Indoevropski narodi?!

svarozic:
Nik, nije Hamurabijev zakonik najstariji... Stariji su Ur Namu zakonik i Lipit Ištar (ako se ne varam)... mada se stalno mijenja procjena starosti ovih zakonika...
Kliknite za proširenje...

Maybe but треба то доказати баш као што си рекао муте стално међутим не знам да је ико званично и опште прихваћено побио ову тврњу , међутим нити један од ова два наведена нису ни близу на том нивоу једног савременог закона једне уређене државе као што је то Хамурабијев , могао би бити Урски који је предходио Месопотамији и Вавилонији али то је само закон за један град државу , као што би била Атина , а Хамурабијев закон је митски написан за Небродовог или Нин Беловог(1 силног на земљи) наследника као владара севе 4 стране света!
 
Kelti

Kelti Kelti su indoevropski narod koji se je još u kameno doba većinom naseljavao između sadašnje Francuske i Češke (bilo ih je i na Balkanu). Pod pritiskom Germana bili su prinuđeni da se pomeraju ka zapadu i jugu (Britanija, sev. Španija, sev. Italija, zap. Francuska). Na prvom pogledu izgleda čudno da su Kelti stalno ratovali jedni protiv drugih i nikada nisu mogli da se ujedine. Ipak, moramo uzeti u obzir da verovatno o pojmu keltske nacije nisu bili ni svestani. Kelti su živeli u malim seoskim zajednicama. Radije su se bavili stočarstvom nego poljoprivredom. U borbi su bili vrlo hrabri, ali nisu umeli da se bore po uputstvima. Kada bitka počne svaki Kelt bi se borio sam za sebe. Keltska civilizacija održala se do danas u Irskoj, Škotskoj, Bretanji i Velsu.

Keltska kultura


Kelti su bili vrlo ratoboran narod, međutim i njihova kultura je bila vrlo razvijena. Od Grka i Rimljana naučili su da prave keramičke i bronzane posude. Uglavnom su ih ukrašavali apstraktnim i geometrijskim oblicima. Bronzane broševe i štitove ukrašavali su raznobojnim emajlom; pravili su veoma lepo oružje; pravili su veoma složene tvrđave; kovali su bakarni novac; bili su dobri pesnici i pevači. Kelti koji su živeli pri moru (Francuska i Belgija; Britanija) bili su dobri mornari, kao i brodograditelji. Međutim, u bici kod zaliva Kviberon, pokazalo se da ovi brodovi nisu dobri za ratovanje. Ratnička odeća Kelta sastojala se od metalnog šlema sa životinjskim rogovima, grudnih oklopa, pantalone. Oružje se sastojalo od dugih mačeva, kopalja, lukova i strela.



Gali i Rimljani

Rimljani su Kelte nazivali Galima. Sa njima su često dolazili u sukob. Pri seobi Kelta, jedan deo krenuo je ka Rimskoj republici i u 5 veku p.n.e. vršio napade na Etruriju. 390 god. p.n.e. pod vođstvom Brena, Kelti su upali u Rim i opustošili ga. Rimljani su uspeli da odbiju Kelte i sve do Julija Cezara, Kelti su ostali u granicama Galije i Britanije. Kada je Cezar postao konzul zatražio je da se njemu dodeli provincija Galija koju je tek trebalo osvojiti. Za vreme Cezara, jedini Kelti koji su imali nezavisnotst su Škotski i Irski gali (Pikti i Gelski kelti). Dok je bio Britaniji 52 god. p.n.e. dignut je opšti ustanak u Galiji pod vođstvom Versingetoriksa. Versingetoriks je čak postigao pobedu nad Cezarovom kod Gergovije, što je jedina poznata izgubljena Cezarova bitka. Versingetoriks je tada poveo vojsku u Aleziju, gde je utvrdio položaj čekajući pojačanje iz drugih delova Galije. Cezar ga je opkolio nizom rovova, te nije moglo biti bega. Versingetoriks je nameravao da dovede Cezarovu vojsku između svoje dve vojske, međutim kada je Galima stiglo pojačanje spoljni prsten Cezarove vojske porazio ga je, a tada je ostatak Rimljana krenuo na utvrđenje. Versingetoriks se tada predao i ustanak je konačno ugušen. To je bio i poslednji ustanak Gala. Nakon toga prihvatili su rimsku upravu i Galija nikada više nije postojala.



Britanski Kelti

Kelti u Britaniji poraženi su 54 god. p.n.e. od strane Cezara. Tek Oko 410 god n.e. rimske legije povukle su se iz Britanije pod naredbom cara Honorija. Nakon odlaska Rimljana, Kelti u Britaniji su nastavili da ratuju jedni protiv drugih sve do dolaska Angla i Saksonaca.
Na britanskim ostrvima naseljavala su se 3 keltska naroda.
Gelski kelti koji su živeli u Irskoj (Istorija Irske)
Škoti i Pikti koji su živeli u Škotskoj (Istorija Škotske)
Bretonski Kelti koji su živeli u Velsu (Istorija Velsa)



Religija Kelta


Kelti su bili mnogobožci.Prinosili su bogovima i ljudske žrtve, sve dok ih Rimljani nisu odvratili od toga. Njihova religija zabranjivala im je da jedu guske, zečeve i piliće. Njihovi sveštenici nazivali su druidi. Oni su obično smatrani za mudre ljude, sudili su (obično surovo) i vršili ulogu poglavice. Škoti su primili hrišćanstvo krajem 6. veka, a Irci još u 5. veku.
 
Sloveni

Sloveni su najbrojnija etnička i lingvistička grupa naroda u Evropi. Govore slovenskim jezicima i nastanjuju najveće delove jugoistočne, istočne i srednje Evrope, ali i široki prostor u Aziji sve do Tihog okeana(Rusija).


Podela Slovena

Sloveni se prema regionalnim i jezičkim sličnostima dele na tri velike grupe:



Sloveni danas - kratak pregled osnovnih podataka

Sloveni danas zauzimaju veći deo Evrope i znatan deo Azije. U Evropi su najbrojnija etnička skupina (oko 35%).

Istorija slovenskih jezika i kultura, kao što je to manje-više slučaj i sa drugim, pre svega evropskim i indoevropskim jezicima i kulturama, može se posmatrati i kao stalno smenjivanje i suprotstavljanje procesa integracije i procesa dezintegracije. Izdiferenciranost i bogatstvo pojavnih oblika određene kulture vremenom mogu postajati sve izraženiji, pogotovu onda kada se razvoj pojedinih naroda i društava iznutra i/ili spolja usmerava u tom pravcu.

Sloveni su u jezičkom i kulturnom pogledu najkompaktnija etnička skupina u Evropi. Razlike između pojedinih slovenskih jezika manje su nego, na primer, razlike između severnih i južnih nemačkih dijalekata. Pored jezičke bliskosti, koja je najizrazitija (uprkos velikoj otvorenosti slovenskih jezika za pozajmice iz drugih jezika), uočljiva je i srodnost duhovne i materijalne strane slovenskih kultura u mnogim aspektima: u narodnoj književnosti, u verovanjima i običajima, u nošnji, arhitekturi, muzici itd. Nasuprot pomenutom poređenju stoji činjenica da se nemačko jezičko i kulturno područje većim delom nalazi u granicama jedne države, dok su slovenski jezici i kulture u tom pogledu izrazito podeljeni. Uzroci takvom stanju su brojni i raznovrsni; jednim delom se nalaze izvan slovenskog sveta.

Društva koja su nosioci određenih kultura mogu biti prema jednim kriterijumima objedinjena, a prema nekim drugim izdiferencirana. Najuočljivija integrativna ili diferencijalna interkulturna obeležja u tesnoj su vezi sa jezičkom, etničkom, konfesionalnom ili državnom pripadnošću, ali mogu biti i antropološke ili neke druge prirode. Broj tih obeležja i njihova struktura različiti su u različitim tipovima kultura ili u različitim periodima razvoja iste kulture; na jedan način su, na primer, prisutna u višenacionalnoj i višejezičkoj Rusiji, a na manje ili više drukčiji način u Kanadi ili u Japanu.

Lingvistički aspekt


a) Slovenski jezici

Uprkos veoma uočljivoj srodnosti slovenskih jezika i njihovoj velikoj tipološkoj sličnosti, slovenski svet je znatno izrazitije izdiferenciran brojem književnih (standardnih) jezika nego kvalitetom i rasponom slovenskih međudijalekatskih razlika, pogotovu ako se u tom pogledu napravi poređenje sa jezičkom situacijom, na primer, u Nemačkoj, Francuskoj ili Španiji, gde naspram većih regionalnih jezičkih razlika postoji samo po jedan književni jezik (u znatno užoj sferi upotrebe u Francuskoj postoji i oksitanski [ili provansalski], a u Španiji katalonski). Štaviše, tendencije ka izdvajanju novih književnih jezika u slovenskom jezičkom svetu sežu do najnovije istorije, čemu gotovo da nema paralele drugde u Evropi.

Slovenski jezici obično se dele na tri grupe i mada ta podela nije bez nedostataka, za sada je bolja od drugih koje su predlagane (v. o tome više u odeljku o slovenskim jezicima u okviru indoevropskih). Istočnoslovenska grupa obuhvata ruski jezik (159 miliona govornih predstavnika), ukrajinski (42,5 miliona) i beloruski jezik (9,3 miliona). Zapadnoslovenska grupa obuhvata poljski jezik (39 miliona), češki (10 miliona), slovački (5 miliona) i lužičkosrpski jezik (oko 50 hiljada). Južnoslovenska grupa obuhvata srpski (11 miliona), bugarski (8,9 miliona), hrvatski, bošnjački, slovenački (2 miliona) i makedonski jezik (2 miliona).

NAPOMENA. - Podaci su navedeni prema knjizi: A. E. Suprun, Vvedenie v slavяnskuю filologinю, 2-e izdanie, pererabotannoe, Minsk, 1989, str. 13. Broj govornih predstavnika jednog jezika i broj predstavnika odgovarajućeg naroda nekad se ne podudara (upor. u odeljku Etnički aspekt) jer ima dosta primera da predstavnici jednog naroda svakodnevno govore jezikom koji im nije maternji i vladaju njime kao maternjim jezikom (što je, na primer, čest slučaj sa ruskim jezikom u Zajednici Nezavisnih Država, ili sa Ukrajincima u SAD i Kanadi, kojih ima oko pet miliona i koji govore engleski ili francuski jezik isto kao maternji jezik, a mnogi, verovatno, i bolje nego maternji, ukrajinski jezik). U Rusiji je 1989. godine bilo 119 865 946 Rusa (81,53%), čiji je maternji jezik ruski, 7 495 454 (5,1%) stanovnika Rusije koji nisu Rusi, a naveli su ruski kao maternji jezik i 16 405 826 stanovnika (11,1%) koji su ruski naveli kao svoj drugi jezik (prema knjizi Narodы Rossii, 1994).
 
Izvorni slovenski lingvonimi su, prema izloženom redosledu: russkiй яzыk, ukraїnsьka mova, belaruskaь mova, język polski,český jazyk (čeština), slovenský jazyk (slovenčina), hornjoserbčina, dolnoserbska reč (dolnoserbski jezik), srpski jezik {srpskohrvatski, hrvatskosrpski, hrvatski ili srpski, srpski ili hrvatski, srpski, hrvatski jezik), bъlgarski ezik,slovenski jezik (slovenščina), makedonski jazik.

Iako su prema strukturi dosta slični, slovenski književni jezici se na više načina međusobno razlikuju.

U pogledu broja govornih iredstavnika pojedinih jezika slovenski jezici obuhvataju i tako velike jezike kao što su ruski (jedini slovenski jezik koji je po razmerama u kojima funkcioniše i svetski jezik), ukrajinski ili poljski i, s druge strane, književne mikro jezike, kao što je, na primer, rusinski jezik u Jugoslaviji, ili jezik Gradišćanskih Hrvata u Austriji, ili jezik Moliskih Slovena u oblasti Molize u srednjoj Italiji itd.

U pogledu odnosa jezik - narod slovenski jezici u većini slučajeva imaju diferencijalnu funkciju jer predstavljaju specifična obeležja pojedinih slovenskih naroda.

Poljskim jezikom govori u Poljskoj, pored Poljaka, i oko sto pedeset hiljada Kašuba (danas gotovo sasvim izmešanih sa Poljacima), koje neki smatraju zasebnim slovenskim narodom, dok su, prema (preovlađujućem) mišljenju drugih, Kašubi danas deo poljskog naroda.

Drukčiji je primer Lužičkih Srba. Taj slovenski narod ima dva književna jezika (gornjolužičkosrpski i donjolužičkosrpski) koji se u novijoj slavistici sa dosta osnova tretiraju i kao dve književne varijante istog jezika. Varijantna književnojezička podeljenost Lužičkih Srba u znatnoj meri je istorijski uslovljena njihovom konfesionalnom podeljenošću (v. u knjizi odeljak o formiranju lužičkosrpskih književnih jezika).

I u pogledu varijantne izdiferenciranosti srpski književni jezik razlikuje se od drugih slovenskih književnih jezika. Ako su pre konstituisanja jugoslovenske države, kroz skoro ceo XIX vek, najugledniji kulturni poslenici Srba i Hrvata i težili stvaranju zajedničkog književnog jezika, od konstituisanja zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. godine (odnosno Jugoslavije, od 1928. godine) pa do najnovijeg vremena kod Hrvata je stalno jačala tendencija da se zapadna varijanta srpskohrvatskog književnog jezika izdvoji i da dobije status posebnog, hrvatskog književnog jezika, koji su pristalice takve ideje videle i kao književni jezik Srba u Hrvatskoj. Tome su se Srbi s razlogom protivili, videći u uskraćivanju mogućnosti da svoj književni jezik nazovu srpskim etničkim imenom pretnju svom nacionalnom identitetu (v. poseban odeljak u knjizi, posvećen formiranju srpskog književnog jezika, str. 116-120).

Slovenski jezici međusobno se razlikuju i u pogledu kontinuiteta književnojezičkog statusa. Najstariji slovenski književni jezik - staroslovenski jezik stvoren je još u IX veku, a najmlađi, makedonski i rusinski, stekli su status književnog (standardnog) jezika u savremenom smislu reči tek posle Drugog svetskog rata. Kontinuitet razvoja gotovo svih slovenskih književnih jezika bio je zbog nepovoljnih istorijskih okolnosti ometan ili čak u dužem periodu i prekidan, što najmanje važi za ruski književni jezik. Kontinuitet razvoja pojedinog književnog jezika po pravilu je u manje ili više tesnoj vezi sa kontinuitetom državnosti odgovarajuće slovenske zemlje.
 
Savremeni slovenski jezici su, po prirodi stvari, živi jezici, ali u istoriji slovenskih jezika bilo je i takvih koji više ne postoje. Pored staroslovenskog jezika (v. o njemu poseban odeljak u knjizi), koji danas postoji kao bogoslužbeni jezik pravoslavnih slovenskih crkava (u tom slučaju se naziva crkvenoslovenski) pa se zato i ne može smatrati mrtvim jezikom u pravom smislu reči, u mrtve slovenske jezike spadaju zapadnoslovenski jezici: polapski i slovinski.

Polapskim jezikom govorilo se na širokoj teritoriji između donje i srednje Labe (Elbe) na zapadu i donje Odre na istoku. Od H veka Polapski Sloveni potpali su pod germansku vlast, u XVIII veku su izgubili nacionalni identitet, a uskoro zatim nestali su i poslednji ljudi koji su govorili polapski jezik. Zahvaljujući nekolicini naučnika i amatera koji su posvetili izvesnu pažnju polapskom jeziku pre nego što je definitivno prestao da postoji, zapisani su tekstovi na tom jeziku i sastavljen mali rečnik, što je kasnije omogućilo njegovu gramatičku rekonstrukciju.

Slovinski jezik, prema nekim mišljenjima jedan od kašupskih dijalekata (danas grupa poljskih dijalekata), kojim su govorili Pomoranski Sloveni (oko jezera Leba i Gardno u poljskom Pomorju) održao se duže - do sredine XX veka, iako su govorni predstavnici tog jezika takođe bili izloženi germanizaciji. Bolje je i potpunije opisan od polapskog jezika, a 1950. godine čak je napravljen i magnetofonski zapis govora jednog od poslednjih živih predstavnika tog jezika.

Slovenski jezici se međusobno razlikuju i prema tome kako je tekao proces formiranja književnog jezika u svakom pojedinom slučaju, što se razmatra u posebnom delu Uvoda u slavistiku (v. o formiranju slovenskih književnih jezika, str. 108-162).


b) Slovenska pisma

Najrasprostranjenije pismo u slovenskom jezičkom svetu jeste ćirilica. Ćirilica je izvorno slovensko pismo; nastala je na slovenskom tlu i predstavlja, uz glagoljicu, pismo najstarijeg slovenskog književnog jezika - staroslovenskog jezika. Od 38 slova staroslovenske ćirilice 24 je nastalo prema grčkom ustavnom pismu. Ćirilica je jedno od karakterističnih obeležja slovenske kulture, iako nije pismo svih Slovena. Ćirilica je pismo ruskog, ukrajinskog, beloruskog, srpskog (čije je pismo i latinica), bugarskog, makedonskog i rusinskog jezika. Drugi slovenski jezici imaju latinička pisma. U dvadesetom veku ćirilica je postala pismo i mnogih neslovenskih jezika Sovjetskog Saveza, a i pismo mongolskog jezika. Najstarije slovensko pismo - glagoljica - nije živo pismo. U Belorusiji i na slovenskom jugu regionalno i u sekundarnoj upotrebi bilo je i arapsko pismo.

Savremene slovenske ćirilice imaju između 30 i 33 grafeme (grafema je slovo u ukupnosti svojih mogućnih realizacija: isto slovo kao veliko, malo, štampano, pisano itd.), a 24 grafeme su zajedničke svim slovenskim ćiriličkim pismima: A, B, V, G, D, E, Ž, 3, I, K, L, M, N, O, P, R, S, T, U, F, X, C, Č, Š. Pored navedenih zajedničkih grafema pojedina slovenska pisma imaju i druge grafeme:

beloruska ćirilica DŽ, DZ, Ё, I, Й, Ў, Ы, Ь, Э, Ю, Я;
bugarska ćirilica Й, Щ, Ъ, Ь, Ю, Я;
makedonska ćirilica Ѓ, S, J, Lj, Nj, Ќ, Dž;
ruska ćirilica Ё, Й, Щ, Ъ, Ы, Ь, Э, Ю, Я;
srpska ćirilica Đ, J, Lj, Nj, Ć, Dž;
ukrajinska ćirilica Ґ, DŽ, DZ, Є, І, Ї, Й, Щ, Ь, Ю, Я;
rusinska ćirilica Ґ, Є, Ї, Й, Щ, Ю, Я Ь;
Savremena ćirilička pisma nastala su od ruske ćirilice ustanovljene 1708. godine. Do te godine u upotrebi je bila samo crkvenoslovenska ćirilica, a 1708. godine, odlukom Petra I (ostvarenom od 1710) ta ćirilica je zamenjena novijom ćirilicom, tzv. građanskim pismom. Na taj način ćirilica se grafemskom varijantnošću (velika i mala slova, štampana i pisana slova) i oblikom nekih slova donekle približila latinici. Od ruskog građanskog pisma nastala su sva savremena ćirilička pisma, kako slovenskih, tako i neslovenskih jezika koji imaju ćiriličko pismo prilagođeno svojim glasovnim sistemima. Svoj današnji inventar grafema ruska ćirilica dobila je posle reforme 1917. godine kada su neka slova ukinuta (npr. Đ, I, U i dr.).
 
Slovenske latinice nastale su od pisma latinskog jezika, čiji je slovni inventar gotovo u potpunosti preuzet u slovenskim latiničkim pismima, s tim što se neki glasovi, koji su manje ili više karakteristični za slovenske jezike (većinom frikativni glasovi i afrikate, palatali ili rezultati palatalizacija), beleže dodavanjem dijakritičkih znakova slovima osnovnog fonda (up. srpsko ć, č), upotrebom digrama (up. srpsko lj, nj), variranjem osnovnog slovnog oblika (up. srpsko ć, poljsko ą, ę) itd. Savremene slovenske latinice imaju između 25 i 45 grafema. Svim slovenskim latiničkim pismima zajedničke su grafeme A, V, S, D, E, F, G, N, I, J, K, L, M, N, O, R, R, S, T, U, V, Z. U nekim jezicima samo u pisanju stranih reči, na primer vlastitih imenica, koriste se još neke grafeme (Q, W, X, Y, i dr.).

U slovenačkoj latinici postoje i grafeme Č, Š, Ž.

U srpskoj i hrvatskoj latinici postoje i grafeme i digrami: Č, Š, Ž, Ć, DŽ, Đ, LJ, NJ.

U donjolužičkosrpskoj latinici postoje i grafeme i digrami: Č, Š, Ž, Ć, DZ, DŹ, Ě, CH, Ł, Ń, Ŕ, Ś, W, Y, Ź;

U gornjolužičkosrpskoj latinici postoje i grafeme i digrami: Č, Š, Ž, DZ, Ě, CH, Ł, Ń, Ř, Ó, Ć, W, Y;

U poljskoj latinici postoje i grafeme i digrami: Ć, CZ, CH, DŻ, DZ, DŻ, Ł, Ń, Ó, RZ, SZ, Ś, Ź, Ę, Ą,Y;

U slovačkoj latinici postoje i grafeme i digrami: Á, Ä, Č, Ď, DZ, DŽ, É, CH, Í, Ĺ, Ľ, Ň, Ó, Ô, Q, Ŕ,Š, Ť, Ú, W, X, Y, Ý, Ž;

U češkoj latinici postoje i grafeme i digrami: Á, Č, Ď, É, Ě, CH, Í, Ň, Ó, Q, Ř, Š, Ť, Ú, Ů, W, X, Y, Ý, Ž;


Etnički aspekt

Književnojezička raznovrsnost slovenskog sveta umnogome odražava etničku i državnu izdiferenciranost Slovena (o srpskom jeziku, njegovim nazivima i sociolingvističkim statusima videti poseban odeljak u knjizi). Broj pripadnika pojedinih slovenskih naroda u većini slučajeva se približno podudara sa brojem govornih predstavnika odgovarajućih jezika. Najveći izuzetak u tom pogledu predstavlja ruski jezik. U Sovjetskom Savezu, prema podacima popisa (1979), preko 16 miliona ljudi koji nisu Rusi govorilo je ruski kao maternji jezik (podaci iz 1989. godine dati su u napomeni na strani 25), a više miliona Rusa, Ukrajinaca i Poljaka živi izvan Evrope, pretežno u Americi i Kanadi. Oni su najvećim delom i etnički integrisani u sredinu u kojoj žive, na primer kao Amerikanci, Kanađani ili Australijanci slovenskog (ruskog, poljskog, ukrajinskog itd.) porekla.

Budući statistički podaci verovatno će se, kada je reč o nacionalnoj, jezičkoj i verskoj pripadnosti, i zbog političkih promena do kojih je u međuvremenu u slovenskim zemljama došlo, u nekim slučajevima znatnije razlikovati od podataka iz onih popisa stanovništva kada su na izjašnjavanje o nacionalnoj pripadnosti umnogome, posebnom političkom težinom, uticali zvanični stavovi o nacionalnom pitanju.

Pored Lužičkih Srba, kao slovenskog naroda koji živi isključivo u neslovenskom okruženju, delovi pojedinih slovenskih naroda žive u pretežno neslovenskim zemljama (npr. Srbi u Rumuniji, Mađarskoj, Albaniji; Hrvati u Rumuniji, Mađarskoj, Austriji; Slovenci u Mađarskoj, Austriji, Italiji; Makedonci u Albaniji i Grčkoj), ili u inoslovenskom okruženju (npr. Srbi u Hrvatskoj, Slovaci, Rusini, Bugari u Srbiji, Makedonci u Bugarskoj), zbog čega je, osim etničke i jezičke izdiferenciranosti Slovena, važan faktor za razumevanje razvoja slovenskih kultura i oblik njihove izmešanosti, odnosno struktura njihovog jezičko-etničkog rasporeda. U prošlosti je situacija u tom pogledu za neke narode bila nepovoljnija nego danas. Svi slovenski narodi u pojedinim periodima svoje istorije iskusili su potčinjenost drugim narodima i državama ili podeljenost među različitim državama (Rusija pod tatarsko-mongolskom vlašću u XIII i XIV veku, Bugarska i Srbija pod turskom vlašću od XIV odnosno XV do XIX veka, podele Poljske krajem XVIII veka, sudbina slovenskih naroda u Austrougarskoj monarhiji, podeljenost Lužičkih Srba između Saksonije i Pruske itd.). Premda delovi pojedinih slovenskih naroda i danas žive izvan svojih matica, još uvek postoje tendencije da se te slovenske matice usmeravaju ka državnom usitnjavanju i konfrontiranju.


Konfesionalni aspekt

Iako nijedan slovenski narod ne pripada u celini jednoj veroispovesti, verujući Sloveni su najvećim delom pravoslavni (Rusi, Belorusi, Ukrajinci, Srbi, Makedonci i Bugari), a relativno manjim delom pripadnici rimokatoličke, protestantske, islamske ili neke druge veroispovesti. Pouzdanijih statističkih podataka o verskoj opredeljenosti Slovena za sada nema. Broj protestanata u prošlosti je bio veći nego danas (na primer, među Poljacima, Česima, Slovacima, Lužičkim Srbima, Slovencima) da bi zatim, posle kontrareformacije, negde manje negde više opao, obično onoliko koliko se povećao broj predstavnika rimokatoličke konfesije. U vreme potčinjenosti Ukrajine katoličkim zemljama (Poljskoj i Austrougarskoj) deo Ukrajinaca prihvatio je unijatstvo (za koje je, pre svega, karakteristično priznavanje papinske vrhovne crkvene vlasti, uz očuvanje pravoslavnih crkvenih obreda). Deo Južnih Slovena je u vreme petovekovne potčinjenosti turskoj vlasti bio prinuđen da pređe u islam.
 
Antropološki aspekt

U antropološkom pogledu Sloveni se dele na četiri osnovne grupe: baltičku, crnomorsku, dinarsku i srednjovolšku. Važniji antropološki pokazatelji su:

visina, indeks glave (odnos najvećeg dijametra širine i dužine lobanje u poprečnom preseku), rastojanje između jagodičnih kostiju, visina lica, profil lica i nosa, položaj vrha nosa, profil gornje usne, boja kose i očiju, kosmatost (primarna i sekundarna) i dr. Ovde se ukratko navode samo neki od tih pokazatelja prema antropološkim istraživanjima.

Za baltičku grupu Slovena karakterističan je visok rast (oko 170 cm), relativno mali indeks glave (brahikefalija), retko srednji indeks glave (mezokefalija), relativno uzak nos, dva puta češće sa ispupčenom nego sa ugnutom linijom nosnog profila, srednje razvijena kosmatost, vrlo svetla, svetla ili tamnorusa boja kose, siva ili plava boja očiju.

Za crnomorsku grupu Slovena karakterističan je niži rast u odnosu na baltičku grupu, mezokefalija, širi nos u donjem delu, veći procenat ugnute nego ispupčene linije nosnog profila, razvijenija kosmatost, tamna kosa, siva, smeđa ili tamnosmeđa boja očiju.

Sloveni dinarske grupe su visokog rasta, užeg i dužeg lica, obično pravog nosa, razvijene kosmatosti, smeđe ili umereno depigmentirane boje očiju (očne dužice), dok je za indeks glave karakteristična brahikefalija.

Sloveni srednjovolške grupe u proseku su niži od crnomorskih, indeks glave pokazuje mezokefaliju iako se sreće i brahikefalija, donji deo nosa je širi, linija nosnog profila je češće ugnuta nego kod baltičke grupe. Kosa je tamna, sekundarna kosmatost muškaraca je slabije razvijena nego kod drugih Slovena, boja očiju je obično smeđa ili umereno depigmentirana.

Na osnovu navedenih i drugih antropoloških pokazatelja može se zaključiti da su Sloveni u rasnom pogledu heterogeni, kao uostalom manje-više svi stanovnici Evrope, što je posledica vekovnih kontakata i mešanja različitih rasnih tipova i antropoloških grupa. Navedene četiri antropološke grupe Slovena odgovaraju, kao varijeteti, četirma rasnim tipovima: baltičkom, čiji su predstavnici takođe Karelci, Estonci, Letonci i dr., pontijskom ili neopontijskom, kojim su obuhvaćeni neki neslovenski narodi u priobalju Crnog mora, na primer Čerkezi, jadranskom, u koji takođe ulaze Grci, Albanci, Rumuni, Mađari, i uralskom, kojim su obuhvaćeni i neki neslovenski narodi, na primer Hanti, Mansi i drugi.

Pored osnovnih postoje i prelazni tipovi i lokalne grupe kojima su obuhvaćeni oni Sloveni koji ne pripadaju nijednoj od navedenih grupa. Ima mišljenja da bi se iz istočnoevropskih lokalnih grupa mogla izdvojiti i peta antropološki važnija grupa sa većim brojem posebnih svojstava koja su možda supstratske prirode.


Prošlost Slovena



Daleka prošlost

U istoriografskim izvorima Sloveni se pominju relativno kasno, što se može objasniti činjenicom da oni nisu mogli ostaviti svedočanstva o svojoj istoriji do velikih seoba sredinom prvog milenijuma naše ere jer nisu imali pismenost, dok je za hroničare i istoričare grčkog i latinskog jezika interesantno bilo pre svega ono što se događalo u njihovim državama ili u vezi sa njihovim državama. Drugi narodi bili su zanimljivi uglavnom ako su ugrožavali granice carstva, ili ako su stajali na putu proširivanja carstva, što nije bio slučaj sa Slovenima sve do velikih seoba naroda.

Primer onoga, što se danas smatra romantičnom slikom Slovena, je i pisanje vizantijskog istoričara Teofilakta Simokate o tome kako su tri slovenska mladića dobegla u Trakiju, noseći kitare umesto oružja. Car ih je primio lepo "čudeći se veličini njihovih telesa i razvijenosti udova". Simokata govori da su slovenski mladići saopštili caru da njihova zemlja ne poznaje gvožđe i da više vole pesmu i muziku od ratnih truba.
 
NickFreak:
Antropološki aspekt


Za baltičku grupu Slovena karakterističan je visok rast (oko 170 cm), relativno mali indeks glave (brahikefalija), retko srednji indeks glave (mezokefalija), relativno uzak nos, dva puta češće sa ispupčenom nego sa ugnutom linijom nosnog profila, srednje razvijena kosmatost, vrlo svetla, svetla ili tamnorusa boja kose, siva ili plava boja očiju.

Za crnomorsku grupu Slovena karakterističan je niži rast u odnosu na baltičku grupu, mezokefalija, širi nos u donjem delu, veći procenat ugnute nego ispupčene linije nosnog profila, razvijenija kosmatost, tamna kosa, siva, smeđa ili tamnosmeđa boja očiju.

Sloveni dinarske grupe su visokog rasta, užeg i dužeg lica, obično pravog nosa, razvijene kosmatosti, smeđe ili umereno depigmentirane boje očiju (očne dužice), dok je za indeks glave karakteristična brahikefalija.

Sloveni srednjovolške grupe u proseku su niži od crnomorskih, indeks glave pokazuje mezokefaliju iako se sreće i brahikefalija, donji deo nosa je širi, linija nosnog profila je češće ugnuta nego kod baltičke grupe. Kosa je tamna, sekundarna kosmatost muškaraca je slabije razvijena nego kod drugih Slovena, boja očiju je obično smeđa ili umereno depigmentirana.
Kliknite za proširenje...

Ovo je ono sto sam ja bar 10x govorio na ovom forumu. Postoji mnogo likova koji stereotipno posmatraju Slovene i oni su za njih obavezno svetlokosi sa svetlim ocima. To je uglavnom tacno za pribalticke slovene ali je cinjenica da su isti u sustini u manjini u odnosu na ostalu populaciju Slovena. To su upravo oni Sloveni koji su se geneticki mesali sa ugro-finskim narodima iz tog regiona.
U ostalim delovima Sloveni su uglavnom sa tamnom kosom (tamnorusi iliti smedji) dok se kod juznih Slovena srecu i oni sa izrazito tamnom kosom. Treba jos reci da je kod tamnorusih Slovena boja ociju uglavnom svetla mada ih ima dosta i sa tamnim ocima.

Kao sto se moze primetiti, boja kose i ociju ponajvise zavisi od toga sa kojim narodima su se mesali pojedini delovi slovenskog korpusa.
 
Kor:
Ovo je ono sto sam ja bar 10x govorio na ovom forumu. Postoji mnogo likova koji stereotipno posmatraju Slovene i oni su za njih obavezno svetlokosi sa svetlim ocima. To je uglavnom tacno za pribalticke slovene ali je cinjenica da su isti u sustini u manjini u odnosu na ostalu populaciju Slovena. To su upravo oni Sloveni koji su se geneticki mesali sa ugro-finskim narodima iz tog regiona.
U ostalim delovima Sloveni su uglavnom sa tamnom kosom (tamnorusi iliti smedji) dok se kod juznih Slovena srecu i oni sa izrazito tamnom kosom. Treba jos reci da je kod tamnorusih Slovena boja ociju uglavnom svetla mada ih ima dosta i sa tamnim ocima.

Kao sto se moze primetiti, boja kose i ociju ponajvise zavisi od toga sa kojim narodima su se mesali pojedini delovi slovenskog korpusa.
Kliknite za proširenje...

Ма јашта Кор то су митови и легенде poswastičara такве глупости нити антрополошки погледи на ахеологију и антропологију су почели од Густава Косине понемченог Лужичана , и такве глупости се нису расправљали у науци пре WW2 то још само умишљају усрани аријевци и нико више на кугли земаљској!
 
Indoevropljani i indoevropski jezici

Pod Indoevropljanima podrazumevamo grupu srodnih naroda, kako antičkog perioda, tako i modernog, a koji su u istorijsko doba zauzimali prostor od zapadnoevropskih obala do Indije, te otud dolazi naziv ,,Indoevropljani“. Ovi narodi govore međusobno srodnim jezicima koje nazivamo indoevropskim. Ovom porodicom jezika danas govori najviše ljudi na svetu. U gotovo celoj Evropi, (kao i) u područjima koja su svojevremeno kolonizovali evropski narodi. Pretpostavlja se da su se svi ovi jezici razvili iz nama neznanog takozvanog praindoevropskog jezika za koji se veruje da je bio u upotrebi ,,pre pet i više hiljada godina u stepskoj oblasti severno od Crnog mora i da se do 3000 p.n.e. podelio u više dijalekata“ koji su se razvijali u zasebne jezike. U nekim izvorima postoji podatak kako je ideja o ovom pretpostavljenom jeziku pogrešna, te da on nikada uistinu nije ni postojao. Ideja o ovom jezičkom jedinstvu novijeg je datuma; naime, ,,prvi indoevropski lingvista bio je Nemac Franc Bop (1791 – 1867)“, a proučavanje ovih jezika ,,počelo je 1786. godine naučnom tvrdnjom Ser Vilijama Džounsa da su grčki, latinski, sanskrit, nemački i keltski jezik istekli sa istog izvora. U XIX veku lingvisti su indoevropskoj porodici pridodali još jezika.“ Glavni ogranci ove porodice jezika su anadolski, indoiranski (uključujući iransku i indoarijsku grupu), zatim grčki, italski, germanski, jermenski, keltski, albanski, baltički i slovenski jezici. I da praindoevropski jezik nije ni postojao, ovi narodi su najverovatnije došli iz ,,iz jedne geografske zone koju su arheolozi često identifikovali sa oblašću basena donje Volge, odakle su se polunomadska plemena patrijarhalnih ratnika širila u više talasa, a od sredine petog milenijuma p.n.e. formirajući takozvani kurgan, ili tumulus kulturu.“ Drugi kurgan talas krenuo je iz drugog centra ekspanzije koji bi više-manje ,,odgovarao onome što bi najveći broj lingvista odredio kao postojbinu Indoevropljana.“ Oko 2500. godine p.n.e. ta se zona protezala između Urala i reke Loare, i od Severnog mora do Balkana.“ Ova patrijarhalna kultura, prema Mariji Gimbutas, uništila je prethodnu kulturu koja je bila matrijarhalna i miroljubiva.
 
Iranska grupa

Ova jezička grupa pripada jednoj od glavnih grana indoevropskog jezičkog stabla, koja sa sanskritskim ogrankom u Indiji čini grupu indo-iranskih (arijskih) jezika. Jezicima ove grupe govori oko 95 000 000 ljudi koji su naseljeni uglavnom u Iranu, Avganistanu, Pakistanu i delovima centralne Azije. Najstariji iranski jezici o kojima uopšte postoji neka informacija su avestanski (jezik na kome je pisana Avesta, sveta knjiga zoroastrejske religije. Avestra datira verovatno iz perioda od VII do V veka p.n.e., dok je pre toga, najverovatnije, prenošena usmeno. Ovaj jezik se i dalje koristi u liturgijskom jeziku zoroastrizma.) i staropersijski (koji je opstao u inskripcijama iz doba Ahemenida, kraljeva koji su vladali starom Persijom od VI do IV veka p.n.e.). Ova dva jezika čine najstariju fazu u razvoju ove jezičke grupe. Srednja faza u razvoju je pehlevi ili srednjepersijski koji datira od II do VI veka n.e. Jezici koji su u ovom periodu opstali u pisanoj formi su parćanski, srednjepersijski, hvarazmi, sogdijanski i saka. Poslednju fazu u razvoju čine moderni iranski jezici koji se svrstavaju u četiri grupe:

1. U jugozapadnu grupu spadaju moderni persijski (farsi), darski (u severozapadnom Avganistanu), tadžički (u Tadžikistanu i drugim srednjoazijskim republikama), lurski i bahtijarski (u jugozapadnom Iranu) i tatski.

2. Severozapadna grupa obuhvata kurdski (govori se u Kurdistanu) i baluči (u jugozapadnom Pakistanu).

3. Jugoistočna grupa obuhvata paštu (u Avganistanu i severozapadnom Pakistanu) i otprilike deset pamirskih jezika (u istočnom Tadžikistanu i susednim delovima Avganistana, i u Kini).

4. U severoistočnu grupu spadaju osetski kojim govore Oseti na centralnom Kavkazu i jagnobski kojim se ranije govorilo samo u jednoj dolini Pamira.

Najvažniji jezik iranske grupe je moderni persijski (farsi) jezik koji je zvanični jezik Islamske Republike Iran. Gotovo svi jezici ove grupe pišu se u adaptaciji arapskog pisma (alfabeta).

Narodi iranske grupe

U narode iranske grupe ubrajaju se Paštuni, Persijanci, Kurdi, Tadžici i pamirski narodi, Baluči, Gilanci i Galeši, Lori, Mazenderanci, Hazarejci, Bahtijari, Čarajmaci, Oseti, Tati, Taleši, Gebri, Ormuri i Parači.
 
Italski narodi ili Italici jesu svi oni narodi koji su živeli u Italiji pre rimske ekspanzije. Ti su se narodi međusobno razlikovali po poreklu, jeziku, običajima, stepenu razvoja i opsegu teritorije kojom su vladali. Neki od ovih naroda govorili su italske jezike, drugi su govorili jezicima koji pripadaju drugim porodicama indoevropskih jezika, a neki su govorili neindoevropskim jezicima. Istovremeno je Italija u to doba bila pod snažnim uticajem Grčke, njenih profilisanih nacionalnih karakteristika, ekspanzionističke snage, te estetske i intelektualne zrelosti. Italija je tek posle rimskog osvajanja stekla jedinstvenu etnolingvističku, političku i kulturnu fizionomiju. Najstariji narodi poluostrva su, međutim, ostavili svoja imena oblastima rimske Italije – Lacij, Kampanija, Apulija, Brutij, Lukanija, Samnij, Picenum, Umbrija, Etrurija, Venecija i Ligurija.

Prisustvo Sikula na Siciliji i Apeninskom poluostrvu osvedočeno je u istorijskim izvorima (Tukidid i Polibije). Međutim, teško je ustanoviti u kojim su oblastima oni tačno živeli i kakve su bile njihove veze sa drugim narodima na poluostrvu (na primer, Ligurima, Italima, Enotrijima i Auzoncima). Indoevropski karakter sikulskog jezika vidi se iz nekoliko kratkih negrčkih natpisa koji su nađeni u istočnoj Siciliji i koji se mogu povezati sa Sikulima (od kojih je najznačajniji natpis nađen u Centuripi, danas Centuripe), zatim iz natpisa na novcu i sikulskih reči koje pominju antički pisci. Izgleda da sikulski jezik pokazuje bliskost latinskom, a ima veze i sa umbro-sabelskim dijalektima. Migracija Sikula s Apeninskog poluostrva na Siciliju datira se u praistorijsko ali ne veoma udaljeno doba, s obzirom na to da u tradiciji postoje neki odjeci te seobe i s obzirom da se kontinentalni arheološki uticaj odjednom pojavljuje na kraju bronzanog doba. Osobena sikulska kultura željeznog doba, poznata po nekropolama u Pantalici blizu Sirakuze i u Finokitu blizu Nota, cvetala je između 9. i 5. veka st. e. i postepeno se utopila u napredniju grčku civilizaciju.

Izuzetno je malo dokaza koji bi potvrdili prisustvo Sikula na Apeninskom poluostrvu, a takva je situacija i sa drugim primitivnim starosedelačkim populacijama današnje Kalabrije i Lukanije (Enotriji, Auzonci, Honi, Morgeti i Itali), kao i Kampanije (Auzonci i Oski). Savremeni ispitivači postavili su tezu da se duž tirenskog obalnog luka u najranija vremena protezao pojas paleoitalskih naroda (tzv. zapadnih Italika ili Proto-Latina), koji su prvobitno bili povezani sa Latinima i razlikovali se od istočnih italskih naroda, koji su naseljavali apeninsku i jadransku oblast. Arheološke nalaze čine groblja s grobovima iz gvozdenog doba, ali postoje i tragovi nekropola s kremacijama, posebno u provinciji Salernu i u Kalabriji. Nastali su veliki utvrđeni gradovi, posebno u unutrašnjosti Lukanije. Međutim, etnička posebnost ovih antičkih naroda je postepeno zaboravljena između 8. i 4. veka st. e., što je bilo uzrokovano prodorom Grka i ekspanzijom Etruraca i istočnih Italika (Samnita, Lukanaca, Brutija).

Stanovnici krajnjeg jugoistoka Apeninskog poluostrva činili su posebnu grupu stanovništva koje antički pisci često nazivaju Japigi (odakle potiče geografski termin Japigija, u kome se može prepoznati "Apulija"). Ta je teritorija uključivala Salentince i Mesape na Salentinskom poluostrvu (antička Kalabrija), i severenije od njih Peucetije i Daune. (Ponekad se nazivi Japigi i Mesapi koriste kao sinonomi.) Antička tradicija kaže da su ova plemena keltskog ili ilirskog porekla. Japiški, odnosno, kako se češće naziva, mesapski jezik poznat je iz značajnog broja pogrebnih, votivnih, monetarnih i drugih natpisa pisanih grčkim alfabetom i nađenih u Apuliji, posebno na Salentinskom poluostrvu, zatim iz reči koje pominju antički pisci i iz toponomastičkih podataka (imena mesta). Mesapski je jezik svakako indoevropski, različit je od latinskog i umbro-sabelskih jezika, i ima analogije sa balkanskim i srednjoevropskim jezicima. To ide u prilog tezi o balkanskom poreklu Japiga, posebno kad se uzme u obzir da je u Iliriji postojalo pleme Japoda i da je dalje na severu, na jadranskoj obali Italije, živelo pleme poznato kao Iapuzkus. Verovatno se, međutim, nije radilo o pravoj seobi, već o postepenom praistorijskom prodiranju prekojadranskih elemenata. Ekspanzija Japiga ih je verovatno dovela do Lukanije, pa čak i današnje Kalabrije, kako se može zaključiti iz podataka koje pružaju predaja i arheologija.

Civilizacija Apulijaca, na koju je značajan uticaj vršila civilizacija obližnjih grčkih kolonija, razvijala se u periodu između 9. i 3. veka st. e. Iz najstarijeg doba potiču izdubeni grobovi, ponekad u velikim kamenim tumulusima. U oblasti Siponta, blizu današnje Manfredonije, uz grobove se nalaze antropomorfne stele s geometrijskim bareljefima. Geometrijski oslikana keramika s linearnim motivima održala se do početka helenističkog doba. Kasnije su grobovi poprimili oblik velikih sanduka i katakombi sa oslikanim stranama. Način sahranjivanja bila je isključivo inhumacija.

Početkom arhajskog perioda razvili su se veliki gradovi, međusobno povezani savezom. Među njima su bili Herdoneja (danas Ordona), Kanuzij (Kanosa), Rubi (Ruvo), Gnathia, Brundizij (Brinidizi), Urija (Orija), Lupije (Leče), Rudija i Mandurija. Oni su sačuvali svoju nezavisnost, uporno se braneći od Grka, sve do rimskog osvajanja.

Etrurci, koji se na grčkom nazivaju Tirenjanima, a na latinskom Tusci ili Etrusci, naseljavali su srednju Italiju i bili glavni konkurenti Rima za kontrolu nad tom oblašću. Etrurska se kultura oblikovala oko 700. godine stare ere, verovatno kao izdanak jedne od kultura bronzanog doba u Italiji. U 6. veku stare ere Etrurci su bili na vrhuncu svoje moći. Udruženi u labavu konfederaciju dvanaest gradova, vladali su oblašću koja je na severu dopirala do reke Pad, a na jugu do Kampanije, uključujući i najstariji Rim. Nakon pada etrurske vlasti u Rimu krajem 6. veka Etrurci su postepeno gubili svoje teritorije na jugu, dok su njihovim severnim posedima ovladavali Gali. Etrursku prevlast na moru srušili su Grci 474. godine u bici kod grada Kume. Do kraja 3. veka st. e. Rim je zavladao celom Etrurijom, ali je etrurska kultura već izvršila ogroman uticaj na formiranje rane rimske civilizacije. U arhitekturi Rimljani su od Etruraca primili luk, u skulpturi realizam potretisanja, kao i zidno slikarstvo u grobnicama. Najvažniji spoljni znaci rimskih magistrata (insignia) etrurskog su porekla, npr. svežnjevi pruća (fasces). Od Etruraca su Rimljani preuzeli i organizaciju javnih igara i pozorišnih predstava (ludi), kako se vidi i iz podatka da je reč histrio (= "glumac") etrurskog porekla. Veštinu proricanja i gatanja rimski su sveštenici primili od Etruraca i nazvali je disciplina Etrusca. Još dugo nakon što je etrurski jezik izgubio svoje govornike neke su se rimske porodice ponosile svojim etrurskim poreklom, pa tako i slavni Mecena, rođen u Areciju, jednom od najvažnijih gradova stare Etrurije.

http://sh.wikipedia.org/wiki/Italski_narodi
 
@ Kor Са тобом сам више пута улазио у расправе око овога,и и даље не схватам зашто ти је толико тешко да прихватиш да си Влах или Илир
images
уколико носиш И2а2 а не неки црноморски Словен или шта ти ја знам . Али ето,ти радиш то и боље од мене,закопаваш сам себе
images
наравно,научни гроб.

Ево шта си ти управо потврдио

Za crnomorsku grupu Slovena karakterističan je niži rast u odnosu na baltičku grupu, mezokefalija, širi nos u donjem delu, veći procenat ugnute nego ispupčene linije nosnog profila, razvijenija kosmatost, tamna kosa, siva, smeđa ili tamnosmeđa boja očiju.
Kliknite za proširenje...

Дакле,нижи раст од 170 никако не може да буде еквивалентан расту од 190 + Брђанско-Херцеговачко-Црногорских "Словена" носилаца И2а2 које нам ти представљаш као оне који су емигрирали са простора Црног Мора где су тобоже Словени одувек и живели,па у складу са тим имају и Палеолитске Хаплогрупе И2а2,која је којим чудом јако заступљена међу најчистијим "Словенима" са Балкана
images
.

Такве шпекулације имају научну вредност
images
и
images
 
VJESNIK ZA ARHEOLOGIJU I HISTORIJU DALMATINSKU
Bulletin d'archeologie et d''histoire dalmate LIII (l950—1951)
Posebni otisak -— Tirage i part
MILAN BUDIMIR
(Beograd)
ILIRI I PRAILIRI
De Illyriis et Protoillyriis

P. Krečmer (Glotta XXX 147) prihvatio je Pokornijevu tezu o doseljavanju balkanskih Ilira iz
oblasti rečice Iller, koja kod Ulma utiče u Dunav. Napustivši svoju raniju hipotezu o najstarijim
sedištima ilirskim na srednjoj Visli, miišljenja je sada, da su Iliri obeleženi kao pripadnici onog
arheološkog tipa, koji nemački stručnjaci zovu Hügelgräberkultur, dok su Veneti, daljnji roñaci Ilira i
njihovi prethodnici na putu ka jugu, nosioci lužičkog tipa zvanog Urnenfelderkultur. Sve je to nañeno,
dokučeno i izvučeno iz Pokornijeve analize ilirskog hidronima Tilurius. Po toj analizi i etimologiji Iliri
su ljudi sa Ilera, čije je starije ime prema Pokorniju moralo da glasi Illuris.

Treba imati na umu da je Pokorni glavni pobornik pan-ilirizma, koji ilirskim plemenima daje
celu južnu Evropu, sa sva tri njena poluostrva i sa njihovim zaleñima od ušća Sene pa sve do u Anadol.
Tako je nekad ova sićušna oblast, kao neka antička Hercegovina, sav svet naselila a sebe nije raselila.
Pokret Veneta prema jugu treba da je, po tom učenju, započeo pod kraj drugog milenija. Tako su Iliri
ponovo vraćeni na svoje staro mesto nosilaca i pretstavnika Halstatske civilizacije.

Nešto ranije, pre ove promene gledišta, zastupao je historik Fr. Šahermajer učenje da su se
pojedina ilirska plemena već koncem trećeg milenija, mogla pojaviti u docnijim sedištima južno-
balkanskih Grka. Prema tome, za doseljavanje ilirskih plemena u mediteranske krajeve, raspolažemo
vremenskim prostorom od nekih XV stoleća, t.j. od kraja III milenija do halštatske periode. Razume se
da je ovakva situacija za nas nearheologe prilično nezgodna, jer je odviše prostrana. Arheolog K.
Šuhart izvukao se iz te nezgodne situacije na taj način što je pronašao dve vrste Ilira: starije,
doindoevropske Ilire, koje on zove Urillyrier, i novije, koji su istovetni sa indoevropskim Illyrii proprie
dicti.

U ovoj belešci nije moguće ulaziti detaljnije u taj kompleks istoriskih, etnoloških i lingvističkih
pitanja, i to tim manje što još nemamo pri ruci novije stručne literature. Tu naročito spominjemo
predavanje H. Kraea iz god. 1949, o indoevropeizovanju Južne Evrope i o učešću ilirskih plemena u
tom procesu.

Svi ovi nemački stručnjaci uglavnom još uvek stoje na Krečmerovoj tezi od pre 55 god., kada je ovaj, pobijajući učenje svog profesora J. Šmita, u svom nekada klasičnom Einleitung in die Geschichte der griechischen Sprache, pokušao da dokaže nemogućnost postojanja indoevropskih naselja u Anadolu II milenija, koje je dokazivao na osnovu sistema brojeva slavni otkrivač teorije talasa. Suprotno J.

Šmitu, najpre nemački, a za njima i ogromna većina ostalih stručnjaka, u prvom redu arheologa, još
uvek brani gledište da je plemenima istočnog Mediterana došla jača, ako ne i jedina, svetlost i
civilizacija iz maglovitih oblasti nordizma i nordiskog čoveka.

Tako su Iliri, kako je već napred rečeno, bili ranije nosioci lužicke Urnenfelderkultur i dopirali sve do Baltika, a sa druge strane najviše od svih indoevropskih plemena zagazili u Mediteransku oblast. Tom njihovom izuzetnom rasprostiranju najviše su doprineli karakteristični sufiksalni elementi-nt i-
st, koji se javljaju sporadično ne samo u Siriji (Orontes, Cyrrestica), nego i u samoj Libiji
(Garamantes). Razume se da je svako morao da dobije strahovit respekt pred tim Ilirima, koji su na taj
način poklopili gotovo svu Evropu i gotovo sva pribrežja Mediteranskog basena.

Sada je P. Krečmer udario u kontraofanzivu: oduzeo je Ilirima i definitivno od njih rastavio
Venete, zatim i Mesape, a što je najvažnije, i one moćne sufiksalne elemente -nt i -st. Oba ova
sufiksalna elementa, kako sada tvrdi P. Krečmer, ne pripadaju ilirskim govorima, nego starijim
stanovnicima, obeleženim kao Bandkeramiker. Ti stariji stanovnici srednje i južne, istočne i zapadne
Evrope, ne mogu sa arheoloških razloga, kako nas obaveštava lingvista P. Krečmer, biti Indoevropljani,
iako se i u indoevropskim dijalektima javljaju ti isti sufiksalni elementi. To najbolje zna i sam Krečmer,
ali on je mišljenja da ti sufiksalni elementi u indoevropskom jezičnom tipu imaju sasvim drugu službu.
 
Isto je to već ranije tvrdio P. Krečmer i za sufiksalni elemenat -men, koji se javlja ne samo u
indoevropskom, nego i u doindoevropskim obrazovanjima antičkog Mediterana, ali i tu sa drugom
službom. Tako na primer toponim Tauromenion (Taormina), zatim ilirski Melcomenii, Birziminium,
Epidamnus, itd. Sva ova tri sufiksalna elementa označuju u doindoevropskom Mediteranu geografsku
pripadnost, a upravo takve službe nemaju u indoevropskim obrazovanjima. Za sufiks -men istakao sam
već ranije da je i u indoevropskom, iako vrlo retko, imao istu službu, koju mu daju za doindoevropski
stadij. To potvrñuje staro ind.ni mná h i grč.pry mno s. Vrlo je verovatno da je ova lokalistička služba
najstarija, jer je i najkonkretnija. To bi se moglo pretpostaviti i za ona dva druga sufiksalna elementa,
koja su smatrana specifično ilirskim.

U sicilskom toponimu Tauromenion, kaže danas P. Krečmer, oba elementa, radikalni i
sufiksalni, pripadaju doindoevropskim ljudima, koje nemački arheolozi nazivaju Bandkeramiker.
Neobično se malo razumem u arheologiju, ali mi je sasvim pouzdano poznato da su oksfordske gaće
nosili ljudi, koji nisu znali ni beknuti engleski, niti su čuli za kakav Oksford. Isto tako mi je poznat
tromileniski vek ligurskog srpa u oblastima daleko od Ligurije i bez ijednog Ligurca. Znamo danas i to
šta je ostalo od Momzenovih i Helbigovih »terramaricoli«, posle celog stoleća ispunjenog složnim
radom filologa i arheologa, lingvista i istoričara. Odmah nekako posle Petrarke započela je svojim
radom italijanska arheologija, koja prema tome može da gleda na, vekove plodnog rada, pa ipak nije
rešila osnovnih pitanja italske etnogeneze.

Pomenuti toponim Tauromenion, koji se ne može nikako zaobići kad je reč o Ilirima i
Prailirima, po mom neskromnom sudu jasno je indoevropskog postanja i karaktera u oba svoja
elementa. Dok se P. Krečmer ranije kolebao u pogledu radikalnogta uro- »gora«, identifikujući ga sa
homofonimt auro- »bik«, danas je sasvim odrešit u mišljenju da je to neindoevropska reč (Glotta XXX
205). Potrebno je stoga da se zadržimo kod ovog geografskog naziva, važnog za obe vrste Ilira (up.
Epidauros, Deuriopes, Deurias, Tauresium, Teurnia, Tauristae, Taurunum, itd.). Nabrojane varijante
ovog radikalnog elementa mogu se svesti na jednu formulud/t-eu/ au-ro-. Iako je, zbog izuzetnog
geografskog rasprostiranja ove grupe teško odrediti najstariji oblik, ipak nam se čini da je bolje poći od
deuro-, nego od tauro-, kako to čine svi stručnjaci. Bolje je stoga što svi ti stručnjaci inače polaze od

promenee/ a, koju razume se smatraju isključivo doindoevropskom. Dalje oni isto tako polaze od
promenad/t, a. ne obratno, jer bi prvobitnot dalo neku vrstu spiranta ili aspirate. Stoga i mi, držeći se
njihova kriterija u pogledu vokalskih i konsonantskih promena, smatramo da jedeuro- stariji oblik a
tauro- mlañi.

Pri tome naročito ističemo da je taj stariji i genuini oblik najbolje sačuvan upravo u onim
krajevima, koje drže Iliri »proprie dicti«, tj. obični, tako zvani halstatski Iliri, a ne oni »Prailiri« iz
davnih i slavnih vremena. U prilog ovakve hronologije govori i oronim Sōracte, čija su oba elementa,
radikalni i sufiksalni (up. Nesactium, a možda i Bibracte u smislu Pokornijevih Ilira), vrlo verovatno
ilirskog porekla, iako se ta gora nalazi u prostoru izmeñu Rima i Južne Etrurije. U tom kraju su
venetski Venetulani, koje Krečmer poteže kao razlog više da bi dokazao posebne latinsko-venetske
veze, slične grčko-makedonskim vezama. Uzgred napominjemo da nam je prilično nejasno zašto P.
Krečmer još uvek vezuje stare Makedonce u prvom redu za Grke i zašto ih smatra zaostalom i
napuštenom braćom u grčkom prodiranju prema jugu, kada je H. Barić, davno i davno, objasnio
dalekosežne posledice svoje i Krečmerove interpretacije makedonske glosea liza.

Pomenuti oronim Sōracte u svom radikalnom elementu pokazuje vulgarnu monoftongizaciju
starijeg diftongaau: Sōracte pretpostavlja stariji oblik Sauracte. Inicijalski sibilant i diftonga u mogu
se, formalno bez greške, izvesti od starijegdeuro-, pri čemu prvobitni diftongeu pokazuje istu
evoluciju u tom ilirskom govoru kao u baltsko-slovenskim govorima. Neizvesno je da li u istom smislu
treba objasniti i etrurskola ut-»familia«, od indoevropskogl eudho- »ljud-«, itd.

U leksičkoj grupis -t euro- /to uro- »taurus« obe klasične tuñice su pozajmice iz ilirskih govora,
ali je verovatnije da za njih moramo poći odto uro-, kao i za našetur, a ne ods -teuro- kao u
germanskom i staroiranskom. Grč.ta uro s je pozajmica iz ilirskog zbog promeneo u/a u za koju zna
ilirski ali ne zna grčki. Da je lat. taurus preuzeto iz ilirskog rečnika vidi se ne samo po vokalizmu au,
nego i po čuvanju sonantskogU ispredr, nasuprotpa ruus (od pauros) ineruus (od neuros). Sve ovo
znači da je ime ove domaće životinje, važne u ekonomici i u kultu klasičnog društva, pozajmica iz
grupe onih indoevropskih dijalekata u koje spadaju ilirski govori i čije pretstavnike mi već poodavno
zovemo, prema sholijastu uz Homerovu Ilijadu 16, 233, Pelastima. Takav naziv potvrñuju ne samo
antički leksikografi, nego i toponomastički materijal balkansko-anadolske oblasti. U tom smislu treba
ispraviti netačna obaveštenja, koja o mom nazivu da je Vl. Georgijev (Vorgriechische
Sprachwissenschaft 51), koji kaže da sam ja sve dogrčke Indoevropljane proglasio Ilirima.

Radikalni elemenatdeuro- »gora« može se na osnovu poreñenja sa bliskim alb. drun i na osnovu alternacije sufiksalnih elemenata -ro/-no izvesti od istarijegdreu-ro-, kod kojeg je prvor iščezlo disimiliacijom. Ovako tumačenje potvrñuje koradikalno i istovetno lat.durus, od starijeg
dreuros, koje,se, isto tako i oronimsko deuro-, dovoljno objašnjava semantičkom paralelom robur

robustus. Iz ovog tumačenja sledi da pelastičkodeuro- »gora« spada u poznatu indoevropsku leksičku
grupudereu- »drvo, hrast, gora itd.«, kao i grč.dō rys »šumadija«, o čemu govore etimološki
priručnici. Čini nam se stoga, da se ovo uporište neindoevropskih konstrukcija može smatrati, u
najmanju ruku, nepouzdanim, jer indoevropske etimološke kombinacije imaju uvek tu ogromnu
prednost ispred neindoevropskih, što se može bez teškoća proveravati i kritikovati.

To isto važi i za sufiksalne elemente -nt i -st. Poznato je iz savremenih jezika, da je funkcija
sufiksalnih elemenata vrlo relativna a često i vrlo ćudljiva stvar. Stoga je u osnovi pogrešno i kod ovih
delića tražiti neka osnovna značenja. Kad sufiks -nt služi u lujskom, hetskom i toharskom za
označavanje kolektiva, postaje nam razumljivo što se pripadnici nekog gensa, nazivaju pomoću tih
karakterističmh elemenata -nt i -st, koja se oba svršavaju bezvučnim dentalom, dakle upravo onim
elementom, kojim se označuju kolektivi. Tako je ne samo sufiks -men doista indoevropskog porekla i u
svojoj prvobitnoj funkciji za odreñivanje geografske pripadnosti, nego i složeni sufiksi -nt i -st za
odreñivanje druge vrste pripadnosti.

Da su ti sufiksi doista složeni i da je njihova starost prema tome veća nego što na prvi pogled
izgleda, vidi se po tome što i u latinskom i u baltsko-slovenskom imamo istovetna obrazovanja, kao na
pr. usta, ostium nasuprotōs (v. Vondrak, Vergleich. slav. Grammatik 578). Isti je slučaj i sa složenim
sufiksom -nt, kako se to lepo vidi iz poreñenja naše grupe tele, teleta, telad, sa ruskim telenok
(Vondrak 602). Potpunosti radi mora se ovdje istaći krupna činjenica da se pored bezvučnog dentala
 
kod ovih složenih sufiksalnih elemenata javlja i zvučni dental: usta-uzda, teleta-govedo, i to ne samo u
slovenskim govorima, kako nam to pokazuje tračko bolinthos i, atičko balindos pored skitskog
tarandos, koje je koradikalno sa dolat. taurus, itd. Stoga je savršeno problematična dokazna moć
alternacijant/ nth/nd, na koje se po pravilu poziva P. Krečmer i ostali stručnjaci, koji hoće da dokažu
neindoevropski karakter neke mediteranske leksičke grupe.

Mislimo da će za čitaoce ovog časopisa biti dovoljno ovoliko lingvistike, iako su njena
obaveštenja ništa manje korisna od arheoloških i istoriografskih. I Krečmeru sada postaje uočljiva
činjenica da je pre Grka i Italika na obalama Sredozemlja bilo Indoevropskih plemena, koja se obično
smatraju indoevropskim kolonistima sa severa. Ti najstariji mediteranski Indoevropljani ne pripadaju,
kako sam. to ranije pokušao dokazati, ni istočnim, ni zapadnim Indoevropljanima, budući da razlikuju
sva tri reda guturala. Ovi klasični Indoevropljani, koje mi zovemo Pelastima, i kojima po našem
mišljenju pripadaju i stari Iliri, pored ostalih indoevropskih plemena na dogrčkom Balkanu i u
susednim oblastima, ostavili su i u toponomastici i u klasičnim rečnicima dovoljan broj jasnih i
pouzdanih tragova svog posebnog lingvističkog postojanja. Razume se da toponomastičke tragove
treba samo u izuzetnim slučajevima uzimati u obzir kao dokazni materijal, pogotovo kad se služimo
etimološkim kombinacijama kod reči čije značenje nam nije poznato. U tom pravcu. najviše se dosad
grešilo, pa se i danas greši. Dosta muke i rizika imamo sa etimologijama reči poznatog značenja, pa je
stoga potrebna najveća uzdržljivost pri ispitivanju onomastičkog blaga.

Da su Iliri zaista savremenici kretsko-mikenske epohe ne vidi se samo po geografskim
nazivima, koji se izučavaju već preko sto godina. To se dobro vidi i po tvrdoj činjenici što klasični
narodi računaju po Olimpijadama, odnosno po lustrima, dok su, pre tako zvane dorske seobe,
stanovnici balkanskog juga računali na oktenije (oktaeteris, v. M. P. Nilson, Primitive time-reckoning,
363). Meñutim. ni Nilson ni njegovi nastavljači nisu primetili da taj isti sistem postoji kod jadranskih
Ilira Avgustova vremena.

Odakle jadranskim Ilirima, o kojima nas u tom pogledu obaveštava Festova Epitoma i geograf
Strabon, isti hronološki sistem ako su oni stigli na Mediteran posle Veneta i Mesapa, tek početkom
halštatskog perioda, kako to misli moj uvaženi učitelj P. Krečmer. Ovo se pitanje mora postaviti stoga
što se u halstatsko doba niko više na južnom, klasičnom Balkanu, nije služio tim hronološkim
ciklusom, pa prema tome nije bilo niti je moglo biti nekog od koga bi Iliri posudili taj sistem. A taj je
sistem bio duboko ukorenjen kod jadranskih Ilira, jer se ne javlja samo u kultskoj nadgradnji, nego i u
društveno-ekonomskoj bazi. Zemlja se po tom sistemu deli, što nije mala stvar. Izgleda da je i ona
»Ilirka«, koja je stigla u Sarajevski muzej iz Donje Doline, nosila naušnice prema tom istom sistemu,
koji je docnije našao Pitagora kod istočno-balkanskih varvara.

Pre više od sto godina konstatovao je K. O. Miler taj isti sistem kod Etruraca, a njegovi tragovi
sačuvani su i u sistemu indoevropskog računanja uopšte. Krečmerov učitelj, Johanes Smit, je pošao od
indoevropskih brojeva kada je tražio najstarija indoevropska sedišta na jugoistoku bliže Mesopotamiji,
a ne na severozapadu bliže ostrvu Tuli. O ovom kriteriju, koji do sada uopšte nije primenjen pri
rešavanju ilirskog problema, biće više govora na drugom mestu. Tu će biti reči i o Nordenovu
shvatanju (Alt-Germanien, 282) leksičke grupeteut-, važne i za ilirsku hronologiju.
D o d a t a k. Za indoevropsko poreklo kolektivskog sufiksa -nt sada je i P. Krečmer (Anzeiger
Ak. Wien 1951, 545).
SUMMARIUM
Octennium Pelasticum aetatis Mycaenaeorum proprium temporibus Augusti apud Illyrios
Hadriaticos vigebat. Item nomina homophona stirpis lexicae tauros »bos-mons« ad Pelastas

Indoeuropaeos revocantur: oronymon Tauros (dreuros—lat. durus) seiungendum est a therionymo
homophono, quod ex s-teuro_/touro_ deducitur. Postremo suffixa -nt -st numerum collectivum
formantia una cum suffixo _men dialectis Indoeuropaeis tribuenda sunt. Fuerunt igitur ante Graecos
Italicosque Indoeuropaei Pelastici Maris Interni accolae.
SPLIT 1952
Tisakh: Novinsko - izdavačko poduzeće ''Slobodna Dalmacija'', Split
Milan Budimir - Iliri i Prailiri
 
NickFreak:
kod ovih složenih sufiksalnih elemenata javlja i zvučni dental: usta-uzda, teleta-govedo, i to ne samo u
slovenskim govorima, kako nam to pokazuje tračko bolinthos i, atičko balindos pored skitskog
tarandos, koje je koradikalno sa dolat. taurus, itd. Stoga je savršeno problematična dokazna moć
alternacijant/ nth/nd, na koje se po pravilu poziva P. Krečmer i ostali stručnjaci, koji hoće da dokažu
neindoevropski karakter neke mediteranske leksičke grupe.

Mislimo da će za čitaoce ovog časopisa biti dovoljno ovoliko lingvistike, iako su njena
obaveštenja ništa manje korisna od arheoloških i istoriografskih. I Krečmeru sada postaje uočljiva
činjenica da je pre Grka i Italika na obalama Sredozemlja bilo Indoevropskih plemena, koja se obično
smatraju indoevropskim kolonistima sa severa. Ti najstariji mediteranski Indoevropljani ne pripadaju,
kako sam. to ranije pokušao dokazati, ni istočnim, ni zapadnim Indoevropljanima, budući da razlikuju
sva tri reda guturala. Ovi klasični Indoevropljani, koje mi zovemo Pelastima, i kojima po našem
mišljenju pripadaju i stari Iliri, pored ostalih indoevropskih plemena na dogrčkom Balkanu i u
susednim oblastima, ostavili su i u toponomastici i u klasičnim rečnicima dovoljan broj jasnih i
pouzdanih tragova svog posebnog lingvističkog postojanja. Razume se da toponomastičke tragove
treba samo u izuzetnim slučajevima uzimati u obzir kao dokazni materijal, pogotovo kad se služimo
etimološkim kombinacijama kod reči čije značenje nam nije poznato. U tom pravcu. najviše se dosad
grešilo, pa se i danas greši. Dosta muke i rizika imamo sa etimologijama reči poznatog značenja, pa je
stoga potrebna najveća uzdržljivost pri ispitivanju onomastičkog blaga.

Da su Iliri zaista savremenici kretsko-mikenske epohe ne vidi se samo po geografskim
nazivima, koji se izučavaju već preko sto godina. To se dobro vidi i po tvrdoj činjenici što klasični
narodi računaju po Olimpijadama, odnosno po lustrima, dok su, pre tako zvane dorske seobe,
stanovnici balkanskog juga računali na oktenije (oktaeteris, v. M. P. Nilson, Primitive time-reckoning,
363). Meñutim. ni Nilson ni njegovi nastavljači nisu primetili da taj isti sistem postoji kod jadranskih
Ilira Avgustova vremena.

Odakle jadranskim Ilirima, o kojima nas u tom pogledu obaveštava Festova Epitoma i geograf
Strabon, isti hronološki sistem ako su oni stigli na Mediteran posle Veneta i Mesapa, tek početkom
halštatskog perioda, kako to misli moj uvaženi učitelj P. Krečmer. Ovo se pitanje mora postaviti stoga
što se u halstatsko doba niko više na južnom, klasičnom Balkanu, nije služio tim hronološkim
ciklusom, pa prema tome nije bilo niti je moglo biti nekog od koga bi Iliri posudili taj sistem. A taj je
sistem bio duboko ukorenjen kod jadranskih Ilira, jer se ne javlja samo u kultskoj nadgradnji, nego i u
društveno-ekonomskoj bazi. Zemlja se po tom sistemu deli, što nije mala stvar. Izgleda da je i ona
»Ilirka«, koja je stigla u Sarajevski muzej iz Donje Doline, nosila naušnice prema tom istom sistemu,
koji je docnije našao Pitagora kod istočno-balkanskih varvara.

Pre više od sto godina konstatovao je K. O. Miler taj isti sistem kod Etruraca, a njegovi tragovi
sačuvani su i u sistemu indoevropskog računanja uopšte. Krečmerov učitelj, Johanes Smit, je pošao od
indoevropskih brojeva kada je tražio najstarija indoevropska sedišta na jugoistoku bliže Mesopotamiji,
a ne na severozapadu bliže ostrvu Tuli. O ovom kriteriju, koji do sada uopšte nije primenjen pri
rešavanju ilirskog problema, biće više govora na drugom mestu. Tu će biti reči i o Nordenovu
shvatanju (Alt-Germanien, 282) leksičke grupeteut-, važne i za ilirsku hronologiju.
D o d a t a k. Za indoevropsko poreklo kolektivskog sufiksa -nt sada je i P. Krečmer (Anzeiger
Ak. Wien 1951, 545).
SUMMARIUM
Octennium Pelasticum aetatis Mycaenaeorum proprium temporibus Augusti apud Illyrios
Hadriaticos vigebat. Item nomina homophona stirpis lexicae tauros »bos-mons« ad Pelastas

Indoeuropaeos revocantur: oronymon Tauros (dreuros—lat. durus) seiungendum est a therionymo
homophono, quod ex s-teuro_/touro_ deducitur. Postremo suffixa -nt -st numerum collectivum
formantia una cum suffixo _men dialectis Indoeuropaeis tribuenda sunt. Fuerunt igitur ante Graecos
Italicosque Indoeuropaei Pelastici Maris Interni accolae.
SPLIT 1952
Tisakh: Novinsko - izdavačko poduzeće ''Slobodna Dalmacija'', Split
Milan Budimir - Iliri i Prailiri
Kliknite za proširenje...
Znate da su to Illyri-Albanci i ne mogu da vas svatim o kakvim to slavenima pricate. Najstariji ili tacnije receno Albanski jezik je prvi koren svih jezika na nasem kontinentu i jedini jezik koji nema nista zajednickog ni sa jednim jezikom na nasem kontinentu. Pozzz samo iskrenim i ucenim koji znaju istoriju :per:
 
Albano-Skopje:
Znate da su to Illyri-Albanci i ne mogu da vas svatim o kakvim to slavenima pricate. Najstariji ili tacnije receno Albanski jezik je prvi koren svih jezika na nasem kontinentu i jedini jezik koji nema nista zajednickog ni sa jednim jezikom na nasem kontinentu. Pozzz samo iskrenim i ucenim koji znaju istoriju :per:
Kliknite za proširenje...
Албански језик је препун словенизама да не кажем србизама, грцизама и латинизама тако да то да нема ништа са осталим језицима није уопште тачно, поготово ако знамо да је прва књига на албанском језику тек из 16. века католичког свештеника Џона Бузукуа, који је књигу записивао латинским словима у недостатку албанског алфабета.

Илири немају везе са Албанцима али ти си очито искрен и учен и знаш историју па ти је то познато.:whistling:
 
Лекизан:
Албански језик је препун словенизама да не кажем србизама, грцизама и латинизама тако да то да нема ништа са осталим језицима није уопште тачно, поготово ако знамо да је прва књига на албанском језику тек из 16. века католичког свештеника Џона Бузукуа, који је књигу записивао латинским словима у недостатку албанског алфабета.

Илири немају везе са Албанцима али ти си очито искрен и учен и знаш историју па ти је то познато.:whistling:
Kliknite za proširenje...

aj reci ti nama, sta uopste ima da znaci da u danasnjem Albanskom jeziku ima puno, ili kako ti kazes prepuno, sklavenizama (ali ne serbizma), i drugih naravno ? a sta ima da znaci da ima itekako i turcizama, pa u modernijoj i anglizama i francisama ? a sta jos uopste ima veze kada je neka prva knjiga u nekom jeziku pisana ? i uopste kojoj je religiji autor pripadao ili vjerovao kojim bogom ?

sto se uopste javljas ?
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top