Истинољубивост и стручност Вука Караџића

[Konstantin Veliki]

A sta je za onim stvarima koji su doneli Grci za kojima smo se celi srednji vek kacili.

I to da odpacimo.

 

[Mrkalj]

Kàradža - onaj koji je crn; crnomanjast čovek

 

[Mrkalj]

Circle of Carl Leopold Müller (Dresden 1834-1892 Weidlingen)
A bearded man in a fez

Gebrüder Grimm doppelportrait von Elisabeth Maria Anna Jerichau-Baumann

Spojler

 

[gost 246399]

Обратих пажњу на такозвани "Бечки договор" из 1850. године, потписан Вуком Караџићем, његовим прирепком Gjurom Daničićem, петорицом Хрвата и Словенцем. Нарочито ми западоше за око противрѣчности из чланова 3 и 4.

3. Нашли смо за добро и потребно да би и књижевници источнога вйерозакона писали х свуда гдйе му йе по етимологийи мйесто, као по староме славенскоме йезику, као што они закона западнога пишу х и као што народ наш од обадва вйерозакона на много мйеста по йужнийем крайевима говори.
4. Сви смо признали да х у самоставнийех имена на крайу у род. множ. не треба писати йер му ондйе ни по етимологийи ни по опћеноме народном говору, ни по осталийем данашнйийем йезицима славенскийем нийе мйеста. Mи смо се опомињали да ће се наћи књижевника койи ће рећи да би ово х само зато ваљало писати да се овай падеж разликуйе од осталийех, или найпослийе да би ове разлике ради мйесто х ваљало писати какав други знак.
Aли йедно зато што се у многийех рийечи овай падеж по себи разликуйе (нпр. земаља, отаца, лаката, трговаца итд.), а друго што у нас има и другийех падежа йеднакийех, па их у писању никако не разликуйемо, и што оваковийех ствари има много и у других народа - ми смо сви пристали на то да се ни х нити икаков други знак на поменутоме мйесту не пише, осим само када се из смисла не би могло разумйети да рийеч стойи у род. мн. да се назначе акценти (койе ће нам ваљати чинити и у осталийем оваковийем догађайима).

Вук прихвата трећим ставом прописано писање слова х "свуда гдйе му йе по етимологийи мйесто", али га прећутно одбия писати у мѣстном падежу множине, до края дослѣдан свойему схватању да "оно што нѣйе тршићко нѣйе србско". Као и увѣк, бечки унията одбия прихватити чињеницу да већина србских говора разликуйе мѣстни падеж множине од датељнога (войвођански говори, косовско-ресавски, смедеревско-вршачки, зетско-санџачки), као и већина хрватских и сви словеначки говори, са койима хоћаше стварати зайеднички йезик и правила. Све што трѣбаше учинити йе вратити Х на крњи мѣстни падеж, тамо гдѣ га немаше, сходно договору и у складу са чињеницом да већина Срба и Хрвата њих разликоваше и не изйедначаваше.

Йош йе занимљивийи и противрѣчнийи четврти став. Вук се, као коловођа бечке дружине, обрушава на употрѣбу наставка "-ах" у родитељном падежу множине, образлажући свойу одлуку рѣчима "йер му ондйе ни по етимологийи ни по опћеноме народном говору, ни по осталийем данашнйийем йезицима славенскийем нийе мйеста". Не знам шта Вук мишљаше под "ни по опћеноме народном говору": ако тиме мишљаше да се у народу не користи, то йе чиста лаж. У йужной Црной Гори се итекако коришћаше и Вук то одлично знаше, сам бѣше тамо бар йедном прѣ тога, а налажаше се и у свих пѣсмах Вуком прикупљаних из исте области. Обзиром да га многи хрватски писци употрѣбљаваху, он поуздано бѣше коришћен и у неких хрватских говорах.
Йош йе смѣшнийи плиткоуман и лицемѣран изговор Вука да му "ни по етимологийи ... ни по осталийем данашнйийем йезицима славенскийем нийе мйеста". Зар йе наставак "-а" у родитељном падежу множине корѣнски (етимолошки), зар га има и у йедном другом словѣнском йезику?
Одговор йе наравно одрѣчан на оба питања. Нити йе корѣнски, нити га игдѣ другдѣ има.Сви други словѣнски йезици имайући падеже (пољски, чешки, лужичко-сербски, словачки, словеначки, руски, бѣлоруски, украйински) ту имайу само наставке (-ов/-ев, -0 (празан, без наставка) или рѣђе "-и/-ий"). Наставка "-а" у множини нема нигдѣ у словѣнском свѣту, не само у родитељнога него ни у осталих, нити га икада имаше. Слично бѣше и са старословѣнским и прасловѣнским.

Порѣкло наставка "-а" у наведеном падежу йе у нашем йезику двояко, од говора до говора: негдѣ дође до продужења полугласова "ь,ъ", а негдѣ настаде губљењем гласа "-Х" из наставка мѣстнога падежа, коришћенога и у сврси родитељнога.
И откуда се то Вук одйедном позива на стање у других словѣнских йезицих када од свега словѣнскога бежаше као ђаво од крста и када рѣч "словѣнско" у његових писанийих оличава све найгоре, оно што трѣба уништити?

И овдѣ очигледно видимо како Вук од два (лоша) рѣшења из личних разлога бира горе, само зато што йе тако у његовом селу. Рѣшење са "-ах" у родитељном нѣйе добро, али йе мање лоше од првога. Прво, оно йесте етимолошко, али за други падеж, и за разлику од првога, у свих рѣчих разликуйе йеднину од множине! Што са тршићком граматиком и правописом често нѣйе случай.

Йедино право рѣшење би било онако како йе изворно и како йе у свих осталих слов. йезицих, да Вук имаше мало више памети и добронамѣрности, а мало мање суйете.

 

[gost 246399]

Надовезаћу се на дѣо мойега прѣдходнога писания, односно на недостатке родитељнога падежа множине. Наиме, прѣ два дана, у недѣљу код приятеља видѣх слѣдећу књигу

Не размишљайући о наслову и знайући да се ради о дѣлу епске садржине, мишљах да се у књизи ради о прѣстолу и борби за њега. Потражих на мрежи податке о писцу, Џорџу Р.Р. Мартину и изненадих се када угледах да се дѣло изворно зове "А Гаме оф Тхронес"! Я беях у заблуди, у дѣлу се на ради о прѣстолу него о прѣстолах!
Ово ме потакну на дубље размишљање о неправилности нашега званичнога тршићкога йезика. На њега се ни овако просто име дѣла не може тачно и правилно прѣвести, йер дотична рѣч (прѣстол) у овом падежу нема (посебан) облик за множину!
На истой страници видѣх да и бугарски йезик имаше недвосмислен прѣвод за име дѣла, у њих се оно зове "Игра на тронове".
Али ми, са нашом "опћенито правилном" тршићком граматиком правилна и одговарайућа прѣвода немамо.

Његош не би имао никаквих тешкоћа са прѣводом имена дѣла, за њега би то било: "Игра прѣстолах", што йе примѣна облика мѣстнога падежа у намени родитељнога.
Нийедан други словѣнски йезик не би са тим имао тешкоћа, мање више би свуда био падежни наставак "-ов/ев", и не би могло бити забуне ради ли се о йеднини или множини.

Зна ли неко како би се ово могло недвосмислено прѣвести на званични срПски йезик, а без употрѣбе посебнога слова а са кукама и квакама?
Могло би рецимо "Игра више прѣстола", али ми ово дѣлуйе накарадно.
Я бих то найрадийе прѣвео са "Игра прѣстолов" или можда "Игра прѣстол"! Забуне више не би могло бити.
Прѣпоручуйем свим људим користити уобичайене и опште словѣнске наставке за родитељни падеж множине "-ов/ев" мушкога рода и "-0" срѣдњега када год се нађу у оваквой неприлици те не могну разликовати йеднину од множине.

 

[Urvan Hroboatos]

Надовезаћу се на дѣо мойега прѣдходнога писания, односно на недостатке родитељнога падежа множине. Наиме, прѣ два дана, у недѣљу код приятеља видѣх слѣдећу књигу

Не размишљайући о наслову и знайући да се ради о дѣлу епске садржине, мишљах да се у књизи ради о прѣстолу и борби за њега. Потражих на мрежи податке о писцу, Џорџу Р.Р. Мартину и изненадих се када угледах да се дѣло изворно зове "А Гаме оф Тхронес"! Я беях у заблуди, у дѣлу се на ради о прѣстолу него о прѣстолах!
Ово ме потакну на дубље размишљање о неправилности нашега званичнога тршићкога йезика. На њега се ни овако просто име дѣла не може тачно и правилно прѣвести, йер дотична рѣч (прѣстол) у овом падежу нема (посебан) облик за множину!
На истой страници видѣх да и бугарски йезик имаше недвосмислен прѣвод за име дѣла, у њих се оно зове "Игра на тронове".
Али ми, са нашом "опћенито правилном" тршићком граматиком правилна и одговарайућа прѣвода немамо.

Његош не би имао никаквих тешкоћа са прѣводом имена дѣла, за њега би то било: "Игра прѣстолах", што йе примѣна облика мѣстнога падежа у намени родитељнога.
Нийедан други словѣнски йезик не би са тим имао тешкоћа, мање више би свуда био падежни наставак "-ов/ев", и не би могло бити забуне ради ли се о йеднини или множини.

Зна ли неко како би се ово могло недвосмислено прѣвести на званични срПски йезик, а без употрѣбе посебнога слова а са кукама и квакама?
Могло би рецимо "Игра више прѣстола", али ми ово дѣлуйе накарадно.
Я бих то найрадийе прѣвео са "Игра прѣстолов" или можда "Игра прѣстол"! Забуне више не би могло бити.
Прѣпоручуйем свим људим користити уобичайене и опште словѣнске наставке за родитељни падеж множине "-ов/ев" мушкога рода и "-0" срѣдњега када год се нађу у оваквой неприлици те не могну разликовати йеднину од множине.

Usput, Fran je Kurelac bio za tu opciju (prijestol, prijestolov u gen.pl.)
Iako se nije baš proslavio izrugujući se iz zagrebačke škole (ahavaca), koju su
pisali -h, baš zbog razlikovnosti (prijestolah).
http://hr.wikipedia.org/wiki/Hrvatski_jezik#Zagreba.C4.8Dka_jezikoslovna_.C5.A1kola

Ali ne, pobijediše vukovci/daničićevci, pa sada na a stavljamo kapicu- koju nitko i ne piše.

Aferim, geniji.

 

[gost 246399]

Usput, Fran je Kurelac bio za tu opciju (prijestol, prijestolov u gen.pl.)
Iako se nije baš proslavio izrugujući se iz zagrebačke škole (ahavaca), koju su
pisali -h, baš zbog razlikovnosti (prijestolah).
http://hr.wikipedia.org/wiki/Hrvatski_jezik#Zagreba.C4.8Dka_jezikoslovna_.C5.A1kola

Ali ne, pobijediše vukovci/daničićevci, pa sada na a stavljamo kapicu- koju nitko i ne piše.

Aferim, geniji.

Човѣк Курелац се залагаше за многе исправне ствари.
Прави родитељни множине мушкога и срѣдњега рода може бити само какав йе у осталих Словѣн, никако другачийе. Све остало йе лакрдия.

 

[gost 246399]

Вук у свойой Писменици из 1814. године за садашње врѣме глагола "хтѣти" наводи йеднаке облике за трећа лица йеднине и множине (подвучено горе). Колико я знам, ово йе йедини глагол у званичном србском йезику гдѣ се изгуби множински облик, односно где се у неком лицу не разликуйе йеднина од множине.
Овдѣ ми йе нарочито занимљива његова примѣдба гдѣ се Вук на себи свойствен начин обрушава на употрѣбе других облика од њиме наведених.

Неки су садашньи Списательи Сербски пришили овоме глаголу, у садашньем времену у трећем лицу множественога броїа, ду (а неки їу) и пишу: оћеду или оћеїу, доћи ћеїу, чува ћеїу и пр. Но ово код народа у говору нигди се не може чути, нити їе нуждно; него само даїе льудма повод, те то и другим глаголима пришиваїу, и кваре їезик, као што већ овуда по градовима сви готово говоре: можеду, пиїеду, радеду и пр.

Ту су изнесене двѣ крупне лажи: прва йе да се наведени множински облици ("(х)оћеду" или "(х)оћейу") "код народа у говору" нигдѣ не могу чути. Први се итекако могаху чути у Войводини, а можда и сада опстайу, а други облик (хоћейу, нећейу, ћейу) и я чуях много пута по Шумадийи, код разних људий, и дан данас их чуйем. На примѣр у Гружи и у йужной околини Београда, гдѣ их сељаци йош увѣк користе. Друга лаж, да списатељи "пришише" "ду" или "йу", проистиче из прве. Вук овиме очигледно хоћаше рећи да то нѣсу народни облици него да их они измислише, што йе йош йедна дрска и злонамѣрна лаж. Наведене облике "хоћейу, нећейу, ћейу" за треће лице множине коришћаху у двадесетом вѣку чак и Галипољски Срби, чийи су прѣци давно одсељени из Србийе. Немам поуздане податке, али с разлогом мислим да (велика) већина говора Србийе и у овом глаголу познайе разлику између йеднине и множине, као што познайе у свих осталих.

Питање се поставља, по койем правилу Вук закључуйе да йе правилно да се у глагола "хтѣти" не разликуйу множина и йеднина? Йел то опште правило за наш йезик? Нѣйе, наравно. Онда йе одговор ясан, по правилу "мойега села". Село мойе лѣпше од Париза. Све што йе из мойега села йе правилно, а све што се ту не користи йе "неправилно", "искварено", "ненародно", измишљено злима списатељима кварећима опћенито правилни йезик мойега села. Народ живи само у мойем селу, сви остали нѣсу народ него стока искварена.
Йедино тако се може обяснити став Вука по овом питању, али и по многих других. Овакав себичан приступ йе за гађење и нема никакве везе ни са разумом ни са поштењем, а камо ли са науком. А шта се друго осим "правила мойега села" и могаше очекивати од вишеструкога пљачкаша православних цркава и трговца украденима црквенима књигама?