Hiljadu pahulja belih ......

winter_night-1.jpg


U jednoj zimskoj noci
tam' gdje je visok brijeg
Smrznuo se potocic
i zavej'o ga snijeg.

A jedan mali zeko
Taj potok traži svud
Gdje je kud je nestao
to njemu tišti grud.

I plače, plače zeko
za potocicem tim,
žali, žali zeko sad
žali srcem svim.

I tužan misli zeko
ta gdje je potok taj
možda laste slijedi on
u dalek južni kraj....

Branko Mihaljević
 
2413559.jpg


Sa osmehom sam dosla do posla. Jedva ustala i kao i uvek tesko mi je da se adaptiram na rano jutro, pogotovo kada kasno legnem predhodnu noc. Izlazim, sve je tako beloooooo, jedva gledam. Ne vadim kisobran iz tasne da bi uzivala u pahuljama.

Ceo dan gledam iz radnje sneg. Zamisljam kako bi pravila sneska, sankala se, grudvala, ali kako kad sam sada vejikaaa. Ma sta bwe velika, veliki nemaju pojam da uzivaju. Sve se promenilo, treba naci drustvo za tako nesto. Kada smo bili mali svako je jurio napolje sa prvim pahuljama, a sada su drugari porasli, otisli na svoju stranu, a prisutni su previse ozbiljni za tako jednostavno zadovoljstvo. Nemate vi pojma! Pa sta ako je mokro, pa sta ako je bljuzgavo, pa sta ako ti sneg ide u oci, pa sta ako je hladno? Kakvo sunce? Pa vi nemate pojma kako je lepo setati po snegu! Svako doba ima svoje carolije. Glupi ste sto ne znate da uzivate u onome sto vam se pruza!

Proslo godine sam polomila detetu sanke. :( To bas nije pohvalno, al nisam namerno majke mi. Samo sam uzivala spustajuci se na obliznjem brdu. Jedva cekam sledecu zimu. Moj mali Ale ce porasti, pa ce teta da mu kupi sanke i ode na njegovo brdo da uzivaju u sneznim igrama. Pravicemo sneska, grudvacemo mamu, spustacemo se i kada nam zabrane, bicemo mokri i to nam nece smetati. Jedva cekam!

I u povratku s posla nisam iskoristila kisobran! Mesto mu je u torbi.

Nemate pojma!

tale
 
pada-prvi-sneg.gif


Nevinost prvog puta – to je prvi sneg koji padne…Svake godine iznova i iznova, zaljubljujem se u njega, a on je tu za mene..

Poput ljubavnika, koji mi se daje prvoj, ja njemu kao da je prvi..

Pahulje se bešumno spuštaju, stvarajući muziku tišine..Samo za moje uši…

Zimske noći… obojene svim nijansama plavog..

Za trenutak se vraćam mislima u neka davna vremena, u neki prošli život, dok sam Ja – bila neka druga …Dok sam zubima belim , vučjim, grizla ledene pahulje i ne trepćući ih primala u svoje oči..

Ti si bio moja ulaznica u svet bajkovitih zimskih noći, bio si moj vodič kroz uske i duge, zaledjene špilje naših ćutanja…Držanja za ruke, dok ostavljamo prve tragove na netaknutom srebru kojim se obavio svet..

Belina je čekala da je ispišemo svojim koracima, osmesima…poljupcima koji su topili iskrice ledenog u vazduhu..

Voleo si me. Volela sam te.

Volim sneg. On voli mene.

Tragovi koje ostavljam u njemu odgovaraju samo mojim stopalima..

Ja sam njegova Pepeljuga. On je moj princ.

I svaki put je prvi…

Srećna sam . Pada milioniti-prvi sneg..

Kosa mi je pokrivena velom pahulja izvajanim rukama andjela..

U očima mi plavo – beli svet, dovoljan da stvori najlepšu bajku..

Još jednu . Nikad’ ispričanu..


…“ bila jednom jedna zima“…

…osmeh mi osvetljava dušu dok tonem u san…

…sneg pada i golica mi snove…

..smeškam se..

???
 
1557578o6175tlhgu.gif


Sneg...

I stidljivo zimsko sunce.

Naoko divan dan.

Izlazim u setnju...

bez cilja...

puta...

odredista...

Krupne....

znas....

one moje pahulje

se roje pred mojim ocima.

Svaka pahulja svetluca

slovo tvoga imena.

Nezno, kao da paze da te

ne povrede,

ispisuju tvoje ime

putem kojim hodam.

Hodam polako....

korak po korak...

slovo po slovo....

Citam ti ime

opet i opet.

Hodam nadajuci se da me cekas

na kraju imena.

Prazna ulica....

Sunca vise nema

Vetar kovitla sneg!

Razbacuje slova!

Nema vise krupnih,

svetlucavih pahulja,

nema slova!

NEMA TEBE!!!

Nema vise nicega!

Jos jedna hladna i prazna

zimska noc

polako prolazi.

???
 
pahulje-foto-79885-2.png


Jedno se jutro na srebrnoj stazi

sto je Mesec prosu zuti,

sretose pahulja sto s neba slazi

i vetar nestasan, nemiran, ljuti.

Zastade na tren pahulja nezna,

da vetar joj isprica najlepsu pricu,

o svetu o kojem ona ne zna,

o ljubicicama sto s proleca nicu.

Pricama svojim vetar pahulju opi.

Ponese je nezno u plave visine,

obeca da nece dati Suncu da je stopi,

da je ona deo zvezdane prasine.

I prepusti se vetru pahulja snezna,

ne znajuc’ da je dusa vetra puna nemira;

ne sluteci da je odvec nezna

da preboli bol sto rastanak stvara.

Jer vetar pahulju ostavi samu

da lagano pada ka dnu

pokri je nezno nocna tama

da umre tiho u najlepsem snu.

I u trenu kad pahulja zemlju tace

vetar se seti svojih obecanja.

Na zemlju se vetar spusti da place,

nad svojom pahuljom sto vecno sanja.

Zajeca vetar nad pahuljom malom,

i danas se taj jecaj jos moze cuti,

kad zima zemlju okuje ledom,

to tiho place vetar ludi.

???
 
snijegusplitu.jpg


I lete i lete te pahulje kristalne
u bijeloj haljini svilene mekoće,
svemirski slikar svakoj je pahulji
kristalnu ljepotu u bijelo obojio…

I gledam kako prhuću i plešu
te pahuljice kroz prozor sobe,
jedna je pahulja na staklo stala
bijelu haljinu u kapljicu obukla…

dinko
 
6309658334f9cfa0893435654104990_v4%20big.jpg


Svakom pahuljom livada se sve vise siri, stapajuci se sa belim, nebeskim prostranstvom sneznog jutra. I svakog casa ovo mirno jutro moze postati jedna velika katastrofa dolaskom snezne oluje. Ali coveka koji mirno stoji, negde pri kraju livade, to ne zanima. On to cak i ne zna. Za njega ne postoji opasnost, vec samo lepota zamrznutog trenutka,u kojem su on i pahulje sami. I nadam se da svi znate onaj trenutak kada sve stane, kada vise nista nije vazno, kada je sve savrseno kao najlepsa slika vrsnog slikara, jer u bas tom uhvacenom i zaustavljenom trenutku sreca je dobila svoje pravo i najvrednije znacenje.

Stranger
 
182299_406312466106078_2103163844_n.jpg


Jednom, ne tako davno živeo je jedan čovek u svom malenom svetu, okruženom onako kako je on želeo da ga stvori za sebe.

Voleo je ljude oko sebe i oni su njega voleli, radovali mu se, i skoro svi koji su ga poznavali želeli su da razmene koju reč sa njime...

Imao je on i svoje ljubavi u životu i voleo je i bio voljen. Toliko voljen, da ga one i sada pamte..

Ali ne ide sve u životu onako kako zamisliš. Tu si sa ljudima, svaki dan, okružen pažnjom, ali ti ostaje u srcu neka praznina, koju godinama pokušavaš da popuniš... I misliš, da ćeš baš ovog dana uspeti ... “Da od života napraviš radost i nadaš se da je došao dan, tvoj dan". Ali dani prolaze, a praznina ostaje, ostaje nepopunjena ... I čovek se povlači u sebe i tone u nekom svom svetu..

Godine su prolazile, a čovek je čekao da mu se pojavi neka nova ljubav i popuni mu prazno srce... Čekajući je ostareo, kose su mu postale sede, izraz lica, ostao onakav kakav je bio davno... Njegova prava ljubav se nije pojavila. I svaki dan i svaki čas, kao da je tu svoju ljubav, čekao na svom pragu. Na pragu svog života. Tužno lice čoveka umivale su kapi kiše koje su se slivale niz njegove obraze i utapale sa suzama...

Jednog dana, na vratima mu se je pojavio jedan odrpani prosjak… “Čovek mu je poklonio prsten koji je čuvao godinama za svoju ljubav. Prosjak ga je upitao, zašto to radi ? “Zato što znam da se ta ljubav koju godinama čekam i kojoj je bio namenjen ovaj prsten nikada neće pojaviti. Toliko godina sedim na ovom pragu i tek danas sam shvatio da je moja sreća umrla... Uzmi ovaj prsten, prodaj ga, živećeš neko vreme od njega..ja sam živeo sa ovim prstenom godinama... Čovek se okrenuo, ušao u kuću, zatvorio vrata i neki kažu da ga više nikada nisu videli ...... Priča se da je otišao daleko, daleko od svog kućnog praga i da u nekim dalekim zemljama, sa slamnjemim šeširom na glavi sedi ispred kuće u divljini i zajedno sa kišom isplakuje svoj život.

Zato ti koji ovo budeš čitao upitaj sebe, da li si pronašao svoju ljubav? Ako jesi, čuvaj je i zalivaj, ljubav je osetljivija od svih biljaka koje kroz život negujemo. Ali za uzvrat traži, bar malo parče poštovanja i razumevanja. I biće ti dobro u životu. Kad pogledaš u vedro nebo, ugledaćeš mnoštvo zvezda. Te zvezde nisu slučajno na nebu. One su na njemu da te podsete da svakog dana trebaš da jednu pokloniš svojoj ljubavi, a da istog dana jednu dobiješ i ti... Ta zvezda u tvojoj ruci, darivana od tvoje ljubavi ima sjaj koji ti pokazuje pute kako se ljubav čuva. I onaj potok koji teče, ne teče slučajno. Svaka kap vode iz potoka koju ti draga osoba, stavi na lice ispisuje reči najlepših ljubavnih priča. I ona pahulja snega koja leluja sa neba i padne ti na lice nije obična pahulja Kada ti je draga osoba, ukloni svojim prstima sa lica, ona postaje pahulja ljubavi vaše.

Upamti, da svaki život ima svoju ljubavnu priču. I ne dozvoli da se ona jednom ispriča i kao svitak starog papira odloži u neku prašnjavu policu. Upravo ti si ta osoba, koja trebaš da napišeš ,,ljubavnu priču,, koja ostaje večna.

Znam da možeš – Želiš li ?

vladica
 
1246677-1.jpg


Srescemo se opet, ko zna gde i kada,
nenadano i naglo javices se meni -
mozda kad u dusi bolno zastudeni,
i u srcu pocne prvi sneg da pada.

Na usnama nasim poniknuti nece
ni prekor, ni hvala; niti tuga nova
sto ne osta vise od negdasnjih snova
ni kaplja gorcine, ni trenutak srece.

Ali starom strascu pogledam li u te
to nove ljubavi javlja se glas smeo!
Jer sto srce hoce to je njegov deo -
uvek novi deo od nove minute.


Jovan Ducic
 
120860626-M.jpg

пахуља на ветру
кренула је пахуља у походе ветру
и сад јој је судба да се са њим носи
но ветрови чудни часом изокрену
требаће јој да им умећем пркоси

родитељска брига разумна је посве
ал не сметнут сума она свој циљ има
изазови предњом - она њима хрли
у томе је драж борити се сњима

е сад на том путу биће заврзлама
успона - падова свашта ће је снађе
пахуља је нежна пазити је треба
топла реч драгих јој нека се тад нађе
 
http://4.***************/_UOiF_s0fIu8/TPj9eOOpZcI/AAAAAAAAAFo/XWXW2J4a8_s/s1600/n883770155_5119933_9577.jpg

Dušo moja
još pamtim veče kada sretoh tebe..
pahulje bele i prvi sneg..
nesigurnost prvih dodira i reči..
tišinu ne dorečenih misli, želju i strah..

Lepotu..

lepotu nepoznatog na stazi života..
srušene barijere i početak puta..

Dušo moja

još uvek pamtim mesečev sjaj
koji se utrkuje sa lepotom tvoga pogleda
u onoj tamnoj noći..

Tvoje oči..

..o tvoje oči i neizgovorena pitanja
a odgovori u nama..leže..i ćute..i danas..

Tvoje tamne zenice
potamnele od želje.. sreće..
plavetnilo se stopilo negde duboko..
i pamti..i sad..

Dušo moja

još pamtim i zvonki smeh
kako klizi sa tvojih usana..kao med..
slasno i gipko odzvanja mi u ušima
kad god mi zahvališ.. u tišini..

Smej se..

Smej se onako od srca
Volela bih da znam, da srećan si..

Dušo moja

pamtiću nežni dodir tvojih nemirnih ruku
u najhladnijoj noći..

Tvoje prste u mojoj kosi..na mom licu..
kao i poljupce koji žare i pale kožu
Tvoje ruke koje obećanje daju nemo

Pamtiću...

???
 
http://4.***************/_UOiF_s0fIu8/TPgspytOw_I/AAAAAAAAAFI/q_-Moyig3II/s1600/images.jpg

Gledam te. Ti si, a nisi.
Ruke su tvoje. A nisu.
Bar mi pismo napiši
da vidim po rukopisu.

Gledam te. Sneg na kosi.
I korak isti. Drag.
I vetar pahulje nosi
i zameće ti trag.

Gledam te. A sneg sipa.
I sve te više znam.
U sobi miriše lipa.
Ponoć je. Opet sam.

Pero Zubac
 
love,couple,kiss,silhouette,story,like-15b4c033171554c83f1b9967634be583_h.jpg


Veče. Prijatno, hladnjikavo... Šetala je ona, duge crne talasate kose. Šetala je zavejanim putem. Svoje tanane nožice, pokretala je s ponosom. U tišini moglo se čuti škripanje snega, dok je ostavljala u njemu tragove svojih malih stopala i zvižduk vetra koji je leteo kroz ogoljeno smrznuto granje. U vazduhu osetio se miris zime. Njenu kapu, kosu i kaput opkolile su bele nežne pahulje. Bila je toliko lepa da joj se i vetar klanjao. Krupne, tamne i sjajne oči gustih trepavica terale su svaku tamu. Rumene usnice koje govore: "Poljubi me", nežni obrazi željni milovanja. Bujna kosa, vitka linija. Tako na putu u svom crnom elegantnom kaputiću potsećala je na neku kraljicu noći.
Negde je žurila. Koračala je u svojim štiklicama žustro, i ni jedan led nije mogao da joj pokoleba korak. Lomila ga je u sitne komadiće, svojm koracima koji su odisali snagom i samopouzdanjem. Na licu joj je bio osmeh. Bila je srećna. Toliko nežnih emocija skrilo se u njoj... Hladnoća je bežala, topila se u njenoj blizini. A svaka pahulja čeznula je da joj dotakne maleni nos i da na njemu zavši svoj put, rastopljena u toplini njene sreće.
Stigla je na svoje odredšte. Uhvatila je zaleđenu bravu i zazvonilo je zvonce na kapiji. Ah taj zvuk, shvatila je tada koliko je raduje. Često je znao da je isprovocira, pa bi ga utišala svojom rukom, ali ovo nije bio taj tren. Nije, jer je shvatila koliko voli da čuje to zvonce. Otresla je sneg sa svog kaputa i cipela. Ušla je u toplinu. U kući se osetio miris praznika. Okićena jelka, radost svuda. Umirujuća porodična atmosfera puna ljubavi. Njen omiljeni praznik, njeni miljeni datum.
Prišao joj je jedan krupan momak, visok, lep. Poljubac u čelo. Naslonio je svoje čelo na njeno i nežno joj pomilovao obraz ostavivši svoju ruku na njemu. Pogledi puni ljubavi. Okice se cakle. Izgovorio je: "Stigla si mi." Zagrlio ju je, onako kako samo on zna. Zagrljaj je šaptao: "Nikada te neću pustiti".
To veče, bilo je najlepše za nju...A šta se zbilo, ostaje misterija ta dva bića koja žive u iskrenoj ljubavi, na kojoj samo zaviditi im mogu. A njihovu sudbinu ispisuje sreća, mastilom vernosti po papiru večne ljubavi...

muckos
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top