"У историји света само је Бог хришћански Бог безимени. Његово је једино име Отац. Неко друго Његово име Нови Завет не спомиње. Како је то дивно! И шта ће нам, друго име?
Он хоће да ми будемо Његова деца. А деца – мили они деце у свету – не знају друго име, још мање презиме, свога родитеља осим: отац или тата. У Старом Завету још се спомиње име Божје, као Јахве, Јехова, Адонај. У Новом Завету, у Завету сродства и љубави не именује се Бог друкчије него Отац. Вечни Отац, вечни Син и вечни Дух Свети. Један живот и извор живота. Ако се Син именује именом Исус Христос, то треба разумети као име Сина ваплоћеног, који се спустио као главни Јунак на позорницу светске драме, стао у реку историје, у гомилу многоименитих, као Месија и Спаситељ. У вечности пак Отац је само Отац, и Син – Син у загрљају Очевом, и Дух Свети у свези љубави Оца и Сина.
У индијским Ведама налази се следеће страшно учење: “Истина и лаж су релативне, и обе су неопходне као саставни делови илузије” (Pranova Veda, I, 24.) Заиста страшно! Демон је дакле равномоћан Богу, Шива разоритељ равноправан са Вишном зидатељем! У врховној триади индијској лаж седи поред истине, и зло царује поред до бра. Но и једно и друго, кажу, јесте илузија. Дакле и врховни богови Индије јесу илузија!
Устани, Теодуле, и прекрсти се. Помени Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу јединосушну, неразделну и животворну, Бога истине и светлости, коме се ни најмања лаж не сме приближити, и на коме нема ни једне тамне пеге." (Теодул св. владике Николаја).