Историја кроз фотографије и слике

[Nina]

 

[proka]

- - - - - - - - - -

Učili su krasnopis i ručni rad, nisu smeli pisati levom rukom, a za nedisciplinu su dobijali udarce brezinom šibom po dlanu. Osnovna škola krajem 19. i početkom 20. veka definitivno se razlikovala od današnje.

- - - - - - - - - -

Učionice su bile veće, a učenika je u razredu bilo 70-ak. Deca su morala sedeti uspravno s rukama na leđima ili dlanovima na stolu, pogleda usmerenog u teme učenika ispred sebe. Nisu smeli pričati osim ako ih neko nešto ne pita. Škole su imale jedan do dva razreda. Dečaci i devojčice u početku nisu bili zajedno, odnosno postojale su odvojene škole i razredi po polu. Tek početkom 20. veka javljaju se mešoviti razredi.


U svakoj učionici morala je postojati pljuvačnica “da se održi čistoća”, a zid iznad školske ploče krasila je slika raspetog Isusa. Za drvenim klupama, koje su imale pomične ploče, sedelo je po dvoje đaka. Pisali su guščjim perom, a postojale su i pločice od škriljevca po kojima se pisalo zašiljenim kamenčićem ili olovkom koji ostavljaju beli trag kao po ploči. Nazivali su ih “pisanke siromaha” jer nisu svi roditelji malim učenicima mogli priuštiti skupi papir.


Učenike su ocenjivali ocenama od jedan do pet, kao i danas. Od predmeta su imali veronauku, maternji jezik u kojem se ocenjivalo čitanje i pravopis, zatim strani jezik (nemački ili italijanski), geografija, matematika, krasnopis i crtanje. Svako slovo u krasnopisu imalo je tačno određen broj debelih i tankih linija, koje su učenici ponekad morali pisati uz taktove koje bi im dlanovima zadali učitelji. I pre više od sto godina postojali su imenici, no tadašnji đaci imali su i crnu ili sramotnu knjigu i zlatnu ili počasnu knjigu za pohvale.

- - - - - - - - - -

btw, jel neko primetio da su sva deca sa slike bosa ??

 

[proka]

Заборављена градитељка Београда

Аутор: Наташа Марковићсубота, 16.07.2016. у 09:00

- - - - - - - - - -

Жена која ме узнемирава годинама зове се Јелисавета Начић (1878–1955), прва жена архитекта у Србији, која је прокрчила пут Српкињама у овој, дотад, искључиво мушкој професији. И не само то, она је, по завршетку студија у првој генерацији дипломираних архитеката у Београду 1900. године, била прва жена запослена у државној управи, најпре као цртач у Министарству грађевина Србије, а затим као архитекта и урбаниста у Београдској општини (1902–1916), где ради све до почетка Првог светског рата. Пре сто година, 1916, као угледна Српкиња, патриота и хероина Првог светског рата, због славолука који је поставила на Теразијама, на којем је писало: „Нису сви Срби ослобођени”, Аустријанци су је, као и многе угледне Србе, отерали у мађарски логор Нежидер.
Дуго трагам по архивама, библиотекама, за причом о лепој Јелисавети Начић... И проналазим само једну њену фотографију и свега десетак текстова о њој. Доскора нисмо знали ни где јој је гроб у Дубровнику. Да није њених раскошних кућа, цркава и других грађевина у Београду, била би избрисана из историје и меморије града, као и многе друге познате жене о којима нема трагова да су постојале.
Јелисавета је рођена у Београду у угледној трговачкој породици као тринаесто дете Михајла С. Начића. У Београду је, кажу, почела и завршила се блистава каријера једне храбре и даровите Београђанке, која је свој мираз потрошила за школовање – у време кад Србија има свега седам одсто писмених жена! Данас, реч је о заборављеној градитељки која је градила српску престоницу када је од турске касабе постајала модеран европски град. О жени холивудске биографије, једној од најзначајнијих Српкиња с почетка 20. века, хероини Првог светског рата, у широј јавности се веома мало зна. Нажалост, ни студенти архитектуре не знају ко је била Јелисавета Начић.
Са свега 27 година пројектује, и данас раскошну, Основну школу „Краљ Петар Први”, поред Саборне цркве у Београду, која је под заштитом Унеска. Пројектује и зелене барокне степенице с чесмом од рипањског камена, преко пута француске амбасаде, цркву Александра Невског и цркву у Штимљу на Косову. Постала је архитекта од престижа када је на конкурсу за цркву Карађорђевића на Опленцу, поред многих славних имена, добила трећу награду. У кругу болница, пројектовала је прву Болницу за туберкулозне, која је срушена у бомбардовању Београда. У то време туберкулоза хара Србијом. Од тринаесторо деце Начићевих, преживело је само њих троје – Јелисавета, њена старија сестра и брат.
Као урбаниста Београда, уређује Мали Калемегдан, Теразије с фонтаном, сарађује с Мештровићем, који у њеном атељеу у школи „Краљ Петар Први”, ради прве скице за фонтану и споменик Победник. У подруму школе израђује калупе за Победника, данас најзначајније обележје Београда. Начићева пројектује и трг у Савамали испред чувене зграде Београдске задруге, који никада није реализован.
Један од њених значајнијих пројеката јесте и прва зграда колективних станова грађена на Балкану за службенике Београдске општине, поред Бајлонијеве пијаце, где Јелисавета Начић од 2004. има своју уличицу.
У логору Нежидер, заљубљује се у албанског професора, католика, револуционара и панслависту Луку Лукаја. Звали су га: „Албанац који је волео Србе” и помагао им у њиховим борбама, због чега је депортован у Нежидер 1915. Јелисавета се у логору венчава с Лукајем и 1917. рађа девојчицу Луцију. На интервенцију брата Лукајеве мајке, бискупа у Трсту, Јелисавета излази из логора и неко време живи код мајке у Београду, у Влајковићевој 9. По повратку Лукаја из логора, због болести Луције, они одлазе у Скадар, одакле потиче његова породица, где је он министар у влади Есад-паше. То је чувени Албанац којег не треба заборавити и који је помагао Србима при повлачењу преко Албаније у Првом светском рату. По доласку краља Зогуа на власт, они бивају протерани из Скадра. Прелазе у Дубровник 1923. године. Кажу да је Јелисавета Начић у Дубровнику била посвећена искључиво породици, путовањима, али и да је чезнула за Београдом... И никада се више није бавила архитектуром!
Сазнајем ових дана да је једну од последњих сачуваних приватних кућа (под заштитом државе), према пројекту Јелисавете Начић, у Господар Јовановој улици, купио амерички бизнисмен-банкар српског порекла Мајкл Ђорђевић. Затичем прве радове у приземљу зграде, који се не виде с улице. Да ли ће кућа бити девастирана и срушена? Пишем писма упозорења званичницима... Коначно, с Александром Ковачевићем, директором Компаније ГЈ47, која изводи радове, обилазим кућу. Ковачевић каже да ће до краја године бити рестаурирана и да ће бити испоштован сваки детаљ из Јелисаветиног пројекта.

- - - - - - - - - -

http://www.politika.rs/scc/clanak/359223/Pogledi/Zaboravljena-graditeljka-Beograda

- - - - - - - - - -

 

[DareS]

Прогрес...

 

[Ангел.]

Са oсмехом у војнике, регрутни центар у Лондону, 1914. година.

U.S Navy Petty Officer 2nd Class, пристиже у регрутни центар. Арбор, Мичиген, САД, Мај 1942.

Америка 1937.године, ред за хлеб и млеко, феноменална паралела између реалности и пропаганде.

Фотографија српских и бугарских официра и војника у Једрену, данашња Турска. (почетак 1913. године)

 

[Ангел.]

Позната фотографија савезничког разарања Дрездена.

P-40 Warhawk је амерички ловац из Другог светског рата. Популарна ајкула! Производен је у броју од 13.738 примерака у периоду од 1938 - 1944. године. Налазио се у саставу САД и Британског ваздухопловства а своје борбене задатке је успешно извршавао у Пацифику и Северној Африци.

Српски заробљеник из логора Кенигсбрик код Дрездена, свира на гајдама на Видовдан 28 јуна 1918 године.

Амерички војник, Арденска офанзива, Белгија, 4. јануар 1945.године.

 

[Nina]

Defterdarova džamija, sagrađena u XVIII veku, a srušena neposredno posle 1878. godine.
Nalazila se na uglu Obilićevog venca i ulice Vuka Karađžića. Na njenom mestu je danas velika zgrada i restoran „Proleće“.

 

[proka]

- - - - - - - - - -

novi sad

 

[Matt Wolfeys]

- - - - - - - - - -

novi sad

Сјајна слика. Ко је икад седео у популарном кафићу "Бистро" у Новом Саду, могао је да је види окачену на зиду заједно с осталим старим сликама овог града.

 

[Nina]

 

[proka]

- - - - - - - - - -

centar novog sada

- - - - - - - - - -

 

[vathra]

Занимљиво је којом приликом је настала ова слика.

 

[proka]

Гроб Цецилије Метеле

Аутор: Јован Дучићчетвртак, 07.07.2016. у 17:07

Спава Цецилија Метела, све спава,
Сто година преспи и сто нових зачне.
Пева тић из жита и косач из трава,
А ништа да прене трепавице плачне.

У мрак бела стада са хумова сходе;
Голуби из поља беже испред сене;
Апијом се врате легије што воде
Краље од истока, и пљачку, и плене.

Очи Цецилије мокрих трепавица,
Од свег окренуте сад гледају другде:
Не прену их трубе ни глас ноћних птица.

Сто година мирно она пређе свугде:
Лепота је смрти без својих граница;
А мокре су очи окренуте другде.

(Политика 6. јануар 1922. године)


- - - - - - - - - -

http://www.politika.rs/scc/clanak/358723/Grob-Cecilije-Metele

 

[DareS]

Занимљиво је којом приликом је настала ова слика.

Поводом Хуријета 1908. када су се српске,бугарске и грчке чете симболично предале и сишле у градове,признавајући ново стање након Младотурске револуције, после које су сви народи у Турској требали да буду равноправни.Ова слика српских војвода је из Скопља.

 

[vučko]

Америка 1937.године, ред за хлеб и млеко, феноменална паралела између реалности и пропаганде.

Odlična fotografija.

Riblja Čorba: "Kako god okrenes, okreni, obrni, crnci i dalje ostaju crni, kako god okrenes, hteli, ne hteli, belci i dalje ostaju beli".

 

[Nina]

Svečanost povodom dodele Legije časti Beogradu

Za herojsko držanje u Prvom svetskom ratu Beograd je nagrađen najvišim francuskim vojnim odlikovanjem, Viteškim krstom Legije časti. Dokument o dodeli odlikovanja potpisao je predsednik Francuske republike 21. decembra 1920. Do tog datuma, ovim ordenom je bio odlikovan samo francuski grad Lijež.. Na svečanoj dodeli doneta je odluka da se Pozorišna ulica preimenuje u Francusku ulicu, kao i da se Franše d' Epere uvrsti u red počasnih građana grada Beograda. Po zaključenju sednice, prestolonaslednik Aleksandar i general d' Epere su u pratnji garde otišli na Terazije, gde je u čast generala održan defile trupa Beogradskog garnizona. Dokument o visokom odlikovanju predat je na čuvanje predsedniku Opštine beogradske. U prostorijama Opštine nalazio se sve do Drugog svetskog rata kada mu se gubi svaki trag.

 

[proka]

- - - - - - - - - -

Министарство војске, стара зграда срушена у бомбардовању​

 

[Ангел.]

Маркетинг из средине осамдесетих... Штанд "Заставе" у Великој Британији

 

[Nina]

jos jedna automobilska

Povorka Sitroenovih vozila
25. jun 1931.
Ulicom kralja Milana i preko Terazija prošlo je 15 različitih putničkih, teretnih i privrednih „Sitroenovih“ vozila.

 

[DareS]

Маркетинг из средине осамдесетих... Штанд "Заставе" у Великој Британији

О-хо ,ко би ово очекивао од Заставе,поготово у то време.

 

[Nina]

Prestona beseda kralja Aleksandra Karađorđevića

Dve godine nakon zavođenja šestojanuarske diktature 1929, usled ekonomske krize i pritiska stranog kapitala kome nije odgovarao režim bez kontrole javnosti i skupštine, kralj Aleksandar se odlučio na uvođenje ograničene ustavnosti. Tek 3. septembra 1931. je donet Ustav koji je predviđao dvodomni sistem, sa Narodnom skupštinom i Senatom. Međutim, iako je dobila Ustav, država nije postala parlamentarna. Političke stranke su i dalje bile zabranjene, a bez njih parlamentarizam kao sistem nije mogao da funkcioniše. Po donošenju Ustava raspisani su izbori i zakazani za 8. novembar 1931, dok je izbor senatora obavljen 3. januara naredne godine. Posle izbora, 18. januara je održan zajednički sastanak narodnog predstavništva, Senata i Narodne skupštine, kojim su naizmenično predsedavali Ante Pavelić – zubar, predsednik Senata i Kosta Kumanudi, predsednik Narodne skupštine. Kralj Aleksandar otvorio je zajedničku sednicu prestonom besedom kojom je sve naredne sednice proglasio otvorenim.

 

[Ангел.]

И даље смо код аутомобилских тема...

 

[Nina]

Akt ujedinjenja u zajedničku državu SHS
Svečani čin ujedinjenja svih jugoslovenskih naroda u zajedničku državu, Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, odigrao se u porodičnoj kući Krsmanovića, u Ulici kralja Milana, koja je neposredno posle rata jedno vreme služila kao privatna rezidencija regenta Aleksandra Karađorđevića. Samom aktu ujedinjenja prethodio je istorijski proces sa korenima u prošlosti i težnji etnički srodnih naroda za oslobođenjem i stvaranjem zajedničke države. Srbija je u tom procesu nesumljivo bila najznačajniji činilac ujedinjenja. Akteri ovog značajnog događaja bili su regent Aleksandar Karađorđević sa svojom svitom, s jedne strane, i Narodno vijeće Države SHS, s druge. Delegacija Narodnog vijeća od 28 članova, u sporazumu sa predstavnicima srpske vlade, utvrdila je način proglašenja ujedinjenja putem takozvane adrese Narodnog vijeća i regentove proklamacije u odgovor na ovu adresu

 

[rv12aval]

 

[Ангел.]

Зграда Рајхстага прекривена потписима војника Црвене армије, након пада Берлина 1945. године.