Твоја теза је, ако сам добро разумео написано, да су деца докона и лења па им зато падају на памет глупости, попут "ја сам у ствари мушко" и сл
Не мислим да су деца паушално говорећи лења. Деца су деца, суштински неизмењена. Човек је суштински неизмењен већ јако дуго. Оно што се изменило је инпут који имамо и који деци дајемо; у мом искуству, љубав према књизи се учи врло рано, и кључно је да се у породици сваки дан чита. Данас се вероватно чита мање.
Не мислим ни да је нагли скок психичких проблема код деце, у шта бих без даљег премишљања укључио и ове родне дисфорије, резултат неких проблема који произилазе из деце саме, њихових мана и сл. Мој утисак је да су многи изложени притисцима који прерастају у трауме и когнитивне проблеме; одговорни смо ми јер им не пружамо одговарајуће и нетрауматизујуће услове, друштво, забаву и образовање, деца нису одговорна.
Ne bas, moje je misljenje da deca imaju iste potrebe kao i pre 10 000 godina.
Kada rodis dete, ono ima reflekse koji su mu ostali jos od perioda pecinskog zivota i straha da li mu je divlja zver ispod grane.
Deca se radjaju ista kao sto su se i ranije radjala.
Ukoliko dete zatvorimo u praznu sobu bez stimulacije za razvoj, dete se nece razviti kako treba. To je ono cemu svedocimo, prazna soba su mali ekrani ispred njih koji svakodnevno traju satima. Kao sto je potrebno da puzi, da se gega, da pada, trci, place i tako dalje.
Pojam detinjstva danas je pozitivno izmenjen u odnosu na proslost. Dobro znas da su deca sa pet godina radila, cak jedan rimski epitaf detetu od cetiri godine pokazuje da je to dete radilo u rudniku. Uzas!
Pojam detinjstva, kakav mi poznajemo danas, dodje rezultat razvoja.
Gde mi danas gresimo? Posto smo omogucili nasoj deci slobodu da imaju mirno detinjstvo, postepeno smo ukinili bezmalo sve obaveze i ocekivanja od njih.
Radno vreme je dugo, deca su sama, stanovi su mali, sekcije sve skuplje, vozila je previse, igre premalo.
Takva deca rastu u neskladu sa svojom prirodom.
Vise nema rudnika (i ne treba da ga bude) ali vise nema ni slobodne igre, kvalitetnog programa i nema zainteresovane sredine koja bi u deci probudila najpre radoznalost, a potom i disciplinu, odlucnost i odgovornost.
Kada neko stoji krhko na nogama, lako ga je oduvati. To su danasnja deca.
Ne postoji ni jedan jedini razlog da se pitanja o promeni pola postavljaju u pubertetskom uzrastu.
Moze da se dogodi zbunjenost, mozda tom detetu ne godi pol dobijen na rodjenju, mozda ce to dete pol promeniti za desetak godina ili ce prevazici problem, ali izmedju zbunjenosti i realizacije operacija od strane lekara postoji citav spektar mogucnosti.
Mozda dete ima druge probleme koji uticu na osecaj tudje koze.
Prelako se donose odluke koje podrazumevaju opasne operacije na nerazvijenom telu.
Te odluke donose odrasli ljudi. Postavlja se pitanje zasto to cine...koja etika stoji iza lekara koji prepisuje hormone toliko mladim licima.
