Književnost Igra - sastavi priču

[Mileta iz Talesa]

Tik tak
Sećate sa da je svako mesto nekad imalo sajdžiju . Ne ove zlatare , namćore čudake , već pravog domaćeg sajdžiju .I svi su imali te satove na navijanje ili potezanje , gde bi svaki drugi dan morao da naviješ svoj sat .

Svi su znali da kada neko mlad žuri u životu , da njegovi odu krišom kod sajdžije da mu prešteluje, malo uspori sat , dok drugima lenjima nosili bi roditelji njegov sat da ga sajdžija malo ubrza i pojača zvuk budilnika.

I tako svako je imao svoj sat. Zaljubljenima bi ugrađivao skazaljku u obliku srca, deci pisao slova po brojčaniku, vernima vreme za molitve a starima bi na njihov zahtev , pomalo usporavao da vide i svoje praunučiće .

Tako je nekima sekunda trajala dve sekunde i svako mesto u Srbiji je imalo po nekolko stogodišnjaka .
Čak se pamti da je svaki sajdžija svojoj ljubavi iz mladosti toliko usporavao sat da bi, u poznim godinama, izgledala još vitalna i mladolika dama .

Onda su nad svetom dunuli neki drugi vetrovi modernizacije , tako da su mnogi pobacali svoje i potrčali da kupe digitalne svima uvek tačne satove .
Neki ih vise nisu ni nosili na ruci jer im je mobilni telefon postao sat i merilo života.

I časovničari su nažalost ostali bez posla, ne samo što nije bilo satova već i niko nije hteo da upiše taj zanat iza koga su se krile metafizičke tajne senke mehaničkih satova, koje su samo oni znali da nameste kako treba .
Kuckanje vremena koje bi opominjalo svaku osobu kako treba da živi ispravno u životu .

Sa novim satovima svi su postali obični ljudi, podložni da ništa ne mogu promeniti, ljudi koji između sebe dižu zidove da se medjusobno ne bi gledali i družili. Ljudi bez velikog srca, oholi, grabežljivi, bezodgovorni. Unifrmisano jednaki u jednoličnosti digitalnog vremena.

Nove reči:

Bazen

London

mačka

Sladoled

Ljubav

 

[Suzie Q.]

Kada je otputovao u taj odvratni, kištoviti i magloviti grad, obećao je da ćemo se čuti svakog dana. I pisaću ti pisma, da imaš nešto za svoju kolekciju sa putovanja, dodao je sentimentalno. Grlili smo se i ljubili i plakali, ali nije to bila ljubav. Znala sam i onda, a sada pogotovo. Pa ipak, često se pitam šta je sa njim i kako je. Možda je obostrano. Ne sećam se kada ni kako smo prekinuli komuniciranje, ali mislim da je to bilo nakon što je moja majka umrla. Tada sam pogubila veze i sa samom sobom, kamoli sa drugima. A on je ostao u Londonu, iako to nije bio njegov plan.

Ne žalim što nisam pošla za njim. Verujem da bi se ta naša sladunjava šema istopila jednom, kao ispala kugla sladoleda na trotoaru, pretvorivši se naposletku u neku uprljanu, bljuzgavu tvar. Ali, niko to nije razumeo i govorili su mi da sam kreten što sam propustila šansu. Eh, ljudi... Uvek imamo recepte za tuđe živote!

Ipak, iz nostalgije, na dan kada smo se upoznali (bilo je to u bioskopu), obavezno pogledam film koji smo tada odgledali prvi put zajedno (Bazen iz 2003) i obavezno polemišem sa svojom mačkom o njemu, pošto drugih sagovornika (tako iskrenih) nemam.

Ponekad i zapišem nešto, kao sad ovo. Ne moraju ni mačke baš sve da znaju. Želim da razumem zašto toliko razmišljam o nama kada znam da ne bismo potrajali. Jednostavno znam da ne bismo. Da li je to navika, potreba da se neke stvari nikada ne menjaju? Možda bih volela da smo samostalno došli do zaključka da je gotovo, a ne neki London da nam to oduzima? Izgleda - ne moraju ni ljudi baš sve da znaju...


Nove reči:

Ljubičasta

Strela

Soba

Savet

Pozivnica