Хорор и ја

Дуго сам избегавао хорор из простог разлога – плашио сам се. Не само хорор филмова, него и елемената у филмовима других жанрова. Сећам се кад сам имао осам или девет година у Сокобањи гледао Индијану Џонса, Отимачи изгубљеног ковчега. Има кад на крају нацоши гледају у лице божанства па им се истопе главе. Упечатљива сцена. Нисам могао спавати две ноћи после тога.
Онда кад сам имао десетак, води ме кева у биоскоп да ме наплаши са дрогом. Филм Коренови привиђења, који никад после нисам гледао, а сад би ме занимао као фантастика. Научник се дрогира и враћа у прошлост врсте. Слично Кастанеди. Претвори се у мајмуна или неку другу звер, па се пробуди го ко зна где. То се понекад дешава пред женом и децом, јер више не може да контролише процес, па је доста ужасавајуће. На крају се претворио у неку првобитну материју, три светлеће тачке, тако нешто. Бар три дана сам се тресао, али дрогу до 17-те нисам пробао. После је лакше са гудром, кад си већ старији. Неке лујке из комшилука сам се буквално плашио, кад ми је било 13 или 14, она се изгледа дрогирала.
Плашиле су ме и болештине. Култни домаћи хорор Вариола Вера, рецимо. Сад би ми било смешно да гледам јер га повезујем са миксом Рамба Амадеуса. Или филм Касандра Крос, приказан у оквиру емисије Кино Око (она једна ТВ вредела више него све данашње). Тема је била сида, која се тада појавила, није још било филма о томе, па је добродошао филм о куги.
Кад сам већ био тинејџер привукао ме култни филм Глад – музику су радили Баухаус, а играје Дејвид Боуви. Он је вампир, живи 300 година, а онда за два дана остари сав тај период, али не умре. Знао сам ноћу да устанем и гледам се у огледалу, да ли ми седи коса или опада, да ли сам почео да старим...
Полтергајст је имао један страшан моменат, само један али вредан. Када се у соби отвори гротло које усисава ситну децу, крећу и неки пипци. А некада био зид дечије собе. Тада сам осетио оно што сам много касније нашао код Лавкрафта – појам космичког бездана.
Било је истина и хорора који ми тад уопште нису били страшни – рецимо италијански филм Демони, нешто између смешног и гадног. Гротескне сцене где демон раздире жртву и повраћа јој у уста. Фреди Кругер је вероватно прављен да буде смешан, мада је знао и он да уплаши. Алиен је такође био балав, али поприлично страшан, посебно други део. Трећи и четврти за мене су били акциони филмови, то је дошло касније...

Прође доста времена, остарило се или бар донекле одрасло. Опет ја гледам хороре, углавном у друштву. И приметим да ми уопште нису страшни. Било ми чудно – што онда уопште да гледам? Рецимо филм Брда имају очи, гледао сасвим нормално. Или неки где иду да опораве Сунце, па наиђу на демона. Моја тадашња девојка се најежила, прекрила очи, мени сасвим нормално. И симпатично – хорор је лепо гледати у женском друштву.
Да поменем узгред и филмове рађене по романима Стеве Краља, мада њих не сматрам хорором. Чак мислим да има посебан израз за исте – саспенс. Веома занимљиви, и наслови су већ интригирали – Понекад се враћају, Деца кукуруза...
И долазимо лагано до Х.Ф. Лавкрафта. Једног Беокона гледам ја програм, видим пише неки Лавкрафт (Запа, видећемо шта је то). Стварно нисам знао, у ствари јесам знао и не знајући... Наиме, слушам ја Металику од почетка деведесетих, био је неки инструментал Call of Cthulhu. Мислио сам да је то индијански напев; један другар је мислио да је Ктулу нека птица – он истина никад није ни био Лавкрафтов фан. Песма The Thing That Should Not To Be, веома занимљив текст. Свашта сам филозофирао о томе, не знајући о чему се ради (према Лавкрафтовој причи Сенка над Инсмутом). Тад није било ни корисничког интернета, а камоли гугла и сличних ствари. Човек је био креативнији.
ЛМ, одем ја тамо, иде нека музика, Dead Can Dance, ако се не варам, а на екрану црно-бела слика Хаурда Ф. Предавач Дејан Огњановић касни, атмосфера се загрева на неки начин. Онда најзад почиње да прича. Ктулу. Одмах се сетим „индијанског напева“ који ми је дуго обузимао машту. Ктулу је бог који је аморалан – ето чиме ме је купио. У космичким безданима нема ничег антропоморфног, блиског човеку – где си био целог мог живота. Тако сам сазнао за мог омиљеног писца...
Да ли сам се плашио Лавкрафтових романа? Не много, али једном сам се тако удубио читајући на тераси. Када ми је девојка позвонила на врата прописно сам одскочио.

 

[Aribi]

Zanimljivo

 

[Borac za prava zivotinja]

Eto i mene, privučene hororom. Gde je horor - tu sam i ja.

Mislim da horor i nije žanr u pravom smislu te reči, već individualno osećanje užasa koje doživljavamo gledajući ili čitajući. To osećanje se stalno menja i evoluira, zavisno od vremena, uzrasta, prostora, kulturnog miljea ... te zbog toga, npr, meni nije užasno ("hororično") ono što je nekom pubertetliji ili vršnjakinji iz Tunguzije. Takođe, elemenata horora ima u mnogim književnim i filmskim žanrovima koji se ne deklarišu kao "horor", ali autori i, još češće, čitaoci, nisu skloni da ga nazovu pravim imenom.
Uživanje u hororu (filmskom, književnom) je čin egzorcizma, iliti - savremenijim rečnikom - oblik auto-psihoterapije.

 

[Агарта]

Да, то је позната теорија, да је хорор тон који добија неко дело. Мада Дејан Огњановић тврди супротно у Студијама страве, он каже да је хохор жанр ако има уметничку намеру... Неки знају сатима о томе да расправљају
Егзорцизам

 

[gost 241814]

Сваки хорор ми је смешан...реалне приче и филмове више волим...понуде далеко више страве и ужаса.

 

[Zlatna Iris]

horor filmove sam gutala u tinejdzerskom periodu i da , bili su mi strasni, ali ne znam zasto taj strah me i privlacio. sada kada pogledam neke filmove iz tog doba ne mogu da se ne nasmejem onome sto me je tad plasilo. ali zato, slicno tebi, u nekim delovima pronadjem neki dublji smisao, neke scene koje su mi jos kao detetu zapale za oko njihovom stravom, odvratnoscu, jezom, kada ih kao odrastao covek pogledam shvatam zasto su mi zapale za oko. znala sam ne znajuci nekad su me te scene plasile jer ih nisam razumela, a danas me fasciniraju skrivenim, dubljim smislom. mene interesuje zasto nam neke stvari cija je sustina bitna zapadnu za um jos pre nego sto postanemo svesni te sustine? jel to rec o 6. culu

 

[loki74]

Ja sam horor zavoleo fimski preko legendarne Noći veštica, a književni preko Kingovog It, knjižurine koja me držala budna noćima .
Naravno u hororu kao i svakom drugom žanru, ima i gomila smeća, ali ima i dela koja su zaista izvrsna.
Lavkraft mi je takođe zanimljiv jer nudi jedan drugačiji horor, tzv.kosmičku stravu, jer udara na prolaznost i beznačajnost čoveka pred ustrojstvom sveta, mislim da je možda na nekom dubljem nivou mnogo više uznemirujući od klasičnih horora, jer počiva na tome da nema dobra i zla, svrhe, nade.
Strah je oduvek bio pratilac čoveka, a ovo je doba kada čini mi se nikad nije bilo više strahova. Tako da mislim da će za horor uvek biti mesta i publike.
Pored Kinga i Lavkrafta, izdvojio bih još ponekog ko me baš oduševio. Peter Straub-Priča o duhovima, knjiga koju mogu pročitati x puta.
Kuća listova-Mark Danijelevski. Nisam ni siguran da li je to horor, ne u onom klasičnom smislu, ali ima nešto slično Lavkraftu mada je skroz drugačije po stilu- proizvodi neku uznemirenost na dubljem nivou, udara negde podsvesno, potpuno drugačije od klasičnih horor priča.

Volim taj osećaj uzbuđenja i napetosti, polagano građenje atmosfere jeze koju imaju kvalitetni filmovi i horor romani.
Ipak, i meni je čovekova stvarnost daleko strašnija od imaginacije. Najeziviji film koji sam pogledao bio je Okupacija u 26 slika- i ne bih mogao da ga pogledam dva puta. Najstrašnije u filmu nisu same scene, već svest o tome da se to zaista događalo, i da su to činili ljudi koji su pre toga po svim parametrima bili sasvim obični ljudi iz komšiluka, nimalo različiti od bilo koga od nas. To me plaši mnogo više od vampira ili Ktulua.