I’d rather text than talk

[ranjeni Zoro]

Kako se to desilo?
ljudi radije pišu nego što razgovaraju uživo.

Posle vekova i vekova pričanja i razgovaranja uživo, ljudi kao da su jedva dočekali da pišu jedni drugima.

Rođaci, poznanici, prijatelji, poslovni partneri, ljubavnici..svi će radije da tu i tamo kucnu neku reč, nego što će da je izgovore.
Da li se izgovorena reč potrošila? Izlizala..

Da li se više veruje slovima koja su napisana, nego onome što je izgovoreno uz izraz lica? Izgleda da da.

S druge strane, ljudi radije pišu, jer su tada u stanju da kontrolišu svoju misao (da je edituju, brišu, podvlače, ističu, začinjavaju slikama, muzikama..) dok uživo komunikacija zahteva brzinu, reakciju, često nepovratnu i nepopravivu.

Ipak, dobija se utisak da su ljudi, i pored svih tih gedžeta koji socijalizuju i kojih je sve više – sve više i usamljeni.
Da li su samo zbunjeni, jer se i pored utiska „druženja“ nalaze sami u svojoj sobi?

Ili komukacija lišena pogleda, dodira, neprijatnosti, gestova i svega onoga što ide uz nju – i nije komunikacija kakva je potrebna našem emotivnom biću?

Naše spoznajno, informativno, biće – voli informacije. Čak i kada ne zna šta će sa njima. Mozak nam je treniran da uči i saznaje..i njemu to odgovara.
Ali naš emotivni sklop izgleda ostaje gladan.

Možemo li da zamislimo život bez tekstualnih poruka, ili bez pisane komunikacije? Šta bi dobili a šta izgubili. Kako spojiti to?

http://2.***************/_0sWhUY-BaWc/TG6imVOY8aI/AAAAAAAAAHc/lROnp0Rh2jU/s1600/texting.jpg

 

[Art Ista]

Ljudi vole da komuniciraju...na razne nacine, a ovo je jedan od njih...Mada, jeste danas malo simtomaticno koje to razmere ima, to je idealan nacin da ostave sebe u zabludi da su komunikativni, a ipak su sklonili sebe od toga da budu u direktnom kontaktu, i imaju uvek izlaz...mogu da kazu, nisi jasno napisao...posledice su prihvatljivije, jer ne gledas tog drugog u oci...pa, jednostavno je...to je beg od realnosti...beg od sebe, najcesce....
S druge strane, pisana komunikacija je postojala mnogo pre mobilne telefonije i interneta...pisma su bila nesto sto se cuvalo i znacilo tome kome su pisana...imala su dusu, na njih je trebalo cekati, razmisljati o odgovoru, ali na neki drugaciji nacin nego danas...
Ipak, kao i sve na ovom svetu...sve ima svoje prednosti i mane...ako je osoba svesna (sebe, drugih, i sveta oko sebe) nece dozvoliti da je uvuce virtuelni vrtlog...ali moze koristiti prednosti plivanja u virtuelnom moru informacija i kontakata...konkretno, ovde, moze da se kontaktira sa mnogo ljudi s kojima su verovatno vrlo male sanse da se sretes u RL, i razgovor moze da bude zanimljiv, cak podsticajan, ili jednostavno, antistres terapija, kad dodjes da se nasalis i zezas...ali sve to nikako ne moze naravno, da zameni realnu osobu i pravi kontakt...
I naravno, mogu da zamislim zivot bez toga...ali cemu to? Odbijajuci da ucestvujes u tome, mozes otici u drugu krajnost...
Treba biti dovoljno realan i samosvestan, pa koristiti prednosti...i opet se vracamo na to, da sve zavisi od sklopa licnosti i njene zrelosti..oni koji zele da pobegnu od zivota i ljudi, uvek ce naci razlog i nacin...kao sto su i pre, mozda im je sada to samo olaksano...

 

[mmaher]

a da ti to lepo nama lepo isprichash,a?

 

[Borac za prava zivotinja]

a da ti to lepo nama lepo isprichash,a?

Pa ja tako i doživljavam:
Veliki Lebovski sedi prekoputa mene, za istim kafanskim stolom, i priča mi o neophodnosti gledanja u oči dok pričamo.
A ja ćutim i razmišljam na koga me podseća Džef Bridžis - je l na Zoroa?

 

[dobra predskazanja]

jednostavnija je pisana komunikacija na daljinu, nego pogled oci u oci. mnoge stvari mozda ne bi ni bile izgovorene, kada bi sagovornik bio prisutan i kada ne bi od sagovornika imali samo dozivljaj u glavi. ne mislim na nepoznate sagovornike, nego na ljude koje poznajemo, ali sa kojima komuniciramo u nekom trenutku preko sms npr. cak i kada se ljudi gledaju dok kuckaju, ne postoji onaj naboj koji se stcara izmedju ljudi kada su u blizini i kada se ne samo gledaju u oci, nego se stvara neki elektricitet izmedju tela, kontakt. a i pisanje nekada ostavlja mogucnost da se razmisli pre nego sto se izgovori. sve u svemu psiholoski je lakse pisati, nego pricati.

izgubili bi pre svega mogucnost brze komunikacije i mogucnost da u trenutku kazemo sta zelimo tom nekom. a to sve vise i vise postaje nezamislivo.

 

[ranjeni Zoro]

poenta je u tome što se (prema svim istraživanjima) sa razvojem pisane komunikacije povećava osećaj usamljenosti.
O tom paradoxu bi ja malo..

Svi su kao sa svima u kontaktu - ali opet samo na daljinu

 

[mmaher]

tako ti je to moj doktore...

 

[Art Ista]

Pa ja tako i doživljavam:
Veliki Lebovski sedi prekoputa mene, za istim kafanskim stolom, i priča mi o neophodnosti gledanja u oči dok pričamo.
A ja ćutim i razmišljam na koga me podseća Džef Bridžis - je l na Zoroa?

To je prednost ovakve komunikacije...

 

[dobra predskazanja]

ja npr. ne volim da mi ljudi prilaze blizu tj. ulaze mi u intimnu zonu dok pricamo. a sad ovde gde vezbam ovaj trener nema taj problem i lepi se. meni je neprijatna ta blizina, jer toliko blizu mi prilaze samo oni najblizi. msm, ne znam kakve veze ima sa temom, al' moram ovako pisano da se pozalim.

 

[Ethelwulf]

Uh.. ja sam jedan od tih koji uvek ima telefon pri ruci.. Igrom slučaja veliki deo mog društva nije unutar "shouting distance", deo je po drugim gradovima, neki i državama.. I uvek mi se nekako tako zalomi.. Normalno, imam društvo i u okolini, ali taj telefon i skajp su uvek nekako tu kao konstanta.. Prilično je zamorno i zavidim ljudima koji nemaju potrebe za tim već im se sve pogodi tako da imaju kontakt licem u lice sa bitnim ljudima..

S druge strane, nekad mi i prija to, baš što reče, mogu da osmislim i sročim kako treba ono što hoću da kažem jer bih, naročito oko bitnih stvari, mogao ostati nedorečen ili pogrešno shvaćen.. Kod nekih problema pisana komunikacija mi se pokazala kao daleko konstruktivnija od verbalne, valjda zato što je tempo sporiji, ljudi više promisle i manje padaju u vatru..

 

[Art Ista]

poenta je u tome što se (prema svim istraživanjima) sa razvojem pisane komunikacije povećava osećaj usamljenosti.
O tom paradoxu bi ja malo..

Svi su kao sa svima u kontaktu - ali opet samo na daljinu

I u najvecoj gomili neko moze da se oseca usamljeno...mislim da je sve u coveku, za neke je ovo idealan nacin da sebe zavaraju...

 

[Young_blood]

To ti je 21.vek.Nema pricanja,druzenja,samo dopisivanja preko fejsa i fona...nece to dobro izaci na kraju

 

[ranjeni Zoro]

S druge strane, nekad mi i prija to, baš što reče, mogu da osmislim i sročim kako treba ono što hoću da kažem jer bih, naročito oko bitnih stvari, mogao ostati nedorečen ili pogrešno shvaćen.. Kod nekih problema pisana komunikacija mi se pokazala kao daleko konstruktivnija od verbalne, valjda zato što je tempo sporiji, ljudi više promisle i manje padaju u vatru..

koji smo mi onda "pravi"?
Oni sproji, ili oni brži?

Oni koji promisle, pa napišu, obrišu, doteraju - ili oni koji blebeću, melju svašta..tačno, pogrešno..i stvaraju o sebi u očima drugih nekakav opšti "utisak"

Šta je od ova dva više naše? Gde smo više mi?

 

[Regina Mills]

Ovaj moj hoce da odlepi kada vidi moj sms ili mejl gde bi bilo neuporedivo lakse da sam ga pozvala Ili da smo se li na kafu Rekao mi je da volim da pisem mejlove vise nego leba da jedem, a stvarno volim A nesto se ne osecam otudjeno zbog toga...
Ebi ga, takvo vreme doslo danas umesto da sedimo na kafi mi se kuckamo... Jos cemo i decu da pravimo virtuelno

 

[ranjeni Zoro]

da, izgleda da učimo kako da svi budemo usamljeni zajedno.

s jedne strane, postoji ogromantna glad za ljudima, za povezivanjem..fejsevi, skajpovi, tviteri, forumi, sms-ovi, instagrami, tjubovi...ali sve na daljinu..
zajedno a sami
bliski a daleko..m?

 

[Art Ista]

Pravi mi smo i jedni i drugi...ako smo oslobodjeni pritiska da budemo nesto drugo no mi sami...e, u tome je caka

 

[ranjeni Zoro]

ako je komunikacija uživo prepuna maski, brljanja, šumova, nejasnoća..pomešanih utisaka, informacija i emocija - nismo li sada, sa ovim tehnologijama pokušali da je očistimo, sterilišemo, okrunimo od svega što nam smeta?

da li će tako sterilna biti dobra za naš imun-mentalni sistem?

i molim vas - poštedite me odgovora tipa "treba naći meru", "sve zavisi od ličnosti" - jer su i ta mera i te ličnosti odavno otišle u kjurac.

Nema mere: već ne možete da zamislite život bez mobilnog, već ste pustili balu na nove telefone koji imaju hologramsku tastaturu
odavno se nervirate što vam neko nije sms-nuo na vreme
odvano ste neke ljude otpisali iz života jer vam nisu odgovorili na vaše dugačko pismo u mejlu

 

[Borac za prava zivotinja]

Inače, kad god učestvujem na nekoj diskusiji, vizuelizujem sagovornike kao avatare sa nožicama. Probajte ponekad i vi, i videćete kako tada sve izgleda (ali i zvuči) drugačije.

Nego, pisana reč je ipak trajno zabeležena misao (osim ako je neko ne obriše), i ima veću težinu od izgovorene reči. Možeš je pročitati sto puta, dok izgovorene rečenice možeš samo pamtiti, i to u ograničenom obimu. Valjda se zbog toga ljudi maksimalno potrude kada pišu, što je odličan autotrening za usmenu komunikaciju.
Kada je reč o usamljenosti (u ovom slučaju pre bih pojavu nazvala otuđenost), ona često nije svestan izbor, i gora je od samoće.
Ta žudnja za povezivanjem s ljudima (preko fejsa, skajpa, foruma itd) nije nužno i uvek i žudnja za bliskošću.

 

[mmaher]

koji smo mi onda "pravi"?
Oni sproji, ili oni brži?

Oni koji promisle, pa napišu, obrišu, doteraju - ili oni koji blebeću, melju svašta..tačno, pogrešno..i stvaraju o sebi u očima drugih nekakav opšti "utisak"

Šta je od ova dva više naše? Gde smo više mi?

e vidish...u tome je caka...
ljudi potpomognuti kojekakvim pomagalima prestaju da razmishljaju..
a u tome je najveci problem...kada bi svaki put razmislio pre nego shto bi neshto rekao.
siguran sam da bi imao manje problema u zhivotu...ispeci pa reci!
ne samo ti,naravno,vec svi mi...
treba da se vodimo sledecim nachelom: hladna glava,vruce srce i chiste ruke! i ovaj svet cve biti bolje i lepshe mesto za zhiveti!

 

[Regina Mills]

Zoro, pa tek komunikacija preko neta je puna maski zar ne Na netu zaista mzoes da budes sta god pozelis

 

[dobra predskazanja]

ova komunikacija preko neta ide u dve krajnosti ili omogucava perfektne maske ili u potpunosti skida masku.

ne moze se covek sakriti od pogleda oci u oci, jer tu je i telo i govor tela, ko ga imalo razume. delic sekunde vise cutanja, delic skretanja pogleda, dah, polozaj ruku i nogu.

 

[Regina Mills]

Inače, kad god učestvujem na nekoj diskusiji, vizuelizujem sagovornike kao avatare sa nožicama. Probajte ponekad i vi, i videćete kako tada sve izgleda (ali i zvuči) drugačije.

Nego, pisana reč je ipak trajno zabeležena misao (osim ako je neko ne obriše), i ima veću težinu od izgovorene reči. Možeš je pročitati sto puta, dok izgovorene rečenice možeš samo pamtiti, i to u ograničenom obimu. Valjda se zbog toga ljudi maksimalno potrude kada pišu, što je odličan autotrening za usmenu komunikaciju.
Kada je reč o usamljenosti (u ovom slučaju pre bih pojavu nazvala otuđenost), ona često nije svestan izbor, i gora je od samoće.
Ta žudnja za povezivanjem s ljudima (preko fejsa, skajpa, foruma itd) nije nužno i uvek i žudnja za bliskošću.

Papir trpi sve ne smetni to sa uma Cak i sa pecatom i potpisom ne mora da znaci da je validno. Bitni je utisak o izgovorenom nego izgovoreno pa cak i napisano jer ljudi su skloni da tumace u kontekstu koji njima odgovara. Cak i pravna dokumenta. I na sudu ti je sta advokat dokaze da se desilo, a ne sta se zaista desilo.
Inace ovo za avatar, hehe ja stavljam avatare u zavisnosti od svog raspolozenja, jedan te isti lik je u pitanju ali menjam poze

 

[Art Ista]

Pa ne mogu da te postedim tog odgovora, jer za mene jeste tako...ne balavim za novim telefonom, niti sizim ako mi se ne odgovori na sms ili mail...

A ova je komunikacija produkt ubrzanja zivota, pokusaj da se uspostavi trenutna veza da bi ljudi mogli da funkcionisu bez obzira na fizicku daljinu...ne mislim da je to bio neciji svesni pokusaj da komunikaciju ocisti od suma i maski...uostalom, toga uvek ima i uvek ce biti, pa i u virtuelnoj komunikaciji...

 

[ranjeni Zoro]

a u tome je najveci problem...kada bi svaki put razmislio pre nego shto bi neshto rekao.

da li je postalo blam , promišljati? (govorim za uživo priču)
ili je postalo sporo?
ili je sve što je sporo postalo smaranje, nedovoljno..dosadno?
ili je strah od gubljenja vremena (smrti) zahvatio sve organe i metastazirao u histeričnu jurnjavu, pa i komunikaciju?
Poslušajte klince koji su eksperti u takvoj, brzoj i praznoj komunikaciji koja ne vodi nigde osim što kao što rekoh, beži od nečega...

 

[Nora Barnacle]

Što se mene, latentnog skribomana tiče, komunikaciji pisanjem dajem prednosti nad razgovorom iz više, mahom ličnih razloga. Usudila bih se, čak, da kažem da je kulturološki napredniji (za moj ukus) jer zahteva mnogo manje vremena, iako tako ne izgleda na prvi pogled.

Prvo, razgovor sa onima koji nam nisu previše bliski je teško razdvojiti od drugih impresija koje se, željeno ili ne, nameću: sagovornikov glas, mimika, stil...šta je već kome bitno, te su veće šanse da čujemo ono što želimo, nego ono što neko pokušava da nam kaže.
U pisanju nema (previše) podrazumevanja, pa su i šanse za nesporazumom manje. Ako do njega i dođe, lakše je da se utvrdi kako je nastao: lakše se dobija "izvini" i "hvala", a teže oteravanja na razna egzotična mesta.
Ne mislim da pisana komunikacija utiče na otuđenost, već čoveku ostavlja više vremena za sebe i neke zaista vredne razgovore.
Prosto, da bih nekome rekla da za nešto jesam/nisam zainteresovana treba mi najmanje pola sata razgovora (uz svu etikeciju, pristojnost i sl. daleko više), a da bih to napisala manje od 5 minuta. Opet, šanse da sagovornikova ili moja sujeta/emocije/inteligencija budu povređeni daleko su veće u razgovoru nego kroz tekst.

Naravno, ne mislim da razgovor treba ukinuti, ali ne treba razgovarati sa svakim. A pisana komunikacija je odličan filter pomoću koga se može napraviti solidno uspešna selekcija.