Hrišćansko učenje o reinkarnaciji odbačeno po nalogu carice Teodore a istorija rekonstruisana

Schrodinger

Poznat
Poruka
8.740

Реинкарнација: највећа лаж Цркве

Реинкарнација је чињеница. То што тo више није део данашњих хришћанских веровања је због једне жене гладне моћи која је у раној Библији уклонила све референце на реинкарнацију.
На почетку хришћанске ере, реинкарнација је била један од стубова веровања. Без тога (као што се касније догодило), хришћанство би изгубило сваку логику.
Али да се вратимо у 6. век после Христа, где је на двору византијског цара Јустинијана скована дијаболична завера, која ће човечанство држати заточеним у лажном схватању реалности живота и смрти 1.400 година. У генерацијама пре тога, реинкарнација је још увек била неспорна чињеница у хришћанској цркви. Уместо тога, много се расправљало о томе да ли је Исус био више човек или више Бог. Несторије, игуман Антиохије, веровао је да Марију не треба звати „Мајка Божија“, јер је родила само „људског“ Исуса. Али сабор је прогласио Несторија јеретиком, послао га у пустињу и утврдио да је Исус истовремено и човек и божански. Један од најжешћих Несторијевих противника био је Евтих, који је, с друге стране, веровао да је Исус самобожанска, као што је његова људска природа била потпуно подведена у божанску. Данас ово учење називамо монофизитизмом (тј. учењем да су две Христове природе спојене у нову јединствену људско-божанску природу). Четврти васељенски сабор (познат и као Халкидонски сабор) је 451. године осудио монофизитство као јерес и прогонио његове заговорнике. Један од најревноснијих прогонитеља био је потоњи цар Јустинијан.

Савет из 451. наглашава закон реинкарнације

Као што је већ поменуто, током ових верских контроверзи, реинкарнација никада није била тема разговора. Сматрало се да је то фундаментална догма, која је чак била појачана Сабором из 451. Ко је тада могао да замисли да ће се хришћанска теологија тако суштински променити са Јустинијановим успоном на престо Источног римског царства 527. године и каквим дубоким последицама би услед тога страдали наредни векови?
Прави актер у сенци била је жена: Теодора, жена цара Јустинијана. Направила је оштар друштвени успон — а ова ћерка кротитеља медведа из цариградског циркуса користила је најстарије оружје жене да би се попела.
Њена горућа амбиција ју је гурала све даље. Требало је попети још једну степеницу: њено сопствено обожење. Тек тада би била једнака старим Цезарима. Није прошло много времена пре него што су римски цареви аутоматски обожени и добили богомољу у храмским салама. Хришћанство је окончало овај обичај. И управо је ту библијски призната чињеница реинкарнације била камен спотицања: јер како је жена могла ући у вечност као богиња када је свако требало да се поново роди? Шта би могло спречити залуталу царицу да се поново роди као сасвим нормална особа — чак и као обична просјакиња? Теодора је знала да све док је реинкарнација брзо усидрена у хришћанској свести, народ је никада неће прихватити као богињу.
Теодора је за добровољне помоћнике одабрала монахе монофизите, који су ускоро требали бити помиловани од изопштења. Они су требали осигурати да свако учење о реинкарнацији потпуно нестане из свих црквених докумената.
Можда мислите да такав захтев не би био могућ — само на практичном нивоу. Али Теодора је раширила сопствену мрежу агената по целом царству и старала се да „њени“ монаси, мало по мало, преузму руководство Црквом. И читава моћ Византијског царства била јој је на услузи, јер је Јустинијан већ постао њено вољно оруђе.
...
Да би остварила своје планове, Теодора је прво морала да под своју контролу стави Западну цркву (палог Западног Римског царства). У томе су јој помогле војске Флавија Велизара тако што су обезбедиле византијски утицај у Риму и омогућиле Теодорину перфидност свргавања папе. То место је преузео један од царичиних миљеника.
Пошто се тако ослободила противљења западне цркве, Теодора се поново концентрише на Цариград и уз помоћ своје марионете, патријарха Менне, сазва Синод Источне цариградске цркве (543. године). Овај Савет је опозвао осуду монофизитизма као и афирмацију реинкарнације, кодификовану 451. године нове ере. Ово је био први смртни ударац доктрини реинкарнације.
 
Poslednja izmena:
Nista se o tom vremenu ne zna pouzdano, na primer Prokopije u svojoj knjizi tvrdi da je Justinijanova majka rekla kako mu je cale bio demon
upravo.
I onda neko napravi svoju teoriju i prezentuje je kao faktičko stanje. To se onda citira na raznim mestima i ljudi zaista prihvate kao istorijsku činjenicu.
 
upravo.
I onda neko napravi svoju teoriju i prezentuje je kao faktičko stanje. To se onda citira na raznim mestima i ljudi zaista prihvate kao istorijsku činjenicu.
Pa mozda jeste fakt da je ona to rekla?
Procopius quotes Justinian's mother who once confessed to her confidantes that Justinian was not her husband, Sabbatius', son, nor that of any other man, but that he was sired by a demon.

Kao i ova sto je htela da bude boginja... I zatim kad takvi ljudi vode drzave dodje do raznih posledica...
 
Poslednja izmena:
На почетку хришћанске ере, реинкарнација је била један од стубова веровања. Без тога (као што се касније догодило), хришћанство би изгубило сваку логику.
Хришћанство је неспојиво са идејом реинкарнације (поновног оваплоћења) зато што је суштина Хришћанства васкрсење.

Реинкарнација је карактеристична пре свега за индијске религије, подразумева да се душа после смрти човека поново рађа у новом телу, по закону карме. То јест душа ће се родити у новом телу по казни или награди, у онаквом телу и онаквом животу каквом је по делима својим заслужила из претходног живота.

Буда је основао будизам да би прекинуо круг поновног рађања, јер је сматрао да је свако поновно рођење само по себи бол.
Исто важи и за оснивача Ђаинизма - Махавиру.

Дискутабилно је колико је концепт душе уопште хришћански. Христос је васкрсао телесно а не духовно, а пошто је Христос васкрсао и сви људи ће васкрснути на крају времена, о каквом сељењу душе или поновном рађању можемо уопште у Хришћанству говорити.
 
Како би ико могао да скоро два века после формирања библијског канона измени све постојеће копије Библије и свих постојећих записа који се тичу релевантних података? Записе раних црквених отаца, рукописа јеванђеља из раних векова и записа с Четвртог васељенског сабора?

Нити је на почетку хришћанске ере реинкарнација била некакав стуб веровања, нити је црква икад имала учење о реинкарнацији.

Јеврејима 9:27
Људима је одређено да једном умру, и да затим изађу на Божији суд.
 

Back
Top