Huan Rulfo: Dali su nam zemlju

[Nina]

Od sela do ovamo ima više od trideset kilometara. Putem nismo sreli nikoga. Samo zemlju. Suvu, beživotnu zemlju, gde ni ptice ne lete.
Zemlja se prostire dokle pogled doseže — kao da je beskrajna.

„Eto, to je naša zemlja“, rekao je Meliton, i niko mu ništa nije odgovorio.
Znao sam i sam da je naša, jer su nam je dali jutros u zoru, tamo u mesnoj kancelariji.
„Evo vam zemlja, drugovi,“ rekao je čovek s naočarima, „nema bogatija u celoj oblasti.“
I mi smo poverovali.

Sad, kad smo stigli, vidimo da je zemlja gola i suva, da je zemlja bez ijednog drveta, bez vode, bez senke.
Ni ptice se ovde ne zadržavaju; samo vetar ide preko nje, i onako, više iz dosade nego iz potrebe.
„Ako padne kiša, možda će biti nešto,“ rekao je Faustino.

„Da, ako padne,“ odgovorio je Meliton.
A nebo, visoko i belo, ni oblaka nema.

 

[Nina]

Hodamo. Još hodamo, i zemlja je ista, ni tvrđa ni mekša. Naša stopala podižu prašinu koja se ne diže uvis,
nego se zalepi za nas, kao pepeo. I svaki korak je kao da teže idemo, kao da nas zemlja ne pušta.
„A šta ćemo sad?“ pitam.
„Ništa,“ kaže Meliton, „da dođemo dokle možemo.“

Znam da smo svi mislili isto: da se vratimo nazad, da im kažemo da tu zemlju nećemo. Ali niko nije imao snage da to izgovori.
Jer otkad smo sišli s brda, nismo više sreli nikog živog. Samo zemlju, i našu tišinu.
Meliton zastade, pogleda u daljinu:
„Kažu da se reka vidi tek s druge strane ravnice. Ali do tamo ima još mnogo.“
„A i kad je ima, reka je suva,“ reče Esteban, „uvek je suva.“

Nastavljamo, ćutimo. Na trenutke se čuje samo zveket praznih pušaka o pojaseve, i koraci po prašini. I onda — ništa.
U tom ničemu, osećamo se kao da ne postojimo. Kao da smo i mi deo te zemlje — suvi, ispucali, zaboravljeni.
Kad sunce zađe, kad padne noć, možda ćemo negde zastati. Možda ćemo se spustiti pored nekog kamena, da malo zaspimo.
A ujutru, kad se probudimo, opet će biti ista zemlja pred nama. I niko neće znati da smo ovde.