Konstantin Kostenečki, poznatiji kod nas kao
Konstantin Filozof, sastavio je za despota Stefana Lazarevića posle 1423. godine jedno od najstarijih dela slavistike, pod nazivom „Skazanije o pismeneh“. U „Povesti o slovima“, Konstantin Filozof govori o sedam slovenskih jezika u glavi pod rednim br. 4, naslovljenoj:
О превођењу с грчког на наш језик, и како то би немогуће једним језиком, него сабраше од седам језика, како би се књижевна тананост постигла
Pogledajte prilog 686291
Pogledajte prilog 686292
https://sofiografskaskola.com/wp-content/uploads/2017/10/Повест-о-словима-Житије-Деспота-Стефана-Лазаревића.pdf
Варају се неки кад говоре — једни да на српском језику треба тако рећи, други пак на бугарском или коме другом; није то тако. У почетку, наиме, они који су хтели да сачине књиге на словенском језику — очигледно је да то нису могли учинти на бугарском језику, ико говоре да су на њему сачињене. Јер како се тананост јелинска или сиријска или јеврејска могла искзати тако грубим језиком? Али исто тако ни српским високим и уским гласом.
Просудвши о томе, они добри и дивни људи изабраше најтананији и најлепши руски језик, којему је у припомоћ дошао и бугарски, и српски, и босански, и словенски, и део чешког, и хрватски језик, како би се уобличиле свете књиге; и сачинише се тако. Узеше тако сачинитељи из грчког језика реч која гласи ἤκουσαν οἱ ποιμένες, и не могући ниједним другим, рекоше зато /слышаше пастырїє, то је руски; и све су најтаније речи из руског језика...И у псалму 9-ом што се кже лаєть — по руски се каже, јер и сад Руси у молитви Господу својему говоре молећи се: „не лаи на ме хосподине”, што ће рећи „не карај ме” или „не гневи се на мене”. Па и у јеванђељу се каже... дај му и кошуљу, а Руси и сад за кошуљу кажу „сорочка”. Или у Књизи царства о Илији, којему у доба суше рече Сарепћанка...грст брашна...а „мука” се руским језиком каже за брашно, јер „брашно” у том језику значи храну или јело. Али зашто да се све редом казује? Него ћу само обједињено рећи: све су свете књиге по руском језику, осим припомоћи од других овде-онде и осим х уместо і...
А као помоћ овоме језику јесте — из бугарског „ниња и присно” тј. сад и заувек и остало овако, што се по руском не угоди; и тако из српског језика муж или човек или мач или овоме слично, што се из оних не угоди; и тако босанско ти или ми и друго такво; а колико се ова три не угоди, они хрватским попунише, као ово што је: рекох, дијал. ријех, или због или друго; и друге празнине словенским и чешким такође.
Још се и данас налазе књиге првога састава написане одабраном речју ових језика, у којима сачинитељи, било шта да се именује, одбацише оно што је неугођено, или просто, или уско, или у било ком смислу неприкладно. А добре речи из било којег језика узеше и допунише једне језике другима оним што је недостајало, те се тако књиге сачинише.
Али веле неки да их је најпре Кирил Филозоф сачинио. Нека буде, прихватам. Међутим, он — начелник будући и као посланик господњи, подобан и пророку Давиду — изабрао је из свих ових племена људе који знају грчко писмо и словенски језик, будући да је грчки скиптар био моћан могао је одабрати. Од било ког колена да су се десили дивни људи који су овоме служили, по њему јединоме се назва, као и псалтир по Давиду.
Тако се ова словенска књига сачини. Зато је књижевници не називају ни бугарском ни српском, него словенском, јер припада свим овим племенима, али највише Русима.
