Slavko Goldštajn i nije baš jedan od najvećih hrvatskih istoričara. On je napisao onu knjigu 1995. koja je solidan uvod u tradicionalna stanovišta hrv. istoriografije, ali u suštini je prevaziđen.
Ivo nije jaki istoričar; on je tu gde jeste zahvaljujući svom poreklu, jevrejskom ili preciznije ugledu koji ima njegov otac, Ivo Goldštajn, od čije slave on živi.
Goldstein pripada jednoj starijoj vrsti, izumirućoj, koja nema preterano mnogo ni uvažavanja niti stvarnog značaja u novijićem istorijskom diskursu (niti Hrvatske, niti generalno). On je karijerista koji se interesuje za pozicije, što je vrlo evidentno i od kada postao ambasador.
Ne smatra se autoritetom danas tolikim kao nekada, niti očekujem da će ostati u dužem roku neke njegove zasluge. Naime, ako pogledate i neke Goldsteinove odgovore, on se sa svojim kolegama svađa bukvalno na nivou malog deteta; prepun besa i sujete, bez obzira na to da li ga gledamo dok se uključuje na RTS kos Oliver Kovačević na temu DSR, ili ako čitamo kako se bukvalno kao derište prepire sa Nevenom Budakom ("laže, laže, laže, laže, laže").
Retko sujetan i generalno dosta neprijatan čovek. Da se u neke teme definitivno razume, mora mu se priznati, ali on svakako nije jedan od jačih kadrova hrvatske istoriografije. Kada neki istoričar drastično menja polja interesovanja i pravi ogromne skokove, od antičke istorije do Drugog svetskog rata, odmah treba da bar par obrva digne. Taj je ili neverovatni retko viđeni genije (što je vrlo malo, kao npr. Bogumil Hrabak) ili je Goldštajn.
