- Poruka
- 7.335
Ne, u mojoj kući nema kamin.
Uskoro će zima, pa će crni seljak imati sasvim dovoljno vremena...
Mogla bi da dođeš.
U kući mojih imućnih rođaka ima kamin, a kuća je poverena meni na čuvanje...nije moja, ali toga dana može biti moja...i tvoja.
I nameštaj je od masiva, baš kao što voliš.
Znam, padaće sneg, činiće se kao da pada u hrpama.
Stići ćeš u kasnim popodnevnim satima, mekani mrak i paperjasti sneg nežno će grliti varošicu stešnjenu između planina, a ti ćeš gledati kako pahulje obleću oko uličnih svetiljki, dok ćeautobus lagano ulaziti u stanicu i pod gumama će škripati ugaženi sneg.
Čekaću te, i ti ćeš izvirivati preko sedišta i glava putnika u bezuspešnom pokušaju da me prepoznaš u mračnim siluetama koje stojaće na peronu i čekaće retke putnike iz tog velikog grada.
Na izlazu će tvoje lice zapahnuti hladnoća, a tvoje grudi drhtavica zbog susreta.
Gledaćeš u vrhove svojih čizmica iz straha da se ne oklizaš i iz želje da ti priđem i da te dočekam, da ne bi lutala pogledom po nepoznatim licima ispod natuštenih kapa.
Biće dovoljno da ugledaš moj široki osmeh, pa da mi prineseš i ponudiš obraz na poljubac, kao da smo stari znanci.
Prevariću te, u poslednjem trenutku ću malo mrdnuti glavu, tako da usnama ukradem jedan prohladan poljubac sa tvojih zbunjenih usana.
Nastavićemo da pričamo, radosno, brzo, razmenjivaćemo one uobičajene fraze koje služe da se naviknemo na blizinu.
Krenućemo u restoran, na večeru.
Neupadljivi konobar će posluživati, prijatan enterijer će ti prijati posle dugog puta, kroz mećavu osvetljeni vodopad biće sasvim lep i neuobičajen prizor.
Pustićeš me da se smejem.
Sa tobom neću lagati sebe.
Neću smišljati za našu dečurliju imena, neću krojiti velike planove, neću gajiti nade...
Pustićeš me da te noći niz vodopad pustim sve što mi je bitno, sve moje principe, sve moje nade, neka odu dole, nizvodno, naći ću ih sledećeg juta, u reci koja teče kroz kotlinu ispod moje planine.
Pustićeš me da se smejem, jer ja nisam od onih što se smeju samo usnama, videćeš osmeh i u mojim očima.
Pustićeš me da se smejem i smejaćeš se sa mnom, pustićeš da ne mislim na jutro kada će naši konji postati miševi, a naše kočije - bundeve.
Krenućemo iz restorana, pa posle izvesnog vremena skrenutu na put koji vodi na planinu.
Od snega otežalo šiblje dodirivaće stakla našeg automobila dok ćemo se uspinjati strmim i krivudavim putem, sa zebnjom ćeš gledati uspone i osluškivati motor koji mumla dok sa malim gasom gazimo sneg...
Stićićemo pred lepo uređenu kuću, komad urbanog prostora u ruralnoj sredini, koji, baš zbog toga, lepše će izgledati.
Spustićemo se niz stepenište od ukrasnog kamena koji tek pongde će provirivati iz zida koji nosi metalnu, kovanu ogradu.
Okrenuću ključ u bravi, strešću sneg sa tvog kaputa, provući ću prste kroz tvoju kosu.
Osluškivaću te kako dišeš.
Otvoriću vrata i tvoje lice pomilovaće toplota sobe, a tvoje grudi toplina isčekivanja.
Na stolu biće tvoja omiljena čokolada i tvoje omiljeno piće.
U kaminu svetlucaće žar na koji ću pridodati drvo breze...
Veseli plamičci liznuće belu koru i zaigrati oko cepanica.
Sešćemo ispred kamina i u mom krilu ugrejauću prstiće tvojih stopla.
Pričaćemo, pa će mi glas postati tiši, a usne bliže tvom uhu.
Tihi šapat iz kojeg vrištaće želja, topao dah što jedva primetno talasaće vlasi tvoje kose i milovaće tvoju ušnu školjku, šaka na tvom obrazu ...Moje vlažne usne dotaći će mekotu tvog vrata i na njemu praviti mapu svetova koji će biti samo za nas.
Potražiću usnama tvoje usne i sasvim nežno ih jezikom dodirnuti, isprva samo po površini, a onda ću početi da prodirem dublje.
Ljubiću te dok imamo daha...pa i posle.
Hoću da osetim da mi se predaješ sva, bezrezervno, hoću da ususavam tvoje usne, hoću da ti gore od poljubaca, da pucaju jezici, hoću da budemo gladni jedno drugog i da je ceo svet samo jedan pomahnitali ringišpil na kome se vrtimo u ludom zanosu nesvesni vremena i prostora...
Da, to hoću.
Ta noć bi mogla postati sasvim dobra erotska priča.
Hoćeš li?
Uskoro će zima, pa će crni seljak imati sasvim dovoljno vremena...
Mogla bi da dođeš.
U kući mojih imućnih rođaka ima kamin, a kuća je poverena meni na čuvanje...nije moja, ali toga dana može biti moja...i tvoja.
I nameštaj je od masiva, baš kao što voliš.
Znam, padaće sneg, činiće se kao da pada u hrpama.
Stići ćeš u kasnim popodnevnim satima, mekani mrak i paperjasti sneg nežno će grliti varošicu stešnjenu između planina, a ti ćeš gledati kako pahulje obleću oko uličnih svetiljki, dok ćeautobus lagano ulaziti u stanicu i pod gumama će škripati ugaženi sneg.
Čekaću te, i ti ćeš izvirivati preko sedišta i glava putnika u bezuspešnom pokušaju da me prepoznaš u mračnim siluetama koje stojaće na peronu i čekaće retke putnike iz tog velikog grada.
Na izlazu će tvoje lice zapahnuti hladnoća, a tvoje grudi drhtavica zbog susreta.
Gledaćeš u vrhove svojih čizmica iz straha da se ne oklizaš i iz želje da ti priđem i da te dočekam, da ne bi lutala pogledom po nepoznatim licima ispod natuštenih kapa.
Biće dovoljno da ugledaš moj široki osmeh, pa da mi prineseš i ponudiš obraz na poljubac, kao da smo stari znanci.
Prevariću te, u poslednjem trenutku ću malo mrdnuti glavu, tako da usnama ukradem jedan prohladan poljubac sa tvojih zbunjenih usana.
Nastavićemo da pričamo, radosno, brzo, razmenjivaćemo one uobičajene fraze koje služe da se naviknemo na blizinu.
Krenućemo u restoran, na večeru.
Neupadljivi konobar će posluživati, prijatan enterijer će ti prijati posle dugog puta, kroz mećavu osvetljeni vodopad biće sasvim lep i neuobičajen prizor.
Pustićeš me da se smejem.
Sa tobom neću lagati sebe.
Neću smišljati za našu dečurliju imena, neću krojiti velike planove, neću gajiti nade...
Pustićeš me da te noći niz vodopad pustim sve što mi je bitno, sve moje principe, sve moje nade, neka odu dole, nizvodno, naći ću ih sledećeg juta, u reci koja teče kroz kotlinu ispod moje planine.
Pustićeš me da se smejem, jer ja nisam od onih što se smeju samo usnama, videćeš osmeh i u mojim očima.
Pustićeš me da se smejem i smejaćeš se sa mnom, pustićeš da ne mislim na jutro kada će naši konji postati miševi, a naše kočije - bundeve.
Krenućemo iz restorana, pa posle izvesnog vremena skrenutu na put koji vodi na planinu.
Od snega otežalo šiblje dodirivaće stakla našeg automobila dok ćemo se uspinjati strmim i krivudavim putem, sa zebnjom ćeš gledati uspone i osluškivati motor koji mumla dok sa malim gasom gazimo sneg...
Stićićemo pred lepo uređenu kuću, komad urbanog prostora u ruralnoj sredini, koji, baš zbog toga, lepše će izgledati.
Spustićemo se niz stepenište od ukrasnog kamena koji tek pongde će provirivati iz zida koji nosi metalnu, kovanu ogradu.
Okrenuću ključ u bravi, strešću sneg sa tvog kaputa, provući ću prste kroz tvoju kosu.
Osluškivaću te kako dišeš.
Otvoriću vrata i tvoje lice pomilovaće toplota sobe, a tvoje grudi toplina isčekivanja.
Na stolu biće tvoja omiljena čokolada i tvoje omiljeno piće.
U kaminu svetlucaće žar na koji ću pridodati drvo breze...
Veseli plamičci liznuće belu koru i zaigrati oko cepanica.
Sešćemo ispred kamina i u mom krilu ugrejauću prstiće tvojih stopla.
Pričaćemo, pa će mi glas postati tiši, a usne bliže tvom uhu.
Tihi šapat iz kojeg vrištaće želja, topao dah što jedva primetno talasaće vlasi tvoje kose i milovaće tvoju ušnu školjku, šaka na tvom obrazu ...Moje vlažne usne dotaći će mekotu tvog vrata i na njemu praviti mapu svetova koji će biti samo za nas.
Potražiću usnama tvoje usne i sasvim nežno ih jezikom dodirnuti, isprva samo po površini, a onda ću početi da prodirem dublje.
Ljubiću te dok imamo daha...pa i posle.
Hoću da osetim da mi se predaješ sva, bezrezervno, hoću da ususavam tvoje usne, hoću da ti gore od poljubaca, da pucaju jezici, hoću da budemo gladni jedno drugog i da je ceo svet samo jedan pomahnitali ringišpil na kome se vrtimo u ludom zanosu nesvesni vremena i prostora...
Da, to hoću.
Ta noć bi mogla postati sasvim dobra erotska priča.
Hoćeš li?
Bas si pjesnicka dusa 
