Hijeronim Volf (1516-1580). Učeni klasičar, tobožnji "otac Vizantije" (il)i poremećeni mizantrop

[Pumpaj Dinstanović]

Тешко да не знаш о томе а истраживао си о томе. Ја сам у овој причи отишао даље него што сам планирао.Уопште нисам у том фазону да свој скептицизам ширим и отварам питања.
Све то може да се испрати на нету и нађе кога занима тако да немам више потребе да пишем о томе а нисам ни довде планирао да идем.

Ja sam samo tražio da preciziraš o čemu tačno govoriš, ništa drugo.

 

[Pumpaj Dinstanović]

 

[Pumpaj Dinstanović]

Umesto toga, Jeronim je naleteo na knjižaru nekog prodavca iz Franfkurta. Od njega je kupio „Devet knjiga nezaboravnih dela i izreka“ Valerija Maksima iz I veka naše ere, kao i jedan primerak grčko-latinskog rečnka Kristofera Lonžela (Longolija).

Malena ispravka. Ovde je trebalo: Gilberta Longolija (1507-1543), humaniste rodom iz Utrehta u Holandiji, doktora medicine, univerzitetskog profesora i filologa koji se priklonio reformacaiji i poznavao Martina Lutera i Filipa Melanhtona i lično.

Gravura Longolija iz zbirke o nemačkim pravim junacima, Prosopographia heroum atque illustrium virorum totius Germaniae Hajnriha Pantaleona (1522-1595), God. 1565/1566.

Longolijev rečnik, koji je Jeronim kupio u Nordlingenu od frankfurtskog prodavca, skoro je bio napisan i bio odlično pomagalo da se drži pri ruci. Originalnog naziva Lexicon Graecolatinvm, celi se leksikon (iz 1533. godine) može pogledati u digitalizovanom formatu ovde, i to baš primerak koji je naš Jeronim koristio, na sajtu Digitalne biblioteke Minhena:

https://www.digitale-sammlungen.de/en/view/bsb00113007?page=,1

Na samom početku ovog primerka nalazi se Jeronimova zabeleška koju je ostavio te godine u Harburgu:

 

[Pumpaj Dinstanović]

„Devet knjiga nezaboravnih dela i izreka“ Valerija Maksima iz I veka naše ere

Valerije Maksim (Valerius Maximus) je bio sakupljač istorijskih anektoda, iz vremena vlasti rimskog cara Tiberija (14-37. godine). Bio u srednjovekovnoj epohi izuzetno čuven po navedenom delu (De factis dictisque memorabilibus ili Facta et dicta memorabilia), u to vreme uopšteno jedan od najčuvenijih proznih pisaca latiniteta. Toliko je puta bilo prepisivano, da ga ljudi poredili sa Biblijom, a počev od renesanse bilo je postalo i sastavni deo svakoh kurikuluma svih klasičnih studija. Nesumnjivo je bilo korišćeno i u slavnoj pomenutoj školi u Nirnbergu, koju je Jeronim uspeo da, makar na kratko, vidi.

Pomenuto delo sadrži gomilu anekdota iz života starih Rimljana, uz nekoliko osvrta i na druge narode (pre svega stare Helene). Između ostalog, pisao ju je koristeći Kikerona, Tita Livija, Pomeja Troga, Terentija Varona i drugih, pre svega grčkih, pisaca. Na neki način, postavilo je temelje tematskoj koncepciji knjiga, kakvu i danas imamo. Zbog svog sadržaja, dugo je smatrano idealnim prikazom moralnih vrlina drevne Rimske republike i najboljim načinom da se ona oživi. Delo je posvetio caru Tiberiju i njome slao poruku izvesnog sutona rimskog društva, idealizujući pretke iz perioda Republike.

Ne zna se o Valeriju Maksimu puno, sem da je bio iz neke izuzetno siromašne porodice i da je sve dugovao Sekstu Pompeju, koji je bio konzul 14. godine i docnije prokonzul u Aziji. Sa njim je i otišao na Istok, 24. ili 25. godine naše ere.

Latinski tekst: https://penelope.uchicago.edu/Thayer/L/Roman/Texts/Valerius_Maximus/1*.html

Lepo izdanje iz Majnca iz 1471. godine:

https://digishelf.de/objekt/H18804725D/7/

Kompletni moderan prevod ovog proslavljenog dela na engleski jezik, može se pročitati ovde: https://archive.org/details/valerius-maximus-english/mode/2up

 

[Pumpaj Dinstanović]

Godine 1534. godine, Jeronim je razvio jednu bolest koja će ga mučiti narednih sedam mučnih godina. Jednog jutra 7. maja 1534. godine, dok je pripremao jedan govor (deklamaciju) doživeo je neplanirano iznenadno izbacivanje semene tečnosti. Ta bolest, tradicionalno nazivana spermatorejom, podrazumevala je izbacivanje sperme bez ikakvog seksualnog stimulansa. Sam Jeronim je bolest pripisivao paganskim razlozima, nazivajući je nezadovoljstvom boginje Venere i nusproduktom njegove seksualne apstinencije.

Iz objašnjivih razloga, ova bolest mu je dodatno onemogućivala normalan život i svakodnevno funkcionisanje. Čak i bez nje, društveni život u harburškom zamku mu se bio potpuno smučio u svakom smislu, a poremećaj intimne prirode došao je kao šlag na tortu života u kojem se nikako nije uklapao.

U stanju potpunog očaja i delimično se oslanjajući na sažaljenje oca zbog njegove situacije, preklinjao je udaljenog i hladnog oca da se sažali na njega i dopusti mu da se vrati u Nirnberg studijama koje su ga oduševile. I desio se momenat; jedini put kada je Đorđe pokazao blagonaklonost svojemu prvorođenom. Dopustio mu je da se vrati u Nirnberg i pristao da ga finansira, ali pod jednim uslovom — samo 2 godine. Međutim, na njegovu žalost, u Egidijanumu se sve promenilo. To više nije bila ona škola koju je prepoznavao. Eoban Hes je godinu dana ranije dao otkaz i vratio se u Erfurt, a Kamerarije je od vojvode Ulriha Virtemberškog dobio zadatak da reorganizuje Univerzitet u Tibingenu. Željan za Kamerarijevim predavanjima i nezainteresovan za obrazovnu instituciju koja se ispostavila da nije ono mesto iz njegovih fantazije koje je na kratko ugledao, odlučio je da prati Kamerarija i da se i on preseli u Tibingen.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Rečenica iz Jeronimovih memoarskih spisa koja možda na najslikovitiji način, ukratko, sumira njegov život i kako se on osećao:

Ja nemam ništa na svetu; nijednu osobu, nikakvu stvar, niti trunku nade, koja bi me makar i na sat vremena zadržala svojim spregama ili iskušenjima. S druge strane, uglavnom mi sve pričinjava da sa radošću iščekujem smrt: telo oslabljeno mnogim bolestima i nezgodama, kao i konstantne poteškoće i bolovi. ​

--Hijeronim Volf (1516-1580)

​

 

[Pumpaj Dinstanović]

Jedna od posledica bio je i Veliki nemački seljački rat (1524-1525) koji je Volf dočekao kao 9-godišnji dečak. Taj seljački ustanak, čiji je ideološki inspirator bio bogoslov Tomas Mincer (1489-1525) bio je najveći koja je Evropa videla do Francuske revolucije krajem XVIII stoleća. Iako je Volf bio klinja, posledice tog rata su se osećale svuda. Na hiljade mrtvih, svirepi masakri, spaljivanja na lomači. Pa opet, to je bila samo nagoveštaj monstrouznih užaša koji će vrlo brzo uslediti, u najužasnijim evropskim ratovima u predmodernoj istoriji.

Za vreme Velikog seljačkog rata (1524/5), njegova mati je potpuno poludela. Moguće je da su užasi bili okidač koji je doprineo urušavanju njenog mentalnog zdravlja. Određene sklonosti ka psihičkim oboljenjima mogu biti nasledne, tako da postoji mogućnost da je određene sklonosti nasledio od majke. Ostanak bez majke tako rano, za koju je očigledno bio vezan, ostavio je sam po sebi na Hijeronima prilično ozbiljne posledice. Može se reći da je bio okidač za njegove mentalne probleme. Njegova mati je bila internirana u ludaru u Kirhajmu-pod-Tekom, a poznato je kakvo je bilo stanje psihijatrijske medicine početkom XVI stoleća.

Jeronim je bio, logično, po rođenju kršten kao rimokatolik, ali je vrlo brzo bio odgajen u duhu protestantske reformacije, iliti preciznije rečeno, luteranizma. Kako je nemoguće razumeti njegovu ličnost bez razumevanja luteranizma, ali i šire, kontekst vremena, a posebno uzroke i pozadinu velike seljačke bune 1524/5. godine, kao i same početke proučavanja i razvijanja koncepta Vizantije (sve od čega je tesno isprepletano sa počecima luteranizma) potrebno je prozboriti koju na temu Reformacije i luteranske varijante hrišćanske religije.

Kada je Georg poslao u ludnicu (najverovatnije pri bivšem dominikanskom ženskom manastiru, koji je neposredno pre toga za vreme seljačkog ustanka bio pohran) svoju ženu, to je bilo jezivo mesto i vreme. Virtemberški vojvoda Ulrih dobio je od istoričara nadimak „švapski Henri VIII“. Zbog ekstravagantnog života i upornog izrabljivanja, seljaci su se pobunili protiv njega čak i pre Luterove reformacije, najčuvenije 1514. godine u vreme tzv. ustanka „Siromašnog Konrada“. Svojim brakom, iako je bio orođen sa habzburškim carem lično, nije bio zadovoljan, pa je imao aferu sa suprugom jednog viteza, kojeg je potom iz ljubomore ubio. Car Maksimilijan, sa kojim je zajedno ratovao protiv Francuske 1513, nije mogao u potpunosti da ignoriše, pa je više puta primenjivao carske sankcije protiv njega, ali kada je on urmo 1519. i car Karlo V došao na carski presto, Švapska liga ga je, prosto, zbacila i predala Virtemberk mladom habzburškom monarhu. U vreme Velikog seljačkog rata 1524/5 kraj je prilično propatio.

Malo konteksta o jezivoj seljačkoj buni 1524/5. godine, kada je Jeronimova majka mentalno obolela:

Društveni i ekonomski uzroci velikog seljačkog ustanka postavili su temelje kao bure baruta, koje je Reformacija zapalila. Iako su se ustanici podigli na noge u ime Lutera, Mincer je zapravo bio njegov protivnik. Luter je bio u potpunosti zgrožen užasima bune i nasiljem koje se širilo (po nekim tačkama teror koji su neki poredili i sa značajno kasnijim francuskim jakobincima), što je i javno osudio u jednom spisu, govoreći o seljačkom divljaštvu. Ustanak je uticaj i transformativno na Lutera i njegovo učenje. Luter je odustao od ideje da su svi ljudi jednaki i posle ustanka pojasnio da su jednaki pred Bogom, u duhovom smislu, a ne i jednaki na ovozemaljskom svetu, u telima.

Tada je Luter napustio ideja opštih prava i borbi za najniže potlačene slojeve i okrenuo se saradnji sa vladajućom elitom, koja je bila suprotstavljena rimsko-nemačkom caru i koja je u reformaciji videla strateške interese da stekne ogromna bogatstva prisvajanjem crkvene zemlje, blaga i prihoda. Led je probio hohmajster Albreht Tevtonskog reda (1510-1525) — ironično, vođa ni manje ni više no rimokatoličkog monaškog, krstaškog reda — kada je 1525. godine rasformirao Tevtonce, skinuo monaško odelo, odlučio da se oženi i osnovao Prusko vojvodstvo sa njim kao naslednim vojvodom, na teritoriji koju je tevtonski red kontrolisao.

Teritorija južnih nemačkih zemalja, obuhvaćena ratom:

Etingen se nalazi na samoj ivici ratom zahvaćenih područja. Vesti o užasima, nesumnjivo su stizale do Jeronimovog rodnog mesta.

Jedna ilustracija spaljivanja na lomači jednog od vođa ustanika, Jakoba Rorbaha (tzv. Malog Jaka):

 

[Pumpaj Dinstanović]

Godine 1534. godine, Jeronim je razvio jednu bolest koja će ga mučiti narednih sedam mučnih godina. Jednog jutra 7. maja 1534. godine, dok je pripremao jedan govor (deklamaciju) doživeo je neplanirano iznenadno izbacivanje semene tečnosti. Ta bolest, tradicionalno nazivana spermatorejom, podrazumevala je izbacivanje sperme bez ikakvog seksualnog stimulansa. Sam Jeronim je bolest pripisivao paganskim razlozima, nazivajući je nezadovoljstvom boginje Venere i nusproduktom njegove seksualne apstinencije.

Iz objašnjivih razloga, ova bolest mu je dodatno onemogućivala normalan život i svakodnevno funkcionisanje. Čak i bez nje, društveni život u harburškom zamku mu se bio potpuno smučio u svakom smislu, a poremećaj intimne prirode došao je kao šlag na tortu života u kojem se nikako nije uklapao.

U stanju potpunog očaja i delimično se oslanjajući na sažaljenje oca zbog njegove situacije, preklinjao je udaljenog i hladnog oca da se sažali na njega i dopusti mu da se vrati u Nirnberg studijama koje su ga oduševile. I desio se momenat; jedini put kada je Đorđe pokazao blagonaklonost svojemu prvorođenom. Dopustio mu je da se vrati u Nirnberg i pristao da ga finansira, ali pod jednim uslovom — samo 2 godine. Međutim, na njegovu žalost, u Egidijanumu se sve promenilo. To više nije bila ona škola koju je prepoznavao. Eoban Hes je godinu dana ranije dao otkaz i vratio se u Erfurt, a Kamerarije je od vojvode Ulriha Virtemberškog dobio zadatak da reorganizuje Univerzitet u Tibingenu. Željan za Kamerarijevim predavanjima i nezainteresovan za obrazovnu instituciju koja se ispostavila da nije ono mesto iz njegovih fantazije koje je na kratko ugledao, odlučio je da prati Kamerarija i da se i on preseli u Tibingen.

Kada se vratio konačno svom školovanju, prvo u Nirnbergu na kratko, a onda idući Kamerarijevim putem za Tibingen, Jeronimova ishrana se značajno promenila. Dok je radio kao pisar u Harburgu, jeo je u istoj kuhinji kao i grof, što su sada u Nirnbergu i Tibingenu zamenili jednostavni školski obroci sa običnom pijećom vodom. Osim što je takva promena ishrane bila izazov za Jeronima, nije ni dobro uticala na njegovo zdravlje, zato što je lošija ishrana vodila i određenim deficijentima, te podložnostima bolestima, a posebno nekome ko je očigledno bio slabijeg imuniteta tj. krhkog zdravlja. Jeronim je poveo svog 4 godine mlađeg baticu, Hajnriha (1520-1581), da bi ovaj studirao tu prava, umesto filologije (Hajnrih je pratio Jeronima u Nirnberg, prethodno). Hajnrih je oboleo od dizenterije, a i sam Jeronim ju je ubrzo zakačio, dok se brinuo o svom mlađem bratu. Dosta je o tome pisao i brinulo ga je da li će preživeti. Mora se razumeti da su to bila teška vremena, pretmoderne medicine, u kojoj su bolesti, jednostavno, kosile ljude. Jeronim i Hajnrih su već ostali bez brata i sestre, koji su zbog bolesti preminuli vrlo mladi.

Za vreme studija na tibingenškom univerzitetu, Jeronim je pohađao kurs o Sofoklu kod Kamerarija, a kod poznatog aristotelovca, profesora Jakoba Šeka Starijeg (1511-1587) učio o satiričnom besedniku Lukijanu iz Samosate, kao i o Euklidu, Marku Fabiju Kvintilijanu i drugima. Vrlo poseban akcenat je bio stavljen na Aristotelov Organon; osnov logičkih principa aristotelizma. No, ove studije su Jeronimu malo značile, zato što u to vreme još uvek nije dovoljno poznavao grčki ili latinski jezik da bi bio u stanju da ih prati. Po svom dolasku u Tibingen, vidno je bio vrlo razočaran, zato što je primetio da ni njegove kolege među studentarijom nisu ništa bolje bile. Mnogi nisu bili u stanju da izgovore 3-4 reči starih jezika bez pravljenja bar neke greške. Na studijama posebno je bio fasciniran atičkim besednikom Isokratom (436-338. god. p. n. e.) i, specifično, njegovom delu o salaminskom kralju Evagori (411-374. god. p. n. e.). Upravo delu koje će kasnije prevesti i prirediti.

Pošto je dogovor bio da ga otac finansira svega još par godina, bio je odsečen od porodičnih prihoda i morao je sada da se sam izdržava. Morao je da postane, efektivno, sluga, famulus, dok je paralelno pohađao tibingenški univerzitet. Cepao je drva za ogrev i nosio ih, osiguravao se da su odaje tople zimi, spremao krevete, čistio nokšire, prao posuđe i radio kao univerzitetski vratar. Za to vreme imao je i brojne nevolje. Kolege su ga stalno mučile noću da ih pusti krišom kroz univerzitetske kapije, ali da ih ne prijavljuje službi. Jednog dana 1536. godine, otac mu se prilično ozbiljno razboleo u Nordlingenu. Sreća u nesreći i iz loše situacije se izvukao, a od tibingenškog rektora dobio otpust da se vrati u Etingen i poseti svog oca, za kojeg je izgledalo da je u prilično ozbiljnoj situaciji i da je ovo poslednja prilika da vidi svog otuđenog oca pred odlazak na onaj svet.

U porodičnoj kući, starao se o ćaći koji je bio toliko onemoćao, da je bio vezan za krevet. Puno lepih reči nije bilo, kako sam Jeronim svedoči. Otac je naveo da bi bio srećniji da je Jeronim bio sitnijeg rasta i boljih veština (smatran je izuzetno trapavim). Osećajući da je sve u rukama Božjim i ne želeći da mu bude više teret karijeri koju je očigledno sam odabrao, na neki način su uspeli da se pomire i 20-godišnji Jeronim je dobio blagoslov od njega da se slobodno vrati u Tibingen i završi svoje studije.

I stigao je da se oprosti. Tri dana nakon što je krenuo natrag za Tibingen, 20. aprila 1536. godine, Georg Volf (1477-1536) je iznenada preminuo u svojoj 59. godini života. Jeronim je sa 19 godina postao glava kuće koja bi trebalo da se postara i o mlađem bati.

 

[Pumpaj Dinstanović]