-
- Popularno:
- Da li treba da Srbija uđe u Eu i Nato...
- 107 godina od ulaska srpske vojske u...
- Dimitrije Tucović
- Трамп позива на одузимање лиценце...
- Ko zna šta je uradila
- Srbi žive sve kraće
- U policiju neće čak ni njihovi...
- Stigao nam je 5G
- Kako održati konverzaciju sa devojkom?
- Robot nikad neće zameniti čoveka
Илирски покрет
- Začetnik teme sinisa123
- Datum pokretanja
ccaterpillar
Legenda
- Poruka
- 56.059
О чему ти причаш?
Јеси ли ти уопште свестан колико има регионалних разлика унутар онога што си ти замислио као неко штокавско српско подручје?
Јеси ти свестан колико има прелазних варијанти између штокавице и кајкавице и штокавице и чакавице?
Јеси ти слушао чакавицу некад?
Јел то за тебе други језик, а онај двопадежни из Пирота ти је српски?
Будалаштина.
ja ti opet kažem da etnički prethodi političkom i da to uopšte nije bitno. kako se nešto upisuje ili kakvo značenje mu se daje nije bitno za ovu priču. ja mogu da se pišem kao mohikanac, ali šta mi to vrijedi kad mohikanski ne zborim. ja ti govorim o zajednici jednog jezika a ti mi pišeš gluposti o gaju i nekakvoj hrvatskoj abecedi.
That's it. Ali ovdje su u pitanju očito dvostruka mjerila.
šta ti hoćeš da kažeš? postoje regionalne razlike, postoje verijacije i rezultat toga je šta? hrvati su isto tako štokavci i pojeo vuk magare.
ja ti kažem da naše regionalne razlike ovdje nisu tema već politička zloupotreba štokavskog, a ti si navalio ko mutav na brašno o regionalizmima.
ccaterpillar
Legenda
- Poruka
- 56.059
Каква заједница једног језика кад је та заједница откад је створена имала проблем да да језику име?
Па је језик остао неименован на бечком договору, ако си уопште прочитао текст бечког договора.
Али зато је тим истим бечким договором предвиђено да се тај језик има писати са два писма, Срби српском ћиирлицом, а Хрвати хрватском латиницом, две године после тога Вук то верификује у свом другом издању Првог Српског Рјечника, ако си уопште видео тај Рјечник икада..
Даље, Србин Ђура Даничић у својим радовима тај језик назива хрватски или српски језик, ако си уопште нешто прочитао од Ђуре Даничића..
Али ето, добро је да си нам ти 150 година касније отворио очи да је све то српски језик...
ccaterpillar
Legenda
- Poruka
- 56.059
Нисам ја навалио као мутав, него си ти навалио као мутав да после 150 година прекројиш историју по некој својој мери...
Pumpaj Dinstanović
Zaslužan član
- Poruka
- 105.522
Kako skandinavske države isto tako.
U pitanju su drugi germanski dijalekti. Ove nacije su nastale na suštinski jednom odnosno međusobno preklapajućem dijalekatskom području.
Hm, uvijek sam se pitao oko toga. Nisam stručnjak za dubrovački srednjovjekovni govor, ali meni se čini da sam negdje čitao da nije preovladavala čakavština, već da su postojali čakavski uticaji, koji su pak bili strogo književni (u govoru intelektualne elite, a ne puka)?
Tako je doduše barem bilo u Boki kotorskoj (pozajmice sa zapada), gdje su neki pogrešno interpretirali da su postojale autohtone čakavske naseobine. Mada možda griješim što se tiče Dubrovačke republike.
Pa da, upravo to se dogodilo na području današnjeg 'torlačkog dijalekta'.Ostaci minulih vremena i 'pravog stanja stvari' su Dimitrovgrad i Bosilegrad, iako i tamo ima sve više 'Srba', tj. sve jača je asimilacija.
Već sam ti objasnio oko toga...asimilacija Bugara (u zadnja 2 stoljeća) u Srbe je preuveličavana do velikog nacionalnog bugarskog mita. Ona je bila krajnje ograničenih razmjera.
Viden
Primećen član
- Poruka
- 765
Tačnije: bliži sanksritu nego kruševački, jagodinski ili mostarski jezik.
- Poruka
- 30.951
Историја Југославије (В. Ћоровић)
http://sr.wikisource.org/sr/%D0%98%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%88%D1%83%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%98%D0%B5_%28%D0%92._%D0%8B%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%29_5.9
Попустљивост хрватских жупаниских скупштина и после ње ова неразумна насртљивост мађарских родољуба изазваше неочекивану реакцију у хрватскоме друштву, а нарочито у редовима млађих интелектуалаца. У Кипу домовине ву почетку лета 1831. устао је Павле Штос да песмом, певаном у доба цензуре, опрезно покаже на опасност која прети Хрватима и да их потсети на њихову дужност према отаџбини:
ер већ там Дунај с слапми в зрак ђипље,
хоће да Саву з муљем засипље.
Хрватска, покривена црном »печом«, труди се да пробуди тврдо заспале Хрвате, који ништа не знају »за зло време«; и када то не успева, спрема се да зове мртве.
Народе друге светлост опстира,
а мене чрна сенца потпира;
другем вре сунце свети по ноћи,
му тмицу в дану типат’ је моћи,
народ се други себи радује,
а з менум синко мој се срамује;
вре и свој језик забит’ Хорвати
хоте, тер други народ постати.
Као главна личност у борби за народ-ни језик и у буђењу хрватске народне свести постаде млади Људевит Гај, који на политичко поприште изиђе са једва навршеном двадесетом годином. Занимљива је чињеница да су два главна лица у историји Хрвата XIX века, један носилац »илирских«, а други југословенских идеја, Гај и Штросмајер, била нехрватскога, чисто немачкога порекла, и то не у далеким ранијим генерацијама. Гајев отац дошао је у хрватско Загорје, у Крапину, тек год. 1783.; у његовој кући говорило се само немачки. Тим језиком научила је мајка и Гаја да прозбори прве речи; на томе језику, и доцније, водила је сву преписку са њим. Али, поред тога утицаја куће јавио се и утицај средине, у Крапини оне тврде али доброћудне кајкавске загорске средине у којој су се још живо чувала локална предања и са љубављу неговао народни језик. У Крапини, како причају стара, давно у народ књижевним путем унесена, предања, имала су своју престоницу три брата Чех, Лех и Рус, праоци данашњих великих словенских народа. Крапина је тако постала у народној машти као нека матица свега словенства, и онда је разумљиво што се међу њеним грађанима, кад је почело интересовање за словенске ствари, нашло лица која су хтела да у неку руку наставе стару традицију. Као млад гимназист објавио је Гај год. 1826. на немачком малу књижицу о градовима око Крапине (Die Schlösser bei Krapina), која јасно сведочи о његовом пробуђеном интересу за народну прошлост и народна предања. Мало потом побележиће он данас изгубљена Всакојачка приповедања од Крапине и проширити своја испитивања и трагања и на друга питања народнога језика и живота. Када је, после свршене средње школе, дошао на више студије у Грац, год. 1827., он је ушао у један круг младих, романтичарских и национално одушевљених другова, који су тај Гајев интерес још више појачали. Ту беху измешани Срби, Хрвати и Словенци: Димитрије Деметар, Франо Курелац, Теодор Петрановић, Мојо Балтић, Мартин Сломшек и др. Они су, по угледу на немачка ђачка друштва, образовали и једно своје ђачко друштво са необичним именом Српска Влада. Главна личност тог круга беше Балтић, који је, по властитом признању самога Гаја, извршио на њ најјачи утицај. »Он мени први откри нутарњу вриједност чистога нашега народнога језика«. Он је са Гајем читао народне песме из Вукове збирке и осетио лепоту њихова језика. У томе друштву Гај је ближе познао наше народне људе и типове, проширио свој видокруг и осетио потребу да пример те заједничке другарске сарадње прошири и у даљем свом јавном раду. Мисао о јединству Срба и Хрвата, коју је зачела та другарска заједница, развио је зрео ум у цео један национални и друштвени програм. »Балтић и Деметер (писаше Гај) бијаху од нашинаца први који су са мном баш како кроза сан гледали у будућности бајну слику препорођене нам народности«.
http://sr.wikisource.org/sr/%D0%98%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%88%D1%83%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%98%D0%B5_%28%D0%92._%D0%8B%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%29_5.9
Попустљивост хрватских жупаниских скупштина и после ње ова неразумна насртљивост мађарских родољуба изазваше неочекивану реакцију у хрватскоме друштву, а нарочито у редовима млађих интелектуалаца. У Кипу домовине ву почетку лета 1831. устао је Павле Штос да песмом, певаном у доба цензуре, опрезно покаже на опасност која прети Хрватима и да их потсети на њихову дужност према отаџбини:
ер већ там Дунај с слапми в зрак ђипље,
хоће да Саву з муљем засипље.
Хрватска, покривена црном »печом«, труди се да пробуди тврдо заспале Хрвате, који ништа не знају »за зло време«; и када то не успева, спрема се да зове мртве.
Народе друге светлост опстира,
а мене чрна сенца потпира;
другем вре сунце свети по ноћи,
му тмицу в дану типат’ је моћи,
народ се други себи радује,
а з менум синко мој се срамује;
вре и свој језик забит’ Хорвати
хоте, тер други народ постати.
Као главна личност у борби за народ-ни језик и у буђењу хрватске народне свести постаде млади Људевит Гај, који на политичко поприште изиђе са једва навршеном двадесетом годином. Занимљива је чињеница да су два главна лица у историји Хрвата XIX века, један носилац »илирских«, а други југословенских идеја, Гај и Штросмајер, била нехрватскога, чисто немачкога порекла, и то не у далеким ранијим генерацијама. Гајев отац дошао је у хрватско Загорје, у Крапину, тек год. 1783.; у његовој кући говорило се само немачки. Тим језиком научила је мајка и Гаја да прозбори прве речи; на томе језику, и доцније, водила је сву преписку са њим. Али, поред тога утицаја куће јавио се и утицај средине, у Крапини оне тврде али доброћудне кајкавске загорске средине у којој су се још живо чувала локална предања и са љубављу неговао народни језик. У Крапини, како причају стара, давно у народ књижевним путем унесена, предања, имала су своју престоницу три брата Чех, Лех и Рус, праоци данашњих великих словенских народа. Крапина је тако постала у народној машти као нека матица свега словенства, и онда је разумљиво што се међу њеним грађанима, кад је почело интересовање за словенске ствари, нашло лица која су хтела да у неку руку наставе стару традицију. Као млад гимназист објавио је Гај год. 1826. на немачком малу књижицу о градовима око Крапине (Die Schlösser bei Krapina), која јасно сведочи о његовом пробуђеном интересу за народну прошлост и народна предања. Мало потом побележиће он данас изгубљена Всакојачка приповедања од Крапине и проширити своја испитивања и трагања и на друга питања народнога језика и живота. Када је, после свршене средње школе, дошао на више студије у Грац, год. 1827., он је ушао у један круг младих, романтичарских и национално одушевљених другова, који су тај Гајев интерес још више појачали. Ту беху измешани Срби, Хрвати и Словенци: Димитрије Деметар, Франо Курелац, Теодор Петрановић, Мојо Балтић, Мартин Сломшек и др. Они су, по угледу на немачка ђачка друштва, образовали и једно своје ђачко друштво са необичним именом Српска Влада. Главна личност тог круга беше Балтић, који је, по властитом признању самога Гаја, извршио на њ најјачи утицај. »Он мени први откри нутарњу вриједност чистога нашега народнога језика«. Он је са Гајем читао народне песме из Вукове збирке и осетио лепоту њихова језика. У томе друштву Гај је ближе познао наше народне људе и типове, проширио свој видокруг и осетио потребу да пример те заједничке другарске сарадње прошири и у даљем свом јавном раду. Мисао о јединству Срба и Хрвата, коју је зачела та другарска заједница, развио је зрео ум у цео један национални и друштвени програм. »Балтић и Деметер (писаше Гај) бијаху од нашинаца први који су са мном баш како кроза сан гледали у будућности бајну слику препорођене нам народности«.
Srpska wikipedija je baš relevantna. Otiđite na englesku ili slovensku.
- Poruka
- 30.951
Ilirski pokret
Poznato je da ovo ime dolazi od Ilirije, države koju je Napoleon u svojoj maniji da pravi nove kraljevine, nameravao da stvori na tlu stare Teutine zemlje Ilirije; novu državu i novi narod, na osnovi izvesnih njegovih sličnih osobina. Država stvorena od Slovenačke, Hrvatske i jednog dela Dalmacije.
Ovo je bilo posle njegove pobede na Vagramu. Ali je ova Napoleonova ideja propala na prvoj konferenciji za mir. Ostalo je od toga samo toliko, što su se Francuzi puno zainteresovali srpskim narodnim pesmama, od kojih je ondašnji romantični pregled "Le Globe", pravio vrlo veliko pitanje, i Prosper Merime pevao srpske rapsodije potpuno u duhu naših ciklusa. Tako no u duhu naših ciklusa. Tako, da je jedna njegova zbirka "Le Guzle" izazvala verovanje kako su to odista originalne tvorevine jednog darovitog epskog naroda, a ne jednog darovitog francuskog pesnika mistifikatora.
Ali u Slovenačkoj, a naročito u Hrvatskoj, Ilirija je ostala u velikoj uspomeni. Treba znati tadašnju bedu onamošnjeg naroda. Prva četvrt HIH-og stoleća bila je izuzetno teška u nesrećnoj Hrvatskoj. U Dalmaciji je narod hrvatske narodnosti bio potpuno zanemaren, zapušten. Za celo vreme Mletačke vlasti - a to je od 1420 do 1797 - nije bilo onamo ni jedne jedine škole na narodnom jeziku. "Si volete Dalmati fedeli tenete li ignoranti", govorili su hrvatski današnji spasitelji. Međutim, za vreme Napoleonove vlade, za svega 8 godina, Dalmacija je odozgo do dole, bila zasuta gimnazijama (7), i devojačkim školama (14), i zanatskim ( i dečjim (19), i sjemeništima (4) itd. Ali će ovaj napredak Austrija, dolazeći u Dalmaciju, svirepo uništiti. Jedan onamošnji narodnjak piše da je još u 1870, Dalmacija imala 80% analfabeta… (Frano Ivanišević: Narodni Preporod u Dalmaciji, Split, 1932). Mi vidimo da u godini 1825, Mađari nameću Hrvatima kao administrativni jezik mađarski a oni se bore da im ostave latinski, ni ne misleći na svoj narodni! Ali 1835, dolaze Mađari i da im nature mađarski jezik kao školski i obavezni. Namera je Mađarske bila ovaj put da Hrvatsku prosto napravi mađarskom provincijom. - Pred opasnošću da sasvim ne utonu, Hrvati, u jednom Napoleonskom vremenu nacionalizma, počnu odista da se i sami bude.
Ali što je Hrvate naročito prenulo, to su ustanci Karađorđa. i Miloša, koji su i po drugim slovenskim zemljama izazivali divljenje. U Hrvatskoj su bile tog vremena na vidiku, sve do početka HIH veka, samo dve klase: sveštenici romanizirani, i plemstvo mađarizirano. U borbi za jezik, idući za sveštenicima, tražili su latinski; ali pod većom vlašću plemstva, pomognutog iz Budima, morali su primiti, kao obavezan školski jezik, mađarski.
U to vreme, jedan mlad student, poreklom Nemac iz Krapine, kako je iznašao Ferdo Šišić, Ljudevit Gaj, bavio se mnogo u Gracu i Pešti u društvu srpskih omladinaca, zanešenih ustancima, a tako isto Srpskim Narodnim Pesmama, koje je Vuk Karadžić bio objavio u to vreme. Srpski jezik kojim su srpski studenti govorili, i kojim je Vuk pisao, zaneo je Ljudevita Gaja, da je on pomišljao na žalosno stanje narodnog govora po hrvatskim krajevima. U njemu se zato rodi ideja da bi trebalo da Hrvati uzmu srpski književni govor za svoj književni jezik, znači po obrascu Vukovih narodnih pesama. Hrvatski govor je bio u Zagorju kajkavski, a po ostrvima čakavski. Gaj smisli stoga da Hrvati prihvate srpsku štokavštinu. Tim govorom su se već služile i Dalmacija i Slavonija, zato što su ih Srbi naseljavali kroz nekoliko poslednjih stoleća. Ovo prihvatanje srpske štokavštine, mislio je Gaj, ujedinilo bi hrvatske krajeve. A kako je i cela Dubrovačka književnost pisana na srpskoj štokavštini, isto onakvoj na kakvoj su pisane i Vukove srpske pesme, usvajanje srpskog književnog jezika, značilo bi i anektirati Dubrovnik za Hrvatsku, a ne ostaviti ga Srbima. Tad je pokrenut "Hrvatski List" sa književnim dodatkom.Ovo je glavno delo Ilirizma.
Da ne bude nikakve zabune, potrebno je reći da Hrvati nisu bez velikih duhovnih razloga izvršili ovaj moralni preobražaj, uzimajući tuđi književni jezik za svoj sopstveni (što je nesumnjivo bezprimeran slučaj među narodima). Na kajkavskom govoru (kojeg opet Slovenci smatraju svojim narodnim jezikom), nisu Hrvati bili ništa važno napisali. Na čakavskom govoru, koji se jedini u filologiji smatra neosporno i isključivo hrvatskim, nisu mogli otići daleko, jer on nije pokazivao mogućnost da se dalje razvija. Dokaz, što stari hrvatski rukopis Vinodolski zakon, predstavlja ravno jezik kojim i danas govore Vindolci. Docnije će Rački imati nameru da štampa za svoj narod "čitanku", u kojoj bi bili srednjevekovni srpski književni spomenici, Žitija, da u nedostatku svojih sopstvenih takvih izvora, hrvatski jezik dobije izvesne klasične obrazce.
Ilirizam je hteo da Hrvati, prisvajajući sebi za književni jezik onaj kojim su dotle pisali samo Srbi, dobili su ubrzo prohtev da tako pomoću zajednice jezične nametnu onim drugim svoj duh hrvatsko-katoličko-austrijski. Kajkavski govor kojim se govori oko Zagreba, i na kome se razvijala zagrebačka književnost sve do Ljudevita Gaja, nije održavao dovoljnu vezu ni među samim Hrvatima, pošto su čakavske oblasti od Istre na Hrvatsko Primorje do Senja i do nekih ostrva, bile bliže Srbima nego Hrvatima. Jugoslavizam je zato u prvom momentu imao da se najpre brani od Srba u tim oblastima, a tek zatim da pređe u napad.
Izvor: Jovan Dučić. Jugoslovenska ideologija, Čikago 1942.
Poznato je da ovo ime dolazi od Ilirije, države koju je Napoleon u svojoj maniji da pravi nove kraljevine, nameravao da stvori na tlu stare Teutine zemlje Ilirije; novu državu i novi narod, na osnovi izvesnih njegovih sličnih osobina. Država stvorena od Slovenačke, Hrvatske i jednog dela Dalmacije.
Ovo je bilo posle njegove pobede na Vagramu. Ali je ova Napoleonova ideja propala na prvoj konferenciji za mir. Ostalo je od toga samo toliko, što su se Francuzi puno zainteresovali srpskim narodnim pesmama, od kojih je ondašnji romantični pregled "Le Globe", pravio vrlo veliko pitanje, i Prosper Merime pevao srpske rapsodije potpuno u duhu naših ciklusa. Tako no u duhu naših ciklusa. Tako, da je jedna njegova zbirka "Le Guzle" izazvala verovanje kako su to odista originalne tvorevine jednog darovitog epskog naroda, a ne jednog darovitog francuskog pesnika mistifikatora.
Ali u Slovenačkoj, a naročito u Hrvatskoj, Ilirija je ostala u velikoj uspomeni. Treba znati tadašnju bedu onamošnjeg naroda. Prva četvrt HIH-og stoleća bila je izuzetno teška u nesrećnoj Hrvatskoj. U Dalmaciji je narod hrvatske narodnosti bio potpuno zanemaren, zapušten. Za celo vreme Mletačke vlasti - a to je od 1420 do 1797 - nije bilo onamo ni jedne jedine škole na narodnom jeziku. "Si volete Dalmati fedeli tenete li ignoranti", govorili su hrvatski današnji spasitelji. Međutim, za vreme Napoleonove vlade, za svega 8 godina, Dalmacija je odozgo do dole, bila zasuta gimnazijama (7), i devojačkim školama (14), i zanatskim ( i dečjim (19), i sjemeništima (4) itd. Ali će ovaj napredak Austrija, dolazeći u Dalmaciju, svirepo uništiti. Jedan onamošnji narodnjak piše da je još u 1870, Dalmacija imala 80% analfabeta… (Frano Ivanišević: Narodni Preporod u Dalmaciji, Split, 1932). Mi vidimo da u godini 1825, Mađari nameću Hrvatima kao administrativni jezik mađarski a oni se bore da im ostave latinski, ni ne misleći na svoj narodni! Ali 1835, dolaze Mađari i da im nature mađarski jezik kao školski i obavezni. Namera je Mađarske bila ovaj put da Hrvatsku prosto napravi mađarskom provincijom. - Pred opasnošću da sasvim ne utonu, Hrvati, u jednom Napoleonskom vremenu nacionalizma, počnu odista da se i sami bude.
Ali što je Hrvate naročito prenulo, to su ustanci Karađorđa. i Miloša, koji su i po drugim slovenskim zemljama izazivali divljenje. U Hrvatskoj su bile tog vremena na vidiku, sve do početka HIH veka, samo dve klase: sveštenici romanizirani, i plemstvo mađarizirano. U borbi za jezik, idući za sveštenicima, tražili su latinski; ali pod većom vlašću plemstva, pomognutog iz Budima, morali su primiti, kao obavezan školski jezik, mađarski.
U to vreme, jedan mlad student, poreklom Nemac iz Krapine, kako je iznašao Ferdo Šišić, Ljudevit Gaj, bavio se mnogo u Gracu i Pešti u društvu srpskih omladinaca, zanešenih ustancima, a tako isto Srpskim Narodnim Pesmama, koje je Vuk Karadžić bio objavio u to vreme. Srpski jezik kojim su srpski studenti govorili, i kojim je Vuk pisao, zaneo je Ljudevita Gaja, da je on pomišljao na žalosno stanje narodnog govora po hrvatskim krajevima. U njemu se zato rodi ideja da bi trebalo da Hrvati uzmu srpski književni govor za svoj književni jezik, znači po obrascu Vukovih narodnih pesama. Hrvatski govor je bio u Zagorju kajkavski, a po ostrvima čakavski. Gaj smisli stoga da Hrvati prihvate srpsku štokavštinu. Tim govorom su se već služile i Dalmacija i Slavonija, zato što su ih Srbi naseljavali kroz nekoliko poslednjih stoleća. Ovo prihvatanje srpske štokavštine, mislio je Gaj, ujedinilo bi hrvatske krajeve. A kako je i cela Dubrovačka književnost pisana na srpskoj štokavštini, isto onakvoj na kakvoj su pisane i Vukove srpske pesme, usvajanje srpskog književnog jezika, značilo bi i anektirati Dubrovnik za Hrvatsku, a ne ostaviti ga Srbima. Tad je pokrenut "Hrvatski List" sa književnim dodatkom.Ovo je glavno delo Ilirizma.
Da ne bude nikakve zabune, potrebno je reći da Hrvati nisu bez velikih duhovnih razloga izvršili ovaj moralni preobražaj, uzimajući tuđi književni jezik za svoj sopstveni (što je nesumnjivo bezprimeran slučaj među narodima). Na kajkavskom govoru (kojeg opet Slovenci smatraju svojim narodnim jezikom), nisu Hrvati bili ništa važno napisali. Na čakavskom govoru, koji se jedini u filologiji smatra neosporno i isključivo hrvatskim, nisu mogli otići daleko, jer on nije pokazivao mogućnost da se dalje razvija. Dokaz, što stari hrvatski rukopis Vinodolski zakon, predstavlja ravno jezik kojim i danas govore Vindolci. Docnije će Rački imati nameru da štampa za svoj narod "čitanku", u kojoj bi bili srednjevekovni srpski književni spomenici, Žitija, da u nedostatku svojih sopstvenih takvih izvora, hrvatski jezik dobije izvesne klasične obrazce.
Ilirizam je hteo da Hrvati, prisvajajući sebi za književni jezik onaj kojim su dotle pisali samo Srbi, dobili su ubrzo prohtev da tako pomoću zajednice jezične nametnu onim drugim svoj duh hrvatsko-katoličko-austrijski. Kajkavski govor kojim se govori oko Zagreba, i na kome se razvijala zagrebačka književnost sve do Ljudevita Gaja, nije održavao dovoljnu vezu ni među samim Hrvatima, pošto su čakavske oblasti od Istre na Hrvatsko Primorje do Senja i do nekih ostrva, bile bliže Srbima nego Hrvatima. Jugoslavizam je zato u prvom momentu imao da se najpre brani od Srba u tim oblastima, a tek zatim da pređe u napad.
Izvor: Jovan Dučić. Jugoslovenska ideologija, Čikago 1942.
- Poruka
- 30.951
Шта то није релевантно у Ћоровићевом тексту горе,ако си успео да га прочиташ за ових минут и по.
ja sam ti postavio najjednostavnije moguće pitanje- da li postoji dvojezični etnički identitet, tj. da li na jednom etničkom prostoru postoje dva različita jezika. šta je potpisivano sa srpske strane u 19. vijeku jeste legitimno za istoričare, ali nije za lingviste i uopšte naučnike koji se bave teorijom nacije. jedino ako ti smatraš da je bečki dogovor naučna istina?
evo šta kažu teoretičar nacije o osnovi političkog identiteta:
Main modernist theorists also consider cultural and political variables:
For Deutsch, social communications and language; for Gellner, lan-
guage and culture; for Nairn, Romanticism and populism; for Hechter,
cultural solidarity and language; for Hobsbawm,‘invented traditions’; for Breuilly,
the modern state and, in one passage, language, official rites and ceremonies;
and for Anderson, language and discursive practices of printtechnol-
ogy and print capitalism.
idemo dalje, citiram ti entoni smita, najpoznatijeg teoretičara etnije i nacije:
smit o etnijičkim grupama:
ethnic group are seen as something intrinsic to human nature, as a type
of social organisation that human beings need to form in order to survive in this
world.
o svijesti:
Smith feels that in the absence of proof that national con-
sciousness does not exist among the people writ large, we should assume that it
does. In short, relying on the concept for Eller and Coughlan means
to admit that social sciences cannot explain emotion and therefore
is a position that any serious scholar should not assume.
smit o etniji:
Language,customs and pigmentation are often taken to describe objective 'cultural
markers' or differentiae that persist independently of the will of
individuals, and even appear to constrain them.
samo mi odgovori šta je to etničko hrvatsko na štokavskom prostoru i kako se identifikuju, pa da pođemo od toga? samo ako odgovoriš na ovo rasprava ima smisla jer to bi trebalo da bude ključni spor - a on zapravo ne postoji jer štokavci hrvati na postoje. ako postoje, onda moramo da teoriju etnije pišemo iz početka, a ovi ljudi gore su promašili zanimanje.
Kad smo već u ovoj temi, onda:
V kolu jesu vsi Horvati Stare Države.
Starom Kralju verni svati z Like, Krbave,
Krajnci, Štajer, Gorotanci i Slavonija,
skup Bošnjaci, Istrijanci ter Dalmacija.
Još Hrvatska ni propala, 1833.
V kolu jesu vsi Horvati Stare Države.
Starom Kralju verni svati z Like, Krbave,
Krajnci, Štajer, Gorotanci i Slavonija,
skup Bošnjaci, Istrijanci ter Dalmacija.
Još Hrvatska ni propala, 1833.
Ne na to tvoje, nego za hrvatsku latinicu - Gajicu.
Tko si ti da to možeš reći?
- Poruka
- 30.951
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 37.755
No, no lupati o onom o čemu se nema pojma... Gde čitaš ti ovakve bisere Ccpill?
Na pogrešan zaključak upućuju tri problematične konstatacije:
1. konstatacija da su u pitanju govori Hercegovine je više nego parcijalna, jer istočnohercegovački dijalekat na osnovu kojeg je standardizovan srpski jezik govori se i u Loznici i Vukovom Tršiću, i u Užicu i u Čačku i - on se samo tako zove - Pavle Ivić mu je dao naziv prema Vukovom nazivu za jekavski srpski izgovor (hercegovačko narječje).
2. isticanje da je u pitanju pogranični srpski dijalekat je problematično - jer a) svi su srpski dijalekti pogranični i b) po svemu sudeći, u pitanju je centralni srpski dijalekat, dijalekat koji potiče iz srednjovekovne Raške odakle je migracijama raširen;
3. konstatacija da su u pitanju "govori pograničnih krajeva Srba i Hrvata", jer se u tim krajevima u ogromnom broju slučajeva razlikuju govori hrvatskih od govora srpskih sela i dan danas, a kamoli u doba nastanka standardnog srpskog jezika.
ovo je naravno tačno, ali sa standarizacijom se išlo da se naglase razlike (norvežani su insistirali na što većim razlikama u odnosu na dance) i danas su to različiti jezici. finci su pričali švedski, ali kad su pali pod ruski uticaj , stvorili su svoj poseban finski. dakle nigdje nije postojao slučaj preuzimanja tuđeg jezika, već su insistirali na razlikma koje su pojačane političkom podjelom.
hrvati često koriste primjer skandinavije da bi odbranili svoj slučaj, ali to je nemoguće jer se ovdje radi o različitim jezicima.
ccaterpillar
Legenda
- Poruka
- 56.059
Наравно да постоје, Ирци су добар пример, један етнички простор, два језика, Велшани, Шкоти, Бретонци, Украјинци, оћеш још можда?
Опет он о некаквом штокавском простору Евроазије....
Јеси ли ти слеп? Јеси ишта читао у свом животу?
Знаш ли ти да је тај штокавски, ијекавски штокавски, уведен у школе у ондашњој Хрватској још 1836. године, ако се добро сећам? И нико га није називао српским тамо.
И како то Хрвати штокавци не постоје, отиђи мало до Загреба, скокни до Дубровника, Славоније, шта је с тобом?
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 37.755
Još dodaj citat Stipe Mesića kojeg već tri godine ponavljaš kako Srbi u Hrvaskoj govore hrvatski jezik.
Neverovatni su ovi Zbiljićevi procesni kverulanti. U stanju su srpski, maternji im jezik da puste niz vodu, da bi nam onda šatro ostala samo ćirilica, pa da bismo se morali osloniti samo na nju. Gnušam se.
Peta kolona na bezmoždanoj osnovi.
ima li ovo negdje na netu da se skine?
Eto i ti pišeš hrvatskom latinicom, baš ti lijepo stoji to.