Quantcast

Isidora Sekulić

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Zivot je more

Obećava
Poruka
53
"U jadu je covek jadan, sitan i mali, zeljan je prostog covecanskog zblizenja, i tuzi za umiljatom recju, za toplom rukom, za neznim zagrljajem."

Znatizelju o Isidori Sekulic probudili su i pobudili Ducic, Andric, Crnjanski i Krleza.

"Sreca ce doci, jer ja sam zeljna samo jednog srecnog dana." (Tuga)

"U suton je meni najteze, jer je tada i tebi najteze. U suton, kada se u coveku umori covek, kad svaki covek hoce da je neciji, da je dete." (Nostalgija)

Uskoro ce 17. februar, dan rodjenja "tajanstvene" Isidore Sekulic...OBELEZIMO sa podsecanjem odgovorom na isidorino "mali smo i samo smo. Ali to nam ne smeta da se borimo protiv svakog nereda u sebi, i da budemo medju onima koji stoje i ostaju zato sto su medju najboljima. objavimo dakl usredsredjenje najboljeg u sebi."...
KRECEMO....

линк ка новој теми https://forum.krstarica.com/threads/isidora-sekulic.925471/
 

Zivot je more

Obećava
Poruka
53
"DOK PO SELIMA NEMA KULTURE, NEMA JE NI U GRADOVIMA. To je sve tacno i za nase skromne prilike. Onda, za kulturu potrebno je uciti samo strane jezike jer to otvara stotine vrata u svet i drustvo. Upoznati strani jezik, temeljno, do stepena kada on postaje domaternji, to je direktno citanje, to je recnik u dzepu stalno. Citanje - to je kultura, a skola njen zacetak1 Putovanje - eto vam kulture. "

(pisma iz Norveske, gde ima samo magle i puno sunca)
 

kalis

Elita
Poruka
19.105
Svrbe me i jezik i srce,ne mogu da ćutim.

********


...Poslušaj ih.Ženidba treba da je veselje svima,a ne da se guta ko suv zalogaj.

********

Sto ne odoh nekuda u beli svet,pa da slugujem do groba,ali da ne gledam očima šor i komšiluk.Veći su od Boga i od cara šor i komšiluk!Što oni hoće,u čemu se slože,to bude...Ali šta vredi sad o tome govoriti.Prođe najbolja mladost.Gde je koza vezana,tu ima i da pase.


*******


Uviđavnost je naročito jaka kod ljudi usamljenih,zaboravljenih,beznadežnih;oni se boje svega i stide sebe.

*******

Pa šta! Ako je rak,nije lav! (-govorio je on,dva puta već uspešno operisan od raka)

********

Jer palanka nikada ne zadire mnogo u mislene rezultate nad pojavama.Ona,u svojoj debeloj jednakosti,i u svojoj večnosti preživljuje uglavnom samo jake momente.Večnost palanke,to je važna,i možda ne dosta uočena stvar.Palanka je večna forma ljudskog društva,večna i svugde prisutna.Veliki gradovi su sastavljeni iz mnogobrojnih palanaka ...

********

...čovek je kao rosa,možeš za njim zaplakati kad hoćeš.

*******

Groblje je kronika grada,a grobari su vrsta lokalnih novina.

*********

''U vama je,gospodo,dobra građa,ali od građe do građevine je daleko,radite,radite,gospodo''...tom je razrednom starešini kazao Pavle jedared:-U meni ima građe mnogo,i ja to osećam;ali ona je sva zbrkana,a ja umesto da sređujem,samo dodajem...

******

Članovi porodice znaju jedno drugom najosetljivija mesta,i kad hoće,ranjavaju teško,pa i ubijaju.

*******

Dante,u Komediji ,sa dva stiha,divna i strašna,ispriča:kako je ''koplje jednim udarom probolo i čoveka i njegovu senku na zidu.'' Lepo rečeno,je li?E,tako je i sa mnom.Ubi me udarac i kroz senku!...

******

Pozdravi ga i reci mu da uvređeno srce ne sluša,''uvređeno srce je gotov rat.''


******


Čovek, i bolest u čoveku,to su dva čoveka.

********

Deca se retko varaju;kao ni dvorske budale što se nisu.Besposlenost razvija tehniku,pa i dar zapažanja.


*********

Nije lako decu razumeti,i zato nije lako decu ni voditi.Ali nije lako odrasliju decu ni voleti,stalno ni predano,i uprkos svega.Obesna deca su nepodnošljiva;nesrećna deca su nerazumljiva;bolesna deca su jedan od najstrašnijih znakova pitanja svemu ljudstvu.

***********
Deca koja nemaju detinjstvo ili su nesrećni ljudi,ili umiru...
 

kalis

Elita
Poruka
19.105
Dijalekt one pokrajine u kojoj živi svet sa najboljim sluhom,sa najboljim jezičkim osećanjem,i sa najviše naklonosti za poeziju,taj dijalekt postaje najsnažniji i najlepši izraz maternjeg jezika;taj je dijalekt pozvan da bude osnova književnog jezika,ili direktno književni jezik.Tim dijalektom se govori precizno,birano,reči se grade sa mnogo skepse i izbirljivosti,obrti rečenica, sintaksa, figure,puni su čari.Gde traženje izraza stane,to je ono što najtačnije odgovara stvarnosti,telesnim i duhovnim nagonima naroda.Takva naša pokrajina i takav naš dijalekt inspirisali su narodnu poeziju, koja je i čudo i blago. Jezik glasno govorne narodne reči izbacuje plastiku;reči su ponekad nemerljivo jake;stilističke i sintagmičke duhovitosti neverovatne po smelosti i logici.U narodnoj pesmi i jeziku njenu leži osnova naše humanosti i naše umetnosti.
Isidora Sekulić
 

Joliva

Aktivan član
Poruka
1.550
Malo se piše o Isidori... Juče sam čitala ,, Saputnike'' i prva priča je ,, Bure''. Koliko emotivno, jako i melanholično.
Ne kapiram što je zaboravljena; ona je, bre, prva žena akademik u Srbiji.
 

*moonlight*

Domaćin
Poruka
3.995
Malo se piše o Isidori... Juče sam čitala ,, Saputnike'' i prva priča je ,, Bure''. Koliko emotivno, jako i melanholično.
Ne kapiram što je zaboravljena; ona je, bre, prva žena akademik u Srbiji.

Nemaš pojma koliko si me obradovala pominjanjem Bureta. Divno! Inače, veoma volim Isidoru. Njenu toplinu. Njen putokaz duše. Kada piše, ona piše ujedinjeno. Ujedinjuje znanje, svestranost, toplinu i dušu. Tako je krhka, a tako snažna stilom. Svaka čast za ukus!
 

Joliva

Aktivan član
Poruka
1.550
Nemaš pojma koliko si me obradovala pominjanjem Bureta. Divno! Inače, veoma volim Isidoru. Njenu toplinu. Njen putokaz duše. Kada piše, ona piše ujedinjeno. Ujedinjuje znanje, svestranost, toplinu i dušu. Tako je krhka, a tako snažna stilom. Svaka čast za ukus!
Kaže Isidora na kraju Bureta:
,,To je mesto, zajedno sa kućom i dvorištem prodato...
Da mi je da ga kupim, da ga uzidam u kulu, da kulu zabravim sa devet ključeva, od vremena na vreme bih se zatvorila u nju i u mraku i ćutanju bih ludovala da se mogu zazidati tragovi mrtvih dana. ''
:heart: Svaka nam čast na ukusima. ;)
 
Poslednja izmena od moderatora:

Дундурије

Domaćin
Banovan
Poruka
3.704
Тај национализам треба да је по суштини и по облику чиста, висока култура…Морал, хуманизам,етика, честитост.Ваљаност и честитост и првокласност не само српска, него човечанска".
 

Don Hose Fuentas

Primećen član
Banovan
Poruka
1.000
"Pisma iz Novreške" jesu sjajno Isidorino delo, ali ga je Jovan Skerlić dočekao na mač.
Kako je ovaj putopis čitao u vozu punom ranjenika, smatrao je da tematika putopisa u ratnom okruženju jeste, najblaže rečeno, neprimerena.
Pejzaže svojstvene norveškom podneblju je okarakterisao kao tlapnje o maglama i snoviđenjima jedne nazovi spisateljice.
Kako je Skerlić bio neprikosnoveni knjiženi kritičar i zagovornik realizma u kome treba da dominiraju rodoljubive teme, malo koji pesnik ili prozaista koji je odudarao od njegovih standarda je bio povoljno ocenjen s njegove strane.
Skerlićev oštar osvrt na jednu od najboljih putopisnih knjiga kod nas, učinio je da Isidora Sekulić prestane sa objavljivanjem svojih radova.
Tek nakon njegove smrti usudila se da štampa svoja dela, a vreme je pokazalo da je ona i kao književni kritičar, esejista, esteta u svakom pogledu bolja od njega.
 

Nikita

Buduća legenda
Moderator
Poruka
48.600
Na jednom od svojih putovanja upoznala je Poljaka dr Emila Stremickog za koga se i udala, a posle njegove iznenadne smrti posvetila se isključivo književnosti i umetnosti. Bila je prva žena akademik u Srbiji, prvi profesionalni pisac u Srbiji, prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije i osnivač Pen kluba u staroj Jugoslaviji.Napisala je:

Analiticki trenutci
Dzakon Bogorodicne crkve
Jezik i kultura
Hronika palanackog groblja
Domaca knjizevnost I,II
Jezik i kultura
Njegosu knjiga duboke odanosti
Pisma
Pisma iz Norveske i drugi putopisi
Saputnici
Pripovetke
Svetska knjizevnost I, II
Zapisi o mom narodu


Posle napada Milovana Đilasa na njenu knjigu Njegošu, knjiga duboke odanosti, i posle nerazumevanja književnih krugova prema njenim misaonim kosmopolitskim širinama, sklanjajući se od njihovog podozrenja, usamljena i odbačena, ostatak života provela je u strahu od anateme kulturne elite "vunenih vremena". U rezignaciji spalila je svoju drugu knjigu o Njegošu. Nije slučajno govorila "naćutah se i nastrahovah se..." i nije slučajno mlade pisce savetovala da uče strane jezike i da putuju, govoreći "i komunizam će proći...". Ceo život posvećujući usamljeničkom radu, putovanjima, borbi za drugačije kulturne vrednosti, za kosmopolitski duh, stvorivši vrednu, misaonu i duboku književnost, Isidora Sekulić je umrla 1958. godine, sahranjena skromno, bez govora i venaca, samo uvijena u beli čaršav.
"Međutim, u onoj maloj, mučnoj, jednostavnoj Srbijici onoga vremena, ko je bio kosmopolit, i su čim?! Ko je u krvi, i u tradiciji svojih otaca mogao biti kosmopolit u ondašnjoj Srbiji koja je, kao obično, na sebe natovarila bila vazdan teških domaćih problema oko Srbije, Bosne, Jugoslavije u začetku. Ili smo kosmopoliti bili mi, iz Vojvodine, koji smo baš krvi radi bežali u Srbiju?", pisala je Isidora.


Na ulazu u Univerzitetsku biblioteku "Svetozar Marković" u Beogradu, još nema putokaza niti obaveštenja gde se u tom velikom zdanju nalazi legat Isidore Sekulić. njena spomen-soba, koja je tu već 50 godina, a nedavno uz pomoć Ministarstva kulture renovirana i ponovo otvorena. Zapravo, u ulaznom holu, iza velikog stepeništa, postoje uzane strme stepenice koje vode do donjeg nivoa, odakle treba zaviti desno u hodnik. Idući tuda, prvo se naiđe na vitrinu, izložbeni legat sitnih predmeta Isidore Sekulić, u kojoj se nalaze njena pisaća mašina, pero, mastilo, naočare za rad, nekoliko fotografija, priznanice i računi, uspomene sa putovanja... Malo dalje je spomen-soba, ujedno i radni prostor i čitaonica.

Spomen-soba Isidore Sekulić nije zatvorenog tipa, nije ograđena "svečanim" kanapom koji visi sa mesinganih stubića, kako imaju običaj da se distanciraju pojedine muzejske vrednosti i spomen-legati. Naprotiv, u dostojanstvenom miru prenesenom iz radne sobe najumnije žene Srbije, mogu se čitati i istraživati rukopisi i najstarije, retke knjige. Istina, izvesnu zabunu posetiocu može napraviti to što sve stvari u spomen-sobi nisu iz Isidorinog vlasništva, ali knjige svakako jesu, i radio "Kosmaj", i zidni sat, sekreter, svećnjaci, skromna lampa, slike poznatih domaćih umetnika, ili posuda u kojoj je spalila svoju drugu knjigu o Njegošu.
Tokom svog književnog stvaralaštva od oko pola veka Isidora je pisala lirsko-meditativnu
prozu, pripovetke, novele, putopise, eseje i kritike, a bavila se i prevodilačkim radom. Njena
najpoznatija dela su: «Saputnici» (1913), «Pisma iz Norveške» (1914), «Djakon Bogorodičine
crkve» (1920), «Kronika palanačkog groblja» (1940), «Zapisi o mome narodu» (1941), «Analitički
trenutci i teme» (1941), «Njegošu knjiga duboke odanosti» (1951), «Govor i jezik» (1956),
zatim «Iz stranih književnosti», «Iz domaćih književnosti» i druga. Uopšteno govoreći,
pisala je o raznim temama, smatrajući da se o svemu može diskutovati, da ni u čemu
«nema jednog i konačnog odgovora».

Umnogome je bila prva - prva žena akademik u Srbiji, prvi profesionalni pisac u Srbiji,
prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije i osnivač Pen kluba u bivšoj Jugoslaviji, itd. S obzirom
da mene najviše zanimaju Isidorini eseji, moram reći da je ona faktički prva kod nas uvela žanr
esejistike, jer niko pre nje nije, na način
 

Nikita

Buduća legenda
Moderator
Poruka
48.600
Isidora Sekulić: Prva žena akademik

Provela je život skoro u tajnosti, a dela u dvanaest knjiga krase domaću književnost. Ostavila je trag i učinila srpsku književnost lepšom, tematski i misaono bogatijom. A imala je retko ime za ovo podneblje u to vreme krajem 19. veka – Isidora.

Ostalo je zabeleženo da se rodila u Mošorinu 16. februara 1877. godine u kući Ljubice i Danila, opštinskog beležnika. Krstio ju je brat Đure Daničića, pop Zolja, a kum bio tadašnji urednik novosadske “Zastave”, dr Milan Đorđević. Stoga se može zaključiti da joj je nekako od rođenja bilo predodređeno da se bavi knjigom. A ona ne samo da se bavila knjigama, već je i unapredila njene sadržaje. Često je znala da žali nad sudbinom iste: “Naš svet voli svakodnevno da pojede dobar ručak. Zimi, nedeljom, i sarmu. Kad li će tako zavoleti knjigu?”

Provela je detinjstvo u Zemunu, tadašnjoj Austrougarskoj, neprestano žudeći za svetlima Kalemegdana i Beograda. Mnogo vremena je posvećivala školovanju i obrazovanju. Prvo je završila Višu žensku u Novom Sadu, potom Učiteljsku u Somboru, pa Viši pedagogijum u Pešti. Prosvetnim radom je počela da se bavi u Pančevu, gde ubrzo postaje upravitelj Više devojačke škole. Neko vreme provodi u Šapcu, a 1909. je životni put odvodi u večno željeni i voljeni Beograd. I to Beograd kaldrmisanih ulica, učestalih balova, kafanama prepunih književnika i glumaca, prepunih pozorišta.
Međutim, ništa od tog burnog života ne zanima mladu Isidoru. Dane provodi prevodeći, pošto je savladala mnoge jezike, a zatim i pišući, te joj 1913. godine izlazi prva knjiga pod nazivom “Saputnici”.

U to vreme bukte balkanski ratovi i na Isidorinu nesreću u sveopštem leleku, krvi i smrti na svakom koraku, njeno delo biva loše dočekano od strane kritike. To je nije omelo da gaji radost u srcu. Uprkos svemu, putuje u Norvešku gde nalazi dugo traženi mir i tišinu. Tamo, u zemlji bajki, provodi svoje najlepše dane, uživa u šumama i fjordovima, divi se ljudima i irvasima. Preko dana obučena u bundu skija nepreglednim padinama, uveče uz toplu peć druži se sa patuljcima iz dečjih knjiga.

Taj period njenog života je i period njene bračne sreće. To je bio jedini put kada je priznala da ima muža. Sama sebe ponekad naziva gospođom Stremnickom. U to vreme 1913. godine piše iz Osla izdavaču Cvijanoviću u Beograd: “Nedavno sam javila kartom da mi se muž razboleo, i da što pre idemo odavde. Još nismo otišli. Emilu je bilo dosta rđavo (on je preležao ranije zapaljivi reumatizam i ima od toga vremena srčanu manu), a zatim kad se oporavio bilo nam je žao da ostavimo ovu divnu zemlju. Ja ću prosto umirati od jedne nostalgije više.”
...........
Po završetku Prvog svetskog rata, umire joj muž. Ostala je sama u društvu glavobolje, usmerena jedino na neiscrpni rad, usamljenost i bolesti. Jedino što je moglo da je pokrene bila su letnja putovanja u Rim, Beč, Prag, Pariz i London.

Doktorirala je u Berlinu, sarađivala u časopisima, izlaze joj značajne knjige: “Đakon Bogorodičine crkve”, “Iz prošlosti”, “Kronika palanačkog groblja”… Sve ovo je išlo u prilog Bogdanu Popoviću da je predloži u Srpsku akademiju nauka. Iskreno zahvalnu Isidoru bojkotuju neki akademici, jer ne žele žene u Akademiji. Bez obzira ne sve, ušla je u taj “hram besmrtnika”. I to na glavna vrata – postala je prva žena akademik. Ostalo je zabeleženo da je zaodovljstvo bilo slušati njene reči iz pristupne besede.

Skromna i obična, kakva je uvek bila, žuri da se što pre opravda pismom Vasi Stajiću u Novi Sad: “Ja sam skromna, siva figura, nisam bolja od drugih; ne volim značke i povorku koja ide napred. Meni je dakle Akademija priredila zbunjenost veliku…”

Za vreme druge okupacije Isidora je krišom izdala tri knjige i podelila ih prijateljima. Sa slobodom su procvetala i njena dela. Knjige po uspehu dostižu jedna drugu: “Zapisi o mome narodu” (1948), “Njegošu” (1951), “Govor i jezik” (1956), “Mir i nemir” (1957)…

Živela je skromnim, skoro isposničkim životom, često dane provodeći samo na komadu hleba i čaši vode. Za odmor nije znala. Po otomanu večito rastureni spisi, police pretrpane knjigama koje je kupovala novcem od penzije. Honorare je ili vraćala ili poklanjala. Mučena nesanicom, noći je provodila u pisanju i čitanju, u prevođenju sa devet jezika, kucala je sama na pisaćoj mašini… Znanje koje je posedovala objašnjavala je u razgovoru za novine: “Ne pitate po koju cenu? Da sam imala običnu, normalnu ljudsku sreću, da sam imala porodicu, dete neko darovito, šarmantno dete, posvetila bih se njemu. Možda bih krišom plakala, uzdisala za ovim, ovakvim životom? Ali, ovako…”
"Čuvajte se slave. Ljudi nisu došli na svet da budu slavni, već da rade..."

Muzika joj je bila nasušna potreba, a društvo mladih ljudi nešto u čemu je najviše uživala. Mnogi mladi pisci su joj dolazili na razgovor, znala je svaki njihov napisani red i preporučivala im da uranjaju u bogatstvo Vukovog “Riječnika”. I sama je umela da po nedelju dana traži odgovarajuću reč. Fotografisanje nije volela, zato i nema mnogo zabeleženih trenutaka ove velike književnice. Ona je to ovako videla: “Za mene nije bal, ni fotografisanje, ni parada. Za to postoje Lolobriđide. Ja ne volim publicitet. Od mog rada ostaće samo ono što vredi, ako nešto vredi?”

Poslednji put se pojavila u javnosti uoči svog osamdesetog rođendana. Umrla je dve godine kasnije, 5. aprila 1958. godine i skromno je sahranjena na Topčiderskom groblju. Naslednika nije imala, pa je imovina pripala opštini Savski venac, a knjige, pisaći sto i još neke kućevne stvari smeštene su u Univerzitetskoj biblioteci. Među njima je i stari zidni sat koji i dalje otkucava tačno vreme.
Wannabe
 

vaya con dios

Zainteresovan član
Poruka
294
Isidora je rođena 16. februara 1877. godine u selu Mošorin kod Titela. Rano je ostala bez majke Ljubice, tako da se otac Danilo sam brinuo o njoj i njenoj braći Predragu i Dmitriju.
U Novom sadu je pohađala „Višu devojačku školu“, školovala se i u Somboru. Tu se po književnosti i znanju jezika odvajala od svojih vršnjaka, ali su joj dobro išle i prirodne nauke.
Vršnjaci bi je zbog ovoga često zadirkivali, što je Isidora kanije beležila:
„U školskoj torbici, dolazeći kući, nalazila sam poruke podsmijeha, svoje karikature i sve se svodilo na to da zabijam nos u knjigu i da se pravim važna. Ja nisam zabijala nos u knjigu, ali su mi oni oko mene pridavali važnost koju sama sebi nisam davala. Naprotiv, uvlačila sam se u sebe i bježala u posljednje redove, u najtamnije uglove. Osjećala sam da smetam, da izazivam svojom željom za znanjem“.
Matematiku i prirodne nauke diplomirala je 1892. godine na Pedagoškoj školi u Budimpešti.
Bez oca i brata Dimitrija ostala je 1900. godine. Često je dolazila na zemunsko pravoslavno groblje na kojem su oni sahranjeni i dugo vremena je provodila tamo.
Grobar Nikola je tako počeo da joj priča životne priče sahranjenih ljudi, a Isidora je te razgovore počela da prepisuje i kasnije ih pretočila u svoj najveći roman pod nazivom „Kronika palanačkog groblja“.
Isidora Sekulić: Književnica i prva žena član SANU
Književnica, esejista, prevodilac i kritičar – sve je to bila Isidora Sekulić. Krasile su je inteligencija i skromnost, a samoću i rad smatrala je uslovom za razvoj čoveka. Njena dela krase „duboka misaonost i zrela književna reč“.



Isidora Sekulić: Književnica i prva žena član SANU 1



Isidora je rođena 16. februara 1877. godine u selu Mošorin kod Titela. Rano je ostala bez majke Ljubice, tako da se otac Danilo sam brinuo o njoj i njenoj braći Predragu i Dmitriju.
U Novom sadu je pohađala „Višu devojačku školu“, školovala se i u Somboru. Tu se po književnosti i znanju jezika odvajala od svojih vršnjaka, ali su joj dobro išle i prirodne nauke.
Vršnjaci bi je zbog ovoga često zadirkivali, što je Isidora kanije beležila:
„U školskoj torbici, dolazeći kući, nalazila sam poruke podsmijeha, svoje karikature i sve se svodilo na to da zabijam nos u knjigu i da se pravim važna. Ja nisam zabijala nos u knjigu, ali su mi oni oko mene pridavali važnost koju sama sebi nisam davala. Naprotiv, uvlačila sam se u sebe i bježala u posljednje redove, u najtamnije uglove. Osjećala sam da smetam, da izazivam svojom željom za znanjem“.
Matematiku i prirodne nauke diplomirala je 1892. godine na Pedagoškoj školi u Budimpešti.
Bez oca i brata Dimitrija ostala je 1900. godine. Često je dolazila na zemunsko pravoslavno groblje na kojem su oni sahranjeni i dugo vremena je provodila tamo.
Grobar Nikola je tako počeo da joj priča životne priče sahranjenih ljudi, a Isidora je te razgovore počela da prepisuje i kasnije ih pretočila u svoj najveći roman pod nazivom „Kronika palanačkog groblja“.
Ovaj roman je zbirka sedam novela od kojih je najpoznatija Gospa Nola. Lik Gospa Nole je jak ženski lik, koji je posle junakinja Bore Stankovića, bio redak u srpskoj književnosti.
Isidora nije oklevala da svoje ženske likove upotpuni hrabrošću, ponosom i odlučnošću, a njeno prvo delo bilo je zbirka pripovetki „Saputnici“ iz 1913. godine.
Poliglota i svetski putnik
Ona je bila svetska putnica – posetila je Englesku, Francusku, Švedsku, Nemačku, Italiju i Norvešku. U Norveškoj je našla mir i uživala u šumama i fjordovima, a upravo će putopis „Pisma iz Norveške“ napisati 1914. godine.
Tamo je i upoznala lekara Emila Stremickog koji je iste godine preminuo, nedugo posle njihovog venčanja. Isidora se posle toga nije udavala i nije imala dece.
Gubici koje je preživela uticala su na nju, te je posle svega toga retko ostvarivala bliske odnose i postala naizgled hladna i zatvorena.
Književnici Dragutin Stefanović i Vukašin Stanisavljević Isidorina dela ocenili su kao ona sa izuzetno ličnim i subjektivnim karakterom. Njenu prozu okarakterisali su kao jaku i duhovnu u kojoj leže duboka misaonost, psihološka introspekcija i zrela književna reč.
Isidora Sekulić: Književnica i prva žena član SANU 2
Foto: Vikipedija/markica iz 1996. godine
Smatrala je da su samoća, ćutanje i rad ključni za duhovni razvoj čoveka, a ove uslove pripisivala je muškarcima. Razlog ovakvog stava objašnjavala je time što ju je vaspitavao otac, što je uticalo na njen karakter, a samim tim i na stvaralaštvo.
Bila je poliglota, a 1922. godine doktorila je u Nemačkoj. Pre toga je radila kao nastavnica matematike, a kasnije francuske književnosti u Pančevu, Šapcu, Beogradu.
Rad su joj često ometali zdravstveni problemi jer je bolovala od tuberkuloze. Živela je skromno, popodnevni odmor smatrala je gubljenjem vremena, ogovaranja kojima su se bavile druge žene nju nisu interesovala.
Važila je za izuzetno inteligentnu osobu, ali vrlo skromnu i empatičnu.
Žena od znanja i član SANU
Bila je članica raznih udruženja, često je organizovala druženja u svom stanu, gde bi gosti raspravljali o književnosti i umetnosti.
U svojim delima ona se bavila stanjem čoveka, njegovim razmišljanjima i motivima postojanja, što je bila novina u srpskoj književnosti. Pisala je romane, novele, pripovetke, putopise, eseje, kritike…
Važila je za najobrazovaniju Srpkinju svog vremena te 1939. godine postaje dopisnik Srpske Kraljevske akademije nauka, a prva žena član Srpske akademije nauka i umetnosti postaje 1950. godine. Odbor akademika ove akademije 1993. uvrstio ju je u spisak 100 najznačajnijih Srba.
Isidora Sekulić: Književnica i prva žena član SANU 3

Njeno književno umeće pokazalo se u delima „Đakon Bogorodičine crkve“, „Zapisi“, „Mir i nemir“. Rodoljublje, kojeg se nije stidela, pokazalo se u knjizi „Zapisi o mome narodu“, dok dela „Analitički trenuci i teme“, „Govor i jezik, kulturna smotra naroda“ kao i „Njegošu knjiga duboke odanosti“ predstavljaju vrhunac njenog esejističkog i kritičkog stvaralaštva.

Znam, znam, čujem ja padanje lišća sa svih strana i svugde mi je duša gde god sam jesenovala.
Proleće se voli, jesen se pamti!
I.Sekulić
 
Poslednja izmena:

vaya con dios

Zainteresovan član
Poruka
294
Isidora je rođena 16. februara 1877. godine u selu Mošorin kod Titela. Rano je ostala bez majke Ljubice, tako da se otac Danilo sam brinuo o njoj i njenoj braći Predragu i Dmitriju.
U Novom sadu je pohađala „Višu devojačku školu“, školovala se i u Somboru. Tu se po književnosti i znanju jezika odvajala od svojih vršnjaka, ali su joj dobro išle i prirodne nauke.
Vršnjaci bi je zbog ovoga često zadirkivali, što je Isidora kanije beležila:
„U školskoj torbici, dolazeći kući, nalazila sam poruke podsmijeha, svoje karikature i sve se svodilo na to da zabijam nos u knjigu i da se pravim važna. Ja nisam zabijala nos u knjigu, ali su mi oni oko mene pridavali važnost koju sama sebi nisam davala. Naprotiv, uvlačila sam se u sebe i bježala u posljednje redove, u najtamnije uglove. Osjećala sam da smetam, da izazivam svojom željom za znanjem“.
Matematiku i prirodne nauke diplomirala je 1892. godine na Pedagoškoj školi u Budimpešti.
Bez oca i brata Dimitrija ostala je 1900. godine. Često je dolazila na zemunsko pravoslavno groblje na kojem su oni sahranjeni i dugo vremena je provodila tamo.
Grobar Nikola je tako počeo da joj priča životne priče sahranjenih ljudi, a Isidora je te razgovore počela da prepisuje i kasnije ih pretočila u svoj najveći roman pod nazivom „Kronika palanačkog groblja“.
Isidora Sekulić: Književnica i prva žena član SANU
Književnica, esejista, prevodilac i kritičar – sve je to bila Isidora Sekulić. Krasile su je inteligencija i skromnost, a samoću i rad smatrala je uslovom za razvoj čoveka. Njena dela krase „duboka misaonost i zrela književna reč“.



Isidora Sekulić: Književnica i prva žena član SANU 1



Isidora je rođena 16. februara 1877. godine u selu Mošorin kod Titela. Rano je ostala bez majke Ljubice, tako da se otac Danilo sam brinuo o njoj i njenoj braći Predragu i Dmitriju.
U Novom sadu je pohađala „Višu devojačku školu“, školovala se i u Somboru. Tu se po književnosti i znanju jezika odvajala od svojih vršnjaka, ali su joj dobro išle i prirodne nauke.
Vršnjaci bi je zbog ovoga često zadirkivali, što je Isidora kanije beležila:
„U školskoj torbici, dolazeći kući, nalazila sam poruke podsmijeha, svoje karikature i sve se svodilo na to da zabijam nos u knjigu i da se pravim važna. Ja nisam zabijala nos u knjigu, ali su mi oni oko mene pridavali važnost koju sama sebi nisam davala. Naprotiv, uvlačila sam se u sebe i bježala u posljednje redove, u najtamnije uglove. Osjećala sam da smetam, da izazivam svojom željom za znanjem“.
Matematiku i prirodne nauke diplomirala je 1892. godine na Pedagoškoj školi u Budimpešti.
Bez oca i brata Dimitrija ostala je 1900. godine. Često je dolazila na zemunsko pravoslavno groblje na kojem su oni sahranjeni i dugo vremena je provodila tamo.
Grobar Nikola je tako počeo da joj priča životne priče sahranjenih ljudi, a Isidora je te razgovore počela da prepisuje i kasnije ih pretočila u svoj najveći roman pod nazivom „Kronika palanačkog groblja“.
Ovaj roman je zbirka sedam novela od kojih je najpoznatija Gospa Nola. Lik Gospa Nole je jak ženski lik, koji je posle junakinja Bore Stankovića, bio redak u srpskoj književnosti.
Isidora nije oklevala da svoje ženske likove upotpuni hrabrošću, ponosom i odlučnošću, a njeno prvo delo bilo je zbirka pripovetki „Saputnici“ iz 1913. godine.
Poliglota i svetski putnik
Ona je bila svetska putnica – posetila je Englesku, Francusku, Švedsku, Nemačku, Italiju i Norvešku. U Norveškoj je našla mir i uživala u šumama i fjordovima, a upravo će putopis „Pisma iz Norveške“ napisati 1914. godine.
Tamo je i upoznala lekara Emila Stremickog koji je iste godine preminuo, nedugo posle njihovog venčanja. Isidora se posle toga nije udavala i nije imala dece.
Gubici koje je preživela uticala su na nju, te je posle svega toga retko ostvarivala bliske odnose i postala naizgled hladna i zatvorena.
Književnici Dragutin Stefanović i Vukašin Stanisavljević Isidorina dela ocenili su kao ona sa izuzetno ličnim i subjektivnim karakterom. Njenu prozu okarakterisali su kao jaku i duhovnu u kojoj leže duboka misaonost, psihološka introspekcija i zrela književna reč.
Isidora Sekulić: Književnica i prva žena član SANU 2
Foto: Vikipedija/markica iz 1996. godine
Smatrala je da su samoća, ćutanje i rad ključni za duhovni razvoj čoveka, a ove uslove pripisivala je muškarcima. Razlog ovakvog stava objašnjavala je time što ju je vaspitavao otac, što je uticalo na njen karakter, a samim tim i na stvaralaštvo.
Bila je poliglota, a 1922. godine doktorila je u Nemačkoj. Pre toga je radila kao nastavnica matematike, a kasnije francuske književnosti u Pančevu, Šapcu, Beogradu.
Rad su joj često ometali zdravstveni problemi jer je bolovala od tuberkuloze. Živela je skromno, popodnevni odmor smatrala je gubljenjem vremena, ogovaranja kojima su se bavile druge žene nju nisu interesovala.
Važila je za izuzetno inteligentnu osobu, ali vrlo skromnu i empatičnu.
Žena od znanja i član SANU
Bila je članica raznih udruženja, često je organizovala druženja u svom stanu, gde bi gosti raspravljali o književnosti i umetnosti.
U svojim delima ona se bavila stanjem čoveka, njegovim razmišljanjima i motivima postojanja, što je bila novina u srpskoj književnosti. Pisala je romane, novele, pripovetke, putopise, eseje, kritike…
Važila je za najobrazovaniju Srpkinju svog vremena te 1939. godine postaje dopisnik Srpske Kraljevske akademije nauka, a prva žena član Srpske akademije nauka i umetnosti postaje 1950. godine. Odbor akademika ove akademije 1993. uvrstio ju je u spisak 100 najznačajnijih Srba.
Isidora Sekulić: Književnica i prva žena član SANU 3

Njeno književno umeće pokazalo se u delima „Đakon Bogorodičine crkve“, „Zapisi“, „Mir i nemir“. Rodoljublje, kojeg se nije stidela, pokazalo se u knjizi „Zapisi o mome narodu“, dok dela „Analitički trenuci i teme“, „Govor i jezik, kulturna smotra naroda“ kao i „Njegošu knjiga duboke odanosti“ predstavljaju vrhunac njenog esejističkog i kritičkog stvaralaštva.

Znam, znam, čujem ja padanje lišća sa svih strana i svugde mi je duša gde god sam jesenovala.
Proleće se voli, jesen se pamti!
I.Sekulić
Toliko je puno tema da proverim negde do 15-e kada vidim da nema , pretraživač mi isto pokaže da nije pronašao i onda otvaram temu...
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
104.640
Toliko je puno tema da proverim negde do 15-e kada vidim da nema , pretraživač mi isto pokaže da nije pronašao i onda otvaram temu...
Nije nikakav problem, lako se spoje.
Možda je najlakši način da proveriš da li neka tema postoji preko Google, napišeš u pretraživaču na primer Isidora Sekulić i dodaš Forum Krstarice, izbaciće ti sve teme na forumu sa tim naslovom.
 

Nikita

Buduća legenda
Moderator
Poruka
48.600

Isidora Sekulić: o problemu kritike i kritičarskih talenata​


isidora-sekulic.jpg

Ima autentičnih i neautentičnih dela; i ima autentičnih i neautentičnih kritika. Ako se sastanu dve autentičnosti, delo i kritika o delu, mogu jedno drugom, i piscima, činiti izvesne usluge. Ako se ne sastanu – autentično delo ostane bez autentične kritike – delo će svojom živom vrednošću živeti kroz čitaoce… A ako autentični kritičar padne na neautentično delo, kritika će ostati samostalni rad, moći će se čitati bez marenja i za naslov dela i ime autora… Kao što neko delo može nadživeti svoju kritiku, tako neka kritika može nadživeti delo koje joj je služilo kao povod.
Isidora Sekulić, „Problem kritike i kritičarskih talenata”, Iz stranih književnosti, I, Sabrana dela, knj. VII, Beograd, 1977.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.