IPSOS istraživanje za oktobar: Đilas ispod cenzusa

[Belgradeboy]

2018 godine Djilas je prijavio u poreskoj upravi prihod od 618 miliona evra. Nije on nista ukrao on je posteno zaradio.

 

[Casual Observer]

 

[Сале]

ја би вратио цензус на 5%

 

[Casual Observer]

Zla vremena, a nekad je i 12,5% bilo sasvim dovoljno da se jaše dva mandata….


Тадић је на изборима успео да, све у савезу са најмоћнијом партијом новопазарских Муслимана, добије свега 12,5 одсто народне подршке. Током кампање је имао неколико гафова, од тога да је најавио слоган „Бори се за Србију!” до спремности да се за аферу „Бодрум” извини глумици Неди Арнерић (која је „гласала” у скупштини иако је истовремено била на летовању), али не и грађанима Србије чији је парламент тиме компромитован, а закони прекршени.

Но, све је то било неважно пред чињеницом да је завршни збор странке успео, а да су многи учесници, без обзира на пол и узраст, на његовом врхунцу плакали. ДС је постао трећа снага у парламенту, уз ламент да би – само да Г17+ (који је подршком бирача заостајао за свега један одсто) није одвојио део присталица – сами конкурисали радикалима.
Место председника стигло је такође као удар практично кладионичке среће. Мањинска влада укинула је рестриктивни изборни цензус, двојица популарнијих политичара нису имала или коалициони потенцијал (пре свега са САД и НАТО-ом) или рачуна да одбаце моћније премијерско место.

Борис Тадић, који је пре тога годинама на свим политичким митинзима приповедао две исте приче (1. како је једна девојчица избеглица из Крајине заборавила како се једе и 2. да је нека будала на пркосним протестима против НАТО-а носила транспарент двосмисленог значења „Доле бомбе!”), постао је тако председник и најпопуларнији политичар у Србији.
Историографија ће још дуго процењивати који је највећи успех Бориса Тадића – политичара који је два пута биран за председника Србије. Који се по трајању моћи и утицаја могао поредити са кнезом Михаилом и Пашићем. Стоји чињеница да је више реформских закона донесено док је био у кохабитацији, него док је владао сâм. Просечна зарада је 2012. била у сваком погледу нижа него 2007. године. Већи спољнополитички успеси су изостали. ЕУ интеграције се испоставиле као гомила лажних обећања. Косово и Црну Гору да не спомињемо. О НИС-у и да не говоримо, као ни о спорним приватизацијама, реформи судства... Банкама Агро и Тесла. Када сам га после пораза на изборима 2012, за време једне пријатељске вечере на којој ми је опростио зато што сам га годинама критиковао, питао шта сматра својим највећим успехом, неко је време размишљао па изјавио да је то било разоткривање Шарићеве криминалне групе.

Тадић је јавност пленио шармом, лепим осмехом и једном допадљивом смиреношћу. Добри цар Јован Други Комнин из 12. века кажу никада није осудио некога насмрт.

А у та времена демократских увређености и тестирања, иначе, сасвим нерепрезентативног судства, Тадић се дичио како никога није тужио суду. Ипак, његов утицај на слободне медије није био нимало позитиван: у то време један партијски шпекулант постао је власник „Политике”. „Нин” је уз његов благослов „отет” Србији, када му је страни власник променио пол. Тадићева пизма према главним уредницима великих медија, какви су били Љиљана Смајловић и Антоније Ковачевић, неоправдано је данас заборављена.

О постепеном заустављању и обртању малене плиме демократије, која је била задесила Србију после 2000. да и не говоримо. ДС је била носилац репресивних измена и допуна Закона о информисању и Закона о политичким организацијама. Закључак др Небојше Владисављевића био је да је талас ауторитаризма захватио Србију почев од 2010. године – усред Тадићевог мандата.

Коначно, Тадић је неочекивано изгубио изборе. Јесте политичко и привредно стање у земљи било лоше, али за изборни пораз, када се са климавим оправдањем противуставно кандидовао по трећи пут, заслужни су чак више и од снаге опозиционе СНС, његова самоувереност и немар, те нарцизам малих разлика оличен у вечито незадовољним и љутим Млађану Динкићу и другосрбијанцима из неформалног покрета белих листића.
Тадићев силазак са власти био је индикативан. Демократе – а посебно први међу њима – наизглед су добро примили пораз. Његов чувени говор о „другом филму” могао је ући у читанке. У традицијама српске демократије постао би нешто слично Вашингтоновом ступању пред Конгрес и распуштању револуционарне армије. Ушао би тај говор у уџбенике, без сумње, само да је трајао пет минута.

 

[Casual Observer]

ја би вратио цензус на 5%

Đilas je izričito zahtevao, doduše sad je i ispod toga.

 

[Сале]

Đilas je izričito zahtevao, doduše sad je i ispod toga.

***** stranku ako ne može da pređe 5% , šta će u parlamentu