jeremijabg
Poznat
- Poruka
- 9.920
Црквени документ потписан од стране Синода ИПХ Грчке, Румуније и Руске Православне Заграничне Цркве
ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
И ЈЕРЕС ЕКУМЕНИЗМА
Догматска и канонска питања
Ι. Основни еклисиолошки принципи
ΙΙ. Екуменизам - синкретистичка свејерес
III. Сергијанство - кривотворење каноничности
IV. Такозвано званично Православље
V. Истински Православна Црква
VI. Повратак у Истинско Православље
VII. Ка сазиву Великог Сабора Истински Православне Цркве
Ι. Основни еклисиолошки принципи
Истински Православна Црква се од прошлог, двадесетог века истрајно[1] и исповеднички бори против еклисиолошке јереси екуменизма[2], као и против произишавше из ње реформе црквеног календара[3] и уопште против догматског синкретизма[4], који упорно и систематски, на различите начине и антијеванђелски, на међухришћанском[5] и међурелигијском[6] нивоу, развија везе, сапостојање, мешање и сарадњу Истине и лажи, Светлости и таме, Цркве и јереси и има за циљ појављивање новог ентитета, тј. нове заједнице без верског идентитета, појављивање тзв. тела верних.
• У својој исповедничкој борби Истински Православна Црква примењивала је и наставља да прихвата и примењује следеће основне принципе православне еклисиологије[7]:
1. Главни услов за припадање Цркви Христовој је „правилно и спасоносно исповедање вере“ (преп. Максим Исповедник), односно истинска, тачна и неизмењена[8] Православна Вера, а „на том камену“ (Правилном Исповедању) Господ је саздао Своју Свету Цркву[9].
2. Овај услов важи како за појединачна лица - верне, тако и за читаве помесне Цркве.
3. Католичност (Саборност) Цркве Христове, увек у вези са Њеном Јединственошћу (μὲ τὴν Μοναδικότητα), Светошћу и Апостолношћу[10], јесте Њена квалитативна и унутрашња[11], а не квантитативна и спољашња[12] особина. Она је Њено темељно својство које с једне стране изражава целост (неповређеност)[13] и пуноту Истине коју Она проповеда, независно од Њених демографских и географских димензија, а са друге, аутентичност и свеукупност (потпуност) средстава које примењује за излечење и обожење пале људске природе.
4. На основу овог Правилног Исповедања заснива се светотајинско општење (заједничарење)[14] верних са Христом и међу собом, као завршетак (испуњење)[15] постојећег јединства у Вери, као циљ и крај, а не као средство за постизање тог јединства, тј. претходи јединство у Правилном Исповедању Вере, а затим следи општење (заједничарење) у Светим Тајнама.
5. Сви благочестиви Хришћани који имају Православно Исповедање, да би били живи удови (чланови) Цркве, обавезно морају бити у [међусобном] светотајинском заједничарењу (општењу), јер када се заједничарење у Вери и заједничарење у Светим Тајнама узајамно прожимају[16] у животу верних, остварују и пројављују Једно и Јединствено (=Једино) Тело Христово.
6. Непоколебљиво остајање у Правилном Исповедању Вере, као и њена одбрана по сваку цену, представља питање највеће сотириолошке[17] важности, а управо због тога су наши свети Оци исповедали и бранили храбро, речима, делима и крвљу нашу Свету Православну Веру. Они су то чинили у име Православне Католичанске Цркве и у име Њеног постојања.
7. Сви који проповедају и дејствују супротно Правилном Исповедању као јеретици се одвајају од Истине Вере и отпадају од заједничарења (општења) са Православном Католичанском Црквом, било да су они појединци, било да су заједнице, па макар оне формално и институционално и настављале да делују као наводне Цркве, и називале се Црквама.
• „Они који се не налазе у Истини, не припадају ни Цркви Христовој; а то је у тој мери истинитије, у којој они више лажу о себи, називајући се, или будући називани пастирима и архипастирима, с обзиром да смо научени да се Хришћанство не опредељује према личностима, већ помоћу истинске и тачне вере“ (св. Григорије Палама).
8. Јединство Цркве у Истини Вере и заједничарење (општење) у Светим Тајнама, даровано свише од Оца кроз Сина у Духу Светоме, је свакако Христоцентрично и Евхаристијско. Оно се доживљава као дијахронијски[18] сабор и саслуживање у месту и времену „са свима светима“[19], под условом да за свог јемца има православног епископа, који јесте, Благодаћу Божијом, носилац „Предања Истине“ (св. Иринеј Лионски).
9. Сваки православни епископ као „заједничар нарави и наследник престола“[20] светих Апостола, као Отац Евхаристијског Сабрања, као Учитељ Јеванђеља Правде (Истине) и као Служитељ Љубави у Истини, јесте у обличју и на месту Христа[21] и због тога оваплоћује, изражава и обезбеђује дијахронијску Католичност Цркве[22], тј. Њено јединство са Христом, а истовремено и Њено јединство у Христу са свим помесним Црквама, које су постојале, постоје и које ће постојати као Једно Тело Христово.
• „А шта је то „једно тело“? Верни са свих крајева васељене, који живе, који су живели и који ће живети“ (св. Јован Златоуст).
10. Сваки епископ који проповеда „јерес јавно“ и „откривене главе у Цркви“[23], и учи „јеванђеље друкчије него што примисмо“[24], или се налази у синкретистичком општењу (заједничарењу) са инославнима и иновернима, чинећи то упорно и непрестано, постаје „псеудо-епископ“[25] и „псеудо-учитељ“ (15. канон Прво-другог Сабора), а епископи који опште (заједничаре) са њим, пројављујући равнодушност, допуштајући или прихватајући његово мишљење (φρόνημα) и његово пројављивање на делу, „пропадају заједно са њим“ (преп. Теодор Студит) и престају тиме да буду канонски[26] и у општењу са Црквом (Κοινωνικοί)[27], с обзиром да се Католичност Цркве, Њено Јединство и истинско Апостолско прејемство, које са сигурношћу гарантују каноничност и општење епископа са Црквом, заснивају, произилазе и обезбеђују „правилним и спасоносним исповедањем вере“.
ЦЕО ТЕКСТ
http://svetisavasrpski.blogspot.rs/2014/07/ispc-i-jeres-ekumenizma.html
ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
И ЈЕРЕС ЕКУМЕНИЗМА
Догматска и канонска питања
Ι. Основни еклисиолошки принципи
ΙΙ. Екуменизам - синкретистичка свејерес
III. Сергијанство - кривотворење каноничности
IV. Такозвано званично Православље
V. Истински Православна Црква
VI. Повратак у Истинско Православље
VII. Ка сазиву Великог Сабора Истински Православне Цркве
Ι. Основни еклисиолошки принципи
Истински Православна Црква се од прошлог, двадесетог века истрајно[1] и исповеднички бори против еклисиолошке јереси екуменизма[2], као и против произишавше из ње реформе црквеног календара[3] и уопште против догматског синкретизма[4], који упорно и систематски, на различите начине и антијеванђелски, на међухришћанском[5] и међурелигијском[6] нивоу, развија везе, сапостојање, мешање и сарадњу Истине и лажи, Светлости и таме, Цркве и јереси и има за циљ појављивање новог ентитета, тј. нове заједнице без верског идентитета, појављивање тзв. тела верних.
• У својој исповедничкој борби Истински Православна Црква примењивала је и наставља да прихвата и примењује следеће основне принципе православне еклисиологије[7]:
1. Главни услов за припадање Цркви Христовој је „правилно и спасоносно исповедање вере“ (преп. Максим Исповедник), односно истинска, тачна и неизмењена[8] Православна Вера, а „на том камену“ (Правилном Исповедању) Господ је саздао Своју Свету Цркву[9].
2. Овај услов важи како за појединачна лица - верне, тако и за читаве помесне Цркве.
3. Католичност (Саборност) Цркве Христове, увек у вези са Њеном Јединственошћу (μὲ τὴν Μοναδικότητα), Светошћу и Апостолношћу[10], јесте Њена квалитативна и унутрашња[11], а не квантитативна и спољашња[12] особина. Она је Њено темељно својство које с једне стране изражава целост (неповређеност)[13] и пуноту Истине коју Она проповеда, независно од Њених демографских и географских димензија, а са друге, аутентичност и свеукупност (потпуност) средстава које примењује за излечење и обожење пале људске природе.
4. На основу овог Правилног Исповедања заснива се светотајинско општење (заједничарење)[14] верних са Христом и међу собом, као завршетак (испуњење)[15] постојећег јединства у Вери, као циљ и крај, а не као средство за постизање тог јединства, тј. претходи јединство у Правилном Исповедању Вере, а затим следи општење (заједничарење) у Светим Тајнама.
5. Сви благочестиви Хришћани који имају Православно Исповедање, да би били живи удови (чланови) Цркве, обавезно морају бити у [међусобном] светотајинском заједничарењу (општењу), јер када се заједничарење у Вери и заједничарење у Светим Тајнама узајамно прожимају[16] у животу верних, остварују и пројављују Једно и Јединствено (=Једино) Тело Христово.
6. Непоколебљиво остајање у Правилном Исповедању Вере, као и њена одбрана по сваку цену, представља питање највеће сотириолошке[17] важности, а управо због тога су наши свети Оци исповедали и бранили храбро, речима, делима и крвљу нашу Свету Православну Веру. Они су то чинили у име Православне Католичанске Цркве и у име Њеног постојања.
7. Сви који проповедају и дејствују супротно Правилном Исповедању као јеретици се одвајају од Истине Вере и отпадају од заједничарења (општења) са Православном Католичанском Црквом, било да су они појединци, било да су заједнице, па макар оне формално и институционално и настављале да делују као наводне Цркве, и називале се Црквама.
• „Они који се не налазе у Истини, не припадају ни Цркви Христовој; а то је у тој мери истинитије, у којој они више лажу о себи, називајући се, или будући називани пастирима и архипастирима, с обзиром да смо научени да се Хришћанство не опредељује према личностима, већ помоћу истинске и тачне вере“ (св. Григорије Палама).
8. Јединство Цркве у Истини Вере и заједничарење (општење) у Светим Тајнама, даровано свише од Оца кроз Сина у Духу Светоме, је свакако Христоцентрично и Евхаристијско. Оно се доживљава као дијахронијски[18] сабор и саслуживање у месту и времену „са свима светима“[19], под условом да за свог јемца има православног епископа, који јесте, Благодаћу Божијом, носилац „Предања Истине“ (св. Иринеј Лионски).
9. Сваки православни епископ као „заједничар нарави и наследник престола“[20] светих Апостола, као Отац Евхаристијског Сабрања, као Учитељ Јеванђеља Правде (Истине) и као Служитељ Љубави у Истини, јесте у обличју и на месту Христа[21] и због тога оваплоћује, изражава и обезбеђује дијахронијску Католичност Цркве[22], тј. Њено јединство са Христом, а истовремено и Њено јединство у Христу са свим помесним Црквама, које су постојале, постоје и које ће постојати као Једно Тело Христово.
• „А шта је то „једно тело“? Верни са свих крајева васељене, који живе, који су живели и који ће живети“ (св. Јован Златоуст).
10. Сваки епископ који проповеда „јерес јавно“ и „откривене главе у Цркви“[23], и учи „јеванђеље друкчије него што примисмо“[24], или се налази у синкретистичком општењу (заједничарењу) са инославнима и иновернима, чинећи то упорно и непрестано, постаје „псеудо-епископ“[25] и „псеудо-учитељ“ (15. канон Прво-другог Сабора), а епископи који опште (заједничаре) са њим, пројављујући равнодушност, допуштајући или прихватајући његово мишљење (φρόνημα) и његово пројављивање на делу, „пропадају заједно са њим“ (преп. Теодор Студит) и престају тиме да буду канонски[26] и у општењу са Црквом (Κοινωνικοί)[27], с обзиром да се Католичност Цркве, Њено Јединство и истинско Апостолско прејемство, које са сигурношћу гарантују каноничност и општење епископа са Црквом, заснивају, произилазе и обезбеђују „правилним и спасоносним исповедањем вере“.
ЦЕО ТЕКСТ
http://svetisavasrpski.blogspot.rs/2014/07/ispc-i-jeres-ekumenizma.html
Poslednja izmena:
..па није збуњујуће него ниси пратио раније, ниси се информисао..сад бих морао све испочетка да ти цртам али већ смо овде много тема исписали..гуглај мало
