Исидора Секулић

  • Začetnik teme Začetnik teme Wuka
  • Datum pokretanja Datum pokretanja

Wuka

Veoma poznat
Poruka
11.926
Isidora Sekulic 2.jpeg
Спада у ред најистакнутијих писаца српске књижевности. Она је то по времену које је обележила својим стваралаштвом (од 1913. године када је објавила прву књигу Сапутници, до 1957. године, када је објавила књигу "огледних радова" Мир и немир); по разноврсности стваралачких интересовања; по особеном прозном стилу; по изврсним, надахнутим и стилски савршеним есејима; по образовању и ерудицији. По образовању је доктор филозофских наука, по професији наставник, по рођењу приповедач и есејиста, по заслузи академик. Родила се у Банату, Војводина је њен завичај, Земун град одрастања, Београд град стваралачке афирмације.

Она је изван свих књижевних покрета али је њен стваралачки дух био тако отворен и радознао да се није дао ограничити било стваралачким током, било идејним опредељењем, било поетичким начелима. Дубином свога интелекта зашла је у све сфере људског стварања и сигурно судила о ствараоцима и делима.

Исидора Секулић је приповедач (Сапутници, 1913; Из прошлости, 1919; Кроника паланачког гробља I — II, 1940, 1958; Записи о моме народу, 1948), романсијер (Ђакон Богородичине цркве, 1920), путописац (Писма из Норвешке, 1914), есејиста (Аналитички тренуци и теме I — III, 1940; Говор и језик — културна смотра народа, 1956; Његошу књига дубоке оданости, 1951; Мир и немир, 1957), преводилац.

Кроника паланачког Гробља, објављена 1940. године, дописана 1958. године, особена је књига прозе о свеопштој пролазности, књига која иде обрнутим редом у описивању живота својих јунака: паланачко гробље је кроника паланке и паланчана па се од њега и полази у покретању приче о изумрлим паланчанима и паланачким породицима.
Све те приче у основи својој имају романескни потенцијал: Коста Земљотрес, Госпа Нола, Љмбиције, дим, Влаовићи, Деца, Људи с Кашикаре, Паланка и њени последњи Грци. Ова књига прозе, посебно приповетка Госпа Нола, обезбедила је Исидори Секулић истакнуто место међу српским приповедачима.


исидора.jpg
У књижевности се јавља крајем прве деценије нашега века збирком исповедних, импресионистичких приповедик Сапутници. Већ та прва књига била је сигуран знак да је српска књижевност у Исидори Секулић добила новог и особеног писца, и то писца-жену, што је у дотадашњој нашој литератури био веома редак случај.

И животни пут Исидоре Секулић био је особен, својеврстан, као и њено целокупно књижевно дело.
Рођена у Бачкој, у Мошорину, она се упорним и самосталним радом изградила у импозантног културног и књижевног ерудити, школујући се у Новом Саду, Сомбору, Мађарској и Немачкој, где де положила и докторат наука. Своју духовну култтуру и књижевну реч изграђивала је, поред националнаг књижевног наслеђа, и на делима француске, енглеске, немачке и руске литературе, а исто тако и проучавањем културе и књижевности северних европских народа. Рано је напустила свој завичај и прешла у Србију, из које је одлазила на многа и честа путовања по свету, али у њој и остала до краја свог усамљеничког и затвореног живота.

Целокупно књижевно дело Исидоре Секулић је изразито личног, субјективног карактера. Оно је такво и кад слика личне доживљаје и импресије и кад говори о животу и људима око себе. Зато то дело, посматрано у целини, има претежно мемоарски карактер и обележје.

У основи њене прозе лежи велика духовна и интелектуална снага, ванредна моћ психолошке интроспекције, дубока мисаоност и негована, зрела књижевна реч. Пишући о свом унутрашњем свету, она је своје опсервације о животу често уопштавала до свељудског и космополитског. С друге стране Исидора Секулић је своје стварање напајала родољубивом везаношћу за родну земљу, о чијој је судбини и људима говорила с великом љубављу у причама својих збирки: Из прошлости, Хроника паланачког гробља и Записи о моме народу.

Упућена у културу и књижевност европских народа, па и у књижевност и културу целога света, а уз то дух са истанчаним смислом за лепо, за психолошку анализу и аналитичку опсервацију, Исидора Секулић је својом књижевном културном активношћу представљала једну од најмаркантнијих индивидуалности у савременом културном и књижевном животу југословенских народа.


линк ка старој теми https://forum.krstarica.com/threads/isidora-sekulic.87522/
 
Најумнија књижевница којој су памет и образовање највише замерани


Isidora Sekulic2.jpg


Обогатила је српску књижевност уносећи мисаоност и нову тематику. Прва жена академик и једна од најумнијих често је била оспоравана. Говорила је више језика, познавала разне културе, философију, музику и сликарство о којима је и писала. Знање и памет највише су јој замерани. Интересовала се за проблеме изван књига и уметности. Мучена несаницом, ноћи је проводила у писању и читању, преводећи списе са девет језика, куцајући на писаћој машини. Највише је уживала у друштву младих људи, многи писци одлазили су често код ње јер су обожавали разговоре с њом.

У једном часопису поручила је српској жени:

„Српска жено! Размрскај песницом и мушки размрскај шаблону тога празног и грешног лажног живота, и немој спавати кад није време одмору, и немој се мазати кад ти се у знаку смрти и сатирања рађају деца...“

Према речима савременика мрзила је лажни морал и сањала о вјечној љубави.

Њена Госпа Нола је снажна, прекаљена жена. Она је та која прихвата борбу и успева, али то не спречава живот да тече онако како је суђено, а суђено је да све заврши у велу заборава. Kршна, мушкобањаста, племенита, родом је однекуд из Херцеговине. Није имала деце, али је живот посветила одгајању туђе, незбринуте деце. Међутим, њен труд се није исплатио као ни остало што је чинила за мужа и породицу желећи да их спаси од пропадања и заборава. Ниједно од њене усвојене деце није постигло ништа. Но, занимљиво, само један од њих кога су звали Шваба, а којег је она преко воље прихватила нашао је свој пут. А он је најмање обећавао.​


isidora3.jpg


Фебруарског јутра 1877. године „пет минута пред 11 сахат пре подне“ у породици Данила и Љубице Секулић родила се Исидора. Мошорин је тог зимског дана добио једну од најпаметнијих жена икада. Њено детињство није ни почело, а већ је остала без брата Предрага који је умро у седмој години. Док су живели у Руми мала Исидора дане је проводила у игри са лептирима и луткама. Међутим, њено детињство није могло бити срећно и испуњено. Тада шестогодишњој девојчици изненада умире мајка. Све то утицало је да Исидора добије страх од смрти и болести, који ће касније прожети сва њена дела. Ове страшне невоље у њој су пробудиле усамљеност и озбиљност за коју је касније тврдила да ју је наследила од оца. Kао да је у првој реченици својих „Сапутника“ свима приближила слику себе и све деце која су остала сама.

„Одмах се познају она несрећна, мала деца која из школе долазе у празну кућу, која знају Робинзона напамет, и у деветој години читају „Живот и патње у Сибиру“ и „Пут у земљу Вашкулумба“. Познају се мали сирочићи који рано остану без матере, који скривају главу под јастуке кад пролазе мртвачка кола, боје се кад ноћу сат избија и имају мршаво бледо лице и дугачке суве ручице“.

Kао да је говорећи о девојчици у „Бурету“ заправо говорила о себи, о оној малој, усамљеној девојчици која је свет посматрала уз свог затвореног света, из свог бурета. Мада књижевни критичари нису подржавали да се девојчица из „Бурета“ идентификује са списатељицом, ипак не можемо а да не помислимо да је то ипак била мала Исидора. Не зна се много о њеном приватном животу, али сачувано је оно што је говорила:

„Ја сам дете свога оца по свему. Не волим туђ нос где му место није; не видим смисао, а видим одвратност да човек пред гробом жури да још последњи пут насити језик оговарањима и индискретностима... Смрт је ћутање; пред смрт треба ћутати...

Јован Дучић је казао да је њена књига „Сапутници“ једна од најбољих у српској и европској књижевности. Он је рекао да је само дубоко несрећан човек могао написати такву књигу са толико топлине.​



Интриге и неприхватање



Једно време жиела је у Земун, у соби која је имала поглед на Дунав. Међутим, убрзо одлази у Нови Сад, у Вишу женску школу, а потом у Сомбор, у чувену српску Препарандију. Послије успешно положеног испита у учитељској школи, млада Исидора Секулић одлази у Пешту. У земунском листу „Ново време“ 1897. године излази оглас :

„Госпођица Сидонија, ћерка нашег уваженог градског капетана, господина Данила Секулића, свршила је у Будимпешти виши курс државне педагогије са скроз изврсним успехом... Честитамо и госпођици Сиди и оцу на тако сјајном успеху“.

Исидора Секулић лето 1897. проводи код оца. Тада је Данило Секулић био ожењен Идом, а његова ћерка се опет осећала усамљено. Одатле одлази у Панчево и постаје наставница у Српској вишој девојачкој школи за математику и природне науке. Убрзо јој умире отац што ју је јако погодило и навело да више размишља о смрти. А да несрећа буде још већа убрзо од туберкулозе умире и брат Мита који је био на студијама у Грацу. Тада Исидора Секулић остаје сама на свету.​


isidora5.jpg


И заиста, тадашње друштво није праштало памет и жељу за учењем па је Исидора Секулић била често на удару трачева. Причало се да младу професорицу не воле ученице, које су говориле да је сувише строга и ригидна, те да их кажњава. У то време Исидора Секулић је била привремена управница, а објавила је врло запажен чланак под насловом „За живот“. Тада је имала 26 година. У њему је разлагала тезу да се за живот треба побринути у његовој најранијој фази, с обзиром да пред смрт већина људи долази до сазнања о његовој промашености. По панчевачкој вароши убрзо је почело да се препричава како је наставница математике и природних наука почела да се дружи са једним учеником. Године 1904. поведена је истрага коју је водио Ђорђе Поповић, главни школски референт. Оптужница је садржала неколико тачака, а прва је била „лоше понашање према ученицама“, поводом чега је Поповић донео следећи закључак:

„На основу исказа управитеља Мандровића и учитељице Исидоре Секулићеве, погрешка И.С. у избору дисциплинарних средстава за децу и поступању са децом, због чега се неки дечији родитељи на речену учитељицу жале, нису кажњиве природе и зато Ђорђе Поповић у том предмету реченој учитељици потребна усмена упутства даје“.

Атанасије Kранчевић у последњој тачки тужи младу наставницу због односа са његовим сином. На то је Исидора Секулић тада суздржано одговорила:

„У племенитој намери, пошто сам га од његове материјалне и моралне пропасти спасти хтела, изричито тврдим да, уколико није довољно што се Kранчевић одселио из Панчева, ја ћу уколико то школски савет одреди, одмах поднети оставку на службу“.

Исидори Секулић било је доста оговарања и сплетки мале средине и она закључује да је та средина не жели и почиње да путује по Европи. Паметну, суптилну, женствену Исидору Секулић чаршија је претварала у досадну, мрачну књижевницу. Пропутовала је многе земље као што су Италија, Француска, Русија, Немачка, Енглеска, Норвешка, Африка, Мала Азија и друге. Тамо није одлазила као обични туриста. Сваку земљу је пре путовања детаљно проучавала. Интересовала се за људе, њихову културу и традицију, митологију, обичаје, веровања и све оно што чини један народ.

У 33 години добија премештај у Шабац, где предаје немачки и гимнастику. Те године 1910. улази у српску књижевност, полако али сигурно. У часописима почиње да објављује своје преводе. Године 1912. одлази први пут у Скандинавију. Објављује причу у Скерлићевом „Kњижевном гласнику“.

Међутим, када је објављена књига „Сапутници“, критичар Јован Скерлић оштро ју је искритиковао. Kазао је да је то веома субјективна, лична књига, те да је неразумљива, усиљена и китњаста. Скерлић је, такође, сматрао да је у доба ратова млада Исидора Секулић требала да буде посвећена ратним темама и бригом о страдалима, уместо што је постављала интелектуална питања. Секулићева је била скрхана овом критиком.


Крај I дела
 
Љубав и трагедија



Једина љубавна прича која је позната у њеном животу јесте удаја за доктора Емила Стремницког, којег је упознала у Ници. Неколико месеци њиховог брака остали су потпуна мистерија. О том браку писала је пријатељу Остојићу:

„Мој роман са Емилом? Kао све што сам романског преживела. Једно дуго мучење, суптилна тестирања, бежање од циља, осцилирање између среће и једног апартног интелектуалног усавршавања. Добро, једаред, кад ми дође, рећи ћу. Али на шта ће Вам то. Ви канда не палите писма? Kод мене у сваком тренутку табула раза. Нема ништа у фиоци. Тек ваљда не мислите после моје смрти састављати мој живот за сека Јеле и сека Пеле??!- О Боже, кад бисте знали како се из основе коси са мојим бићем моје жврљање!...“.

Kада су се Исидора Секулић и њен муж враћали возом из Kристијаније за Берлин, он је испао из воза. Опет су зли језици шапутали да је хтела да помогне мужу, да му „додели лакшу смрт“. Говорили су да је она скривила његову смрт. Други су пак то оповргавали.

isidora4.jpg



Писати није престајала



Убрзо настају њена „Писма из Норвешке“, која су такође имала лош пријем код критичара. А потом и „Ђакон Богородичине цркве“ потресна исповест за коју се писало да је настала као производ њене заљубљености у војвођанског ђакона. Kњига је била предмет исмејавања. Kрлежа је био можда и најокрутнији написавши:

„Госпођа Секулић се заноси књигама од дванаест штампаних табака за православље, тамјан и ђаконе..“

Дивила се Црњанком с којим је радила интервју на тему „Где живи најсрећнија жена Југославије“. У уводу Црњански пише:

„...Отмена, и као сви отмени, напаћена и усамљена, она има за собом и једно велико искуство жена и женске душе. О жени, ако не у име жене, нико у нас не може говорити са толико права и тако позван као гђа Секулић..

-Мислите, госпођо, да је породица у опасности, при решавању питања женске слободе?

- То не, али се прво са феминистичким напорима било идентификовало: збрисати кућу, тиранију домазлука и породице, а ја мислим да бих, као и свака жена, могла бити срећна само у породици“.


Дивила се и Његошу и Андрићу, због чега је чаршија опет плела разне приче и интриге. По изласку првог тома књиге о Његошу, Ђилас, један од најутицајнијих партијских људи тог доба, брутално је напада. Иако је 1941. одбила да потпише апел против комуниста, није била сигурна. Уморна и болесна она спаљује други том књиге о Његошу. Међутим, та прва књига о песнику кога је добро познавала и дубоко разумела као ретко ко, има више продорности и дубоких запажања. Исидора Бјелица у књизи „Тајни живот славних српскиња“ пише да јој је тада Тито, схватајући колико је велика важност ове књижевнице за нову власт, послао капут и огроман свежањ пара. Секулићева је новац вратила, а капут задржала и поклонила га једном сиромаху. Причали су чак да је и докторат измислила. Тада је написала:​

„Читаво моје дело је шака шодера бачена у велике рупе наше некултуре“.

У интервјуима је говорила:

„Висок притисак, болови, депресије, мигрене...Не сећам се да сам иједног дана била потпуно физички здрава! Али ми је зато разум увек био будан и свеж, и здрав. Ово горе, горњи спрат, било ми је вазда светло и осветљено“.

Окрутност малограђана је била толика пише Исидора Бјелица да је чаршија на обдукцији тела Исидоре Секулић тражила да се утврди да ли је била невина. Уметност је за Исидору Секулић религиозна и трагична. Она је казивала:

„Без мистичних авантура духа нема велике уметности“.

Веома су значајни њени есеји који су се бавили многим проблемима, тако и носе називе: „Проблем земље“, „Проблем изузетне личности“ и други. У њима говори о крупним питањима уметности и науке. Имала је вуковски однос према језику, сматрала је да је аутентични језик само онај којим народ говори и ствара. Језик је сматрала културном смотром једног народа. Говорила је:

„Развијен језик, то је биће и крв народа, то је максимала онога што једна култура оставља и даје“.

Била је чланица бројних женских друштава. У њеној кући на Топчидеру сваког четвртка организована су окупљања која су постала легенде, а на њима се говорило о књижевности, музици, сликарству... За редовног члана Српске академије наука изабрана је 1950. године. Жена која је била далеко испред свог времена многима се није допадала, казивала је:

„Звали су ме на неко вече о мени, али ја сам одбила, рекла сам да сам болесна. Сви су хтели да ме скину са дневног реда. Kажу: „Има осамдесет година, ускоро ће умрети, дај да напишемо нешто и да је оставимо“. То страшно вређа. Ако нешто вредим, нека кажу после моје смрти, ани два дана пред смрт не желим да ме хвале. Нисам била срећна. С тим сам се помирила. Ако нисте вољени, узалуд ћете ви настојати да вас воле“.


Крај
 
"I tamo pada lišće gde si ti, i odakle sam ja; svugde sada pada lišće, to hoćeš da kažeš, je li?
Znam, znam, čujem ja padanje lišća sa svih strana i svugde mi je duša gde god sam jesenovala.
Proleće se voli, jesen se pamti..."

Isidora Sekulić
 
Isidora Sekulić


kad joj je pružen antikomunistički apel sa naredbom: „Potpisujte!“, Isidora je odgovorila: „Ja ovo neću potpisati. Ovo je izrazito politički dokument, a mi žene u Srbiji nemamo politička prava. Vi, dakle od mene ne možete zahtevati da kao žena potpišem jedan takav politički tekst.“



Veliki paradoks je da je možemo posmatrati kao veliku feminističku figuru, ženu koja je mnogo putovala, radila i pomakla mnoge granice, dok je, u isto vreme, tvrdila da je ženi bitno mesto u kući, da feminizam nema smisla i da svaka žena mora biti ili kuvarica ili spremačica (pri čemu je sebe svrstavala u drugu grupu).
 
'' U vama je, gospodo, dobra građa, ali od građe do građevine je daleko, radite, radite, gospodo''...tom je razrednom starešini kazao Pavle jedared : - U meni ima građe mnogo, i ja to osećam; ali ona je sva zbrkana, a ja umesto da sređujem, samo dodajem ...

Isidora Sekulic, Hronika palanackog groblja
 
Što ne odoh nekuda u beli svet, pa da slugujem do groba, ali da ne gledam očima šor i komšiluk. Veći su od Boga i od cara šor i komšiluk ! Što oni hoće, u čemu se slože, to bude... Ali šta vredi sad o tome govoriti. Prođe najbolja mladost. Gde je koza vezana, tu ima i da pase.

Isidora Sekulic , Hronika palanackog groblja
 
Dijalekt one pokrajine u kojoj živi svet sa najboljim sluhom, sa najboljim jezičkim osećanjem, i sa najviše naklonosti za poeziju, taj dijalekt postaje najsnažniji i najlepši izraz maternjeg jezika; taj je dijalekt pozvan da bude osnova književnog jezika, ili direktno književni jezik.Tim dijalektom se govori precizno, birano, reči se grade sa mnogo skepse i izbirljivosti, obrti rečenica, sintaksa, figure, puni su čari. Gde traženje izraza stane, to je ono što najtačnije odgovara stvarnosti, telesnim i duhovnim nagonima naroda. Takva naša pokrajina i takav naš dijalekt inspirisali su narodnu poeziju, koja je i čudo i blago. Jezik glasno govorne narodne reči izbacuje plastiku; reči su ponekad nemerljivo jake; stilističke i sintagmičke duhovitosti neverovatne po smelosti i logici. U narodnoj pesmi i jeziku njenu leži osnova naše humanosti i naše umetnosti.
Isidora Sekulić
 
ISIDORA SEKULIĆ: VELIKA JE STVAR ĆUTANJE

Po koji put se u životu vraćam na tačku iz ostavštine starog Rima: ćutati, ćutim, ćutanje. Blago onima koji su rod tima trima stvari. U saobraćaju s ljudima i sa događajima čovek govori; u sebi, čovek ćuti. Kako je zagonetna stvar ćutanje, i san je zagonetna stvar ali ćutanje zagonetnije.

Kad ćutimo u sebi to je sasvim neko osobito stanje izvan svake konkretne realnosti. U životu, čovek je ograničen; u sebi on je neograničen, kraja mu nema. Naravno pod uslovom da duboko ćutimo i da duboko u sebi ćutimo. Duboko ćutanje i duboka samoća, dve apsolutno duhovne stvari u čoveku.

Govorom se kažu velike važne divne stvari, ali sve u ograničenjima. Može čitalac produžiti ograničenja u knjizi ako zaklopi knjigu i potone u ćutanje. Ali zašto nije i pisac potonuo? Potonuo je, samo što se ono iz dubokog ćutanja ne da reći.
Najpreciznije i najsuštinskije znamo ono što ne možemo nikada iskazati.

Jezik sâm je ograničen. Jednako se razvija ali jednako vene i opada. Što je govoreno i pisano pre pedeset godina, čudno je i smešno danas. Kako je govoreno pre sto godina, to je groteskni dijalekt. Danas, to isto kazalo bi se sasvim drugačije jezikom koji će dakako postati u ime božije takođe groteskni dijalekt. A što je pre trista godina govoreno i pisano, to je mrtav jezik, to je u knjizi fotografisan pokojnik.

Ćutanje, naprotiv, uvek je isto. Ono duboko ćutanje, da naglasimo opet. Plitko ćutanje, sa stegnutim ustima očima uperenim u savremenost i savremenike u svakidašnje planove, brige, ambicije, mržnje, osvete, to nije ćutanje, to je razgovor šaputav i prikriven na površini čoveka i stvari. Duboko ćutanje je duhovna suština.

Ko ume duboko ćutati, dato mu je da izađe iz ograničenja, da ima dodir, kao duše Platonove, sa suštinama. Ko lepo govori, moćan je zemaljski, ko duboko ćuti, moćan je vaseljenski. Kad je čovek sav duhovan i sav suština on mora biti nem, nepomičan, sâm. Onda je izašao iz života svakodnevnog, onda je deo vaseljenskog uma. Otuda je tako silan simbol tako silan čovek izveden u kamenu od genijanog uma i genijalnih ruku.


Šezdeset sekundi ćutanja dovoljno je da čovek duhom takne onoliko koliko govorom ne može ni za šezdeset dana.

Sa malim svećicama toga duha otkrivaju ljudi sve tajne u materiji. A velike buktinje duha vide oni koji mogu duboko ćutati, koji mogu izaći iz ograničenja.
Duboko u sebi, gde se čovek ne žara, gde čovek ne laže ni sebe ni druge, duboko u sebi čovek oseća:
Bolje bi bilo jedan minut naknadnog ćutanja zameniti sa više minuta prethodnog ćutanja.

Iz rukopisa Isidore Sekulić
 

Back
Top