Nisam naisao na clanak tj. post na Krstarici o imigraciji u Kanadu, pa sam hteo da podelim neka svoja vidjenja i iskustva.
Dakle, preselili smo se u Kanadu 2015 godine, zena i ja i dvoje male dece. Cerka je imala 4 godine a sin 2 godine. Ja sam dobio posao u firmi u Londonu prvo, pa me ta ista firma zaposlila u Kanadi. Ja sam prvi dosao a ostatak porodice nekih 6 meseci kasnije. Ta prva godina mi je bila dosta pozitivna ali i jako teska. Pre dolaska u Kanadu sam proveo nekoliko godina u Londonu radeci pa mi je taj stres imigracije iz zemlje bio poznat. Nisam mislio da bi mi tako nesto bilo toliko stresno ali jeste, jako.
Stigao sam u Vankuver pocetkom 2015 i utisak mi je bio jako pozitivan. Prvo sto upada u oci je nedostatak negativnog vajba koji sam osecao stalno u Beogradu. Prisecao sam se starijih ljudi koji izlaze iz supermarketa sa deprimirajucim pogledima, nacinom hoda, namuceni. Ovde toga nije bilo. Svi setaju sa svrhom nekom, drze starbucks kafu u ruci i pice napred. Nekako je sve bilo nastimovano, kao sat, kliknce i cepa napred. Imao sam novca vise nego ikad, sto sam stedeo da kad porodica dodje mozemo da kupimo stan sto pre. Imali smo i nesto novca iz Srbije koji smo doneli i vec na leto smo kupili jedan stan. Mnogi su mi tada jos rekli da smo uradili jako veliku stvar jer dosta mladih ne razmislja o tome previse, iznajmljuju stan godinama i tamo negde u kasnim 30-im ili cak u 40-im kupe nesto na kredit. Mi smo bili vec na drugoj polovini 30-ih goina zivota, pa valjda smo se nekako uklopili u taj statisticki izvod kada se kupuje krov nad glavom. Zena i deca kad su dosla bilo je bas stresno zbog njihovog vrtica, gomile papirologije koju je trebalo srediti, ali opet je sve islo onlajn pa nije bilo toliko tesko. Tu prvu godinu smo proveli samo pokusavajuci da stanemo na noge, da se sve nekako uklopi. Zena nije mogla nikako da radi jer je bilo dosta posla oko dece, ne bi ni hteli da angazujemo dadilju i da ih neki tamo ljudi vaspitavaju pre nego mi sami. Nismo imali pomoc ovde, sva familija je bila u Srbiji.
Nakon godinu i po, dve, ovde su nekretnine buknule odjednom. U roku od mozda 6-7 meseci stanovi i kuce su otisle gore za 30-40%. Sve je pocelo da poskupljuje. Gorivo koje je kostalo 1.1$ skocilo je na 1.4m 1.6, sada je na 2$. Sve namirnice su skocile, rentanje stanova je skocilo dosta. Videli smo koliko smo zapravo uradili tom prvom kupovinom stana, i generalno stedeci novac. Medjutim, jedna plata u Vankuveru, cak i iznad prosecne, je skoro isto kao dve prosecne ili manje plate, za porodicu. Mene ce drzava oporezovati 40% godisnje, dok neki par koji radi neki bezveze posao ce skoro pa izaci na isto kao i ja, jos i sa manje stresa. A ja naravno po srpskim standardima radio sam u proseku 50-60 sati nedeljno, za oko 50% vise nego prosecna osoba. Radio sam vikendima, bilo je nedelja kada sam radio i 90 sati nedeljno. Nabijao sam prekovremenih sati vise nego vecina u firmi, ali kazem opet toliko drzava oporezuje ljude koji zaradjuju dosta da na kraju se pitate da li je zaista ovo vredno gubitka vremena sa porodicom. Decu sam jako malo vidjao, odrazilo se sve i na brak naravno. A sad da se izadje iz svega toga je teze, sto zbog kredita koji mora da se vraca, sto zbog utedjevine koju treba narpaviti za njihovo skolovanje, za penziju kad se predje ta 65-ta godina, ako je dozivimo.
Ali pravi razlog zasto ovo sve uopste pisem je da podelim iskustvo i misljenja vezana za kulturu ovde i kako stvari stoje. Da ne bih previse duzio precicu na sustinu, pa ako se ukaze prilika prosiricu pricu. Ovde je drustvo KATASTROFALNO. Ne deluje tako na prvi pogled uopste, ali ja licno nisam nikada cuo ni video naciju koja toliko ima, a koja ujedno toliko kuka i buni se za nekakva prava, nekakvo ugnjetavanje, priznavanje nekakvih identiteta...Nacija koja nije osetila sta znaci kada vam neko bombarduje grad, ili ajd mozda i da ne uzmemo to kao primer, nacija koja nije osetila nista sem blagoslova. Imaju sva prirodna bogatstva, u ogromnim kolicinama, imaju Ameriku koja ih prakticno stiti od bilo koga, imaju robnu razmenu sa Amerikom i ujedno jednu vrlo sigurnu i stabilnu egzistenciju. Naciju koja je duboko licemerna, koja samu sebe laze po pitanju skoro svega. Nesto tu manjka, a o tome niko nista ne govori. Stojim na raskrsnici i slikam grad fotoaparatom, prilazi mi neka devojka i pita "izvinite, jel vi to mene slikate?", na engleskom naravno. Ja kazem "ne" i nastavim da slikam tu ulicu a ona stane pored mene i krene da me snima telefonom, kao za nekakav dokaz valjda... da sam ja napasnik, cudak koji ide i slika zene vrebajuci iza semafora. To mi se desilo jos jednom u vozu, slikam neku reklamu i opet neka zena "are you for real?" u prevodu "jel me ti to zajebavas?" kao, ja nju slikam... jos je ona sa deckom. Ja uzmem i pokazem joj sta sam slikao, nema veze sa njom. Bilo mi je jasno odmah sta je u pitanju, to je ovaj pokret za prava zena i ravnopravnosti polova, muskarci su zli - zene su potlacene. Zene, pritom, koje ovde uzivaju prava za koje druge zene sirom sveta nisu ni cule. Nije ni stvar uopste o zenama, nego cela pricao oko prava manjina, jednakosti, podsetilo me je sve na nesto sto sam znao od ranije... stara Jugoslavija. Setio sam se "bratstva i jedinstva" samo sto se ovde to zove "diversity is our strength" (raznolikost je nasa snaga). Trebalo mi je nekoliko godina da shvatim sta se zapravo ovde desava. Ovo nije nacija. Ovo nije cak ni jedna zemlja. Ovo je poligon, eksperiment, koji ima formu drzave i nacije, ali nema dusu. Secam se kad mi je jedan prijatelj rekao, davno jos pre 17-18 godina, da je Srbija bolja jer ima dusu. On je naravno ziveo u Kanadi, pa se vratio u Srbiju, pa opet otisao u Ameriku. To je tek duga prica. Ali zaista je tako. U Srbiji svi ti ljudi, kakvi god da su, iz kojeg god sloja, price, ili u kom god tripu da su, imali su slicna iskustva koja ih vezuju. Kanada je potpuno obrnuta, ovde su svi stranci, potpuno razlicite kulture, pozadine, verovanja, ciljeva i a vezuje ih nekakav trip, nekakav trend. Jedna potpuno neprirodna sredina. Svaka zemlja ima neke svoje karakretistike i kulturu. To jeste zapravo kultura, nacin na koji funkcionise jedna sredina usled spoljnih i unutrasnjih uticaja i uslova. Ta neka sredina se uravnotezi i dobije svoj specifican karakter, nakon X broja generacija. Ovde toga nema, ovde imate kulture koje su duboko nekompatibilne. A celo drustvo je pod nekakvim staklenim zvonom, u kome sve mora da se regulise. Jedno vestacki konstruisano drustvo, na kulturoloskim sedativima, u kome su sve prirodne socio-imunoloske reakcije potisnute. Znam da nije cela Kanadi uniformna, ali nema generacijske "mudrosti" koja se prebacuje s' kolena na koleno, u vecini slucajeva barem. Nekako je svaka generacija za sebe, zivi svojim zivotom misleci da zna sve sto treba da zna, i sve hoce sad odmah. Bas pre neki dan pitam jednog starijeg gospodina koji ima blizu 90 godina - "kako se vama cini ova nova generacija, kad uporedite sa starom, vasom generacijom na primer", covek mi isprica sve i svasta, zakljucivsi sa "svi hoce sad odmah, ne cene to sto imaju, zato sto ne grade to sto imaju nego im to neko ostavlja ili daje/poklanja". Mislim da je mislio na njegovu cerku koja ce eto naslediti kucu od njega koja sad vredi 1.5 milion$ sigurno, ako ne i vise, plus sta joj sve ostavi. Nije to cak ni razmazenost, to je mala rec za ovo o cemu govorim. Ljudi su plitki, vecina njih. Cak i najobrazovaniji ljudi su plitki, opret, vecina njih. Nama najslicnije ljude koje sam upoznao su ljudi iz Latino Amerike, Kuba, Brazil, Argentina... ti ljudi kao da su nasi ljudi samo pricaju drugim jezikom. Imaju tu neku karakternu crtu koja potice iz socijalne kohezije, pricas sa njima i zaista kao da ih znas odnekuda. Ovo ovde je kao... MekDonalds kad uporedis sa bakinom kuhinjom. Baka je naucila da to zapece tako da to bude potaman... nema recepta, samo princip kojim se vodi kako bi to jelo ispalo autenticno. Ovo ovde je kao fabrika burgera, lepo islikanih da to deluje da prste polizes, a zapravo je sve plasticno.
Kako to sad sve ima veze sa mojom porodicom? Sve ovo o cemu pricam, u nekom obliku, ja prenosim i deci. Stalno im pricam kako moji nisu imali nista skoro ceo zivot, da sve sto ovde vide sada sto imamo je zaostavstina generacija. Stalno im pricam kako novac nije toliko bitan, da je na prvom mestu da si sam sa sobom ok, da radis ne samo za sebe nego i za svoju porodicu, da cenis to sto imas, da cak i ako si bogat ipak zivis donekle skromnim zivotom. Da sa ljudima dele vise od puke povrsinkog caskanja. Dosta toga im govorim, i dosta toga donekle razumeju, i sto vise razumeju i sto vise kapiraju o cemu zapravo govorim, to su sve udaljeniji od njihovih drugara i drugarica koji zive ovim tipicnim Kanadskim zivotom. I tu je zapravo problem, sto da bi odrasli koliko toliko normalno, po nekim mojim razumevanjima, zrtvovace uklapanje u okolinu. Moj sin koji sad ima 8 godina prkosi nastavnicima, i oni se cesto zale na njega. A mali je hiper inteligentan, van serijski. Na "intervjuu" za preleazak u drugu skolu je direktoru pricao o anatomiji pauka, neki strucni nazivi koje ni sam ne znam. Cesto govori da mu je dosadno u skoli, da nastavnici ga ne uce nicemu, kaze da vise voli samnom da prica o svemu, o mitologiji, o nauci, veronauci cak, to me iznenadilo. Isao je u Srpsku Crkvu i pruvuklo ga sve to. Imam osecaj kao da sta god da uradimo ne valja tj. nije dovoljno. Cerka opet ima neki umetnicki duh u njoj, voli da crta, pise pesme ponekad. Cesto pricamo o tome sta ako bi se vratili, a opet znam sta nas tamo ceka. Evo sad upravo imamo nekakve sudske sporove tamo koji su ciste greske korumpiranog katasrta, pravnih organa, sporova koji se vode 10 godina i vise. Znam da cu se vratiti u korupciju, gde nista se ne garantuje, pa ni elementarna pravicnost. O potencijalnim eskalacijama u regionu da ne govorim. Jedino sto mi pada na pamet je da se ovde u Kanadi, bas kao sto to rade Indijci recimo ili Kinezi, da se nasi ljudi drze vise zajedno i podpomazu se, u nekoj sredini koja je mozda i u ruralnijim krajevima, zarad manjeg uticaja ovih novih trendova. Ali naravno, iz nekih razloga nasi ljudi ovde, prema mom iskustvu, uopste nisu toliko slozni. Odusevile su me uciteljice iz Srpske Crkve, zaista su pravi ljudi da ih tako nazovem. A eto i te uciteljice pricaju o odlasku nazad u Srbiju jer im je ovo ovde nepojmljivo.
Poenta svega je, ako ne morate da idete, nemojte. Razumem sve, sta sve ne valja tamo u Srbiji, sta manjka, ali ovde gde svega ima i gde necete biti gladni, ovde cete se susresti sa kulturoloskim apsurdima. Sto bi rekao nas glumac Radoslav Milenkovic Raka "nesto manjka u ljudskosti". Ako se pak odlucite da dodjete, bolje krenite da radite na tome da socijalni zivot bude u skladu sa vasim kulturoloskim, duhovnim i filozofskim shvatanjima, jer para cete napraviti ali taj kulturoloski deo necete dobiti od okoline. Ako uspete da izgradite veze oko sebe i drzite se zajedno, bicete ok. Ali ako i ostvarite sve to u Kanadi, vi ne zivite u Kanadi zapravo vec u nekakvoj virtualnoj enklavi, u nekakvom virtualnom rezervatu. A da, jos nesto, izbegavajte ove velike gradove na zapadnoj obali. Klima jeste bolja i nema onih legendarnih Kanadskih zavejanih zima, ali budala ima na pretek. Mozda cete se bolje snaci u nekoj manjoj sredini, sto i mi sad upravo radimo...
