Istorija srpskih lingvonima

[Q. in perpetuum hibernum]

Forumaš koji je često inspirisao diskusije na ovom forumu, @Urvan Hroboatos, inspirisao me je da otvorimo i ovu, u sličnom maniru kao i ona o Starčeviću, pokrenuta iz istih rečenih zabluda.

Obrati se za sve lingvistu Aleksandru Mladenoviću, koji piše da je u 14. st. zabilježen prvi put pojam "srpski jezik", a koji se odnosi na crkvnoslavenski srpske redakcije; do kraja 17. st. ga- nema. Osim toga izoliranoga slučaja iz 1374., nema ništa do konca 17. st., niti na crkvenoslavenskom, a kamoli na nekom tipu govornoga jezika.

Osim tog, primjer-teško razumljiv- ne govori, koliko se čini, o jeziku, nego o -pismu.

Prodiskutujmo ovde o srpskom jeziku, ali ne sa aspekta njegove filološke strane, već lingvonimije. Koji su istorijski izvori u kojima se spominje srpski jezik? Kada se razvija svest o postojanju srpskog jezika, a kako se kroz istoriju menjala, u predmoderno vreme?

Najstariji poznati spomen srpskog jezika u istoriji je u zapisu iz 1374. godine na kraju jednog Trioda cvetnog, sastavljen na Sinajskoj gori za Milutinovu zadužbinu u Jerisalimu, crkvu Manastira Sv. Arhangela Mihaila i Gavrila.

 

[sumljiv_tip]

Forumaš koji je često inspirisao diskusije na ovom forumu, @Urvan Hroboatos, inspirisao me je da otvorimo i ovu, u sličnom maniru kao i ona o Starčeviću, pokrenuta iz istih rečenih zabluda.



Prodiskutujmo ovde o srpskom jeziku, ali ne sa aspekta njegove filološke strane, već lingvonimije. Koji su istorijski izvori u kojima se spominje srpski jezik? Kada se razvija svest o postojanju srpskog jezika, a kako se kroz istoriju menjala, u predmoderno vreme?

Najstariji poznati spomen srpskog jezika u istoriji je u zapisu iz 1374. godine na kraju jednog Trioda cvetnog, sastavljen na Sinajskoj gori za Milutinovu zadužbinu u Jerisalimu, crkvu Manastira Sv. Arhangela Mihaila i Gavrila.

Pogledajte prilog 685978

A povelja Stefana II Kontromanica?

 

[Q. in perpetuum hibernum]

A povelja Stefana II Kontromanica?

Primer iz objave je najstariji primer sintagme srpski jezik — ne upadti u zamku u koju je @Urvan Hroboatos bio svojevremeno debelo zagazio — u povelji bosanskog bana Stjepana II nema reči jezik. Osim toga, vredi podvući i da je primer naveden u otvaračkoj poruci ujedno i najstariji sa područja srpske srednjovekovne države. No, kako dotična stonska povelja Dubrovčanima iz 1333. godine predstavlja najstariji poznati uopšteni primer srpskog lingvonima, postavimo i nju:

 

[gost 428502]

Kad se spominje hrvatski jezik, a da nije neki falsifikat, barem da mislimo da nije?

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Kad se spominje hrvatski jezik, a da nije neki falsifikat, barem da mislimo da nije?

Promašio si temu.

Primer iz objave je najstariji primer sintagme srpski jezik — ne upadti u zamku u koju je @Urvan Hroboatos bio svojevremeno debelo zagazio — u povelji bosanskog bana Stjepana I nema reči jezik. Osim toga, vredi podvući i da je primer naveden u otvaračkoj poruci ujedno i najstariji sa područja srpske srednjovekovne države. No, kako dotična stonska povelja Dubrovčanima iz 1333. godine predstavlja najstariji poznati uopšteni primer srpskog lingvonima, postavimo i nju:

Pogledajte prilog 686019

Vezano za ovu povelju, postoji mnogo priče; jedna od njih, koja se često može čuti i u nauci zapadnih suseda (mada češće pseudonauci) jeste da ovo nikakve veze nema sa govornim jezikom, idiomom, već da označava isključivo pismo. Umesto naširokog obrazlaganja, citiraću ponovo pasus iz doktorske disertacije Marka Pijovića, kojim je, grubo rečeno Grčevićeva škola definitivno sahranjena:

Postoje shvaćanje da je titula poput “dijak srpski” nastala putem utjecaja srpske kancelarije na dubrovačku, a radi čega bi Dubrovčani onda “uvezli” takvu terminologiju iz srpskih krajeva, i potom ju koristili u svojoj kancelariji (projicirajući ju i na druge skupine). Vidi usput na tom tragu: T. Raukar, Hrvatsko srednjovjekovlje, str. 277, 283-285. No pojmovi poput “dijak srpski” i uopće koncept “srpskog pisma” ili “srpskog jezika’” mogao je nastati upravo kroz dodire srpskih i primorskih latinskih populacija poput Kotorana, Dubrovčana, itd., a ne u samoj užoj Srbiji ranih Nemanjića. Dok su Srbi boravili u, i vladali nad predominantno slavenskim sredinama, nisu imali potrebe svoj jezik zvati srpskim. Identitetno (npr. etno-političko) etiketiranje jezika i pisma javlja se tek kroz susret dvije strane sredine i tradicije. I tek susretom kulturnih razlika i različitih jezika može se pojaviti potreba da se jezici imenuju, i uopće prepoznaju kao “posebni”. O problemu identitetnog etiketiranja na primjeru jezika, te o kontekstima u kojima se javlja potreba za etno-političkim etiketiranjem jezika, vidi: M. Pijović, ‘Još malo o proučavanju identiteta u prošlosti’, str. 160-187. Stoga mislim da je pojam “srpski” u dubrovačkom i uopće primorskom kontekstu, mogao najprije nastati upravo u susretu primorskog romanskog stanovništva sa susjednom srpskom pismenošću i tradicijama, i to kao pojam koji je upotrebljavan od strane samih Dubrovčana, i primorskih populacija na tom dijelu Jadrana za etiketiranje svojih prvih susjeda. Taj pojam teško da je nastao u unutrašnjosti Srbije u to doba, niti bi to imalo smisla, jer su jedine populacije koje su u spomena vrijednom broju tamo živjele bile slavenske (sve do srpskog učvršćivanja vlasti na dotad bizantskim teritorijama po centralnom Balkanu u kasnom 12. st., kad u srpsku državu ulazi i ponešto Vlaha). Vrlo je slična situacija bila s “francuskim jezikom”, nazivom koji nije nastao u ranosrednjovjekovnoj Francuskoj (kao što bi se možda očekivalo), budući da se tamo jedino i pričalo međusobno srodnim romanskim dijalektima (koji se danas zovu “francuskim”), već je naziv “francuski” nastao na britanskom otočju, tek u susretu frankofonih Normana s germanofonim i keltofonim stanovnicima Britanije.

Tako Pijović tretira i povelju bana Stjepana II Kotromanića iz 1333. godine; fusnota br. 111 na 51. stranici:

To je recimo bio slučaj s poveljom koja je 1333. potvrđena od bana Stepana II Kotromanića Dubrovčanima, u kojoj stoji da su izdane ...povele iednako dvie latinsci a dvi srpscie, odnosno: ...duo scripta in gramatica Latina, et alia in Sclauonico (vidi srpsku ćirilsku verziju povelje: Ljubomir Stojanović (ur.), Stare Srpske Povelje i Pisma, Knjiga 1: Dubrovnik i susedi njegovi, Prvi deo, Beograd-Sremski Karlovci: Srpska manastirska štamparija, 1929., str. 46.; i latinsku verziju: Tadija Smičiklas (ur.), Codex Diplomaticus Regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae, Vol X., Zagreb: JAZU, 1912, str. 79.).

I još, ključno, sa 54. stranice:

Slavenski jezik i pismo su se na ovom dijelu srednjeistočnoga Jadrana tijekom dobrog dijela kasnog srednjovjekovlja po svemu sudeći, u učenim krugovima i svijetu pismenosti najčešće nazivali srpskim, i dojma sam da je to bio – krajnje nespretno rečeno – “službeni” naziv, ili nešto preciznije, naziv “kancelarijskog” jezika i pisma, kako u Dubrovniku, tako i zaleđu toga grada u ovo doba. Korištenje srpskoga imena kao imena jezika i pisma u ovo doba na području koje istražujemo, moglo bi se objasniti time da je to ime tada bilo u političkom, pa onda i “kulturnom” smislu najprestižnije (napose u periodu od kasnog 12. do duboko u 14. st.), a istovremeno jezik kojim se pričalo u širem dubrovačko zaleđu, kao i “kontrolirana”, tj. kancelarijska verzija njegova kojom se pisalo isprave, bili su slični. Za Dubrovnik može se reći da je upravo kasno 12. i rano 13. st. bilo period kada su uspostavljeni trajni i redovni odnosi sa slavenskim zaleđem, a da je pritom istovremeno čitav niz tih odnosa bio oblikovan i usustavljen u ovo doba kroz uhodane pisane procedure i diplomatske prakse (pismenost je ovdje od enormnog značaja). Istovremeno, upravo zato što su Srbi dominirali zaleđem grada tijekom perioda kada su udareni temelji na kojima će se razvijati i sve kasnije procedure koje su regulirale odnose između Dubrovčana i njihove neposredne slavenske okoline, moglo je i srpsko ime dominirati kao svojevrsna generička jezična etiketa u ovo doba. Bosanci bi u tom smislu koristili srpsko ime za jezik u svojim poveljama napose zato jer su prihvatili uzuse i svojevrsnu diplomatsku “etiketu” onoga doba, što je posve shvatljivo ako se ima na umu da su slavenski govori oko Dubrovnika, i iz šireg zaleđa grada u 13. st. ionako bili vrlo slični, što je samo moglo olakšati ovakve pojave.

https://repozitorij.hrstud.unizg.hr/islandora/object/hrstud:1799/preview

 

[Q. in perpetuum hibernum]

valjda ovo,

Ja se na tvom mestu ne bih javljao na ovu temu.

 

[snouden]

Ja se na tvom mestu ne bih javljao na ovu temu.

samo sam se složio s lanselotom. lanselotovo pitanje nije promašena tema već dopuna istom jeziku.
a ti ako znaš ti odgovori. ako ne onda budi na mom mestu.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

samo sam se složio s lanselotom. pa ako znaš ti odgovori.
drugo, - nisi na mom mestu.

Ne znam zašto bih odgovorio uopšte jer to tema nije; ne razumem zašto uvek biva tako haotično na ovom forumu da se mora skretati uvek sa teme...da je tema o hrvatskom jeziku, imam osećaj da bi neko postavio pitanje o srpskom i sl.

Odgovor na pitanje je 1288. godine, što si vrlo lako mogao saznati da si uložio minimalnog truda...a sada da se vratimo na srpski jezik ako nemaš ništa protiv.

 

[snouden]

Ne znam zašto bih odgovorio uopšte jer to tema nije; ne razumem zašto uvek biva tako haotično na ovom forumu da se mora skretati uvek sa teme...da je tema o hrvatskom jeziku, imam osećaj da bi neko postavio pitanje o srpskom i sl.

Odgovor na pitanje je 1288. godine, što si vrlo lako mogao saznati da si uložio minimalnog truda...a sada da se vratimo na srpski jezik ako nemaš ništa protiv.

menjao sam post i objasnio ti zašto sam pitao. radi se o istom jeziku. kada izmedju dva govora postoji potpuna razumljivost onda je to isti jezik ma kako ga ko zvao. pa nije druga tema.

itekako bi bilo zanimljivo porediti tadašnje govore koji je jedan govornik nazvao srpskim a drugi govornik hrvatskim. te ko su oni i šta su pod tim podrazumevali.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

menjao sam post i objasnio ti zašto sam pitao. radi se o istom jeziku. kada izmedju dva govora postoji potpuna razumljivost onda je to isti jezik ma kako ga ko zvao. pa nije druga tema.

itekako bi bilo zanimljivo porediti tadašnje govore koji je jedan govornik nazvao srpskim a drugi govornik hrvatskim. te ko su oni i šta su pod tim podrazumevali.

Onda ću samo dodati da si promašio temu, jer je sasvim nebitno da li se radi o istom jeziku, ili različitima do potpunog nerazumevanja (ili štagod imeđu).

 

[snouden]

Onda ću samo dodati da si promašio temu, jer je sasvim nebitno da li se radi o istom jeziku, ili različitima do potpunog nerazumevanja (ili štagod imeđu).

ako je isti jezik, a jeste kako izgleda zadnjih par vekova, onda nismo promašili temu ni ja ni lanselot. ti kad znaš mogao si odgovoriti da vidimo to spominjanje hrvatskog jezika, od koga, u kom kontekstu i kako izgleda .. )))

 

[Mrkalj]

u povelji bosanskog bana Stjepana II nema reči jezik.

Pogledajte prilog 686019

Da li ti govoriš srpski ili govoriš srpski jezik? (Bez namere da te uvredim za slučaj da drugačije nazivaš svoj jezik.)

Najstariji poznati spomen srpskog jezika u istoriji je u zapisu iz 1374. godine na kraju jednog Trioda cvetnog,

Dakle, krajnje neprecizno. Najstariji zapisani pomen srpskog jezika je iz 1333, a pomen sintagme "srpski jezik" je iz 1374.

 

[Mrkalj]

odlično. ne samo reč već i svest o jeziku i narodu.
valjda ovo, fra filip grabovac, bunjevac. 1747. samo još nije siguran jel je jezik ilirički ili araucki.
Pogledajte prilog 686050

Svejedno je, glavno da potpadaju pod rimsku franšizu i da se takvim naslovom poveća tržište za knjigu.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Kao što vidimo, a i nimalo iznenđujuće etničko ime u funkciji lingvonima javlja se kada dolazido suprotstavljanja drugim jezicima.

Sledeći primer je zapis iz 1416. godine, nastao za vreme vlasti despota Stefana Lazarevića (1402-1427), dok je nepoznati autor vršio prevod sa grčkog četiri starozavetnih Knjiga o carevima. Zapis na kraju rukopisa ostavio je prepisivač, monah Dositej iz Prozraka kod manastira Ljubostinje 1418. godine.

Ове четири књиге царства преведох из грчких књига на српски благочастивоме и христољубивоме и самодршцу Срба, господину мојему деспоту Стефану, по даровима и милости новоме Киру, по слаткој речитости другоме Манасији.

 

[snouden]

Svejedno je, glavno da potpadaju pod rimsku franšizu i da se takvim naslovom poveća tržište za knjigu.

to sa fra grabovcem je više bila ilustracija nepostojanja kontinuiteta svesti u braće katolika a ne da sam mislio da je to prvo zvanje našeg jezika ilirskim ili arvatskim. kada izmedju dva govora postoji potpuna razumljivost onda je to isti jezik ma kako ga ko zvao. danas srpski i hrvatski jesu isti bez obzira na svo nasilje prosvete i politike nad njima. a da li su bili isti jezik daleke 1288 i 1333 teško da ćemo to videti...pretpostavljam da je slaven mislio na vinodolski zakonik on se datira 1288. samo ne znam u kom delu i smislu se pojavljuje zvanje "hrvatski jezik". isto tako kod naziva srpski bilo bi zanimljivo videti na šta pisac misli.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Najstariji poznati spomen srpskog jezika u istoriji je u zapisu iz 1374. godine na kraju jednog Trioda cvetnog, sastavljen na Sinajskoj gori za Milutinovu zadužbinu u Jerisalimu, crkvu Manastira Sv. Arhangela Mihaila i Gavrila.

Pogledajte prilog 685978

Ovde je reč o prevođenju sa bugarskog na srpski oko 1375. godine; sveštenici Jakov i Janikije su izražavali poteškoće tim povodom.

Sledeći primer nam dolazi iz 1426. godine. Svetogorac pop Venedikt ostavio je zapis povodom prepisivanja prevoda (koji je jednim delom i sam načinio) Šestodnevnika Jovana Zlatoustog sa grčkog na srpski jezik. Kolega forumš ИгарЈ postavio preslov: https://forum.krstarica.com/threads/spomenici-srpskog-jezika.328483/post-34673753

Вь лѣт(о) ҂·ѕ·ц·л·д· вь дьни благочьстиваг(о) и благовѣр'наго и богѡмь вѣн'чан'наго господина в'сєѥ срьб'скыѥ и помор'скыѥ зєм'лѥ и многих чєсти оугрьскыѥ и бос'ньскыѥ зєм'лѥ моудраго и сладочаишаго и слав'наго дєспота Стєфана сїѥ свєтыѥ и божьств'ныѥ книгы шєстоднєвныкь свєтаго Їѡана Златооуста прѣписа попь Вєнєдик'ть вь Свєтѣи Горѣ ѡдь грьчьскаго ѥзыка на срьб'скы вь славоу божїю и прѣчистїє матєрє божїє Лѣщїaн'скыѥ.

 

[Bajo Pivljanin]

Promašio si temu.



Vezano za ovu povelju, postoji mnogo priče; jedna od njih, koja se često može čuti i u nauci zapadnih suseda (mada češće pseudonauci) jeste da ovo nikakve veze nema sa govornim jezikom, idiomom, već da označava isključivo pismo. Umesto naširokog obrazlaganja, citiraću ponovo pasus iz doktorske disertacije Marka Pijovića, kojim je, grubo rečeno Grčevićeva škola definitivno sahranjena:



Tako Pijović tretira i povelju bana Stjepana II Kotromanića iz 1333. godine; fusnota br. 111 na 51. stranici:



I još, ključno, sa 54. stranice:



https://repozitorij.hrstud.unizg.hr/islandora/object/hrstud:1799/preview

Apsolutno promasen fudbal.

Seti se engleske izreke, If it looks like a duck, swims like a duck, and quacks like a duck, then it probably is a duck.

Dakle nisu prestiz, slicnost, genercika etiketa i ostale pizdarije, nego je nesto nazvano onim sto jeste, a sve drugo su ispoljavanja hrvatskih nacionalistickih frustracija.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Sledeći primer srpskog lingvonima, iz 1434. godine, dolazi nam i od jednog srpskog vladaoca, despota Đurđa Brankovića (1427-1456):

Despot Đurađ izveštava kako je naručio razne grčke i srpske izvode za lestvicu Sv. Jovana Lestvičara.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Sledeći zapis nam dolazi iz iste godine (1434); jeromonah Evstratije vrši prevod nekog Trioda sa bugarskog:

..сиреч Триод изведох из бугарских књиги на србски чин..

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Godine 1424. pop Panaret pronašao je neku knjigu sa srpskog izvoda, ali žalio se kada je uzeo grčki original da se toliko razlikuje da, opisujući ovim rečima svoje muke, niko ne može pretvoriti Mesec u Sunce ni Sunce u Mesec.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Godine 1462. neki Antonije ostavlja zapis o svom prevodu sa jednog grčkog izvoda na srpski.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Godine 1466. dijak Dimitar iz Kratova vrši prevod Nomokanona sa grčkog na srpski jezik, za bugarskog arhiepiskopa u Ohridu Doroteja, kako bi se rešio problem što Velika ohridska crkva, Prve Justinijane, nema srpsku verziju, već smo grčku.

 

[Lesandar]

Da li ti govoriš srpski ili govoriš srpski jezik? (Bez namere da te uvredim za slučaj da drugačije nazivaš svoj jezik.)

Dakle, krajnje neprecizno. Najstariji zapisani pomen srpskog jezika je iz 1333, a pomen sintagme "srpski jezik" je iz 1374.

Htedoh i ja da mu odgovorim, ali da se nadovežem. Naime, ne razgovaramo sa volovima već sa , valjda, razumnim ljudima kojima bi trebalo biti jasno da povelje o kojima se piše mogu biti napisane pismom i na jeziku koji je označen, te da ga nije potrebno eksplicitno označavati celom sintagmom.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Godine 1580. mletački bailo M. Paolo Kontarini posetio je manastir Mileševu za vreme svojih putovanja iz Venecije u Carigrad.

Diario del Viaggio da Venezia a Costantinopoli, pp. 19.

Došavši u manastir Sv. Save, Kontarini zapisuje u svom dnevniku da se tamo služi grčki obred u srpskom jeziku.

Spojler

Đe su sad junaci da objasne da je to samo pravoslavna služba ćirilicom?

 

[Q. in perpetuum hibernum]

U Ruvarčevom rodoslovu, sastavljenom između 1563. i 1584. godine..

..u segmentu u kojem se kaže o despotu Stefanu Lazareviću:

Prema ovom starom srpskom rodoslovu iz druge polovine XVI stoleća, despot Stefan je, u sklopu svojeg vrlo širokog mecenarstva, dao da se izvrši i jedan prevod grčke gramatike na srpski jezik.