачкање, отимање, мрцварење, срамоћење девојака и жена и поступало се преко сваке мере -ужасно и грозно. У цркви Катарине, они су педесттројици, углавном жена, сасвим немилосрдно одрубили главе. Ту су оне пронађене мртве, са савијеним преклопљеним рукама. Неке су жене, приликом порођаја, од тиранских војника погубљене... Они су, ипак, поред коња и нешто стоке, одвели у логор много жена и девица, са нешто мушкараца, повезаних ланцима. Женске су ту злоупотребили у својој ђаволској пожуди, на бедан начин, да су многе, нарочито мале девојчице, од десет или дванаест година, морале платити главом".
На следећој, 369. страни:
"10. 11. и 12. маја у Магдебургу, тако се жалосно јаукање и дерање, од преостале деце, чуло. Она су стално довикивала оца и мајку. Нека су седела поред својих побијених родитеља, који су по улицама лежали у крви. Нека су деца сисала своје мртве мајке и, при томе, тако жалосно се драла да би се и камен у земљи смиловао и да би се и најокрутнији тирани покренули на самилост... Град је, ускоро, био запаљен на 50 или 60 места, при чему је више хиљада људи угушено и изгорело. 21. маја је сахрањено 24.000. Једна девица из племства, која није могла друкчије да избегне силовање, сурвала се, у страху, у бунар и утопила се. Ко се затекао, никоме није опроштен живот, него су сви, без разлике - жене и деца, прободени, као што су у цркви Катарини 53 леша пронађена... Два војника су нашла једно мало дете, где дречи лежећи на улици. Сваки га је од њих узео за ножицу и по среди су га рашчеречили".
О истим догађајима, Мариновић налази податке и у књизи Евхарија Елеутерија Луча Магдебурга. штампаној само годину дана после упада католичке војске у град.
На страни 64. ове књиге пише:
"Иначе, ако би неки војник водио какву женетину, па ако би га неки Хрват срео, а овај му жену не би добровољно предао, то би му Хрват смета одрубио и располовио главу. Један грађанин, који је, клечећи, молио за милост, на самој улици је прострељен и пао је. Пошто није одмах остао мртав, него се још превртао, долази други и задаје му једном секиром, много рана по глави. Пошто још не умире, долази трећи и разбија му, секиром, главу у комаде. Долази и четврти, отвара му чакшире, откида мушко удо и задева себи".

 

[car4455]

ХРВАТСКИ ГЕНОЦИД НАД СРБИМА ПО ЗАКОНИМА

Успостављање хрватске државе 1991. године пратили су расистички закони, истоветни онима који су били основа за спровођење геноцида над Србима, Јеврејима и Циганима у Другом светском рату, такође, у хрватској држави.
Овој истини се не придаје никаква пажња, без обзира што је она присутна у Европи. Међународне организације прелазе преко тога и нема изгледа да ће то зло у Хрватској и покушати да искорене.
После Другог светског рата, мада Хрватска није кажњена, бар је њеном расистичком законодавству посвећена дужна пажња на Нирнбершком процесу, иако се овај међународни суд за ратне злочине морао бавити и свим злоделима Хитлерове Немачке и Мусолинијеве Италије.
Нажалост, данас ни српска средства јавног информисања не прилазе аналитички манипулацијама у хрватском законодавству, које је, избацивањем Срба из Устава Социјалистичке Републике Хрватске, наговестило геноцид над Србима од 1991. до 1995.

 

[car4455]

Хрватски закони идентични фашистичким
Да је ово упоређивање на месту, потврђује чињеница о губљењу држављанства свих Срба протераних са територије под контролом власти у Загребу и обавезе оних Срба који су остали на територији, да поднесе молбе за прибављање хрватског држављанства (држављанство се у хрватској зове 'домовница '). Молбе за домовницу не мора да подносе Хрвати, Мађари, Немци, Италијани, Јевреји, Словаци и други. То мора да чине само Срби!
Професор Смиља Аврамов, у својој књизи: Геноцид у Југославији у светлосши међународног права ("Политика", Београд, 1992), упозорила је да је геноциду над Србима, Јеврејима и Циганима у Другом светском рату, управо, претходио истоветан хрватски закон о хрватском држављанству:
"По узору на Нирнбершке расистичке немачке законе, донете 1935, којима је у Трећем Рајху антисемитизам подигнут на нивоу законске обавезе, усвојени су такви закони у Независној Држави Хрватској. Пошло се од држављанства! На основу Тачке 2. Законске одредбе о држављанству, држављанин Независне Државе Хрватске могао је бити, искључиво, припадник аријевског подријетла. Уследила је, затим, наредба о утврђивању расне припадности државних и самоуправних службеника и вршитеља слободних академских звања".
Овим прописима, хрватска држава, наводи Смиља Аврамов, потпуно је обесправила Србе, Јевреје и Цигане, тако да су третирани као људска подврста:
"Злочин геноцида у историји, па и у овој хрватској држави, отпочео је разарањем културних и духовних вредности. Србима и Јеврејима забрањени су симболи и, након што су сведени на ниво културне пустоши, проглашени су за духовно ментално инфериорне народе. Законском одредбом забрањена је ћирилица, Србима су одузета сва културна добра, срушене су православне цркве, а неке су претворене у католичке. Сви нехрватски називи и натписи привредних предузећа забрањени су и замењени хрватским, како би се избрисао сваки српски траг".
Свакако, овој слици догађаја потпуно одговара стање у данашњој Хрватској, ако изузмемо манипулације Туђманових властодржаца, који су, ради света, дозволили нека српска удружења и српске новине. То не смета чистоти етничке државе Хрвата, јер тако малом броју Срба у Хрватској, могу се дати и много већа права. Посебно зато што је Хрватска профитирала, преотимајући сву непокретну, покретну и другу имовину протераних и побијених Срба. И у овим поступцима, савремена Хрватска Фрање Туђмана опонаша узоре своје претходнице из Другог светског рата. Из цитиране књиге, узећемо тадашње примере, који као да су одлуке данашњег парламента Републике Хрватске, јер је и данас имовина српског становништва постала власништво хрватских државних органа:
"Павелићева држава је могла располагати одузетим објектима, без икаквих ограничења. Могла их је сама дати у закуп, продати или ликвидирати у корист државне благајне. Да би се што целовитије спровеле у дело ове одредбе, основано је, још 30. априла 1941, при влади НДХ, расно-политичко повјереништво, као основна моторна снага за изградњу законских одредби, које засјецају у подручје расне биологије, расне политике и расне хигијене, или расне еугенике. Српска и јеврејска имовина додељивана је заслужним појединцима, а у српске и јеврејске куће, населили се хрватски колонисти".

 

[car4455]

Документи о хрватским злочинима
Овакве припреме у законодавству, омогућиле су злочине над Србима, Јеврејима и Циганима, какви се не памте у историји света! О њима говоре хрватски, немачки и италијански ратни документи и мемоари италијанског генерала Марија Роате, на основу којих Смиља Аврамов изводи следећи закључак:
"За разлику од нациста, који су оформили један систем индустријског, безличног, истребљења људи у крематоријима и гасним коморама, геноцид на тлу Хрватске, Херцеговине и Босне, праћен је ритуалним убиствима на јавним местима и садистичким иживљавањем. По бестијалности, геноцид у НДХ надмашује сваку моћ имагинације. Био је то сублимирани израз свих историјски познатих облика физичког и духовног терора".
Хрватски војници, у рату 1991-1995, кад се узму у обзир њихови злочини над Србима у Госпићу, Вуковару, Пакрачкој Пољани, Купресу, Дивоселу, Почитељу, Миљевачком платоу, Равним котарима, Мркоњић Граду, Босанском Броду, Топуском, поступали су, управо, по наведеном рецепту из Другог светског рата.
То су грозоте, које је било тешко поднети и онда кад би се човек упознавао са њима само кроз документа. И те утиске нам објашњава Смиља Аврамов:
"Тужилац Сједињених Америчких Држава, на суђењу главним ратним злочинцима у Нирнбергу, пишући извештај председнику САД Хари Труману (Клинтону и Бушу није вредело ни писати, примедба СЈ) нашао се у великој дилеми: како бацити на хартију нешто што је људски непојмљиво, што звучи невероватно за цивилизованог човека!"
Нека од докумената која су се нашла испред америчког тужиоца, цитираћемо:
"Чланови разних организација - извештава хрватски потпуковник Нојбергер - од војске дотјеране Србе и предане политичким властима, ради одвођења у концентрационе логоре, живе сјеку у комаде, ваде им очи ножем, одсјецају разне удове, бацају их у воду, па гађају пушком са по сто набоја".
Италијански војник Фернандо Батиста пише оцу Фернанду из Далмације:
"Окрутни Хрвати, јадним Србима шта све не чине. Једном, кога сам познавао, исекли су главу".
Исти војник, пишући из Книна Алиси Костатино, обавештава је:
" Није за веровање - фратри и свештеници убијају Србе, јадне људе, чија је кривица само у томе што нису католичке вере. Наш пуковник је себи узео једно јадно дете, јер би, до сада, већ било убијено од стране Хрвата".
Може ли неко пронаћи други разлог за убијање Срба од стране Туђманових војника, сем овог о којем пише италијански војник Фернардо Батиста, пре педесет година?
Може ли се, бар, претпоставити да су амерички "мировњаци", од 1991. до 1995, пишући својим председницима (Бушу и Клинтону) били у недоумици, кад су обавештавали о хрватским злочинима над Србима, као што је био у недоумици амерички тужилац у Нирнбергу?
"Јавност", 23. новембар 1996.

 

[car4455]

УБИЦЕ СА СТРАШЋУ, ПОД ЗАШТИТОМ ВАТИКАНА

Православни Срби вековима живе на границама католичанства, које је, попут ислама, прогласило себе универзалном, са амбицијама да, свим средствима (нажалост) вернике других религија преобрати у католике. Та политика се и не скрива, јер римске папе, за ту сврху, имају институције - мисијске цркве, расуте и по земљама православља, од Београда до Владивостока у Русији.
Поглавари римске цркве су преамбициозни да би чекали да у миру, корак по корак, њихови мисионари - претворничком добротом и ситним даровима - православне вернике унијате или католиче. Зато су папе, с припремљеним програмима, користиле, у прошлости, сваку несрећу народа. Тад су, интезивно и масовно, католичили припаднике Православне вере. Најсвежији примери таквог понашања Ватикана су Први и Други светски рат. Ватикан је помогао германска освајања на Истоку, надајући се да ће тамо, након немачких војних победа, бити успостављено господство Свете Столице.
Пре тога, уз шпанске и португалске освајаче, католичанство је, силом, наметнуто народима Средње и Јужне Америке као и у другим колонијама.
Истовремено, та силна црква није имала много успеха пред својим вратима, на Балкану. Није прешла преко српских планина Велебита и Динаре у Далмацији. Овде Ватикан није успео, мада је у Далмацији своје заставе развијао са заставама империјалних сила: Аустрије, Венеције, Мађарске, Италије, Француске и Немачке. Српско племе на Балкану било је отпорна брана католицизму, као и исламу са истока.
Данас, многи српски интелектуалци ("интелектуалци") критикују код Срба овакво виђење ватиканског деловања на нашим подручјима, називајући то српском паранојом. Да бисмо ту "критику" избегли, бар овог пута, навешћемо шта страни истраживачи кажу о световној политици Католичке цркве. Узећемо за пример једног француског и једног америчког писца.
Француз Едмонд Парис је истраживао стварање и постојање Павелићеве Независне Државе Хрватске (1941-1945) и закључио да је она створена, у првом реду, захваљујући помоћи Ватикана и активношћу свештеника Католичке цркве.
У предговору америчком издању своје књиге "Покрсти се, или умри", Едмонд Парис, између осталог, наводи да је Независна Држава Хрватска створена уз помоћ сила Осовине, али и уз помоћ Ватикана и да је та држава према Србима водила ону политику коју је Турска имала према Јерменима, почетком овог века, примењујући максиму турског султана Абдула Хамида:
" Пут да се отарасим јерменског питања је да се отарасимо Јермена".
Даље, аутор пише да је холокауст над Србима у великим размерама и грозотама, био инспирисан од стране чланова католичког свештенства и уз њихово директно учешће. Објашњава да је геноцид над Србима мање познат јер је издавачка делатност Ватикана и Хрватске, с позивом на највишу "објективност", заташкавала чињенице.
Да не бисмо ширили причу о ономе што је код нас, о хрватским војницима и Католичкој цркви, познато, интересантније је видети шта је о Ватикану написао, на почетку ове књиге (Покрсти се или умри), председник издавача "Чик Пабликеишнс, Инц" господин Џек Т. Кик:
"Римска Католичка црква је проширила свој утицај више него што је то икад виђено током овог века. Краљеви и председници дрхте испред ње. Лидери траже папин савет и благослов пре деловања.
Они је се плаше.
Следећи Екуменски покрет, хришћани ће приморати Ватикан да једног дана одговара на грозоте у овој књизи. Наћи ће се многи који ће рећи:
" Све је то било у мрачно доба. Ватикан се променио ".
Али, овај југословенски холокауст, организован од католичких свештеника, десио се у овом веку. Модерни Рим (Ватикан) убијао је са страшћу, као и антички Рим. Само је сада имао убојитије оружје и пропаганду.
Ватикан, кад је у мањини - нежан је као јагње, кад је равноправан -паметује као лисица, кад је у већини - он је дивљи као тигар; жели да убија и осакати, ради повећања свог богатства.
Хришћани не смеју, никад, да забораве да се Католичка црква никад не мења.
Књига "Покрсти се или умри" показује шта се дешава кад хришћани занемарују победу Ватикана над Христом:
Дођи, брзо, Господе Христе".
Како видимо, неки странци теже оптужују Ватикан од Срба.
"Јавност", 24.10. 1992.

 

[Gost118]

I ovo ce pod kljuc... Ostavite se politike!