Hrišćanstvo i Sunce

DedaStojan

Veoma poznat
Poruka
10.120
Hroničari Isusovog života i dela su, iz razloga koje su nesumnjivo smatrali dovoljnim, zaključili da je uputno preobraziti ga u solarno božanstvo. Istorijski Isus je zaboravljen; gotovo svi istaknuti događaji u četiri Jevanđelja imaju svoje korelacije u pokretima, fazama ili funkcijama nebeskih tela.
Među alegorijama iz paganske antike koje je hrišćanstvo pozajmilo je i priča o prekrasnom, plavookom Bogu Sunca, sa zlatnom kosom koja mu pada na ramena, od glave do pete odevenom u besprekorno belo, sa Jagnjetom Božjim u naručju, kao simbolom prolećne ravnodnevice. Ovaj zgodan mladić je sastavljen od Apolona,
Ozirisa, Orfeja, Mitre i Baha, jer ima određene zajedničke karakteristike sa svakim od tih paganskih božanstava.
Grčki i egipatski filozofi delili su godišnji život sunca na četiri dela i zato su Solamog Čoveka simbolizovali sa četiri različite figure.
U vreme Njegovog rođenja, na zimsku kratkodnevicu, Bog Sunca je bio simbolizovan kao zavisno dete koje je na neki misteriozan način uspelo da pobegne od Sila Tame što su ga, dok je još bio u kolevci zime, tražile da ga pogube. Sunce, koje je slabo u to doba godine, nije imalo zlatne zrake (ili pramenove kose), pa je opstanak svetlosti u tami zime bio simbolizovan malenom dlakom koja je usamljena krasila glavu Nebeskog Deteta. (Pošto se rođenje sunca desilo u Ka-
prikornu, često je prikazivano kako ga doji koza.)Na prolećnu ravnodnevicu, sunce je narastalo do prelepog mladića. Njegova zlatna kosa padala mu je u uvojcima na ramena, a njegova svetlost proširila se na sve delove beskonačnosti. Na letnju dugodnevicu, sunce je postajalo jak,
bradati čovek u jeku zrelosti, koji simboliše činjenicu da je Priroda u tom periodu godine najača i najplodonosnija. Na jesenju ravnodnevicu, sunce je prikazivano kao starac s pognutim leđima i osedelom
kosom, koji vuče noge u zaborav zimske tame. Dakle, dvanaest meseci bilo je dodeljeno suncu kao dužina njegovog života. Tokom tog perioda ono je u veličanstvenom pobedničkom maršu pravilo krug kroz dvanaest znakova zodijaka. Kada bi stigla jesen, ono je ulazilo, poput Samsona, u kuću Dalile (Virgo), gde su mu prekidani zraci i
gubilo je svoju snagu. Okrutne zimske mesece simbolizuju tri ubice koji su nastojali da unište Boga Svetlosti i Istine.
Dolazak sunca pozdravljan je s radošću; vreme njegovog odsustva shvatano je kao period odvojen na stranu za tugu i nesreću. Ta slavna, blistava sfera dana, istinska svetlost ,,što osvetljava svakog čoveka koji dolazi na svet“, vrhovni dobročinitelj koji je podigao sve
stvari iz mrtvih, kojije hranio mnoštvo gladnih, koji je umirivao oluju,koji je posle smrti ponovo podizao i vraćao u život sva bića taj Vrhovni Duh humanosti i filantropije poznat je hrišćanstvu kao Hrist, Spasitelj svetova, Jedinorođeni od Oca, Otelovljena Reč i Nada Slave.
 
Hroničari Isusovog života i dela su, iz razloga koje su nesumnjivo smatrali dovoljnim, zaključili da je uputno preobraziti ga u solarno božanstvo. Istorijski Isus je zaboravljen; gotovo svi istaknuti događaji u četiri Jevanđelja imaju svoje korelacije u pokretima, fazama ili funkcijama nebeskih tela.
Među alegorijama iz paganske antike koje je hrišćanstvo pozajmilo je i priča o prekrasnom, plavookom Bogu Sunca, sa zlatnom kosom koja mu pada na ramena, od glave do pete odevenom u besprekorno belo, sa Jagnjetom Božjim u naručju, kao simbolom prolećne ravnodnevice. Ovaj zgodan mladić je sastavljen od Apolona,
Ozirisa, Orfeja, Mitre i Baha, jer ima određene zajedničke karakteristike sa svakim od tih paganskih božanstava.
Grčki i egipatski filozofi delili su godišnji život sunca na četiri dela i zato su Solamog Čoveka simbolizovali sa četiri različite figure.
U vreme Njegovog rođenja, na zimsku kratkodnevicu, Bog Sunca je bio simbolizovan kao zavisno dete koje je na neki misteriozan način uspelo da pobegne od Sila Tame što su ga, dok je još bio u kolevci zime, tražile da ga pogube. Sunce, koje je slabo u to doba godine, nije imalo zlatne zrake (ili pramenove kose), pa je opstanak svetlosti u tami zime bio simbolizovan malenom dlakom koja je usamljena krasila glavu Nebeskog Deteta. (Pošto se rođenje sunca desilo u Ka-
prikornu, često je prikazivano kako ga doji koza.)Na prolećnu ravnodnevicu, sunce je narastalo do prelepog mladića. Njegova zlatna kosa padala mu je u uvojcima na ramena, a njegova svetlost proširila se na sve delove beskonačnosti. Na letnju dugodnevicu, sunce je postajalo jak,
bradati čovek u jeku zrelosti, koji simboliše činjenicu da je Priroda u tom periodu godine najača i najplodonosnija. Na jesenju ravnodnevicu, sunce je prikazivano kao starac s pognutim leđima i osedelom
kosom, koji vuče noge u zaborav zimske tame. Dakle, dvanaest meseci bilo je dodeljeno suncu kao dužina njegovog života. Tokom tog perioda ono je u veličanstvenom pobedničkom maršu pravilo krug kroz dvanaest znakova zodijaka. Kada bi stigla jesen, ono je ulazilo, poput Samsona, u kuću Dalile (Virgo), gde su mu prekidani zraci i
gubilo je svoju snagu. Okrutne zimske mesece simbolizuju tri ubice koji su nastojali da unište Boga Svetlosti i Istine.
Dolazak sunca pozdravljan je s radošću; vreme njegovog odsustva shvatano je kao period odvojen na stranu za tugu i nesreću. Ta slavna, blistava sfera dana, istinska svetlost ,,što osvetljava svakog čoveka koji dolazi na svet“, vrhovni dobročinitelj koji je podigao sve
stvari iz mrtvih, kojije hranio mnoštvo gladnih, koji je umirivao oluju,koji je posle smrti ponovo podizao i vraćao u život sva bića taj Vrhovni Duh humanosti i filantropije poznat je hrišćanstvu kao Hrist, Spasitelj svetova, Jedinorođeni od Oca, Otelovljena Reč i Nada Slave.
Kroz 13 sazvežđa, ne 12.
U centru hrama u Denderi je sazvežđe Zmijonoša.
 
Sunce, kao vrhovno među nebeskim telima vidljivim antičkim
astronomima, bilo je dodeljeno najvišem od bogova i postalo je simbol vrhovne vlasti samog Stvoritelja. Iz dubokog filozofskog razmatranja moći i principa sunca proizašao je koncept Trojstva, kako se ono shvata u današnjem svetu. Načelo Trojednog Božanstva nije
karakteristično samo za hrišćansku i mojsijevsku teologiju, već čini
upadljiv deo dogme najvećih religija, kako drevnih tako i modemih vremena. Persijanci, Hindusi, Vavilonjani i Egipćani imali su svoja Trojstva. U svakom od slučajeva ono predstavlja trostruki oblik Vrhovne Inteligencije.Božanstvo je simbolizovano jednakostraničnim trouglom, čije stranice predstavljaju
primarne manifestacije Večnoga, koji je Sam predstavljen kao ma-
leni plamen, Jevrijima poznat kao Jod. Trojstvo se jos naziva Tri Svedoka, a Nevidljivi je posredstvom njih postao poznat vidljivom, opipljivom univerzumu.
Poreklo Trojstva očigledno je svakome ko posmatra dnevne ma-
nifestacije sunca. Ta lopta, kao simbol sve Svetlosti, ima tri različite
faze; izlazak, podne i zalazak. Filozofi su, stoga, podelili život svih
stvari na tri dela: rast, zrelost i raspadanje. Između sumraka zore i su-
mraka večeri je podne blistavog sjaja. Bog Otac, Stvoritelj sveta, sim-
bolizovan je zorom. Njegova boja je plava, jer sunce je ujutru, kada
izlazi, prekriveno velom plave sumaglice. Bog Sin, Prosvetljeni, po-
slat da svedoči o Svom Ocu pred svim svetovima, nebeski je globus
u podne, blistav i veličanstven, grivasti Judin lav, Zlatokosi Spasitelj
Sveta. Žuto je Njegova boja, a Njegova moć je beskrajna. Bog Sveti
Duh je faza zalaska sunca, kada sfera dana, odevena u plamteće cr-
venilo, odmara za trenutak nad linijom horizonta, a zatim nestaje u
tamu noći da luta nižim svetovima i kasnije se ponovo pobedonosno
uzdigne iz zagrljaja mraka.
Za Egipćaneje sunce bilo simbol besmrtnosti, jer, mada je umi-
ralo svake noći, ono je vaskrsavalo sa svakim nastupanjem zore. Sun-
ce ne samo da obavlja ovu svakodnevnu aktivnost, već ima, takođe,
i svoje godišnje hodočašće, tokom kojega sukcesivno prolazi kroz
dvanaest nebeskih kuća, ostajući u svakoj po trideset dana. Uz to, ima
i treću stazu putovanja, koja se zove precesija ekvinocija, u kojoj se
oko zodijaka kreće retrogradno, prolazeći kroz dvanaest znakova po
stopi od jednog stepena svakih sedamdeset dve godine.
 
„Sunce je, dok jc sledilo svoj put među tim ‘živim stvorenjima’
zodijaka, rečeno je alegorijskim jezikom , ili preuzimalo prirodu zna-
ka u koji je ulazilo, ili ga pobeđivalo. Sunce je, tako, postalo bik u
Taurusu, i kao takvo su ga poštovali Egipćani pod imenom Apis, a
Asirci kao Bela, Baala ili Bula. U znaku Lava sunce je Lav-ubica,
Herkul, a Strelac je u Sagitarijusu. U znakuRibe, ono je ri-
ba- Dagon, ili Višnu, riba bog Filistejaca i Hindusa.
 
„Sunce je, dok jc sledilo svoj put među tim ‘živim stvorenjima’
zodijaka, rečeno je alegorijskim jezikom , ili preuzimalo prirodu zna-
ka u koji je ulazilo, ili ga pobeđivalo. Sunce je, tako, postalo bik u
Taurusu, i kao takvo su ga poštovali Egipćani pod imenom Apis, a
Asirci kao Bela, Baala ili Bula. U znaku Lava sunce je Lav-ubica,
Herkul, a Strelac je u Sagitarijusu. U znakuRibe, ono je ri-
ba- Dagon, ili Višnu, riba bog Filistejaca i Hindusa.
A kako je onda Dagon stariji od Apisa?
 
Pagani su verovali da zodijak formira
telo velikog čoveka univerzuma. To te-
lo, koje su nazvali Makrokosmos (Ve-
liki Svet), bilo je podeljeno na dvanaest Javnih delova, od kojih je svaki bio
pod nađzorom nebeskih sila smešte-
nih u jednom od sažvežđa zodijaka.
Verujući da je celi sistem univerzuma
ovaploćen u čovekovom telu, kojeg
su nazivali Mikrokosmos (Mali Svet), sada poznat lik „rasečenog čoveka iz go-
dišnjaka“ oni su razvili dodijljujući zodijački znak svakom od dvanaest glav-
nilh delova Ijudskog tela.
 

Prilozi

  • PSX_20231019_154200.jpg
    PSX_20231019_154200.jpg
    346,4 KB · Pregleda: 1

Back
Top