smeh
Veoma poznat
- Poruka
- 13.755
Davnih dana, kada su se ovde počele okupljati žene zainteresovane za dekoraciju i ukrašavanje najčešće torti i kolača, većina je bila tek na početku.
Samo nekolicina je bila zagazila u tajne modernog poslastičarstva i bila spremna da sva svoja znanja i iskustva nesebično podeli. Pitanja je bilo bezbroj - od onih banalnih, vezanih za kuvanje fila za tortu "na pari" preko sečenja kolača do upotrebe fondan mase. Odgovori i komentari su se nizali i razmenjivali među onima koji su učili, ali su posebno dragoceni bili saveti onih koji su znali. među njima se pojavila žena sa neobičnim nikom "tandara" (objašnjenje je bilo otprilike: "Sve što sam probala bilo je zauzeto. I onda već iznervirana lupim "tandara" i - prođe") koje je kasnije promenjeno u "Svetlana 015". Temeljno i krajnje nenametljivo se uključivala u diskusiju kada je imala šta da kaže, iznosila svoja zapažanja i nesebično delila sopstvena saznanja kroz savete, recepte, korekcije, sitnije i krupnije "cake" stečene višegodišnjim ličnim radom i iskustvom.
Ne znam nikog ko joj se obratio za pomoć ili savet a da ga nije dobio.
U njenu velikodušnost, toplinu i spremnost i želju da pomogne u pronlaženju rešenja, uverila sam se lično u nekom delikatnom momentu sopstvenog života, kada me je pozvala telefonom da mi i lično objasni i pojasni ono za šta sam je zamolila (trebale su mi figurice vojnika za rođendansku tortu mlađeg bratanca). Razgovor je jako brzo skliznuo u potpuno ličan i privatan, a iz reči, boje glasa, načina na koji komunicira, iz nje su izbijali osećaji i ljubav pre svega za porodicu. Stvorila se neraskidiva veza, osećaj prepoznavanja i prelep utisak da imam prijatelja...
I uvek kada smo se čule ili razmenjivale poruke nakon toga, smatrale smo se "svojima" i uvek smo potvrdile kako moramo da se nađemo i popijemo neku kafu... nekad. U međuvremenu je dobila i unuče... čije vesele i nasmejane fotkice su me uvek radovale... tim pre što sam znala koliko toj divnoj ženi ti isti osmesi prijaju i znače. Uslovi poslovanja su postajali sve lošiji pa se sve više radi za sve manje novca... tako da je slobodnog vremena uvek manjkalo... i ona naša kafa je stalno odlagana... Na žalost, juče sam saznala vest da je nikad nećemo ni popiti
Bolest nam je oduzela tu divnu, toplu ženu prepunu ljubavi za sve oko sebe.
Samo nekolicina je bila zagazila u tajne modernog poslastičarstva i bila spremna da sva svoja znanja i iskustva nesebično podeli. Pitanja je bilo bezbroj - od onih banalnih, vezanih za kuvanje fila za tortu "na pari" preko sečenja kolača do upotrebe fondan mase. Odgovori i komentari su se nizali i razmenjivali među onima koji su učili, ali su posebno dragoceni bili saveti onih koji su znali. među njima se pojavila žena sa neobičnim nikom "tandara" (objašnjenje je bilo otprilike: "Sve što sam probala bilo je zauzeto. I onda već iznervirana lupim "tandara" i - prođe") koje je kasnije promenjeno u "Svetlana 015". Temeljno i krajnje nenametljivo se uključivala u diskusiju kada je imala šta da kaže, iznosila svoja zapažanja i nesebično delila sopstvena saznanja kroz savete, recepte, korekcije, sitnije i krupnije "cake" stečene višegodišnjim ličnim radom i iskustvom.
Ne znam nikog ko joj se obratio za pomoć ili savet a da ga nije dobio.
U njenu velikodušnost, toplinu i spremnost i želju da pomogne u pronlaženju rešenja, uverila sam se lično u nekom delikatnom momentu sopstvenog života, kada me je pozvala telefonom da mi i lično objasni i pojasni ono za šta sam je zamolila (trebale su mi figurice vojnika za rođendansku tortu mlađeg bratanca). Razgovor je jako brzo skliznuo u potpuno ličan i privatan, a iz reči, boje glasa, načina na koji komunicira, iz nje su izbijali osećaji i ljubav pre svega za porodicu. Stvorila se neraskidiva veza, osećaj prepoznavanja i prelep utisak da imam prijatelja...
I uvek kada smo se čule ili razmenjivale poruke nakon toga, smatrale smo se "svojima" i uvek smo potvrdile kako moramo da se nađemo i popijemo neku kafu... nekad. U međuvremenu je dobila i unuče... čije vesele i nasmejane fotkice su me uvek radovale... tim pre što sam znala koliko toj divnoj ženi ti isti osmesi prijaju i znače. Uslovi poslovanja su postajali sve lošiji pa se sve više radi za sve manje novca... tako da je slobodnog vremena uvek manjkalo... i ona naša kafa je stalno odlagana... Na žalost, juče sam saznala vest da je nikad nećemo ni popiti
Bolest nam je oduzela tu divnu, toplu ženu prepunu ljubavi za sve oko sebe.
