...5.део...
Важно је знати да су Срби стално оптуживани за покушаје да заметну трагове геноцида, а да ниједна реч оптужбе није пала на рачун босанских муслимана, који су имали све услове да неометано сакрију тела и униште доказни материјал. Такође су и постојећи спискови несталих лица, веома непрецизни, јер се два пута јављају имена истих лица, као што се јављају и имена особа погинулих при бегству од муслиманске војске још пре јула 1995. На овим списковима, такође се налазе имена људи који су гласали на изборима 1997. године, као и оних који одавно безбедно живе на неком другом месту под другим именом.
Мадлен Олбрајт је, 10. августа 1995. године, показала на затвореном састенку Савета безбедности, сателитски снимак на коме се види група муслимана (?) сакупљена на једном стадиону са разрованим тереном. Ове фотографије никада нису јавно објављене; али чак и да није у питању монтажа, оне не доказују да је извршена егзекуција. И поред тога што Хашки трибунал говори о “организованом покушају огромних размера” да се лешеви сакрију, и упркос изјавама новинара Дејвида Рода да је запазио “да Срби покушавају да униште трагове” – нико до сада, ни Мадлен Олбрајт, нити било ко други, није показао ниједан сателитски снимак на коме се могу видети егзекуција, или како се сахрањују или одкопавају тела. Упркос упозорења Мадлен Олбрајт: “Wе wилл бе wатцхинг”, доказа о масовним егзекуцијама није било. Медији углавном нису спомињали ову чињеницу, јер им је, изгледа, била неважна.
Број становника Сребренице пре пада енклаве, ако пођемо од тога да је егзекутирано 7.000 до 8.000 људи, не подудара се са бројем после пада енклаве. Босанска влада и WХО регистовали су број преживелих: 35.632. Број муслимана, који је “без знања породице успео да се спаси”, износи око 3.000, око 2.000 је изгубило живот у борби. То значи да је Сребреница пре напада морала да има више од 46.000 становника. Међутим, Сребреница је тада имала око 40.000 становника. Судија Хашког трибунала, Патриција Валд, која је осудила српског генерала Радислава Крстића за злочине у Сребреници, написала је, 2003. године, за Георгетоwн Јоурнал оф Легал Етхицс, чланак у вези са овим случајем, у коме тврди да је “Сребреница, пре напада, било село са око 37. 000 становника.” Џонатан Рупер, новинар за ББЦ, је у вези са овим, изјавио: “Судија Валд, очигледно није била свесна да бројке, које је сама изнела, пружају доказ да је за генерала Крстића било немогуће да почини злочине за које је осуђен.”
У Тузлу је пребачено 5.700 тела, која су скупљана по целој Босни. Међународно признат војни судски експерт, др.Зоран Станковић, пошто је извршио накнадно испитивање извештаја који су поднели петорица експерата које је именовао Трибунал, известио је да се њихов рад не заснива на стандардној процедури, да неки од екперата немају искуства са ранама задобијеним у војном сукобу и да су неки делови извештаја “у супротности са опште прихваћеним стандардима у судској медецини.” Многа тела су била у таквом стању да се није могло са сигурношћу утврдити њихово порекло, као ни узрок смрти; није дозвољено да експерти на суду износе своје мишљење, које резултати аутопсије не могу потврдити.
Паравојне јединице и група плаћеника под вођством Дражена Ердемовића (који је ухапшен у Новом Саду и изручен Хагу 2006.) јесу извршиле егзекуцију. Наиме, откопано је између 200 до 300 тела; очи су биле повезане и то су, како тврди др. Станковић поуздани докази егзекуције. “Убити на овај начин је злочин, без обзира да ли се ради о 300 или 30 или 3 особе, али користити лажни број као што је 7.000 и тврдити да је дошло до геноцида, указује на то да је Сребреница још увек, и после 10 година, политичко питање”, каже Филип Корвин, који је био кординатор за цивилна питања УН у Босни у периоду када је Сребреница освојена.
Сви остали извештаји о масакру потичу од неколико сведока блиских Насеру Орићу. Њихова сведочења су непоуздана и контрадикторна: прва верзија је да је хиљаде људи поубијано у школи, друга верзија је – на оближњим спортским теренима. Међутим, организација Хуман Ригхтс Wатцх (ХРW), с обзиром да није била у стању да открије никакве трагове таквог злочина, захтевала је “детаљнију истрагу”. Холандски официр, капетан Схаутен, који је био једини официр УН у Братунцу у периоду када је овај злочин требало да се догоди, изјавио је 27.јула, за холандске новине Хет Пароол, следеће: “Свако, као папагај, понавља исто, али нико не пружа доказе. Примећујем да људи у Холандији желе по сваку цену да докажу геноцид… Ако су Срби извршили егзекуцију, онда то ђаволски добро крију. Дакле, ја у то ништа не верујем. Следећег дана, пошто је Сребреница пала, 13. јула, стигао сам у Братунац, у коме сам остао осам дана. Могао сам да идем свуда куда сам желео. Била ми је загарантована сва могућа сарадња и помоћ; нигде ме нико није зауставио.”
Суђење генералу Крстићу, кога је очекивала дугогодишња казна затвором, показало је да су и Срби, као и њихови противници муслимани, способни да лажно сведоче да би подржали званичну верзију о Сребреници. У току овог суђења, српски официр Момир Николић, тврдио је да је надгледао извршење масакра над више од хиљаду муслимана у једном складишту у Кравици; међутим за време унакрсног испитивања, које је водио бранилац М. Карнавас, Николић је признао да, не само да није издао такво наређење, већ да уопште у Кравици није ни био.
Карнавас: “Морали сте нешто да му (тужиоцу) дате што он није имао, зар не? Желели сте да ограничите вашу казну на највише 20 година, то је био део нагодбе, зар не? Qуид про qуо?” Николић је признао: “Нисам говорио истину када сам то рекао, лагао сам.”
Кључни сведок Трибунала био је Дражен Ердемовић, Хрват из Тузле, који је тврдио да се претходно борио за војску Босне и Херцеговине и хрватски ХВО. Из многих разлога, тешко је било наћи мање поузданог сведока од њега. Ердемовић је тврдио да је његова група, која је бројала 8 чланова, добила 12 кг злата, али није могао да се сети од кога. Трибунал је 22. јуна , у жељи да узме у обзир његове изјаве на суду, а да га не изложи унакрсном испитивању, одлучио да Ердемовићу не дозволи даље сведочење због лошег менталног стања у коме се он нлазио. Ипак, у оквиру нагодбе са тужиоцима, касније те године, Ердемовићу је дозвољено да узме учешћа у фарсном заседању суда (процедура Руле 61), у коме су сведоци дали изјаве против Радована Караџића и Ратка Младића; ова судска процедура дозвољава саслушавање сведока без унакрсног испитивања. ББЦ је ово назвао “циркусом”, међутим, главни судија Касес, да би оправдао оптужбе против српских вођа, је рекао: “Ослањам се на притисак јавности”
Ердемовић, који је, као и Николић, признао да је починио ужасне злочине, кажњен је на 5 година затвора без обавезе да одлежи пуну казну зато што је “значајно сарађивао са тужилаштвом”. Нико од тужилаца није био заинтересован да постави питање зашто би српска врховна команда поверила такву мисију једном ментално поремећеном Хрвату, који се претходно борио на страни муслимана и Хрвата? Такође се сазнало да Ердемовићеви саучесници у злочину раде као плаћеници за француску обавештајну службу у Конгу.
Новинар Џорџ Семјуели је рекао да је Трибунал “врста Нирнберга у супротном правцу. Принцип – да пуко извршавање наређења не смањује личну одговорност – је потпуно постављен наопачке. Трибунал ослобађа кривице војнике који су заиста починили злочине, јер су они само извршавали наређења свпјих претпостављених. А који су докази да су они извршавали наређења? Изгледа да се подразумева да они не би урадили то што су урадили, да им није било наређено да то ураде.”
Нико није оптужио ни осудио војну интервенцију хрватске војске у западној Славонији и Крајини, што показује очигледан несклад у упоредним моралним стандардима. Трибунал није могао да поведе истрагу против хрватских официра, јер су САД подржавале те ратне злочине. Пентагон је одбио да да сателитске фотографије на увид. Међутим, Иво Пуканић у свом чланку за хрватски Национални часопис, каже: “САД … су активно учествовале са хрватском војском у припремама операције Олуја и на крају је и директно започеле. Бела Кућа и тадасњи председник Клинтон дали су зелено светло за ову операцију, преко Ричарда Ц. Херика, тадашњег војног аташеа у Загребу.”
Ако америчка резолуција о Сребреници буде прихваћена у својој садашњој форми у којој се не спомињу хрватски и муслимански злочини, онда то значи да период контроле још увек траје....
наставак осталих целина у КЊИЗИ,... 
