Quantcast

Isak Baševis Singer

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
75.279
SLUGA ŽENA I KNJIGE

Singer je sebe opisivao kao glavnog štrajkača pred vratima Boga, koji drži veliki transparent sa rečima: „Nepravičan prema životu!”

„Umetniku kao i konju treba bič!”, govorio je čuveni pisac i nobelovac koji je svoje romane često objavljivao u nastavcima, u nedeljnim časopisima. Dok se trudio da stigne da napiše i, poput mađioničara, zabavi čitaoce, tragao je za istinom i postavljao večna pitanja:„Kako i zašto postojimo? Gde se nalazi Bog? Zašto se dobar čovek zlopati a zao napreduje? Zašto ubijati piliće, telad, jagnjad da bi se podizali ljudi?”...

Isak Baševis Singer rođen je 1904. godine u Poljskoj, u seocetu Leončinu, blizu mesta Novi Dvor, u strogoj, pobožnoj porodici, u kojoj se poziv rabina prenosio generacijama, s kolena na koleno. Svi su očekivali da će taj bledi dečak, riđe kose i plavih očiju, nastaviti stopama oca. Međutim, on je od malena počeo da pokazuje različitost – zbunjivao je roditelje neobičnim pitanjima i zapanjujućim pamćenjem. Na primer, sećao se događaja, izgleda kuća i ljudi iz vremena kad je imao svega dve i po-tri godine i želeo je da zna gde je kraj sveta, šta su dan i noć, zašto ptice lete a crvi mile...

Ali, kako mu je otac na sva pitanja odgovarao „Bog je tako hteo”, što nije zadovoljavalo njegovu radoznalost, nastavljao je s ispitivanjem. Kada su se preselili u varošicu Radzimin, pošao je u heder, školu u kojoj je učio da čita i piše. Ubrzo su knjige iz očeve biblioteke postale njegove najdraže igračke i uz njih je satima sanjario. A tada je usledilo novo iznenađenje: 1908. godine s roditeljima, starijim bratom i sestrom preselio se u Varšavu. Prvo putovanje železnicom i pogled kroz prozor voza, kad je ugledao „kuće i ljude kako idu unatraške”, toliko su ga oduševili da ih je pamtio čitavog života.

Svet kroz ključaonicu

Čim su stigli u Varšavu, mali Isak shvatio je da pored voza, tog „raja na točkovima”, postoje i mnoga druga čuda. U jevrejskoj četvrti, gde se nalazila ulica Krohmalna i njihov skromni stan, mogao je da vidi zgrade s balkonima, droške (jednoprežne karuce), ulične trgovce, čoveka s verglom, gatare... U toj živopisnoj ulici, koja će kasnije postati njegov „rudnik književnog zlata”, živeo je „mali svet”:zanatlije, krojači, krznari, prodavci voća, vodonoše, sluge .. Svuda se govorio jidiš, pa je ta četvrt ličila na pravu „jevrejsku zemlju”. Na trgu u blizini sinagoge i hasidskog učilišta okupljali su se lopovi i prostitutke, i ta suprotnost kao da je opominjala da se tačno zna šta je dobro delo (micva) a šta greh (avera). Stan u kome su Singerovi živeli narednih devet godina nalazio se u Krohmalnoj broj deset, u oronuloj zgradi s mračnim stepeništem i škrtim svetlom uljanih lampi. (Danas te ulice više nema, čitav kvart je uništen u nacističkom bombardovanju 1943. godine, tokom Drugog svetskog rata.) Mali Isak je s balkona stana posmatrao uličnu vrevu, svađe, tuče, a zatim je shvatio da se još uzbudljivije ljudske drame odigravaju u njihovom domu. Naime, njegov otac je u stanu držao rabinski sud, gde je venčavao i razvodio parove, mirio zavađene, donosio presude u sporovima... Niko nije znao da jedan desetogodišnji dečak, odeven u satenski kaftan i s kapicom na temenu, viri kroz ključaonicu ili između dvoja vrata i upija svaku reč. Njegova tajna saznala se tek mnogo kasnije, kad je svoje doživljaje opisao u knjizi „U sudnici moga oca”.

U to vreme počeo je da umesto Talmuda i Tore, čita „bezbožna pisanija”, što je razočaralo njegovog oca, a obradovalo jedanaest godina starijeg brata Izraela Jošuu, koji se upravo probijao kao pisac. U kući su se čule rasprave u kojima je brat tvrdio da čovek potiče od majmuna, a ne od Adama i da je Zemlja nastala tako što se odvojila od Sunca, a ne kao ishod Božijeg šestodnevnog stvaranja. Mali Isak sumnjao je i u jednu i u drugu „istinu” i želeo je da dobije ubedljive dokaze, pa je s velikim zanimanjem čitao naučno popularne knjige iz fizike i astronomije, koje mu je brat u tajnosti dostavljao. Međutim, u tim tekstovima nisu se pominjala tajanstvena bića, vilenjaci, demoni, dibuci, đavoli, koji su zaokupljali njegovu maštu i u čije je postojanje verovao. Zato se okrenuo raznom štivu: bajkama Andersena i braće Grim, knjigama Konana Dojla o Šerloku Holmsu, novinama koje je krišom pozajmljivao od limara, sve dok u dvanaestoj godini nije pročitao „Zločin i kaznu” Dostojevskog i ostao potpuno očaran! I kao odrastao čovek naglašavao je da mu je Dostojevski omiljeni pisac, uz Tolstoja, Čehova i Gogolja.

Traganje za odgovorima

U tim godinama detinjstva, Singer je živeo „na više ravni”:ujedno je proučavao večna pitanja i igrao šuge, čitao Dostojevskog i petparačke romane, sanjario da je Mesija i igrao se sa Šoše, devojčicom iz komšiluka, i njenim drangulijama – dugmićima, krpicama i igračkama. Tada se osećao slobodno, van dometa očevih zabrana i upozorenja da je nečisto sve što čoveka udaljava od traganja za Bogom, što je uključivalo i književnost, slikarstvo, pozorište... Ali, nakon izbijanja Prvog svetskog rata 1914. i nemačke okupacije Varšave naredne godine, sve se promenilo. Ratni uslovi doneli su strah, nestašicu hrane i ogreva, štrajkove, bolesti.. Pravu glad Singer je pokušavao da zavara tako što je „gutao” knjige iz filozofije, ali u njima nije našao odgovore na pitanja koja su ga mučila, Zaključio je da filozofi skrivaju svoje neznanje iza latinskih i grčkih izreka, jer da nije tako znali bi da objasne zašto Bog dopušta patnje, rat, glad, pogrome, epidemije?

U leto 1917. godine Singer je s majkom otišao u Bilgoraj, mesto njenih roditelja, odsečeno od sveta. U hladu drveta jabuke ili na tavanu dedine kuće čitao je više nego ikad i razmišljao o večnim temama: kosmosu, Bogu, dobru i zlu, poreklu prirode... Zaključio je da je Bog mudar, ali da nema milosti i da čovek treba da mu se suprotstavi dobrotom. Iz tog protesta, kasnije je odlučio da postane vegetarijanac, jer je smatrao je da je od prolivanja životinjske krvi do prolivanja ljudske krvi samo jedan korak i da će na svetu biti ratova sve dok se s tim ne prestane. Odgovore na svoja pitanja i istinu za kojom je tragao našao je kada je kao šesnaestogodišnjak otkrio Spinozu. Tada ga je obuzelo „nekakvo pijanstvo”, jer je svuda oko sebe u prirodi video Boga. S takvim saznanjem više nije hteo da uči za rabina, međutim, 1921. godine morao je da se povinuje očevoj odluci i ode u Taškemoni na studije. Tamo je izdržao godinu dana, ali kad je pročitao knjigu Knuta Hamsuna „Glad”, konačno je odlučio da napusti studije i postane pisac, pa makar svi na svetu mislili da je izdao oca i korene.

Po povratku u Bilgoraj Singer je znao da više ne može da boravi u „tvrđavi jevrejske čistote”, kako je nazivao svoju porodicu. Počeo je da daje časove hebrejskog da bi preživeo, a zatim je 1923. godine, na poziv brata, otišao u Varšavu da u časopisu „Književne strane” radi kao korektor. U redakciji, koja je bila središte tadašnjeg kulturnog života, dobio je mogućnost da se druži sa piscima i intelektualcima. Ipak, držao se po strani, jer se osećao „kao da je neki neprijateljski dibuk ušao u njega i s njim igra mačke i miša”.

Ponašao se rastrzano: želeo je da piše, a prevodio je na jidiš dela Tomasa Mana, Remarka, Stefana Cvajga i Knuta Hamsuna, čitao verske knjige i ujedno održavao paralelne ljubavne veze, živeo na ivici siromaštva, a iznajmljivao nekoliko soba, za svaku ljubavnicu po jednu... Nije ličio ni na kakvog Don Žuana, naprotiv! Mršav, bled, nemarno odeven, sve svoje veze je krio, a zbog zamršenih ljubavnih trouglova, zapadao u velike nevolje. U časovima beznađa, kada je sumnjao u Boga, sebe i svoju budućnost, razmišljao je o samoubistvu. Do očajanja ga je dovodila pomisao da mora da služi vojsku i gledao je da tu obavezu izbegne, tako što se izgladnjavao do te mere da se sam sebe plašio kad bi se pogledao u ogledalo. I pored toga žene su mu se i dalje udvarale jer ih je privlačila njegova ranjivost, razumevanje i snažan duh. Singer je kao mladić doneo odluku da će u životu biti „sluga dva idola – žena i književnosti” i toga se pridržavao do kraja života.

Naga duša s dva kofera

Godine 1925. objavio je prvu priču „O davnim danima”, pod pseudonimom Ce. Kasnije je novinske članke potpisivao kao Segal i De Varšavski, a ono što je smatrao vrednim Baševis (izvedeno iz imena njegove majke). To je uradio jer nije želeo da ostane u senci i da ga pominju kao „Singerovog mlađeg brata”. Narednih godina počeo je da piše niz pripovedaka na jidišu i činilo mu se da će sve krenuti na bolje, naročito nakon što je uspeo da izbegne mobilizaciju. Ali, život je bio nepredvidiv. Iste 1929. godine umro mu je otac - što ga je veoma pogodilo, i rodio mu se sin - što nije planirao. On, koji nije verovao u brak, i za koga je potpisivanje ugovora o večnoj ljubavi predstavljalo besmislicu, ipak se oženio. Njegova izabranica Rohl Šapira, zvana Runja, zagovarala je komunizam i zbog toga je nekoliko puta bila hapšena. Zbog nje je i Singer proveo jedan dan u zatvoru i to hapšenje pokazalo se kao kap koja je prelila čašu. Iznenada je napustio ženu i dete, a kasnije je o tom braku rekao: „Proživesmo osam nesrećnih godina”.

Dok je 1933. godine pisao knjigu „Sotona u Goraju”, u kojoj je dočarao ludilo izazvano verskom krizom u Poljskoj u 17. veku, primećivao je zlo i opasnost od nacizma, koji je stajao pred vratima. Znao je da su zbog Hitlera i prvih koncentracionih logora iz Nemačke pobegli Tomas Man i Bertold Breht, pa se i sam spremao da sledi njihov primer. Prihvatio je poziv svog brata Jošue da dođe u Ameriku i nekim čudom dobio je vizu. Službenika je ubedio pričom: „Pisaću knjige, držaću govore, živeću kao slavna ličnost”. Dok je izgovarao te reči, bio je ubeđen da laže.

S pedeset dolara u džepu Singer je otišao u Ameriku i za sobom ostavio sve – ženu, sina „Điđija”, majku, sestru, mlađeg brata, ljubavnice... Putovao je vozom kroz Nemačku, sa zebnjom da li će ga uhapsiti i staviti u jedan od tadašnjih sedam koncentracionih logora. Sudbina je htela da pasošku kontrolu prođe 20. aprila 1935. godine, na dan Hitlerovog 46. rođendana, zbog čega ga niko nije zadržavao. S dva kofera u ruci u Parizu se ukrcao na brod i tada se osećao kao „naga duša”, kako kabala naziva dušu koja je napustila jedno telo i sad čeka drugo.

Za razliku od Varšave, grada nade i želja, Singeru se Njujork, sa svojom brzinom, bukom i haosom, na prvi pogled nije dopao. Ličio mu je na „džinovsku izložbu kubističkih slika i pozorišnog dekora”, a kad je u narodu video „duhovnu katastrofu”, ostao je zapanjen. Nameravao je čak da kupi kartu za Evropu i da se baci s broda za vreme putovanja, ali nije imao hrabrosti. Podršku da ostane i da se bavi pisanjem pružao mu je brat, koji ga je ubrzo doveo do redakcije časopisa „Forvard”. Međutim, Singer se teško uklapao u novu sredinu. Osećao se izgubljenim, a pored mračnih misli da će zauvek ostati „ niko i ništa ”, u sebi je ponavljao reči iz Propovednika: „O smehu rekoh – ludost je, o užitku – čemu valja?” Ipak, vremenom je polako počeo da izlazi iz depresije: učio je engleski jezik (kad je došao znao je da kaže samo „sedite”), išao u razgledanje grada, posećivao kafeterije, viđao se s jednom devojkom na Menhetnu, a s drugom u Bruklinu...

Da jezik ne umre

Na nagovor brata otišao je na odmor u Mauntindejl, na jednu farmu i tu je upoznao Almu – buduću suprugu. S njom se venčao, i pored toga što je imao ženu i dete u Poljskoj, ali sad je čvrsto odlučio da će njegova deca biti njegove knjige. Godine 1942. dobio je stalan posao novinara – urednika, a naredne američko državljanstvo. Međutim, zbog užasnih vesti iz Poljske o stradanju naroda od nacista, osećao je blokadu i nije mogao ništa da napiše. Godine 1944. čuo je za smrt majke i mlađeg brata, a ubrzo zatim umro mu je i brat Jošua. Tada se u Singeru, slomljenom od bola, desila prekretnica – uzleteo je poput feniksa i više nije prestajao da piše! Pisao je na jidišu, jeziku svog detinjstva, svog naroda, svojih likova. Osećao je da mora da sačuva taj bogati jezik koji umire, jer bi u protivnom „završio Hitlerov posao”.

Od 1945. do 1948. godine pisao je „Moskatove”, porodičnu sagu u kojoj lik Asa Hešel neodoljivo podseća na njega. Roman je izlazio u nastavcima u časopisu „Džuiš dejli forvard”, a dve godine kasnije objavljen je na jidišu i engleskom. Osvajanje Amerike počelo je kad je pisac Sol Belou preveo njegovu priču „Gimpel luda” na engleski jezik. Ubrzo zatim časopisi su počeli da se grabe za sve što bi napisao, a nakon nekoliko visokih američkih priznanja, dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1978. godine. Ni kad je doživeo svetsku slavu, nije se promenio. Novinare koji su mu dosađivali pitanjima iz ličnog života, odbijao je rečima: „Kad je neko mnogo gladan, šta ga je briga za život pekara!”

S romanima „Mađioničar iz Lublina”, „Rob”, „Imanje”, „Neprijatelji – ljubavna priča”, „Šoše”... i zbirkama pripovedaka „Spinoza iz Trgovačke ulice”, „Kafkin prijatelj”, „Strasti”, „Stara ljubav”, „Kruna od perja”... Singer je osvojio publiku i uveo je u svoj svet u kome su živeli čudaci, sveci, strastveni ljudi, prokletnici, grobari, lopovi, a pored njih demoni, aveti, dibuci... Po njegovim delima rađene su pozorišne predstave i snimani filmovi, a on sam držao je brojna predavanja i časove iz kreativnog pisanja. S osamdeset godina doživeo je toliku slavu da je postao mit! Ali, 1984. godine kod njega su se pojavili prvi znaci Alchajmerove bolesti: počeo je da zaboravlja imena likova, mešao je događaje iz sadašnjosti i prošlosti, a u trenucima bistrine očajno je zaključivao: „Izgubljen sam!” Pre nego što je umro, 1991. godine, i iza sebe ostavio čudesne priče da večno žive, zavikao je: „Naamah!” – ime ženskog demona koji dolazi da se s Metuzalemom sjedini poslednji put.

Vesna Živković
 

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
75.279
Isak Baševis Singer i pitanje pravde
.
Čovek se moli za milost, ali nije spreman da je pruži i proširi i na druge.
Isak Baševis Singer je rođen 14. jula 1904. godine u Radziminu, malom gradiću u Poljskoj. Isak je poticao iz rabinske porodice, te je stekao jevrejsko obrazovanje i postao rabin. Međutim Singer, ugledajući se na svog brata, Izraela Jošuu Singera koji je bio uspešan jidiš pisac, i sam Isak odlučuje da se otisne u vode pisane reči. Na konkursu jednog varšavskog lista Isak osvaja prvu nagradu, te od tog trenutka aktivno piše priče, novele i bio je dopisnik jidiš časopisa. S obzirom na to da se opredelio da bude pisac, Isak je negovao svoju kulturu te je iz tog razloga pisao na jidišu. Kada je 1935.godine nacizam počeo da nadire Singer je otišao sa svojim bratom u Ameriku.

Bio sam naravno oduševljen što sam dobio, moglo bi se tako reći, privilegiju da živim, što sam umakao Hitlerovim dželatima. Ipak istovremeno sam pomislio: To ti je čovek. Njegov život i njegova smrt zavise od jednog parčeta papira, od jednog potpisa i njegovog ćefa, bilo da je to konzul, starosta, sudija ili komesar. Kada sam napustio konzulovu kancelariju, prošao sam kroz hodnik u kojem su čekali mnogi slični meni. Činilo se da njihove oči pitaju: Da li je dobio vizu ili su ga odbili? I, kakva će biti moja sudbina? Tog pretprolećnog dana osećao sam više nego ikada čovekovu zavisnost, njegovu bespomoćnost. Zavideo sam kamenju u uličnoj kaldrmi kojem nisu bili potrebni pasoši, vize, romani, usluge. Nisam ja taj koji je živ, a ono mrtvo, rekao sam sebi. Sasvim suprotno. Kamenje je živo a ja sam mrtav.
Odlomak iz romana „Izgubljen u Americi
Tematika u delima Isaka Singera; motivi, inspiracija:

U romanu „Izgubljen u Americi“, možda je na najbolji način opisan život ovog pisca kao i njegovi stavovi ka određenim aspektima života. S obzirom na to da je na početku imao mali broj čitalaca zbog jezika na kojem je pisao o Isaku se saznalo više kad su mu dela prevedena na ostale jezike. Činjenica je da sve materjalno može biti oduzeto, možete biti osuđeni zbog onoga što govorite ali ako negujete na istinski ispravan način kulturu i znanje od kojeg ne strepite, ono opstaje, nalazi put do onih koji odolevaju jednoličnosti mase. Znanje i talenat koji opstaju jesu jedino što nikakva sila na ovom svetu ne može uništiti.



Isak je pisao o patnjama jevrejskog naroda ali isto tako i o porodičnim odnosima i događajima koji su činili svakodnemnicu života Jevreja.

Sedeo sam kraj prozora, gledajući u neprozirni mrak, a s vremena na vreme bacio bih pogled na zvezde. Njih nisam napuštao. Vaseljena je putovala sa mnom. Prepoznavao sam oblike sazvežđa. Možda nas vasiona prati na putu u večnost onda kada se okonča taj mali incident koji nazivamo životom?
Pružio sam se na sedištu i povremeno opipavao pasoš u unutrašnjem džepu.
Tamo gore, nema granica, nema pasoša“, brbljao je brbljivac u meni. Nema nacista. Može li zvezda biti nacista? Tamo gore ne nedostaje životni prostor. Tamo gore – nadajmo se – ne moraš da se boriš za sopstveno postojanje ako postojiš.
Odlomak iz romana „Izgubljen u Americi


Čitajući Singerove knjige često se postavlja pitanje pravde, svemira, nekog mističnog mesta gde sve prevare i mržnja nestaju dok istinu obasja svetlo koje je dugo spavalo.

„Sunce je kao i u svim drugim inkvizicijama ostalo neutralno.“
Kada će Sunčev sjaj nesebično da pruži zrake pravdi? Kada? Gde?

Čitajući Singerove knjige među mnoštvom drugih motiva, porodičnih odnosa, ljudske dvoličnosti, prevrtljivosti, istajnosti, stiče se utisak da je ipak ovo pitanje dominantno, životno, uvek prisutno.

Najpoznatija dela:

• Autobiografsko delo: „U sudnici moga oca“
• „Ludak“
• „Rob“
• „Sotana u Goraju“
• „Mađioničar iz Lubna“
• „Neprijatelji“
• „Senke na Hadsonu“
• „Izgubljen u Americi“
• „Metuzalemova smrt i druge priče“



Zanimljivosti o životu pisca; vegetarijanstvo kao način života

Jedna od zanimljivosti u vezi života ovog velikog pisca je ta da je bio vegetarijanac, kada su ga pitali zašto je odabrao takav način ishrane, odgovorio je:

„Nikako ne mogu da se složim sa nedoslednošću i nepravdom. Pa čak ni ukoliko potiču od Boga. Ukoliko bi se začuo Božji glas koji kaže: ”Ja sam protiv vegetarijanstva!”, rekao bih: ”E pa, ja sam za njega!” Toliko je snažno i sigurno moje osećanje u vezi sa tim pitanjem.Kada čovek zbog jela ubija životinju, on zanemaruje svoju sopstvenu žudnju za pravdom. Čovek se moli za milost, ali nije spreman da je pruži i proširi i na druge.“
Dobijanjem Nobelove nagrade za književnost, 1978. godine , Isak Singer je stekao svetsku reputaciju.

Negde u svemiru istina mora izaći na videlo. U jedno sam siguran – ovde na zemlji, pravda i istina su zauvek i potpuno van našeg domašaja.
Odlomak iz eseja „Tužitelj i optuženi
Slavica Milošević
 

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
75.279
Pročitala sam Rob i to je to...Nisam dobila odgovore koje sam trazila, tj shvatila sam da mogu da ih nadjem kod teoreticara samo, pa tek onda da citam beletristiku. I tako sam pocela ljubavnu aferu sa H.Arent.
Pročitao sam dosta njegovih knjiga, meni najbolji roman je Senke na Hadsonu. I priče su mu dobre, možda i bolje od romana.
 

Ariodante

ravnogorka
Poruka
11.478
Pročitao sam dosta njegovih knjiga, meni najbolji roman je Senke na Hadsonu. I priče su mu dobre, možda i bolje od romana.
Mozda mu se vratim, ali dugujem jevrejskom pitanji izvore totalitarizma, a to se ne usudjujem da pocnem. A sustinu ne razumem i dalje - zasto jevreji osim zbog nomadskog porekla? A i ako je zbog toga, zasto tolika mrznja prema nomadima? Hriscanstvo nije jer je ta mrznja starija od hriscanstva.
 

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
75.279
Mozda mu se vratim, ali dugujem jevrejskom pitanji izvore totalitarizma, a to se ne usudjujem da pocnem. A sustinu ne razumem i dalje - zasto jevreji osim zbog nomadskog porekla? A i ako je zbog toga, zasto tolika mrznja prema nomadima? Hriscanstvo nije jer je ta mrznja starija od hriscanstva.
Vrati mu se svakako, dobar je pisac, pogotovo kad želiš da čitaš klasično pripovedanje, bez nekih postmodernističkih igrarija.
Što se tiče jevreja, većina najboljih američkih pisaca su upravo jevreji.
Ne znam otkud ta mržnja.
 

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
75.279
Odličan je, meni jedan od omiljenih. Rob sam pročitala nekoliko puta. ❤
Skoro sam pročitao njegovu biografiju:
http://www.arhipelag.rs/knjige/singer/

On je mrzeo biografije, čak je rekao da kad bi Tolstoj, kome se divio, živeo preko puta, on ne bi ni pomislio da pređe ulicu i poseti ga. Da je delo i više nego dovoljno. Možda je i u pravu, jer iako je veliki pisac, kao čovek se nije najbolje pokazao.
 

Nataly Ciottolo

Veoma poznat
Poruka
14.032
Skoro sam pročitao njegovu biografiju:
http://www.arhipelag.rs/knjige/singer/

On je mrzeo biografije, čak je rekao da kad bi Tolstoj, kome se divio, živeo preko puta, on ne bi ni pomislio da pređe ulicu i poseti ga. Da je delo i više nego dovoljno. Možda je i u pravu, jer iako je veliki pisac, kao čovek se nije najbolje pokazao.
Nikad ne vezujem karakter autora sa delom. I ne volim baš biografije, možda baš zbog toga.
 

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
75.279
Zagonetka Singer

Njujork, 2008. Na uglu Brodveja i 86. ulice stoji plavi natpis, tik uz semafor: „Zapadna 86. ulica. Bulevar Isaka Baševisa Singera”. Tu su se 1965. preselili Singerovi. Unutrašnje dvorište iza zgrada, gvozdena ograda i rododendroni u cvatu, nevidljivi sa ulice, osvojili su Singera. Podsetili su ga na Poljsku, na Krohmalnu ulicu u Varšavi, gde je proveo detinjstvo. Tu se izvečeri igrao sa devojčicom koja se zaista zvala Šoše. Kasnije, napisaće roman o njoj.

Leoncin, 2008. Selo gde je rođen Singer. Danas ovde više nema ni traga od jevrejskog življa.Na mestu piščeve rodne kuće nalazi se samo voćnjak. Preko puta opštinske zgrade postoji mala, slepa uličica, koja nosi ime Isaka Baševisa Singera. Ploča je bezmalo nečitka, obeležena je sa dve Davidove zvezde. Ovde se sećanje na Singera, očito, ne čuva. Iako je bilo predloga, nikada seoska škola nije dobila njegovo ime. Ulica nazvana imenom velikog pisca zapravo je puteljak, na kome nema nijedne stambene kuće. „Stanovnici Leoncina listom su odbili da imaju jevrejsku adresu”, piše, između ostalih, Florans Noavil, autorka biografije jednostavno nazvane „Singer”, koju je kod nas objavio „Arhipelag”, u prevodu Anike Krstić. Noavilova je književnica i urednica književnog dodatka „Monda”. Godine 2003, za biografiju „Singer” dobila je u Francuskoj Nagradu za najbolju biografiju objavljenu na francuskom jeziku. Da bi napisala ovo delo, proputovala je stazama Singerovog života, intervjuisala neke od njegovih savremenika koji su još živi (Singer je preminuo 1991. u Njujorku). Njihove su izjave protivrečne. Singer je očito pisac sa više lica, od kojih je svako podjednako čudno, čudesno i uverljivo. „Mađioničara iz Lublina” napisao je, očito, vilenjak. Da li je Singerovo lice sa fotografija, one kristalne, plave prodorne oči, da li je to lice bila maska za istinskog Singera koga niko nije upoznao? Sudeći po izjavama savremenika, ova bi formulacija mogla biti tačna.

Isak Baševis Singer - sin

Singerov otac je sedma generacija rabina u porodici. Singerova majka je, takođe, kći rabina. „U detinjstvu, češće smo viđali bogove, duhove i dibuke, nego ljude”, negde će napisati. Očekivalo se da će Singer nastaviti očevu tradiciju. Ali nije. Singerov stariji brat Jošua bio je pisac, toliko uspešan da je u Americi, četrdesetih godina, spominjan kao ozbiljan kandidat za Nobelovu nagradu. Singerova starija sestra, takođe je napisala dva izvanredna romana. Čitavog života patila je od epilepsije. Singerov najmlađi brat, postao je rabin. No, pre no što je zaista uspeo da se bavi pozivom koji je odabrao, nestao je sa majkom u Kazahstanu, u pogromima. Deportovani su vozom, u stočnim vagonima. Gubitak majke Singer nikada nije preboleo. Posle očeve smrti, progonilo ga je osećanje krivice. Ono, i tako, uvek ide uz smrt bližnjih.

Singer - pisac

U Ameriku je pobegao brodom, preko Pariza, pred sam Drugi svetski rat. Imao je za sobom objavljen tek jedan roman – „Sotona u Goraju” – i nekoliko objavljenih priča. U Americi je engleski učio sistematično, sve dok ga nije progovorio tečno. Pa ipak, zauvek je pisao na jidišu:„Nemam nikakav razlog da prestanem da pišem na tom jeziku zato što je Hitler pobio ogroman broj onih koji su njime govorili. To bi značilo završiti njegov posao”. U Americi, na početku boravka, pati od depresije, luta ulicama priželjkujući samoubistvo. Posmatra nagli književni uspon svog starijeg brata Jošue. Kad saznaju da su im majka i najmlađi brat ubijeni, Singer tone u još dublje beznađe, a Jošua umire od iznenadnog srčanog udara. Senka velikog, uspešnog brata, starijeg od Singera jedanaest godina je sklonjena. I Singer ubrzo počinje ponovo da piše. Dolaze uspeh i slava. Svetska. Ono što mu najviše pomaže jeste činjenica da njegove prve priče prevodi sa engleskog niko drugi do Sol Belou. Začudno je samo to što se Singer posle toga distancirao od Beloua. Nisu postali prijatelji, Singer mu se, tvrdio je Belou, nikada čak nije ni zahvalio. Singer je pisao na jidišu, ali je za engleski jezik pripremao „drugi original”, promenjen. Stiče se utisak da je Singer na jidišu barokniji, višeznačniji, mudriji, a da je na engleskom kraći, sažetiji, jasniji i – pre svega lucidan pripovedač. Mađioničar je pripovedanja na oba jezika.

Singer – ljubavnik

Singer nije bio čovek jedne žene, on sam nije ni verovao da je tako šta čoveku poput njega uopšte moguće. Muzilovljevom „čoveku bez svojstava”, Singer je suprotstavio „čoveka bez karaktera”. Njegovi junaci su lutalice, uvek zaljubljeni u više žena. Sam Singer vodio je upravo takav život. Tvrdio je da „jedna sveća može da upali više plamenova”, kao i da je nemoguće istovremeno voleti jednu ženu. Uvek je u njegovom životu bilo više različitih muza, potpuno suprotnih međusobno. Pa ipak, on nikako nije bio Don Žuan, on je pre svega bio zaljubljenik u ljubav i neizlečivi zaljubljenik u strast. Prodornih plavih očiju, erudita blistave inteligencije, zavodio je žene svojom ogromnom zainteresovanošću za njihove živote i poštovanjem prema njima. Do kraja života, starinski im je ljubio ruke, tražeći, pri tom, dopuštenje za taj čin. Do kraja života, imao je ljubavnice. Njegova supruga, Alma Singer, morala je da „zatvara oči”. Neprekidno.Pred smrt, priznao je prijatelju da je u životu imao tridesetak ljubavnica i uvek više njih istovremeno. „I svaku sam voleo”, rekao je.

Singer – otac

Pre no što će pobeći u Ameriku, Singer postaje otac dečaka Izraela. Zvali su ga Điđi i dobio ga je u braku koji nije bio zakonski, sa ženom koju je zvao Runja. Bila je komunistkinja i nisu se nikada slagali. Čudno je što je Singer ostavio petogodišnjeg dečaka i ženu i pobegao pred Drugi svetski rat u Ameriku, znajući tačno od čega beži. Dvadeset godina kasnije, ponovo će videti sina. Sin je tada novinar u Tel Avivu i ima porodicu, četvoro dece. Singer mu priznaje: „Moja deca, to su moje pripovesti”. Sin novinarima kaže: „Moj otac nikada nije porodičnog duha”. U trenutku kada se ženi u Americi Almom, ona napušta muža i dvoje male dece, sina i kćer od četiri i šest godina. Singer je odbijao da ih vidi ili je ih je viđao retko. Alma je, iako pre braka sa Singerom dobrostojeća, sada sa njim upala u finansijske nevolje. Čitavog života je radila najrazličitije poslove, dok je Singer pisao, sve dok nije stigla slava, mnogo kasnije. Singer je prihvatao njenu žrtvu kao nešto potpuno prirodno. U starijim godinama, ljubavnice je birao između svojih obožavateljki – prevodilaca. Jedna od njih bila mu je toliko bliska da je sa njom svakodnevno provodio mnogo vremena. Kada su mu 1978. javili da je dobio Nobelovu nagradu, zajedno su sastavili njegov govor. Tek tada, seća se danas ona, Singer je izjavio: „Ti ne putuješ sa mnom u Stokholm”. U Stokholm je sa njim putovala Alma sa još dve prijateljice. Pa ipak, posle Singerove smrti, Alma upravo nju poziva da zajedno srede Singerovu rukopisnu ostavštinu. „Chaoss Room” je Singerova soba prepuna papira. Bile su potrebne godine da se dovede u red.

Nobelova nagrada

U Stokholm, 1978, Singer stiže u fraku koji je iznajmio i koji mu je bio prevelik. Prilikom prijema Nobelove nagrade drži govor na jidišu. Pre no što pođe, zaboravi ček, ali se, trkom, vraća po njega. Službenici Akademije nauka u Stokholmu, kažu: „Ove godine je dodela nagrade bila vesela”.

Starost

U starosti, Singer gubi ono što je za njega čitavog života bio „raj iz koga niko nije uspeo da ga progna” – pamćenje. Polako, ali sigurno, zaboravljao je imena junaka o kojima je pisao. To ga je činilo furiozno ljutitim. Odlazio je sa sekretaricom u banke i tvrdio da ga banke strahovito potkradaju, proveravao po više puta svaki račun, svaku kamatu, u vreme kada je već bio dobrostojeći čovek. „Moj otac je uvek bio cicija”, govorio je kasnije njegov sin. „Ali mene to ne čudi. Veći deo života živeo je izuzetno teško”.

Kraj

Do kraja života, Singer tvrdi da su „njegove knjige njegova deca, a da su deca zamke, zastrašujući oblik pritiska, poput zaključavanja muške slobode”, piše Florans Noavuil. Pred odlazak, posle niza moždanih udara, dugo ćuti ili spava. Ima pogled zastrašenog, izgubljenog deteta. Pred smrt, svest mu se vraća i on kaže supruzi Almi: „Nisam bio dobar muž”.

Zaostavština

U literarnoj Singerovoj ostavštini nađen je spisak njegovih omiljenih pisaca i knjiga. Voleo je Bibliju (onaj koji je sa Bogom čitavog života ratovao), „Anu Karenjinu”, „Zločin i kaznu”, Gogolja, „Madam Bovari”, Poa, Hamsuna, Svedenborga. Nađen je i spisak (obožavao je spiskove), njegovog uobičajenog dana: „8 sati – buđenje, 9-11, rad na romanu, 12 - toaleta, oblačenje, 12-2 šetnja, ručak, 3-6 pisati, 7-8 večera (ne jesti previše, piše u zagradi – no overeat), 8-11 ljudi, čitanje, bioskop, pozorište.”

Nemoguće je ne primetiti da su ljudi na spisku ovog genijalnog vilenjaka bili na poslednjem mestu.

Sanja Domazet
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.863
Strast pripovedanja, strast dileme, karakteristična je za sve Singerove golicave priče koje uz zadovoljstvo donose i nemir. To je Singer. Gotovo bolest pisanja, a nije skribomanija, jer je sve što se iscedilo iz njegovog pera dostojno predstavljanja ljudskog roda i kada naše civilizacije ne bude bilo. Mađioničar iz Lublina je priča o jednom iluzionistu, omamljivaču masa, pronalazaču, ženskarošu, ali i čoveku koji se pod izgovorom dosade otrgao od svega u toj meri da je postao tuđ i sam sebi.

Singer u svim svojim knjigama piše o Jevrejima, tj. o jednoj velikoj kulturi. Ali, ostaje otvoreno pitanje: Da li su njegovi junaci tipični – ili netipični Jevreji? Jer, njegovim jevrejskim likovima "dominira neka nejevrejska divljina". Da li tom nejasnoćom Jevreji postaju još zagonetniji za ostatak sveta?

Knjiga je psihodrama koja relativizuje dobro i zlo, dilema jednog mađioničara koji je prestao da shvata svoje postupke, koji poput mornara što u svakoj luci ima devojku, u svakom gradu u kome nastupa ima ženu, a sa svakom ima planove za budućnost. Takav život ga je preobrazio u čoveka koji se svakim trenom prepušta impulsima i trenutnoj inspiraciji, čoveka koji vidi jamu – ali mora u nju da upadne, pa je za sebe stvorio dva pakla – jedan na ovom, a drugi na onom svetu… Knjiga je i svojevrsna saga o tome kako čovek vremenom potpada pod vlast smrti, te kako je u prirodi čoveka da se u trenucima beznađa okreće (vraća) veri.
U mnogo čemu veliki pisci imaju štošta zajedničko. Pre svega, ta manijačka potreba za bogohuljenjem. I dok se Žid naprosto poigrava sa pobožnim vernicama, izjednačuje njihovo verovanje sa njihovom nepromišljenošću, glupošću, dotle se Singerov junak pita najkonkretnije: da je neko već video Boga? Da li je neko pričao sa Bogom? A ko je stvorio Boga? Kako to da Bog dariva Jevreje patnjom, a da ga oni zovu milostivim? Da li neko pozanje nekoga ko je bio na nebu? Zašto magnet privlači gvožđe, a ne privlači bakar? Ako ptica ume da leti, onda mora da i čovek to ume? Ako Bog govori jidiš, kako će ga Francuzi razumeti? Nije valjda da se svet stvorio sam ili se razvio iz neke magline? Možda se istina nalazi kod hrišćana, muslimana, ili neke druge vere? Koliko još dugo treba raspravljati šta to piše u tom Talmudu?!

Jedan je od ljudi koji se usuđuje da kaže da je za njega jevrejstvo jaram. Tek se deklarativno pokazuje želja za obnovom Hrama, motiv toliko karakterističan u Jevreja.

Za Singerovog iluzionistu su vernici ljudi koji vide, ali ne veruju sopstvenim očima. Njegov junak, pak, ima sopstvenu veru – Bog postoji, ali se ne prikazuje, čovek treba da se pravi da je bezbožnik, u srcu da veruje u Boga i da veruje u svog anđela čuvara. On je u isto vreme i pobožan i bezbožnik. Pita se šta o na nebu misle o takvima poput njega. Za njega je katolička dogma samo disciplinovanje čoveka i ništa drugo. Zato je samo Bog mađioničar, iluzionista.

Karakterologija žena (Žena koja nikada nije nosila niti rodila, zauvek će se osećati kao devica. Da li su sve žene *****? Govor u ženskom rodu predstavlja strast nad strastima. Žene su žene, svejedno u Pjasku ili Parizu. Svaka je pauk.), karakterologija seljaka (nasledna snaga seljaka, njihova sluganska podređenost, seljak ostaje seljak), karakterologija braka (brak bez dece je nešto kao pola braka), karakterologija malih gradova (koji sa svim svojim kosmopolitskim pretenzijama ostaju parče provincije), karakterologija poljskih aristokrata (u čijim žilama teče jevrejska krv), karakterologija ljubavi (koja su gradi na magiji, na hipnozi, suviše ljubavi ne valja, obmota se oko čoveka kao zmija), karakterologija ludaka (sa očima punim radosti), karakterologija mudrih (koji ostaju budale), karakterologija prostog puka (muž budala, žena lažljivica, ljubavnik lukav, tu se vesele na svadbama a tamo leleču na sahranama) je u tolikoj meri upečatljiva da prema njoj čitalac mora da formira i vlastiti sistem vrednosti. Jedno "parče vremena" odvojeno za čitanje Singera je nagrada za sve one koje uče zanat pisanja. Singer iz čitaoca i kritičara jednostavno izvlači ono najbolje.
Mnogo se toga uopštenog ali i diskretnog da naučiti o Jevrejima iz Singerovih knjiga (žene vode poslove, a muškarci izučavaju svete nauke). Takođe, teza o tome kako "ulica i dvorište hrama poriču jedno drugo" (jutarnji fatalni vernici tokom dana se transformišu u surove trgovce npr.) je nešto sa čime se mnogi pisci ne bi hvatali u koštac, iz poštovanja prema vlastitoj veri ili iz straha od iste, svejedno.

Zaista, teško je čitati Singera a ostati imun na njegovu strast pripovedanja o prozaičnom devetnaestom / dvadesetom veku. I svaki kritičar stoga neminovno dopada pod Singerovu karakterologiju onih koji "vatrenim stihom svoj hleb zarađuju na slavi drugoga
 

PetarSamotnjak

Zaslužan član
Poruka
140.611
Sedeo sam kraj prozora, gledajući u neprozirni mrak, a s vremena na vreme bacio bih pogled na zvezde. Njih nisam napuštao. Vaseljena je putovala sa mnom. Prepoznavao sam oblike sazvežđa. Možda nas vasiona prati na putu u večnost onda kada se okonča taj mali incident koji nazivamo životom?

Pružio sam se na sedištu i povremeno opipavao pasoš u unutrašnjem džepu.

Tamo gore, nema granica, nema pasoša“, brbljao je brbljivac u meni. Nema nacista. Može li zvezda biti nacista? Tamo gore ne nedostaje životni prostor. Tamo gore – nadajmo se – ne moraš da se boriš za sopstveno postojanje ako postojiš.

I.B. Singer, Izgubljen u Americi
 

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
75.279
Tokom godina je navikao da razgovara sa kravama, pa i sa samim sobom, samo da ne zaboravi jidiš. Širom je otvorio vrata brvnare i ugledao planine koje su se protezale u daljinu. Pojedini vrhovi, sa obroncima obraslim šumom, kao da su bili nadohvat ruke, nalik na džinove sa zelenim bradama. Izmaglica koja se, vijugajući, dizala iz šume, podsećala je Jakova na Samsonovu kosu. Pojavilo se i sunce, nebeska svetiljka. Sa ponekog vrha, tu i tamo, dizao se dim kao da
planine iznutra plamte. Jedan soko, raširenih krila, lebdeo je tiho i neobično sporo iznad sveg zemaljskog meteža. Jakovu se činilo kao da ptica neprekidno leti, još od stvaranja sveta.

I. B. Singer - Rob
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.