- Poruka
- 130.969
SLUGA ŽENA I KNJIGE
Singer je sebe opisivao kao glavnog štrajkača pred vratima Boga, koji drži veliki transparent sa rečima: „Nepravičan prema životu!”
„Umetniku kao i konju treba bič!”, govorio je čuveni pisac i nobelovac koji je svoje romane često objavljivao u nastavcima, u nedeljnim časopisima. Dok se trudio da stigne da napiše i, poput mađioničara, zabavi čitaoce, tragao je za istinom i postavljao večna pitanja:„Kako i zašto postojimo? Gde se nalazi Bog? Zašto se dobar čovek zlopati a zao napreduje? Zašto ubijati piliće, telad, jagnjad da bi se podizali ljudi?”...
Isak Baševis Singer rođen je 1904. godine u Poljskoj, u seocetu Leončinu, blizu mesta Novi Dvor, u strogoj, pobožnoj porodici, u kojoj se poziv rabina prenosio generacijama, s kolena na koleno. Svi su očekivali da će taj bledi dečak, riđe kose i plavih očiju, nastaviti stopama oca. Međutim, on je od malena počeo da pokazuje različitost – zbunjivao je roditelje neobičnim pitanjima i zapanjujućim pamćenjem. Na primer, sećao se događaja, izgleda kuća i ljudi iz vremena kad je imao svega dve i po-tri godine i želeo je da zna gde je kraj sveta, šta su dan i noć, zašto ptice lete a crvi mile...
Ali, kako mu je otac na sva pitanja odgovarao „Bog je tako hteo”, što nije zadovoljavalo njegovu radoznalost, nastavljao je s ispitivanjem. Kada su se preselili u varošicu Radzimin, pošao je u heder, školu u kojoj je učio da čita i piše. Ubrzo su knjige iz očeve biblioteke postale njegove najdraže igračke i uz njih je satima sanjario. A tada je usledilo novo iznenađenje: 1908. godine s roditeljima, starijim bratom i sestrom preselio se u Varšavu. Prvo putovanje železnicom i pogled kroz prozor voza, kad je ugledao „kuće i ljude kako idu unatraške”, toliko su ga oduševili da ih je pamtio čitavog života.
Svet kroz ključaonicu
Čim su stigli u Varšavu, mali Isak shvatio je da pored voza, tog „raja na točkovima”, postoje i mnoga druga čuda. U jevrejskoj četvrti, gde se nalazila ulica Krohmalna i njihov skromni stan, mogao je da vidi zgrade s balkonima, droške (jednoprežne karuce), ulične trgovce, čoveka s verglom, gatare... U toj živopisnoj ulici, koja će kasnije postati njegov „rudnik književnog zlata”, živeo je „mali svet”:zanatlije, krojači, krznari, prodavci voća, vodonoše, sluge .. Svuda se govorio jidiš, pa je ta četvrt ličila na pravu „jevrejsku zemlju”. Na trgu u blizini sinagoge i hasidskog učilišta okupljali su se lopovi i prostitutke, i ta suprotnost kao da je opominjala da se tačno zna šta je dobro delo (micva) a šta greh (avera). Stan u kome su Singerovi živeli narednih devet godina nalazio se u Krohmalnoj broj deset, u oronuloj zgradi s mračnim stepeništem i škrtim svetlom uljanih lampi. (Danas te ulice više nema, čitav kvart je uništen u nacističkom bombardovanju 1943. godine, tokom Drugog svetskog rata.) Mali Isak je s balkona stana posmatrao uličnu vrevu, svađe, tuče, a zatim je shvatio da se još uzbudljivije ljudske drame odigravaju u njihovom domu. Naime, njegov otac je u stanu držao rabinski sud, gde je venčavao i razvodio parove, mirio zavađene, donosio presude u sporovima... Niko nije znao da jedan desetogodišnji dečak, odeven u satenski kaftan i s kapicom na temenu, viri kroz ključaonicu ili između dvoja vrata i upija svaku reč. Njegova tajna saznala se tek mnogo kasnije, kad je svoje doživljaje opisao u knjizi „U sudnici moga oca”.
U to vreme počeo je da umesto Talmuda i Tore, čita „bezbožna pisanija”, što je razočaralo njegovog oca, a obradovalo jedanaest godina starijeg brata Izraela Jošuu, koji se upravo probijao kao pisac. U kući su se čule rasprave u kojima je brat tvrdio da čovek potiče od majmuna, a ne od Adama i da je Zemlja nastala tako što se odvojila od Sunca, a ne kao ishod Božijeg šestodnevnog stvaranja. Mali Isak sumnjao je i u jednu i u drugu „istinu” i želeo je da dobije ubedljive dokaze, pa je s velikim zanimanjem čitao naučno popularne knjige iz fizike i astronomije, koje mu je brat u tajnosti dostavljao. Međutim, u tim tekstovima nisu se pominjala tajanstvena bića, vilenjaci, demoni, dibuci, đavoli, koji su zaokupljali njegovu maštu i u čije je postojanje verovao. Zato se okrenuo raznom štivu: bajkama Andersena i braće Grim, knjigama Konana Dojla o Šerloku Holmsu, novinama koje je krišom pozajmljivao od limara, sve dok u dvanaestoj godini nije pročitao „Zločin i kaznu” Dostojevskog i ostao potpuno očaran! I kao odrastao čovek naglašavao je da mu je Dostojevski omiljeni pisac, uz Tolstoja, Čehova i Gogolja.
Traganje za odgovorima
U tim godinama detinjstva, Singer je živeo „na više ravni”:ujedno je proučavao večna pitanja i igrao šuge, čitao Dostojevskog i petparačke romane, sanjario da je Mesija i igrao se sa Šoše, devojčicom iz komšiluka, i njenim drangulijama – dugmićima, krpicama i igračkama. Tada se osećao slobodno, van dometa očevih zabrana i upozorenja da je nečisto sve što čoveka udaljava od traganja za Bogom, što je uključivalo i književnost, slikarstvo, pozorište... Ali, nakon izbijanja Prvog svetskog rata 1914. i nemačke okupacije Varšave naredne godine, sve se promenilo. Ratni uslovi doneli su strah, nestašicu hrane i ogreva, štrajkove, bolesti.. Pravu glad Singer je pokušavao da zavara tako što je „gutao” knjige iz filozofije, ali u njima nije našao odgovore na pitanja koja su ga mučila, Zaključio je da filozofi skrivaju svoje neznanje iza latinskih i grčkih izreka, jer da nije tako znali bi da objasne zašto Bog dopušta patnje, rat, glad, pogrome, epidemije?
U leto 1917. godine Singer je s majkom otišao u Bilgoraj, mesto njenih roditelja, odsečeno od sveta. U hladu drveta jabuke ili na tavanu dedine kuće čitao je više nego ikad i razmišljao o večnim temama: kosmosu, Bogu, dobru i zlu, poreklu prirode... Zaključio je da je Bog mudar, ali da nema milosti i da čovek treba da mu se suprotstavi dobrotom. Iz tog protesta, kasnije je odlučio da postane vegetarijanac, jer je smatrao je da je od prolivanja životinjske krvi do prolivanja ljudske krvi samo jedan korak i da će na svetu biti ratova sve dok se s tim ne prestane. Odgovore na svoja pitanja i istinu za kojom je tragao našao je kada je kao šesnaestogodišnjak otkrio Spinozu. Tada ga je obuzelo „nekakvo pijanstvo”, jer je svuda oko sebe u prirodi video Boga. S takvim saznanjem više nije hteo da uči za rabina, međutim, 1921. godine morao je da se povinuje očevoj odluci i ode u Taškemoni na studije. Tamo je izdržao godinu dana, ali kad je pročitao knjigu Knuta Hamsuna „Glad”, konačno je odlučio da napusti studije i postane pisac, pa makar svi na svetu mislili da je izdao oca i korene.
Po povratku u Bilgoraj Singer je znao da više ne može da boravi u „tvrđavi jevrejske čistote”, kako je nazivao svoju porodicu. Počeo je da daje časove hebrejskog da bi preživeo, a zatim je 1923. godine, na poziv brata, otišao u Varšavu da u časopisu „Književne strane” radi kao korektor. U redakciji, koja je bila središte tadašnjeg kulturnog života, dobio je mogućnost da se druži sa piscima i intelektualcima. Ipak, držao se po strani, jer se osećao „kao da je neki neprijateljski dibuk ušao u njega i s njim igra mačke i miša”.
Ponašao se rastrzano: želeo je da piše, a prevodio je na jidiš dela Tomasa Mana, Remarka, Stefana Cvajga i Knuta Hamsuna, čitao verske knjige i ujedno održavao paralelne ljubavne veze, živeo na ivici siromaštva, a iznajmljivao nekoliko soba, za svaku ljubavnicu po jednu... Nije ličio ni na kakvog Don Žuana, naprotiv! Mršav, bled, nemarno odeven, sve svoje veze je krio, a zbog zamršenih ljubavnih trouglova, zapadao u velike nevolje. U časovima beznađa, kada je sumnjao u Boga, sebe i svoju budućnost, razmišljao je o samoubistvu. Do očajanja ga je dovodila pomisao da mora da služi vojsku i gledao je da tu obavezu izbegne, tako što se izgladnjavao do te mere da se sam sebe plašio kad bi se pogledao u ogledalo. I pored toga žene su mu se i dalje udvarale jer ih je privlačila njegova ranjivost, razumevanje i snažan duh. Singer je kao mladić doneo odluku da će u životu biti „sluga dva idola – žena i književnosti” i toga se pridržavao do kraja života.
Naga duša s dva kofera
Godine 1925. objavio je prvu priču „O davnim danima”, pod pseudonimom Ce. Kasnije je novinske članke potpisivao kao Segal i De Varšavski, a ono što je smatrao vrednim Baševis (izvedeno iz imena njegove majke). To je uradio jer nije želeo da ostane u senci i da ga pominju kao „Singerovog mlađeg brata”. Narednih godina počeo je da piše niz pripovedaka na jidišu i činilo mu se da će sve krenuti na bolje, naročito nakon što je uspeo da izbegne mobilizaciju. Ali, život je bio nepredvidiv. Iste 1929. godine umro mu je otac - što ga je veoma pogodilo, i rodio mu se sin - što nije planirao. On, koji nije verovao u brak, i za koga je potpisivanje ugovora o večnoj ljubavi predstavljalo besmislicu, ipak se oženio. Njegova izabranica Rohl Šapira, zvana Runja, zagovarala je komunizam i zbog toga je nekoliko puta bila hapšena. Zbog nje je i Singer proveo jedan dan u zatvoru i to hapšenje pokazalo se kao kap koja je prelila čašu. Iznenada je napustio ženu i dete, a kasnije je o tom braku rekao: „Proživesmo osam nesrećnih godina”.
Dok je 1933. godine pisao knjigu „Sotona u Goraju”, u kojoj je dočarao ludilo izazvano verskom krizom u Poljskoj u 17. veku, primećivao je zlo i opasnost od nacizma, koji je stajao pred vratima. Znao je da su zbog Hitlera i prvih koncentracionih logora iz Nemačke pobegli Tomas Man i Bertold Breht, pa se i sam spremao da sledi njihov primer. Prihvatio je poziv svog brata Jošue da dođe u Ameriku i nekim čudom dobio je vizu. Službenika je ubedio pričom: „Pisaću knjige, držaću govore, živeću kao slavna ličnost”. Dok je izgovarao te reči, bio je ubeđen da laže.
S pedeset dolara u džepu Singer je otišao u Ameriku i za sobom ostavio sve – ženu, sina „Điđija”, majku, sestru, mlađeg brata, ljubavnice... Putovao je vozom kroz Nemačku, sa zebnjom da li će ga uhapsiti i staviti u jedan od tadašnjih sedam koncentracionih logora. Sudbina je htela da pasošku kontrolu prođe 20. aprila 1935. godine, na dan Hitlerovog 46. rođendana, zbog čega ga niko nije zadržavao. S dva kofera u ruci u Parizu se ukrcao na brod i tada se osećao kao „naga duša”, kako kabala naziva dušu koja je napustila jedno telo i sad čeka drugo.
Za razliku od Varšave, grada nade i želja, Singeru se Njujork, sa svojom brzinom, bukom i haosom, na prvi pogled nije dopao. Ličio mu je na „džinovsku izložbu kubističkih slika i pozorišnog dekora”, a kad je u narodu video „duhovnu katastrofu”, ostao je zapanjen. Nameravao je čak da kupi kartu za Evropu i da se baci s broda za vreme putovanja, ali nije imao hrabrosti. Podršku da ostane i da se bavi pisanjem pružao mu je brat, koji ga je ubrzo doveo do redakcije časopisa „Forvard”. Međutim, Singer se teško uklapao u novu sredinu. Osećao se izgubljenim, a pored mračnih misli da će zauvek ostati „ niko i ništa ”, u sebi je ponavljao reči iz Propovednika: „O smehu rekoh – ludost je, o užitku – čemu valja?” Ipak, vremenom je polako počeo da izlazi iz depresije: učio je engleski jezik (kad je došao znao je da kaže samo „sedite”), išao u razgledanje grada, posećivao kafeterije, viđao se s jednom devojkom na Menhetnu, a s drugom u Bruklinu...
Da jezik ne umre
Na nagovor brata otišao je na odmor u Mauntindejl, na jednu farmu i tu je upoznao Almu – buduću suprugu. S njom se venčao, i pored toga što je imao ženu i dete u Poljskoj, ali sad je čvrsto odlučio da će njegova deca biti njegove knjige. Godine 1942. dobio je stalan posao novinara – urednika, a naredne američko državljanstvo. Međutim, zbog užasnih vesti iz Poljske o stradanju naroda od nacista, osećao je blokadu i nije mogao ništa da napiše. Godine 1944. čuo je za smrt majke i mlađeg brata, a ubrzo zatim umro mu je i brat Jošua. Tada se u Singeru, slomljenom od bola, desila prekretnica – uzleteo je poput feniksa i više nije prestajao da piše! Pisao je na jidišu, jeziku svog detinjstva, svog naroda, svojih likova. Osećao je da mora da sačuva taj bogati jezik koji umire, jer bi u protivnom „završio Hitlerov posao”.
Od 1945. do 1948. godine pisao je „Moskatove”, porodičnu sagu u kojoj lik Asa Hešel neodoljivo podseća na njega. Roman je izlazio u nastavcima u časopisu „Džuiš dejli forvard”, a dve godine kasnije objavljen je na jidišu i engleskom. Osvajanje Amerike počelo je kad je pisac Sol Belou preveo njegovu priču „Gimpel luda” na engleski jezik. Ubrzo zatim časopisi su počeli da se grabe za sve što bi napisao, a nakon nekoliko visokih američkih priznanja, dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1978. godine. Ni kad je doživeo svetsku slavu, nije se promenio. Novinare koji su mu dosađivali pitanjima iz ličnog života, odbijao je rečima: „Kad je neko mnogo gladan, šta ga je briga za život pekara!”
S romanima „Mađioničar iz Lublina”, „Rob”, „Imanje”, „Neprijatelji – ljubavna priča”, „Šoše”... i zbirkama pripovedaka „Spinoza iz Trgovačke ulice”, „Kafkin prijatelj”, „Strasti”, „Stara ljubav”, „Kruna od perja”... Singer je osvojio publiku i uveo je u svoj svet u kome su živeli čudaci, sveci, strastveni ljudi, prokletnici, grobari, lopovi, a pored njih demoni, aveti, dibuci... Po njegovim delima rađene su pozorišne predstave i snimani filmovi, a on sam držao je brojna predavanja i časove iz kreativnog pisanja. S osamdeset godina doživeo je toliku slavu da je postao mit! Ali, 1984. godine kod njega su se pojavili prvi znaci Alchajmerove bolesti: počeo je da zaboravlja imena likova, mešao je događaje iz sadašnjosti i prošlosti, a u trenucima bistrine očajno je zaključivao: „Izgubljen sam!” Pre nego što je umro, 1991. godine, i iza sebe ostavio čudesne priče da večno žive, zavikao je: „Naamah!” – ime ženskog demona koji dolazi da se s Metuzalemom sjedini poslednji put.
Vesna Živković
Singer je sebe opisivao kao glavnog štrajkača pred vratima Boga, koji drži veliki transparent sa rečima: „Nepravičan prema životu!”
„Umetniku kao i konju treba bič!”, govorio je čuveni pisac i nobelovac koji je svoje romane često objavljivao u nastavcima, u nedeljnim časopisima. Dok se trudio da stigne da napiše i, poput mađioničara, zabavi čitaoce, tragao je za istinom i postavljao večna pitanja:„Kako i zašto postojimo? Gde se nalazi Bog? Zašto se dobar čovek zlopati a zao napreduje? Zašto ubijati piliće, telad, jagnjad da bi se podizali ljudi?”...
Isak Baševis Singer rođen je 1904. godine u Poljskoj, u seocetu Leončinu, blizu mesta Novi Dvor, u strogoj, pobožnoj porodici, u kojoj se poziv rabina prenosio generacijama, s kolena na koleno. Svi su očekivali da će taj bledi dečak, riđe kose i plavih očiju, nastaviti stopama oca. Međutim, on je od malena počeo da pokazuje različitost – zbunjivao je roditelje neobičnim pitanjima i zapanjujućim pamćenjem. Na primer, sećao se događaja, izgleda kuća i ljudi iz vremena kad je imao svega dve i po-tri godine i želeo je da zna gde je kraj sveta, šta su dan i noć, zašto ptice lete a crvi mile...
Ali, kako mu je otac na sva pitanja odgovarao „Bog je tako hteo”, što nije zadovoljavalo njegovu radoznalost, nastavljao je s ispitivanjem. Kada su se preselili u varošicu Radzimin, pošao je u heder, školu u kojoj je učio da čita i piše. Ubrzo su knjige iz očeve biblioteke postale njegove najdraže igračke i uz njih je satima sanjario. A tada je usledilo novo iznenađenje: 1908. godine s roditeljima, starijim bratom i sestrom preselio se u Varšavu. Prvo putovanje železnicom i pogled kroz prozor voza, kad je ugledao „kuće i ljude kako idu unatraške”, toliko su ga oduševili da ih je pamtio čitavog života.
Svet kroz ključaonicu
Čim su stigli u Varšavu, mali Isak shvatio je da pored voza, tog „raja na točkovima”, postoje i mnoga druga čuda. U jevrejskoj četvrti, gde se nalazila ulica Krohmalna i njihov skromni stan, mogao je da vidi zgrade s balkonima, droške (jednoprežne karuce), ulične trgovce, čoveka s verglom, gatare... U toj živopisnoj ulici, koja će kasnije postati njegov „rudnik književnog zlata”, živeo je „mali svet”:zanatlije, krojači, krznari, prodavci voća, vodonoše, sluge .. Svuda se govorio jidiš, pa je ta četvrt ličila na pravu „jevrejsku zemlju”. Na trgu u blizini sinagoge i hasidskog učilišta okupljali su se lopovi i prostitutke, i ta suprotnost kao da je opominjala da se tačno zna šta je dobro delo (micva) a šta greh (avera). Stan u kome su Singerovi živeli narednih devet godina nalazio se u Krohmalnoj broj deset, u oronuloj zgradi s mračnim stepeništem i škrtim svetlom uljanih lampi. (Danas te ulice više nema, čitav kvart je uništen u nacističkom bombardovanju 1943. godine, tokom Drugog svetskog rata.) Mali Isak je s balkona stana posmatrao uličnu vrevu, svađe, tuče, a zatim je shvatio da se još uzbudljivije ljudske drame odigravaju u njihovom domu. Naime, njegov otac je u stanu držao rabinski sud, gde je venčavao i razvodio parove, mirio zavađene, donosio presude u sporovima... Niko nije znao da jedan desetogodišnji dečak, odeven u satenski kaftan i s kapicom na temenu, viri kroz ključaonicu ili između dvoja vrata i upija svaku reč. Njegova tajna saznala se tek mnogo kasnije, kad je svoje doživljaje opisao u knjizi „U sudnici moga oca”.
U to vreme počeo je da umesto Talmuda i Tore, čita „bezbožna pisanija”, što je razočaralo njegovog oca, a obradovalo jedanaest godina starijeg brata Izraela Jošuu, koji se upravo probijao kao pisac. U kući su se čule rasprave u kojima je brat tvrdio da čovek potiče od majmuna, a ne od Adama i da je Zemlja nastala tako što se odvojila od Sunca, a ne kao ishod Božijeg šestodnevnog stvaranja. Mali Isak sumnjao je i u jednu i u drugu „istinu” i želeo je da dobije ubedljive dokaze, pa je s velikim zanimanjem čitao naučno popularne knjige iz fizike i astronomije, koje mu je brat u tajnosti dostavljao. Međutim, u tim tekstovima nisu se pominjala tajanstvena bića, vilenjaci, demoni, dibuci, đavoli, koji su zaokupljali njegovu maštu i u čije je postojanje verovao. Zato se okrenuo raznom štivu: bajkama Andersena i braće Grim, knjigama Konana Dojla o Šerloku Holmsu, novinama koje je krišom pozajmljivao od limara, sve dok u dvanaestoj godini nije pročitao „Zločin i kaznu” Dostojevskog i ostao potpuno očaran! I kao odrastao čovek naglašavao je da mu je Dostojevski omiljeni pisac, uz Tolstoja, Čehova i Gogolja.
Traganje za odgovorima
U tim godinama detinjstva, Singer je živeo „na više ravni”:ujedno je proučavao večna pitanja i igrao šuge, čitao Dostojevskog i petparačke romane, sanjario da je Mesija i igrao se sa Šoše, devojčicom iz komšiluka, i njenim drangulijama – dugmićima, krpicama i igračkama. Tada se osećao slobodno, van dometa očevih zabrana i upozorenja da je nečisto sve što čoveka udaljava od traganja za Bogom, što je uključivalo i književnost, slikarstvo, pozorište... Ali, nakon izbijanja Prvog svetskog rata 1914. i nemačke okupacije Varšave naredne godine, sve se promenilo. Ratni uslovi doneli su strah, nestašicu hrane i ogreva, štrajkove, bolesti.. Pravu glad Singer je pokušavao da zavara tako što je „gutao” knjige iz filozofije, ali u njima nije našao odgovore na pitanja koja su ga mučila, Zaključio je da filozofi skrivaju svoje neznanje iza latinskih i grčkih izreka, jer da nije tako znali bi da objasne zašto Bog dopušta patnje, rat, glad, pogrome, epidemije?
U leto 1917. godine Singer je s majkom otišao u Bilgoraj, mesto njenih roditelja, odsečeno od sveta. U hladu drveta jabuke ili na tavanu dedine kuće čitao je više nego ikad i razmišljao o večnim temama: kosmosu, Bogu, dobru i zlu, poreklu prirode... Zaključio je da je Bog mudar, ali da nema milosti i da čovek treba da mu se suprotstavi dobrotom. Iz tog protesta, kasnije je odlučio da postane vegetarijanac, jer je smatrao je da je od prolivanja životinjske krvi do prolivanja ljudske krvi samo jedan korak i da će na svetu biti ratova sve dok se s tim ne prestane. Odgovore na svoja pitanja i istinu za kojom je tragao našao je kada je kao šesnaestogodišnjak otkrio Spinozu. Tada ga je obuzelo „nekakvo pijanstvo”, jer je svuda oko sebe u prirodi video Boga. S takvim saznanjem više nije hteo da uči za rabina, međutim, 1921. godine morao je da se povinuje očevoj odluci i ode u Taškemoni na studije. Tamo je izdržao godinu dana, ali kad je pročitao knjigu Knuta Hamsuna „Glad”, konačno je odlučio da napusti studije i postane pisac, pa makar svi na svetu mislili da je izdao oca i korene.
Po povratku u Bilgoraj Singer je znao da više ne može da boravi u „tvrđavi jevrejske čistote”, kako je nazivao svoju porodicu. Počeo je da daje časove hebrejskog da bi preživeo, a zatim je 1923. godine, na poziv brata, otišao u Varšavu da u časopisu „Književne strane” radi kao korektor. U redakciji, koja je bila središte tadašnjeg kulturnog života, dobio je mogućnost da se druži sa piscima i intelektualcima. Ipak, držao se po strani, jer se osećao „kao da je neki neprijateljski dibuk ušao u njega i s njim igra mačke i miša”.
Ponašao se rastrzano: želeo je da piše, a prevodio je na jidiš dela Tomasa Mana, Remarka, Stefana Cvajga i Knuta Hamsuna, čitao verske knjige i ujedno održavao paralelne ljubavne veze, živeo na ivici siromaštva, a iznajmljivao nekoliko soba, za svaku ljubavnicu po jednu... Nije ličio ni na kakvog Don Žuana, naprotiv! Mršav, bled, nemarno odeven, sve svoje veze je krio, a zbog zamršenih ljubavnih trouglova, zapadao u velike nevolje. U časovima beznađa, kada je sumnjao u Boga, sebe i svoju budućnost, razmišljao je o samoubistvu. Do očajanja ga je dovodila pomisao da mora da služi vojsku i gledao je da tu obavezu izbegne, tako što se izgladnjavao do te mere da se sam sebe plašio kad bi se pogledao u ogledalo. I pored toga žene su mu se i dalje udvarale jer ih je privlačila njegova ranjivost, razumevanje i snažan duh. Singer je kao mladić doneo odluku da će u životu biti „sluga dva idola – žena i književnosti” i toga se pridržavao do kraja života.
Naga duša s dva kofera
Godine 1925. objavio je prvu priču „O davnim danima”, pod pseudonimom Ce. Kasnije je novinske članke potpisivao kao Segal i De Varšavski, a ono što je smatrao vrednim Baševis (izvedeno iz imena njegove majke). To je uradio jer nije želeo da ostane u senci i da ga pominju kao „Singerovog mlađeg brata”. Narednih godina počeo je da piše niz pripovedaka na jidišu i činilo mu se da će sve krenuti na bolje, naročito nakon što je uspeo da izbegne mobilizaciju. Ali, život je bio nepredvidiv. Iste 1929. godine umro mu je otac - što ga je veoma pogodilo, i rodio mu se sin - što nije planirao. On, koji nije verovao u brak, i za koga je potpisivanje ugovora o večnoj ljubavi predstavljalo besmislicu, ipak se oženio. Njegova izabranica Rohl Šapira, zvana Runja, zagovarala je komunizam i zbog toga je nekoliko puta bila hapšena. Zbog nje je i Singer proveo jedan dan u zatvoru i to hapšenje pokazalo se kao kap koja je prelila čašu. Iznenada je napustio ženu i dete, a kasnije je o tom braku rekao: „Proživesmo osam nesrećnih godina”.
Dok je 1933. godine pisao knjigu „Sotona u Goraju”, u kojoj je dočarao ludilo izazvano verskom krizom u Poljskoj u 17. veku, primećivao je zlo i opasnost od nacizma, koji je stajao pred vratima. Znao je da su zbog Hitlera i prvih koncentracionih logora iz Nemačke pobegli Tomas Man i Bertold Breht, pa se i sam spremao da sledi njihov primer. Prihvatio je poziv svog brata Jošue da dođe u Ameriku i nekim čudom dobio je vizu. Službenika je ubedio pričom: „Pisaću knjige, držaću govore, živeću kao slavna ličnost”. Dok je izgovarao te reči, bio je ubeđen da laže.
S pedeset dolara u džepu Singer je otišao u Ameriku i za sobom ostavio sve – ženu, sina „Điđija”, majku, sestru, mlađeg brata, ljubavnice... Putovao je vozom kroz Nemačku, sa zebnjom da li će ga uhapsiti i staviti u jedan od tadašnjih sedam koncentracionih logora. Sudbina je htela da pasošku kontrolu prođe 20. aprila 1935. godine, na dan Hitlerovog 46. rođendana, zbog čega ga niko nije zadržavao. S dva kofera u ruci u Parizu se ukrcao na brod i tada se osećao kao „naga duša”, kako kabala naziva dušu koja je napustila jedno telo i sad čeka drugo.
Za razliku od Varšave, grada nade i želja, Singeru se Njujork, sa svojom brzinom, bukom i haosom, na prvi pogled nije dopao. Ličio mu je na „džinovsku izložbu kubističkih slika i pozorišnog dekora”, a kad je u narodu video „duhovnu katastrofu”, ostao je zapanjen. Nameravao je čak da kupi kartu za Evropu i da se baci s broda za vreme putovanja, ali nije imao hrabrosti. Podršku da ostane i da se bavi pisanjem pružao mu je brat, koji ga je ubrzo doveo do redakcije časopisa „Forvard”. Međutim, Singer se teško uklapao u novu sredinu. Osećao se izgubljenim, a pored mračnih misli da će zauvek ostati „ niko i ništa ”, u sebi je ponavljao reči iz Propovednika: „O smehu rekoh – ludost je, o užitku – čemu valja?” Ipak, vremenom je polako počeo da izlazi iz depresije: učio je engleski jezik (kad je došao znao je da kaže samo „sedite”), išao u razgledanje grada, posećivao kafeterije, viđao se s jednom devojkom na Menhetnu, a s drugom u Bruklinu...
Da jezik ne umre
Na nagovor brata otišao je na odmor u Mauntindejl, na jednu farmu i tu je upoznao Almu – buduću suprugu. S njom se venčao, i pored toga što je imao ženu i dete u Poljskoj, ali sad je čvrsto odlučio da će njegova deca biti njegove knjige. Godine 1942. dobio je stalan posao novinara – urednika, a naredne američko državljanstvo. Međutim, zbog užasnih vesti iz Poljske o stradanju naroda od nacista, osećao je blokadu i nije mogao ništa da napiše. Godine 1944. čuo je za smrt majke i mlađeg brata, a ubrzo zatim umro mu je i brat Jošua. Tada se u Singeru, slomljenom od bola, desila prekretnica – uzleteo je poput feniksa i više nije prestajao da piše! Pisao je na jidišu, jeziku svog detinjstva, svog naroda, svojih likova. Osećao je da mora da sačuva taj bogati jezik koji umire, jer bi u protivnom „završio Hitlerov posao”.
Od 1945. do 1948. godine pisao je „Moskatove”, porodičnu sagu u kojoj lik Asa Hešel neodoljivo podseća na njega. Roman je izlazio u nastavcima u časopisu „Džuiš dejli forvard”, a dve godine kasnije objavljen je na jidišu i engleskom. Osvajanje Amerike počelo je kad je pisac Sol Belou preveo njegovu priču „Gimpel luda” na engleski jezik. Ubrzo zatim časopisi su počeli da se grabe za sve što bi napisao, a nakon nekoliko visokih američkih priznanja, dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1978. godine. Ni kad je doživeo svetsku slavu, nije se promenio. Novinare koji su mu dosađivali pitanjima iz ličnog života, odbijao je rečima: „Kad je neko mnogo gladan, šta ga je briga za život pekara!”
S romanima „Mađioničar iz Lublina”, „Rob”, „Imanje”, „Neprijatelji – ljubavna priča”, „Šoše”... i zbirkama pripovedaka „Spinoza iz Trgovačke ulice”, „Kafkin prijatelj”, „Strasti”, „Stara ljubav”, „Kruna od perja”... Singer je osvojio publiku i uveo je u svoj svet u kome su živeli čudaci, sveci, strastveni ljudi, prokletnici, grobari, lopovi, a pored njih demoni, aveti, dibuci... Po njegovim delima rađene su pozorišne predstave i snimani filmovi, a on sam držao je brojna predavanja i časove iz kreativnog pisanja. S osamdeset godina doživeo je toliku slavu da je postao mit! Ali, 1984. godine kod njega su se pojavili prvi znaci Alchajmerove bolesti: počeo je da zaboravlja imena likova, mešao je događaje iz sadašnjosti i prošlosti, a u trenucima bistrine očajno je zaključivao: „Izgubljen sam!” Pre nego što je umro, 1991. godine, i iza sebe ostavio čudesne priče da večno žive, zavikao je: „Naamah!” – ime ženskog demona koji dolazi da se s Metuzalemom sjedini poslednji put.
Vesna Živković
