Хуни, ко су били?

[Khal Drogo]

Ауторски текст.
Не би требало ово нагласити јер би се на птф историја то требало подразумијевати, међутим како имамо све чешћу појаву да постављачи постављају теме а да не напишу нити једну реченицу "из своје главе" већ у уводу копирају чланак (или дио) из неке википедије или још горе неког таблоида, да и ово поменем да су сви ставови у уводним постовима моји а изабрани цитати из извора су у означеним цитатита или скенираним текстовима.

Ко су били Хуни, какво је њихово поријекло, одакле се појавише и на простору Европе и на овим просторима?

Знамо да се појављују на простору између Урала и Дњепра половином IV.вијека, да су врло убрзо подјармили Алане, а затим у свом продору на запад вјероватно око 375.године побјеђују Готе, покречући велику миграцију народа, да ли оних који су бјежали пред њима или оних који су се са њима удружили у ратнички савез и каснијим походима.
Али одакле су дошли?

У XVIII.вијеку језуитски свештеник Џозеф Ди Гин поставио је теорију о повезаности Хуна и монголског Ксионгну народа са пребивалиштем на далеком истоку, сјеверно од Кине, у III.вијеку п.н.е угрожавали су често кинеско царство.

Ова веза никад није добила упориште ни у списима ни у археолошким открићима која би потврдила ову повезаност. Ипак, постоји сличност у именовању тог народа (Ксионгну), древни кинески извори, аутори различитог поријекла, согдијански трговци и будистички монаси, овај народ би називали и Хана (Хуна), некако је закључено да мора постојати нека веза, наравно није занемарити да је теорију поставио Јузуит, данас је то доста прихваћена теорија,

Ствар је у доброј мјери зајебао Јорданес који у свом дјелу о Хунима пише фрагментално у укупно 24 поглавља, признаје им вјештину у јахању и ратовању, међутим и наглашава одвратан изглед те их (овдје) описује

као дивљи народ који су обузели нечисти духови, заостали у развоју, дуго су настањивали мочваре те испуштају гласове који понекад личе на људски говор.
Таква слика гдје би се у први план истицала дивља и бестијална нарав је остала кроз вијекове, остала је и данас, и ту се у ту слику некако уклопила сродност са Монголима и Татарима који ће се појавити касније на историјског позорници.
Ипак, како написах, немамо у списима потврду ове повезаности и лично мислим да је мало вјероватна.

Прокопије који је савременик Јорданеса у својој књизи (овдје) стр.86-89

пише да су кимеријског поријекла. Даље наводи (са наумом да објасни везу са Кутригурима који су харали Балканом за његовог времена) да је у давна времена један поглавар племена Хуна имао два сина, Кутригура и Утигура, након његове смрти племе се подијелило и та два племена су добила имена по својим лидерима.
За Кимеријце је прихваћено да су иранског поријекла, народ сродан Скитима или су дио скитског народа, а могуђе сродници и Трачана.

Хуне први помиње Амијан Маркелин око 390.године.
Ипак најбољи опис Хуна је оставио Приск који је поравио у изасланству код Хуна 449.године. У сачуваним фрагментима списа (овдје), Приск не само што Хуне поистовјећује са Скитима, него појам Хуни користи само као уопштен појам док када год иде у детаље говори о Скитима.

Тако пише да је Атила кренуо да се још једном ожени иако је имао и других жена

We accompanied the barbarian for a time, but when we reached a certain point took another route by the command of the Scythians who conducted us, as Attila was proceeding to a village where he intended to marry the daughter of Eskam, though he had many other wives, for the Scythians practise polygamy.

јер Скити практикују полигамију..
На слиједећем мјесту да су Атилу дочекале дјевојке испод бијелих велова платна

When Attila entered the village he was met by girls advancing in rows, under thin white canopies of linen, which were held up by the outside women who stood under them, and were so large that seven or more girls walked beneath each. There were many lines of damsels thus canopied, and they sang Scythian songs.

уз звуке сиктске пјесме.
За Хуна Онегиса пише

Not far from the enclosure was a large bath which Onegesius-who was the second in power among the Scythians-- built, having transported the stones from Pannonia; for the barbarians in this district had no stones or trees, but used imported material

да је други по моћи међу Скитима.
На слиједећем мјесту

The Romans treat their servants better than the king of the Scythians treats his subjects. They deal with them as fathers or teachers, admonishing them to abstain from evil and follow the lines of conduct whey they have esteemed honourable; they reprove them for their errors like their own children. They are not allowed, like the Scythians, to inflict death on them. They have numerous ways of conferring freedom; they can manumit not only during life, but also by their wills, and the testamentary wishes of a Roman in regard to his property are law."

истиче другачије односе према робовима и поданицима и другачији систем вриједности код Римљана и код Скита.
За Приска је чињеница да се ради о Скитима нешто што се подразумијева. Поријекло Хуна остаје неразјашњено, ако би уважавали Приска и да се ради о скитском народу, теорија о монголском или туркијском поријеклу отпада.

Оно што је поражавајуће, о поријеклу Хуна, народа који ће као нико прије и послије њих покренути лавину догађаја и процеса и промијенити из темеља етнографску слику Европе, знамо тако мало.

 

[Nairobi]

Тачка се никада не пише после римског броја (он увек означава редни број сам по себи).
Слабо дубински знам о Хунима али кад сам ту, бар да допринесем теми било како.

 

[Scott Isle]

Jordanes kaze da Atili narod na pogrebu drzi pocast koju zovu "strava." To je zdravica. Dakle slavenski jezik govore na pogrebu Atile, 400 i neke godine na Dunavu.
Porfirogenit u DAI naziva Atilu vodjom Avara, a Avare naziva Slavenima.

 

[Khal Drogo]

Оно што је импресивно је брзина којом су овладавали новим просторима и подјармили многе народе.

Шта је томе допринијело? Да ли боље оружје, вкадање истим и ратничка супериорност? Или су имали изванредне војсковође, стратеге који су знали искоритити предности својих ратника и слабости противника? Или нешто треће? Или од свега по мало?

Имамо један документарац који може бити добар увод у ову тему;

Први забиљежени вођа а помиње га Јорданес (овдје)

је Баламбер, којег назива краљем Хуна, искористио је околности (болест ?), те премјестио војску у земљу Острогота, од којих су се Визиготи већ одвојили због неког спора. Дошло је до битке, Ерманарик, владар Острогота увидјевши да је пораз неизбјежан чини самоубиство (ово за године ваља узети са резервом), а његова смрт омогућује Хунима да превладају над Остроготима.

Баламбера не помињу други извори, само Јорданес који је писао готово 2 вијека послије тих догађаја..
Након тога непокорени дио Острогота повукао се на запад до Дњестра, смјестивши се уз ту ријеку, сјеверније од Западних Гота. Хуни нису стали и нападају их у новом пребивалишту.

Хуни су тако покренули велике миграције које ће каснији историчари назвати сеобом народа. Главнина Визигота, угрожена на подручју од доњег Дњестра до доњег Дунава, одлучила је затражити уточиште на тлу Римског Царства, јужно од Дунава. Са одобрењем цара Валенса, у јесен 376. су прешли Дунав, а ускоро им се придружио и дио Острогота и Алана што су пред Хунима избјегли на запад.
То досељење Гота на тло Римског Царства био је први случај насељавања велике варварске цјелине на тло Царства на темељу уговора са царем. И прије су дијелови народа насељавали Царство у својству колона или федератаа, или су новачењем у германским земљама унајмљивани у римску војску, но сада су се Готи населили као етничка цјелина, са одређеним правним статусом и задатком да као самостална војна цјелина ратују у саставу римске војске. За то су добили цјеловито подручје за насељавање уз доњи Дунав.
За разлику од Визигота, Остроготи су углавном били приморани да се покоре Хунима.

Хуни врло брзо под владарем Улдином почетком V вијека продиру на простор данашње Румуније и Баната. Улдин је имао и резиденцију код данашњег Ковина. Ту ће подјармити под својом влашћу сарматска, германска и могуће словенска (??) племена.
Ратоваће са промјењивом срећом. Римско Царство које се у међувремену подијелико упало је у грдне проблеме, источно је ратовало са Персијом, а западно након што је у два наврата изиграло споразум са Готима, окренуло их је ротив себе, Визиготи су под Алариком опустошили Италију, а 410.године и сам Рим.
Олдин и Хуни су ширили своју власт али нису баш искористили настали хаос у Римском Царству.

За једног од насљедника Руе који ће испрва владати заједно са братом Октаром (до смрти Октара 430.) Хуни продиру у Панонију, воде ратове против Бургунда, све више се шире на запад, али и на југ, 422.године долази до великог похода у Тракију, који је завршен мировним споразумом којим су Римљани морали да плаћају велики годишњи данак.
Код Хуна тих година и није све ишло како треба, бјеше то ипак војни савез из интереса, негдје око 432-433.године, нека племена из тог ратничког савеза су пребјегла на римско подручје и ставили се у службу Теодосија II., Руа је тражио да му се присилно врате вође тих племена, иначе ће мир бити раскинут, али у свему томе предухитрила га је смрт.
Све то бјеше увод у будуће бурне догађаје и припрема за великог освајача, Атилу.

 

[Khal Drogo]

О Атили је написано пуно текстова, књига, чланака, снимљени су и филмови, играни и документарни. Но колико је Атила у свим тим текстовима, и свим тим филмовима вјеродостојно приказан?
У античком времену о њему су писали његови непријатељи, самим тим га описали рђаво, као инкарнацију зла, ужаса, упитно је колико ту можемо веровати, посебно Јорданесу који је живио и доста послије Атилиног времена и код којег је пристрасност баш изражена.

Оно што знамо сигурно, након Руине смрти (око 434.), владао је неко вријеме заједно са братом Бледом. Бледа се могуће око 445.године оклизнуо о кору од банане, па је Атила наставио владати сам, имао је успјешне походе по источном Римском Царству, опустошио је просторе Балкана, укључујући и градове на простору данашње Србије, 451.године окренуо се против западног Римског Царства, опустошио Галију, након битке на каталунским пољима 20.јуна 451.године се повлачи. Наредне године кренуо је у поход на Италију али није стигао до Рима, постоји више верзија зашто је одустао од потпуног пустошења Италије. Умро је 453.годие током прве брачне ноћи са новом женом Илдико.
За живота основао је огромно царство, владао бројним народима, Гепидима, Остроготима, Скирима, Херулима, Сарматима, Аланима, Бургундима и бројним другим, некако је прихваћено мишљење да је владао уз помоћ страха и тираније.

Међутим, једини човјек који га је срео лично, члан византијске делегације, и оставио писани траг о томе, Приск, даје битно другачије виђење и Атиле и Хуна, или Скита са којима их поистовјећује.

Приск у сачуваним фрагментима списа (овдје) пише о Хунима доста позитивније, посебно истиче гостопримство, истиче и да им је указана посебна част и понуђене су скитске дјевојке да им угоде и покажу сексуално умијеће (ту Приск пише да су одбили ову великодушну понуду, но ја му не вјерујем) а пише и о Атили афирмативније него ће то писати каснији писци.
Наглашава да је владао разумом, мудрошћу, да је настојао бити праведан код судских спорова, сваки спор би пажљиво саслушао уважавајући стране у спору, а оно што је посебно занимљиво, Приск наглашава Атилину скромност, умјереност

A luxurious meal, served on silver plate, had been made ready for us and the barbarian guests, but Attila ate nothing but meat on a wooden trencher. In everything else, too, he showed himself temperate; his cup was of wood, while to the guests were given goblets of gold and silver. His dress, too, was quite simple, affecting only to be clean. The sword he carried at his side, the latchets of his Scythian shoes, the bridle of his horse were not adorned, like those of the other Scythians, with gold or gems or anything costly.

његова одјећа није богата, украшена кичерајима, већ једноставна али чиста, мач и обруб његовог коња нису украшени драгуљима попут других скитских великаша, код гозбе Атила наравно има првенство, али док гости (гдје сваки има свог слугу који га служи) пију вино из сребрних и златних чаша, Атила пије вино из дрвене шоље, док гости једу месо са сребрних тањира, Атила једе месо са дрвене посуде.
Овдје не знамо, Приск то не пише, да ли је Атила наслиједио тај кодекс, гдје се робује умјерености, од хунских (скитских) вођа прије њега, али ова понизност, робоваље умјерености, открива једну потпуну другу слику о Атили од оне коју обично људи имају.
Није то био сурови и крвожедни вођа који је владао терором и страхом, већ изванредан војсковођа који је разумом и врлинама стицао ауторитет и вјерност поданика. Апсолутни ауторитет јесте био, то и Приск примјећује, његове одлуке се нису преиспитивале, сигурно бјеше суров према непријатељима, али живио је у суровом времену гдје је важило само једно правило "ко јачи, тлачи". Ту имате избор, или ћете бити тлачени, или ћете тлачити. Атила је изабрао ово друго.

 

[Барышников]

Jordanes kaze da Atili narod na pogrebu drzi pocast koju zovu "strava." To je zdravica. Dakle slavenski jezik govore na pogrebu Atile, 400 i neke godine na Dunavu.
Porfirogenit u DAI naziva Atilu vodjom Avara, a Avare naziva Slavenima.

Да, страва је заправо здрава?

 

[Pumpaj Dinstanović]

Да, страва је заправо здрава?

Ne.

 

[Барышников]

Ne.

Грешиш Славене, видиш како те овако кравица посматра чудно, СТРАВИЦА је исто што и ЗДРАВИЦА.
С-З
и
Т-Д,
нема потребе да се објашњава.
Ај у СТРАВЉЕ!

Кажи наглас, сам себи, или овој кравици свеједно, "ај у стравље" па ћеш видети да је стравица и здравица исто!

 

[Scott Isle]

Грешиш Славене, видиш како те овако кравица посматра чудно, СТРАВИЦА је исто што и ЗДРАВИЦА.
С-З
и
Т-Д,
нема потребе да се објашњава.
Ај у СТРАВЉЕ!

Кажи наглас, сам себи, или овој кравици свеједно, "ај у стравље" па ћеш видети да је стравица и здравица исто!

Ne samo to, neko Jordanes daje i definiciju sta je "strava," piju i jedu na grobu pokojnika i to zovu "strava."

 

[NickFreakyrgios]

Ne samo to, neko Jordanes daje i definiciju sta je "strava," piju i jedu na grobu pokojnika i to zovu "strava."

Даћа?

 

[Барышников]

Ne samo to, neko Jordanes daje i definiciju sta je "strava," piju i jedu na grobu pokojnika i to zovu "strava."

Баш је страва!
хахаха!

 

[хан Ацо]

Verovatno Huni su bili Prabugarsko pleme.

 

[Khal Drogo]

Када је Атила у питању, постоји доста подвала. Једна је да је поријеклом у ствари Гот јер његово име има коријен у готском језику, ата на готском значи отац. Добро, па?
И на неким туркијским језицима ата значи отац. Ако ћемо уважавати Присков запис, и на његовом матерњем скитском језику ата значи отац, заправо и додатак ил значи земља, и из те скитске кованице вјероватно јесте изведено име овог освајача.

Битка на каталунским пољима 20.јуна 451. обично се приказује као побједа удружених снага Римљана и Визигота (заправо на обје стране су учешћа узели бројни народи, Франци, Остроготи, Херули, Скири, Бургунди, Алани и ини), међутим то вјероватно није баш тако.
У бици гдје су се сукобиле за то вријеме импресивне армије, на свакој страни не мање од 80.000 (по неким свједочењима и више, пуно више, до фантастичних бројки) ратника, битка је трајала читав дан, обје стране су изгубиле превише добрих, ваљаних ратника и други дан нису биле у стању изводити офензивне акције, оно што је остало бораца употребљиво је за одбрамбену намјену. Тако су се вјероватно обје стране одлучиле на одступање. Током битке погинуо је визиготски краљ Теодорик, постоје више верзија погибије, тешко је рећи која је ближе истини.
Извјештаји које имамо о бици су само са римске и готске (хронике) стране, они су пристрасни, посебно Јорданесов опис којем је пристрасност и иаче својствена, наредни догађаји не дају таквом виђењу исхода битке потврду.

Доста историчара је прихватило да су Визиготи и Римљани (Флавије Аеције) одустали од даљњих окршаја јер су били увјерени да је срушен мит о Атилиној непобједивости, и да ће врло брзо доћи до расула.
Ништа од тога, већ наредне 452.године, Атила је кренуо у нови поход на Италију, опустошио је градове на сјеверу, Аквилеју разрушио

на другој страни Римљани нису имали никаквих снага које би му се могли супроставити.
Римљани су послали високу делегацију, прискочио је и папа лично који бјеше члан те делегације, у сваком случају мисија бјеше успјешна за Римљане, склопљен је мир, могуће су (и то папа лично) Атили опет обећали цареву сестру Хонорију за жену и све што уз то иде, сасвим сигурно још многе уступке, и Атила се зауставио и вратио.
Вјероватно има још разлога таквој одлуци, међутим битно је знати да Атила није угађао хировима већ то бјеше лидер који је промишљено доносио одлуке и који би био дорастао свакој ситуацији. Уосталом, он поход на западно царство није ни планирао, планирао је поход на Персију који је одгодио управо јер је западно царство изиграло све споразуме и преузете обавезе.

А и бјеше ауторитет чији углед није било лако нарушити.
Какву је репутацију Атила имао код Хуна, говори свједочење (овдје) Приска

We set out with the barbarians, and arrived at Sardica, which is thirteen days for a fast traveller from Constantinople. Halting there we considered it advisable to invite Edecon and the barbarians with him to dinner. The inhabitants of the place sold us sheep and oxen, which we slaughtered, and we prepared a meal. In the course of the feast, as the barbarians lauded Attila and we lauded the Emperor, Bigilas remarked that it was not fair to compare a man and a god, meaning Attila by the man and Theodosius by the god. The Huns grew excited and hot at this remark. But we turned the conversation in another direction, and soothed their wounded feelings; and after dinner, when we separated...

када је током гозбе кренула расправа, Римљани су глорификовали цара, Хуни Атилу, када је Вигилас примијетио да је неукусно поредити човјека (Атилу) и бога (цара Теодосија), Хуни су се прилично разљутили и постали агресивни, у њиховој перцепцији Атила бјеше ако не бог, близу божанства.

Када владар постане такав ауторитет, ту настане проблем, они у његовој сјени и нису задовољни, ту се увијек јавља антагонизам оних амбициозних који теже већој власту, и ту су завјере логичан наставак приче.
Да ли је било завјере, моћемо само нагађати. Атила је умро 453.године током прве брачне ноћи са новом женом Илдико.

Узрок смрти, нагло крварење из носа, по алтернативној верзији и унутрашње крварење настало услијед опијања. Ни могућност да се ради о завјери и атентату не треба одбацити.
Након Атиле, насљедници нису били дорасли изазовима, мисији да наставе оно што је велики освајач започео, хунско царство се распало.

 

[Khal Drogo]

Археолошка налазишта говоре о присуству Хуна на огромном простору од данашњег запада Казахстана, појас уз Каспијско језеро до простора данашње Француске.
Хунске наушнице су налажене у женским гробовима на доњој Волги, у Перму и Акмолинским степама, у Словачкој, доњој Аустрији и Моравској те Шипову (Лугањска област). Хунске дијадеме су пронађене у налазиштима од Kазахстана до Мађарске.
Троугаоне копче седла од златног лима (које су припадале припадницима друштвено водећег слоја) нађене су у налазиштима од Боројева (Kазахстан) до локације у близини Страсбура, што показује максималну хунску експанзију под Атилом.
Имамо доста тих археолошких открића која нам говоре и о 'присуству и о кретању Хуна у том периоду касне Антике.

Ових археолошких открићаи мамо доста у Европи, међутим најудаљеније археолошко налазиште (овдје) које нам говори о присуствту Хуна је на простору данашњег Казахстана, у близини источне обале Каспијског језера.

И то је опет скитски животни простор, териториј који су Скити настањивали. Даље на исток и немамо налазишта која би нам говорила о присуству Хуна, што доводи под сумњу миграцију са простора данашње Монголије и повезаност са народом Ксионгну.

 

[Crnugović]

Da dopunim.
U Slovenskom jeziku (koji sadrži mnogo starinskih izraza) se i danas pa i u stara vremena koristi/lo ATA i ATI, tata/tatko u značenju. Mati/Matka/Mat za mamu.

poznati slovenski film
Moj ata, socialistični kulak (1987)

 

[snouden]

Да, страва је заправо здрава?

koliko me sećanje služi mužić veli da je strava juha koja se služila na atilinoj daći.)

rusi kažu "гунны ". primetimo sličnost s našeom reči gunj. i sa grčkom γεννώ - geno, znači dati rod, roditi.(греч. Hunnoi, лат. Chunni, Hunni), кочевой народ.

što će reći da mi danas baratamo grčkim/latinskim zvanjem te drevne zajednice.

evo malo doprinosa temi u obliku ruskih linkonkova:

VIDEO: Атилла и Гунны. КАК Славянские Племена Захватили РИМ. Кем Был Вождь Гуннов? Атилла и Гунны

VIDEO:Гунны

Гунны - это славяне по теории историка Илловайского...

PDF:МИР ГУННОВ

PDF: Гунны в в. до н.э. . Флагтосударства Великих Гунно

ruski pretraživač:

www.yandex.ru

 

[Барышников]

koliko me sećanje služi mužić veli da je strava juha koja se služila na atilinoj daći.)

rusi kažu "гунны ". primetimo sličnost s našeom reči gunj. i sa grčkom γεννώ - geno, znači dati rod, roditi.(греч. Hunnoi, лат. Chunni, Hunni), кочевой народ.

što će reći da mi danas baratamo grčkim/latinskim zvanjem te drevne zajednice.
Pogledajte prilog 668013
evo malo doprinosa temi u obliku ruskih linkonkova:

VIDEO: Атилла и Гунны. КАК Славянские Племена Захватили РИМ. Кем Был Вождь Гуннов? Атилла и Гунны

VIDEO:Гунны

Гунны - это славяне по теории историка Илловайского...

PDF:МИР ГУННОВ

PDF: Гунны в в. до н.э. . Флагтосударства Великих Гунно

ruski pretraživač:

www.yandex.ru

STRAVA, je možda juha od TRAVA?
jer STRAW, je travkica, slama, pšenica, žito....
a S prelazi u T, kod Grka i obratno, npr Tribali, tj SRBALJI, itd....
a i H oće u G, nrp PRAHA ili PRAGA, itd...tj GUNI ili HUNI.

 

[White Guar]

У вези Хуна и свих тих азијатских освајача који су ширили страх и трепет на овим подручјима, не разумем само једно - ако су били азијатског порекла тј. омалени, можда чак и слабије конституције него данашњи азијати, како то да им ове наше грдосије с Балкана а и остатка Европе нису ударили коју иза ушију и послали назад у степу. Слично и са Монголима. Не прихватам олако сву ту причу како су и спавали на коњима и били изврсни стрелци и јахачи.

 

[veliki krang]

У вези Хуна и свих тих азијатских освајача који су ширили страх и трепет на овим подручјима, не разумем само једно - ако су били азијатског порекла тј. омалени, можда чак и слабије конституције него данашњи азијати, како то да им ове наше грдосије с Балкана а и остатка Европе нису ударили коју иза ушију и послали назад у степу. Слично и са Монголима. Не прихватам олако сву ту причу како су и спавали на коњима и били изврсни стрелци и јахачи.

Pogledaj ovaj klip i biće ti jasnije. Jeste da je u pitanju fikcija i da su Ruse predstavili kao neku polumongolsku armiju, ali razumećeš šta sam hteo da kažem...

 

[Khal Drogo]

Погрешно је вријеме касне Антике гледати из данашње перцепције, посебно што често робујемо погрешним увјерењима. И филмови, посебно они холивудске продукције када обрађују вријеме Антике или рани средњи вијек, тежиште је на драматургији и често се не посвећује довољно пажње вјеродостојности. Што такође "болдује" погрешна увјерења.

Те битке нису биле како то филмови приказују, фронтални окршаји гдје би пљуштала крв, летјели одсјечени удови и за неколико минута биле завршене. У историји је забиљежено тек неколико таквих битака са експресним крајем. Биле су то дуготрајне, исцрљујуће битке које би трајале по читав дан, некад и данима, и то баш битка, не чарке које би претходиле бици недељама и мјесецима, ту би до изражаја дошла војна вјештиина, боље оружје, утренираност, издржљивост, дисциплина, добра команда, способност војсковођа, физичка супериорност би знала донијети превагу само у директном окршају прса у прса.
Немамо записа да су народи који су доста брзо стигли са крајњег истока Азије до Европе у другој половини VI.вијека (Авари, Турци) били инфериорни у физичком смислу.
Исто важи и за Хуне, чије поријекло и није разјашњено. Они свакако јесу били номадски народ, земљу нису (никако или баш ријетко) обрађивали, начин живота прилагођен условима који владају у степи, и они су били свакако добри ратници.
Код римских писаца али и касније у хроникама германских народа примјетна је прострасност и потцјењивачки опис источноеврпских народа, укључујући и Ските (које Приск поистовјећује са Хунима), о супериорности њихових народа, но то је далеко од истине.
Уосталом и данас постоје та убјеђења о супериорности западноевропских народа, па када се у спорту покаже да то не мора бити истина, иду разна премудра "објашњења", те допинг, ово, оно.

Вратимо се Хунима и шта је допринело да остваре надмоћ у биткама. Више је разлога. Војна вјештина, склоност иновацијама, способне вође и оружје.
Што се оружја тиче, показало је бројне предности. Већ крајем II.вијека дуги мачеви замјенили су у источним степама (у гробовима Алана са Волге нађени су такви дуги двосјекли мачеви), кратке кружне мачеве. Ти мачеви су уске оштрице, дужине око 115 цм, испрва нису имали пречку на балчаку тј дршку за заштиту руку. Под персијским утјецајем уведени су такви мачеви са пречком у V.вијеку, овакви мачеви нађени су у гробном налазишту код Kракова, у Мађарској (Борсод), те три примјерка из гробова у Леополдау (Аустрија).

Поред двосјеклих дугих мачева, секундарно оружје бјеше једносјекла коњичка сабља. Закључак археолога је да су сабље с равном оштрицом донијели Хуни са истока као специфично коњичко оружје.

Највећа предност коју су у биткама имали је лук. Хунски лук је дужина 140-160 цм, крајеви и рукохват у средини били су ојачани приљепљеним плочицама кости. Домет бјеше 200 метара и донио је прекретницу у ратовању, често би био тај који би донио превагу у биткама, са дистанце би касапили противника

Те битке су, како написах, често биле дуге и исцрпљујуће. Хунску доминацију није окончао неки заокрет у војном односу, вјештини ратовања, већ смрт неприкосновеног вође чији насљедници нису били дорасли изазовима.

 

[Scott Isle]

koliko me sećanje služi mužić veli da je strava juha koja se služila na atilinoj daći.)

Nije Muzic bio na Atilinoj sahrani niti on moze prekriziti Jordanesovu definiciju i staviti svoju i to staviti u knjigu i lagati i varati narod!
Jordanes daje definiciju. Nema prostora za izmisljanje. Jordanes kaze: "a strava, as they call it, was celebrated over his tomb with great revelling."
Dakle: "strava, kako je zovu, je slavljena nad njegovim grobom uz veliko tefericenje (veselje, pir, pijanka.)"
Jasno je da se radi o zdravici: Zdravica kako je zovu je slavljena nad njegovim grobom uz veliko veselje." A ne juha ni trava. I to je direktan dokaz slavenskog, ili bolje reci srpskog jezika kod Huna.

 

[Khal Drogo]

У историји имамо појаву имена бијели Хуни за који имамо и синоним Хефталити, народ који бјеше настањен јужније од Хуна у V. вијеку и који је угрожавао моћнe комшије, персијско сасанидско царство и сјеверноиндијско Гупта царство.

.
Око поријекла бијелих Хуна, тј Хефталита постоје дилеме. Раније је превладавао став да су туркијски народ, но у задње вријеме више превладава став да су источноирански народ.
Везују се као и Хуни за Ксионгну (или Хионгну) народ, који је битисао на крајњем истоку и који је услијед јачања моћног роуранског каганата око 350-е кренуо у миграцију на запад, један крак је кренуо сјеверније, а други јужније, чији потомци су бијели Хуни илити Хефталити.
Код бијелих Хуна постоји нешто снажнија веза са народом Хионгну, између осталог користили су име Хуна да се повежу са својим прецима на далеком истоку.

Овдје је погрешно назив бијели повезивати са изгледом. Ради се заправо код номадских народа далеких степа истока о географској одредници, гдје су бијели они који имају пребивалиште западно, црвени јужно, црни сјеверно и плави западно.
Плави (источни) и црни (сјеверни) су сматрани супериорнијим у односу а ове који су имали пребивалиште западно и јужно, но то се током вијекова мијењало, зависно од околности.

 

[Khal Drogo]

Претече Хефталита су тада најдоминантије племе из огранка “бијелих Хуна“, Кидарити, они су већ почетком V.вијека постали снажна сила која је угрожавала тада моћне комшије, сјеверноиндијско Гупта царство и персијско сасанидско царство.

Успоставили су доминацију на том простору, похараће те територије те уздрмати царства.
Скандагупта, последњи велики цар (455-467.) Гупта царства нанио им је пораз и зауставио напредовање, ипак сјеверноиндијско царство трајно је изгубило своје свјеверније и западније земље.

Сасанидски шах Јаздегерд II. (435.-457.) је лоше процијенио однос снага, ултимативно је захтијевао данак од Кидарита, ови су одбили и у неибјежној бици поразили Персијанце.
Након Јаздегердове смрти (457.) ствари су се усложниле у сасанидском царству, династичке борбе, Кидарити би повремено похарали земље, повремено учествовали као најамници у тим сукобима. Пероз I. је профитирао из династичких сукоба захваљујући чињеници што користи услуге нових савезника, Хефталита (име су дали Грци, постије дилеме да ли је име изведено из народа или династије), који постају супериорни у односу на сроднике, Кидарите.
Пероз I. је почео владати (458-484.) захваљујући подршци хефталидског владара Хишаваза, међутим наредних година је кренуо сплеткарити, са Византијом од које није добио новчану помоћ, па се опет окренуо Кидаритима, изиграо споразум јер је покушао “увалити“ кидаритском владару жену нижег рода, услиједила је одмазда, 300 високих сасанидских званичника је погубљено, нови сукоб, опет су потражили подршку Хефталита и добили је те су 467. Кидарити потпуно уништени, а њихови сродници Хефталити су заузели њихов териториј.

Убрзо ће Пероз изиграти споразуме и са Хефталитима, водиће три рата, два пута је потучен и заробљен те захваљујучи великом откупу пуштен, да би након то су их Хефралити и по трећи пута поразили коначно и погубили 484.године.
Хефталити су постали доминантна сила у односу и на моћну Персију, те овладали великом територијом.

На далеком истоку се 551. или 552.годие дододио важан догађај, Буминова (Туменова) побуна гдје су Турци урушили роурански каганат,
Године 555. Персија склапа савез са новом моћном силом у настајању, Турцима, крећу заједниким снагама на Хефталите.

Око 557. код Бухаре долази до одлучујуће осмодневне битке, Хефталити су поражени. Након битке један део Хефталита се придружио Аварима који су били у бијегу пред Турцима.а један део послије 571.године повукао у Бактрију.
Наставили су да повремено пријете моћним комшијама, међутим већ су били распарчани на мале државице, да би се око 705. године, посљедњи хефталитски владари Бадгис и Чагањан предали Арапима, од тада им се губи траг у историји.

 

[Лекизан]

и ја бих рекао. јер сва та екстремно дивљачка племена морају имати неке везе са Бугарима.

Видим да наш уважени колега после одређеног времена одсуства није изгубио смисао за хумор.

 

[Khal Drogo]

Пожељна је доза опреза када доносимо суд о народима којима се губи траг у историји и о којима су записе оставили њихови непријатељи.
То се можда највише на Хуне односи. Они су оцрњеи, у први план се истиче њихова дивљачка и бестијална нарав, међутим та слика се почела формирати са Јорданесом, а каснијих деценија и вијекова то би било и "болдовано" и ту има доста и политичких мотива.

Једини који је лично срео Хуне, сусрео са са њиховим вишим сталежом и Атилом лично, а оставио запис о томе, Приск даје битно другачије свједочење и о Хунима и о Атили пише прилично афирмативније него што је данас прихваћено убјеђење о крвожедном и дивљем народу.
На жалост, сачувани су тек неки фрагменти Прискових записа, више их је изгубљено, међутим, ту нам говори о народу који је сусретљив, видимо ту и црту уљудности, држи се до гостопримства, све то је некако у супротности са сликом о дивљим, бестијалним варварима којима су њихови хирови водиља.

Некад неки детаљ пуно тога открива, у случају Присковог записа (овдје) један неформалан разговор њега и једног скитског домаћина

As I waited and walked up and down in front of the enclosure which surrounded the house, a man, whom from his Scythian dress I took for a barbarian, came up and addressed me in Greek, with the word Xaire, "Hail!" I was surprised at a Scythian speaking Greek. For the subjects of the Huns, swept together from various lands, speak, besides their own barbarous tongues, either Hunnic or Gothic, or--as many as have commercial dealings with the western Romans--Latin; but none of them easily speak Greek, except captives from the Thracian or Illyrian sea-coast; and these last are easily known to any stranger by their torn garments and the squalor of their heads, as (268) men who have met with a reverse. This man, on the contrary, resembled a well-to-do Scythian, being well dressed, and having his hair cut in a circle after Scythian fashion. Having returned his salutation, I asked him who he was and whence he had come into a foreign land and adopted Scythian life. When he asked me why I wanted to know, I told him that his Hellenic speech had prompted my curiosity. Then he smiled and said that he was born a Greek and had gone as a merchant to Viminacium, on the Danube, where he had stayed a long time, and married a very rich wife. But the city fell a prey to the barbarians, and he was stript of his prosperity, and on account of his riches was allotted to Onegesius in the division of the spoil, as it was the custom among the Scythians for the chiefs to reserve for themselves the rich prisoners. Having fought bravely against the Romans and the Acatiri, he had paid the spoils he won to his master, and so obtained freedom. He then married a barbarian wife and had children, and had the privilege of eating at the table of Onegesius.

He considered his new life among the Scythians better than his old life among the Romans, and the reasons he gave were as follows: "After war the Scythians live in inactivity, enjoying what they have got, and not at all, or very little, harassed. The Romans, on the other hand, are in the first place very liable to perish in war, as they have to rest their hopes of safety on others, and are not allowed, on account of their tyrants to use arms. And those who use them are injured by the cowardice of their generals, (87) who cannot support the conduct of war. But the condition of the subjects in time of peace is far more grievous than the evils of war, for the exaction of the taxes is very severe, and unprincipled men inflict injuries on others, because the laws are practically not valid against all classes. A transgressor who belongs to the wealthy classes is not punished for his injustice, while a poor man, who does not understand business, undergoes the legal penalty, that is if he does not depart this life before the trial, so long is the course of lawsuits protracted, and so much money is expended on them. The climax of the misery is to have to pay in order to obtain justice. For no one will give a court to the injured man unless he pay a sum of money to the judge and the judge's clerks."

(270) In reply to this attack on the Empire, I asked him to be good enough to listen with patience to the other side of the question. "The creators of the Roman republic," I said, "who were wise and good men, in order to prevent things from being done at haphazard made one class of men guardians of the laws, and appointed another class to the profession of arms, who were to have no other object than to be always ready for battle, and to go forth to war without dread, as though to their ordinary exercise having by practice exhausted all their fear beforehand. Others again were assigned to attend to the cultivation of the ground, to support both themselves and those who fight in their defence, by contributing the military corn-supply.... To those who protect the interests of the litigants a sum of money is paid by the latter, just as a payment is made by the farmers to the soldiers. Is it not fair to support him who assists and requite him for his kindness? The support of the horse benefits the horseman.... Those who spend money on a suit and lose it in the end cannot fairly put it down to anything but the injustice of their case. And as to the long time spent on lawsuits, that is due to concern for justice, that judges may not fail in passing correct judgments, by having to give sentence offhand; it is better that they should reflect, and conclude the case more tardily, than that by judging in a hurry they should both injure man and transgress against the Deity, the institutor of justice.... (88) (272) The Romans treat their servants better than the king of the Scythians treats his subjects. They deal with them as fathers or teachers, admonishing them to abstain from evil and follow the lines of conduct whey they have esteemed honourable; they reprove them for their errors like their own children. They are not allowed, like the Scythians, to inflict death on them. They have numerous ways of conferring freedom; they can manumit not only during life, but also by their wills, and the testamentary wishes of a Roman in regard to his property are law."

My interlocutor shed tears, and confessed that the laws and constitution of the Romans were fair, but deplored that the governors, not possessing the spirit of former generations, were ruining the State.

Како се Приск изненадио да Скит дако добро збори грчки (са којим су иначе муку мучили) у разговору је сазнао да је овај заправо Грк којег је трговина одвела и Виминацијум (римски војни логор и град смјештен на локацији у близини данашњег Старог Костолца, око 12 km од Пожаревца), ту се оженио богатом супругом. Како су Хуни освојили град, постао је заробљеником, касније се истакао у борби против Римљана, стекао слободу, поново оженио варварком и добио дјецу, напредовао у хијерархији и стекао привилегију да једе за столом Онегиса.
И он свој нови живот међу Хунима сматра бољим од оног међу Римљанима, ту истиче бројне разлоге, да влада поштенији систем вриједности, критичан је према једној огрезлости Римљана у корупцији, грамзивости, привилегији оних имућнијих гдје они други трпе само намете и тиранију чега све код нових сународника нема.
Разумљиво, Приск је то сматрао нападом на царство, кренуо у расправу покушавајући наметнути своје виђење, своју страну приче (а он нам је оставио спис, тако да можемо само нагађати ко је у овој расправи о којој нам је остао запис "однио побједу"), истичући правичност римских закона, како код Рмљана и роб боље живи него код Атиле поданици, на крају су се усагласили да римски закони јесу добри, али да намјесници, не посједујући дух претходних генерација, упропаштавају царство.

Хуни сигурно јесу били немилосрдни и сурови према непријатељима, али опет ко тада није био. Међутим, Присково свједочење које има вриједност јер је он тај који је лично срео и Атилу и Хуне нам говори да то бјеше народ којег су красиле и неке другачије особине од оних како ми то данас обично доживљавамо.