Istorija i hrana

Znam da sam već postavio više puta video snimke sa istog kanala, ali ovo je stvarno odličan argument i opis prehrambene stigme koja istorijski vlada u zapadnoj civilizaciji. :)


Pitam se kako je bilo u evropskim godinama strašne gladi i suše? Imamo li neka svedočanstva (i kakva) o konzumiranju insekata u tim nesrećama? :think:
 
Znam da je loš đak Boža izvorno napisao da su dosadne ove silne rasprave o etimologiji, poreklu, itd...ali čak i ovde su malčice neizbežne. :mrgreen: Vrlo zanimljiva rasprava sa susedne teme od Danijela Džina sa akcentom na vinu:

Slaven777:
Nije baš najdirektnije vezano, ali kada smo već krenuli o antičkom alkoholisanju, evo jednog malenog vrlo interesantnog rada Danijela Džina na tu temu, vezano za naše krajeve: Delmati, vino i formiranje etničkog identiteta u predrimskom Iliriku.
Kliknite za proširenje...
 
Slaven777:
Na srp. Vikipediji ima iznenađujuće interesantnih članaka na ovu temu:
https://sr.wikipedia.org/wiki/Хлеб_у_средњовековној_Србији
Kliknite za proširenje...

"....Није се знало за кукуруз, који ће касније бити донет из Америке, па самим тим ни за проју. ..."

Какав научни аматеризам, па ПРОЈА се није ни правила од КУКУРУЗА, већ од ПРОСА, зато се и зове ПРОЈА.
А име ПРОЈА је због жуте боје и лакоће спремања, наденуто и кукурузној проји, иначе она нема везе са кукурузом.
Ал добро, данас је подобност, а не мозак, мерило србске науке...идемо даље!
....
Ако неког занима како се прави та ПРОСЕНА ПРОЈА, биће ми драго да опишем, да не типкам бзвзе...
 
Барышников:
"....Није се знало за кукуруз, који ће касније бити донет из Америке, па самим тим ни за проју. ..."

Какав научни аматеризам, па ПРОЈА се није ни правила од КУКУРУЗА, већ од ПРОСА, зато се и зове ПРОЈА.
А име ПРОЈА је због жуте боје и лакоће спремања, наденуто и кукурузној проји, иначе она нема везе са кукурузом.
Ал добро, данас је подобност, а не мозак, мерило србске науке...идемо даље!
....
Ако неког занима како се прави та ПРОСЕНА ПРОЈА, биће ми драго да опишем, да не типкам бзвзе...
Kliknite za proširenje...

Da, tako je.

Naravno da zanima.
 
Slaven777:
Da, tako je.

Naravno da zanima.
Kliknite za proširenje...

Па, просто ко ПРОЈА!
Ал заиста је просто, зато се и зове ПРОСТО од ПРОСА! А и кад се нешто ПРОСПЕ то опет изгледа као просо, тј ако ти се проспу зрна проса и залете се по кујни, видећеш шта значи реч ПРОСути! ахахах!
Ево овако

- 250гр ПРОСА, има на меру, а има и у врећици, овај други је бољи. Заиста, проверено, боље се кува.
- на ту меру око 0,5-0,75Л воде, одокативно, на крају треба да буде изгњецано све, да се распадну зрна.

Почни са јаком ватром, на 3, и кад проври, ону ПЕНУ, обавезно скидај, избијаће 2 пута, та пена је ФИТИНСКА КИСЕЛИНА и штетна је!
Иначе има је у целом биљном свету, као одбрана од биљоједа.
Кад избије пена, смањи и нек се кува дотле док не покупи сву воду....посолити на крају.
Кад се охлади, у шерпи, и то окретањем шерпе на доле, избаците из посуде добијете округло кувано хлебче, тј ПРОЈУ.
ОВО ЈЕ КУВАЊЕ, исто то можете и печењем постићи, кад то кувано хлебче само мало допечете у рерни, онда добијете и корицу и 3х је лепше.
....
Иначе просо НЕ ЗАГОРЕВА, ал то не треба злоупотребљавати, без воде на крају све загори.
Дакле, никакав мудрост, исто тако је и са курузом.
Стим што је просо права мултивита за куруз, и има хрпу беланчевина.
 
Triangulacija je nastala u starome Egiptu zbog potrebe da se utvrde granice njiva koje su sezonski plavljene.

Domaća pšenica je plod koji je nastao kada su ljudi otkrili da je neophodno zasejavati samo primerke koji su dozreli zahvaljujući prirodnoj mutaciji na ovoj biljki. Naime, struk divlje pšenice se prelomi pre nego što zrno dozri i postane jestivo. Na nekim primercima, međutim, usled mutacije, struk se ne prelomi, zbog čega zrno dozri i bude jestivo. Međutim, takva pšenica nema mogućnost da se prirodno razmnožava. U potpunosti je zavisna od čoveka.

Preporučena literatura: Džared Dajmond: "Puške, mikrobi, čelik".
 
U broju 47 časopisa Zbornik za filologiju i lingvistiku Matice srpske iz 2004 izašao je prilog:"VUKOVA TRPEZA — KULINARSKA TERMINOLOGIJA U PRVOM IZDANJU „SRPSKOG RJEÅNIKA" VUKA STEFANOVIÃA KARADŸIÃA (1818) " autorke Agate Kruszec. Tekst počinje na 233 strani i ima neke 63 strane. Ko želi da se bolje upozna kako se zvalo ono što se jelo i pilo u srpskim kućama, kneževskim i vojvodskim dvorovima i kod vožda Karađorđa neka malo pogleda u sadržaj. Meni se dopalo, nadam se da će i vama.

http://www.maticasrpska.org.rs/stariSajt/casopisi/filologija_47.pdf
 
U Aeonu je pre nekog vremena izašao kratak esej o razvoju industrije goveđeg mesa u Sjedinjenim Američkim Državama, od njenih početaka krajem Američkog građanskog rata, širenjem uticaja SAD na američkom Srednjem zapadu, razvojem klaničke industrije u Čikagu koji je do pedesetih godina ostao vodeći svetski centar prerade goveđeg mesa, pojavom Mekdonaldsa i industrijalizacijom procesa pripreme hrane. Pri tome, istoriju kakva jeste konstantno je pratila mitologizacija i pročišćavanje od neželjenih istorijskih sećanja. Industrija goveđeg mesa, mit o kaubojima o hrabrim i preduzimljivim industrijalcima koji su pojeftinili način prerade i isporuke potrošačima i učinili je dostupnim širem krugu potrošača mit je o samoj Americi, njenim ljudima i njihovim osobinama

https://aeon.co/essays/the-story-of-american-beef-mythical-bloody-and-contested
 
Jestiva istorija čovečanstva

Još jedna knjiga Toma Stendidža koja se bavi istorijom sveta na neuobičajen način. Kao što sam rekla i za njegovu knjigu Istorija sveta u 6 pića, shvatite i ovu knjigu samo kao nastavak te priče, zabavu i način da možda na malo drugačiji način razmišljate i posmatrate stvari koje nas okružuju.

Jedan od načina na koji možemo da posmatramo prošlost je i kako je hrana uticala i utiče na razvoj čovečanstva. Kroz istoriju, hrana je bila i ostala mnogo više nego samo puko preživljavanje. Hrana je osnova razvoja ljudske civilazije. Prelazak sa nomadskog života, tj. počeci poljoprivrede i obrade zemlje, početak su onoga što danas nazivamo civilizacijom (koliko u pozitivnom, toliko i negativnom smislu). Koji su to bili prvi gajeni usevi, odnosno koje su to bile prve civilizacije: ječam i pšenica na Bliskom istoku, proso i pirinač u Aziji, kukuruz i krompir u Americi. Ovi usevi počeli su da se gaje namerno, proizašli iz ljudske potrebe za stalnim izvorom hrane i kao rezultat ljudske intervencije na prirodu. Taj proces uzgajanja i odabira biljaka se može smatrati prvobitnim genetskim inženjeringom. Na koji način su ondašnji ljudu birali seme, kakve alatke su smislili za lakše obrađivanje zemlje, na koje sve načine su saznavali čime zemlju treba obogaćivati da bi imali bolji rod. U tom procesu, kao u nekoj vrsti simbioze, od prvobitne zemljoradnje do danas, čovek je menjao biljke (pa i životinje), a one su zauzvrat promenile celokupno čovečanstvo.

Pošto je hrana osnov svakog razvoja, pojavom robnih viškova pojavila se i potreba za promenom organizacije društva, pojavila se trgovina: proizvodnja poljoprivrednih viškova i izgradnja prostora za skladištenje hrane, izgradnja sistema za navodnjavanje uslovilo je i političku centralizaciju. Hrana je postala sredstvo i za plaćanje poreza. Pojavile su se i prve religije i sveštenstvo i „prinošenje žrtava bogovima". Verski praznici su korišćeni kako bi se pokazao njihov uticaj i moć i kako bi se pridobilo što više sledbenika. Sve to ima logike ako se uzme u obzir da je pre nego što je izmišljen novac, hrana bila bogatstvo, a onaj ko je kontrolisao i posedovao hranu, posedovao je i bogatstvo i moć (zvuči poznato?).

Međutim, kada se priča o tim počecima ljudske civilizacije, postavlja se i pitanje na koje nikad nije pronađen odgovor: zašto je čovek prekinuo sa nomadskim načinom života, šta je bilo to što ga je opredelilo da ostane na jednom mestu i posveti se uzgoju biljaka i domaćih životinja? Antropolozi su utvrdili i da je prvobitni čovek, koji se bavio sakupljanjem bilja i lovom životinja, imao čak i duži život od tih prvih poljoprivrednika. Kao osnov za tu tvrdnju su i činjenice da su ljudi u većim zajednicama češće umirali od zaraznih bolesti, bilo je više nasilnih smrti, ratova itd.

edible-l
Kada su se prvobitne civilizacije pojavile u različitim delovima sveta, hrana je omogućila i njihovo međusobno povezivanje.

Trgovina hranom zatim tzv. putevi začina, pokrenuli su dalji razvoj: od razmene ideja, razvoja jezika, pisma, začetaka nauke, arhitekture, geografije, izrade mapa... jednom pokrenuta lavina nikad se nije zaustavila. A do sada najveća transformacija trgovine hranom uzrokovana je željom evropskih zemalja da zaobiđu arapski monopol u trgovini začinima, što je dovelo do otkrića Novog sveta, otvaranja pomorskih trgovačkih puteva između Evrope, Amerike i Azije i uspostavljanje prvih kolonija evropskih naroda. Razvojem velikih imperija, ekonomskim razvojem, hrana je posredno dovela i do industrijske revolucije - razvoja industrijskih mašina i povećanja broja ljudi u gradovima i pojavu onoga što se zove radnička klasa. Radničkla klasa je opet uslovila i povećanje proizvodnje jeftine hrane kao što su npr. krompir i šećer, što je pospešilo jaču poljoprivredu, a šećer dobijen iz šećerne trske uslovio još kolonijalnih osvajanja... itd.

Od kako je čoveka, postoji i ono što se zove osvajanje teritorija, a svako osvajanje teritorija uglavnom kao rezultat ima rat, a samim tim pojavila se i upotreba hrane kao oružja: Napoleonov pad i neuspeh u velikom osvajanju Evrope, uzrokovan je između ostalog i njegovom nesposobnosti da nahrani svoju ogromnu armiju. Taj poraz je opet uslovio razvoj vojne mehanizacije, za koju je tek u 20. veku doprema goriva za mašine postala važnija od dopremanja hrane za vojsku.

Tokom 20. veka primena naučnih i industrijskih metoda u poljoprivredi dovela je do ekspanzije u snabdevanju hranom i odgovarajućim porastom svetske populacije. Porast stanovništva je uzorkovan i porastom proizvodnje hrane. Po statistici, kao dokaz da proizvodnja hrane ima veze sa tim je i da ljudi u industrijskim društvima imaju manje dece nego što ih imaju ljudi u poljoprivrednim društvima. Kako kaže pisac ove knjige, navodno bi vrhunac ljudske civilizacije trebao da bude krajem 21. veka - pod uslovom da preživimo 2012. ;)

Sve u svemu posle čitanja ove dve knjige o istoriji kroz hranu i piće, nakupila sam se mnogih, može se reći, nepotrebnih informacija, ali moram da priznam da mi je to „prikupljanje" bilo veoma zanimljivo i da sam uživala čitajući ih.

Da li ste se nekad zapitali zašto mnogo više uživamo u stvarima koje nam nisu neophodne za puko preživljavanje?

Upravo su takve sitnice i trenuci zadovoljstva baš ono što pravi razliku između života i preživljavanja - jer da nije tako, da čovek od svojih prvih dana nije to shvatio, verovatno bi slika sveta izgledala mnogo drugačije, možda se u tom slučaju čovek nikad ne bi odrekao nomadskog života? ;)
 
Hrana+nekada


Dok mi uglavnom doručkujemo u pekarama, a neki posežu i za brzom hranom i ovsenim pahuljicama, naši preci od pre 6-7 vekova (znači negde u doba Kosovske bitke) jeli su mnogo siromašniji, ali i zdaviji doručak. Evo nekih recepata za jela koja i danas možete uvrstiti u ishranu.
Srbi su oduvek voleli dobro da pojedu i popiju, ali je isto tako i siromaštvo bilo sastavni deo njihovih života. Upravo ono je iznedrilo veliki broj jela koja su “malo za oči, mnogo za telo” – laka i jednostavna za pripremu, a svejedno hranljiva i zasitna.
Prvo, zaboravite na zlatne viljuške i ostali escajg, raznorazne đakonije poređane na dugačke stolove gde se svako jelo obilno zaliva medovačom i vinom. Toga je, ako je uopšte i bilo, bilo na dvorovima vladara, plemića i ostale vlastele.
Običan svet – seljaci, zanatlije i ostali trudbenici, jeli su šta su imali i stigli. Ipak, to ne znači da njihova hrana nije mogla da bude lepa i zdrava!
Proja nas je othranila
Doručak starih Srba obično se sastojao od supa i kaša od raži, ovsa i ječma. One su se pripremale na vodi ili eventualno sa malo mleka (ako se imalo).
U njih su dodavane biljke kao začini mada, generalno, povrće nije bilo “na ceni”. Zvalo se zelje, a kada bi pominjali “ljuto zelje” stari Srbi su mislili na luk i rotkve. U ovaj “čorbuljak” za praznik bi se ubacio i po koji komad mesa.
Druga “varijanta” tradicionalnog doručka “običnog Srbina” uključivala je hleb… mnogo hleba!
Cicvara
Današnji način pripreme
Za izradu ovog starog jela potrebna vam je voda, mleko, sir (ili kajmak), kukuruzno brašno i malo soli.
Mleko i voda se prokuvaju, pa se u to doda sir i smesa se ostavi da ponovo prokuva. Onda se temperatura smanji i u to sipa kukuruzno brašno i sve se ostavi da se krčka na tihoj vatri oko 10-ak minuta.
Kada se pomene stari hleb većina prvo pomisli na proju i kukuruzni hleb. Istina je da su ova testa othranila Srbe, ali pre otkrića Amerike na ovim prostorima nije bilo kukuruza, pa se u srednjovekovnoj Srbiji hleb mesio od “sumješice” i “suražice” – mešavine pšenice, ječma i raži.
U teškim (i gladnim) vremenima, jeo se i ovas koji je inače služio za ishrnu konja.
Ispečen hleb se nikada nije bacao već se jeo po nekoliko dana, pa i nedelja. Ako bi postao previše tvrd, bajat ili buđav, natapao se vrućom vodom kako bi omekšao i malo kuvao. Ko je imao u to je mogao da doda i malo sira, mleka ili kajmaka… i tako je nastala popara.
Popara
Današnji način pripreme
Za poparu vam treba stari hleb, kajmak i sir, voda i so (neko stavlja i mleko). Posoljena voda se kuva dok ne proključa, pa se u nju doda mleko (ko stavlja) i stari hleb.
Smesa se promeša i ostavi na tihoj vatri, pa kad hleb nabubri u to se doda sir i kajmak i sačeka se da se oni lepo istope.
Ko je imao stoku (a onda je već spadao u malo bogatiji sloj) za doručak je koristio mnogo mlečnih proizvoda. Osim mleka (kravljeg ili kozijeg) jele su se i prerađevine – sir i naravno, kajmak.
Kajmak je inače jedan od retkih autohtono srpskih jela iako je sama reč turskog porekla. Pre dolaska ovih osvajača na naše prostore, Srbi su koristili drugi, mnogo stariji naziv – skorup.
Kombinacijom samo ova dva sastojka – hleba i mlečnih proizvoda stare srpske domaćice stvorile su nebrojano jela za doručak od kojih neka poznajemo i danas – poparu, cicvatu, gibanicu, kačamak, proju, jufkaru…

Kačamak
Današnji način pripreme
Kačamak je tradicionalni srpski doručak za koji vam treba kukuruznog brašna, vode, soli, kajmaka i tvrdog sira. Voda se proključa i onda se u nju, na sredinu posude sipa kukuruzno brašno. Ne treba mešati već pustiti da se formira “osrtvo” od brašna u vodi. Zatim, tankom oklagijom ili varjačom smesa se izdubi na sredini kako bi se tu formirao otvor. Brašno se posoli po površini i sve se ostavi da vri oko 25 minuta.
Nakon toga, voda se odlije u drugi sud, a preostala smesa se snažno meča varjačom dok se ne ujednači. Izmešani kačamak poravnajte u loncu i vratite kratko na vatru. Kada smesa pođe naviše, sklonite sa šporeta i izručite testo na pripremljenu podlogu. Dok se kačamak hladi rastopite kajmak (ili eventualno maslac) i izdrobite sir u posebnu posudu.
Jačim koncem secite tanke slojeve kačamaka i ređajte ih u činiju, prelivajte kajmakom i sirom dok ne potrošite sve. Poslednji sloj pospite sirom.

Prijatno vam bilo!
 

Vrlo interesantno... :think: Ja sam isto mislio da je razlog zbog kojeg to imamo u avramovskim svetim spisima medicinske prirode. To sam i ranije pisao na forumu kada smo diskutovali o poreklu svinjskog tabua, ali nisam razmišljao o tome u kontekstu anahronizama.

Sažetak rada pomenutog u snimku, arheologa Ričarda Redinga iz mičigenskog univerziteta: The Pig and the Chicken in the Middle East: Modeling Human Subsistence Behavior in the Archaeological Record Using Historical and Animal Husbandry Data

The role of the pig in the subsistence system of the Middle East has a long and, in some cases, poorly understood history. It is a common domesticated animal in earlier archaeological sites throughout the Middle East. Sometime in the first millennium, BC pig use declined, and subsequently it became prohibited in large areas of the Middle East. The pig is an excellent source of protein, but because of low mobility and high water needs, it is difficult to move long distances. While common in sites, the pig is rarely mentioned in texts. In contrast, the use of cattle, sheep, and goats is extensively documented. In the human subsistence system of the arid and semiarid areas of the Middle East, the pig was a household-based protein resource that was not of interest to the central authority. Sometime in the late second or first millennium BC, the chicken was introduced into the Middle East. The chicken is an even more ideal household-based protein resource and, like the pig, is rarely mentioned in texts. In arid and semiarid areas of the Middle East, the pig and the chicken compete for food and labor in the human subsistence system. I hypothesize that in arid and semiarid areas of the Middle East, the chicken largely replaced the pig because the chicken is a more efficient source of protein, it produces a secondary product, the egg, and it is a smaller package; hence, a family can consume one in a day or two. This made the pig redundant and available for use in other human systems. The pig, however, never disappeared from the diet of humans in the Middle East.

Ipak bih rekao da ono da je to bilo sastavni deo stvaranja etničkog identiteta na Bliskom istoku (prvo kod Jevreja samih, pa onda i drugih) deluje kao najuverljivija teorija. :think:
 
Poslednja izmena:
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Bastiani
"Genetska istorija Balkana - od rimskih vremena do seobe Slovena".
Odgovora
0
Pregleda
240
Bastiani
Bastiani
H
Antisemitizam i uzroci
Odgovora
16
Pregleda
386
Harvat
H
Nina
Alimpije Vasiljević i Rusija
Odgovora
3
Pregleda
169
Nina
Nina

Back
Top