Хетити

E sada, malo me jesi zbunio jer ja polazim od toga da se Trojanski rat zaista dogodio makar nalik onome kako ga Homer opisuje....... A zapravo je prilicno velika verovatnoca da je to bio neki mali, nebitan i ogranicen sukob, ili da se cak nikada nije ni desio(Trojanski rat)!

- - - - - - - - - -

Slaven777:
Pa pitam ta je ono što bi je u kvalifikacijama eliminisalo. :D
Kliknite za proširenje...

Odgovorio sam ti.

I ne razumem ovaj tvoj post. Sta si hteo reci? Kakve kvalifikacije?
 
Sotir zvani djubre:
Vilusa ne moze biti Troja.

Ali interesantno je to da Troja 7A o kojoj peva Homer se vremenski podudara sa propascu Hetitske drzave, pa i mikenske Grcke, iako zvuci cudno, i sa svim problemima koji su snasli tada Egipat, koji se u potpunosti nije nikada oporavio.
Kliknite za proširenje...

U nauci su trenutno mišljenja podeljena oko tog pitanja, ali je daleko više onih koji smatraju da je Wilusha Troja. To smatraju na osnovu imena kao i geografskog položaja u severozapadnom delu Male Azije prema hetitskim tekstovima.

Sve se podudara jer se sve uklapa u veliku seobu poznatu pod nazivom narodi s mora.

Sotir zvani djubre:
Troja je bila grad-drzava, da je bila deo Hetitske drzave, mislis da Hetiti ne bi branili svoju teritoriju od Mikenjana???
Kliknite za proširenje...

Ne možeš tako da posmatraš. Homer pominje mnoge stvari koje su dokazane za period trojanskog rata tj 12 vek pne, a isto tako pominje neke stvari koje su dokazano izmisljene ili su iz njegovog vremena kao i stvari za koje ne znamo da li su pouzdane ili ne.Kao npr da su Troju uništili Ahajci iz Mikene.
Na osnovu Hetitskih tekstova koje sam postavio gore vidi se da je Troja tj Wilusha u nekom vazalnom ili poluvazalnom polozaju u odnosu na Hetite. Ako sve uklopiš u priču o narodima s mora koji su i uništili Hetitsko carstvo kako možeš da očekuješ da brane Troju ma ko da ih je napao kad su i sami u problemu.
 
Poslednja izmena:
Sotir zvani djubre:
Troja je bila grad-drzava, da je bila deo Hetitske drzave, mislis da Hetiti ne bi branili svoju teritoriju od Mikenjana???
Kliknite za proširenje...

U izvorima o Vilusi, ne vidimo da je bila deo hetitske države, već samo u ugovoru sa njom. To je bila neka forma nejednakog saveza, gde je Vilusa verovatno bila oštećena strana. Nikada nije bila integralni deo hetitske države, već je imala svoje samostalne kraljeve, kao što su imali i sami Hetiti. Jedan je od gradova koji bi trebalo da su Hetiti porazili i tako nametnuli u izvesnom smislu svoju dominaciju, koja je u slučaju Viluse (ako je tačno da se nalazi u trojanskoj oblasti) mogao biti ipak prvenstveno granični uticaj (krajnja periferija zone uticaja). Prema izvorima znali bi recimo da učestvuju u zbacivanju vladara Viluše.

Ako pomenuta Troja jeste Vilusa, onda bi to odgovaralo vladavini Šupiluliume II, a to je doslovno suton imperije Hetita, čiji je on poslednji vladar.

Osim toga, ako pogledaš izvore, postoje tradicije o pomoći koja Trojancima dolazi sa istoka. Nekada su to Asirci umesto Hetita, ali uključeni su u starogrčku tradiciju o Trojanskom ratu. Nekada stižu prekasno, kao Janko ili Đurađ II na Kosovo. :mrgreen:

Na temi o Troji već sam bio postavljao Diodora Sicilijanca: http://penelope.uchicago.edu/Thayer/E/Roman/Texts/Diodorus_Siculus/2A*.html

Diodorus of Sicily:
There is no special need of giving all the names of the kings and the number of years which each of them reigned because nothing was done by them which merits mentioning. For the only event which has been recorded is the despatch by the Assyrians to the Trojans of an allied force, which was under the command of Memnon the son of Tithonus. For when Teutamus, they say, was ruler of Asia, being the twentieth in succession from Ninyas the son of Semiramis, the Greeks made an expedition against Troy with Agamemnon, at a time when the Assyrians had controlled Asia for more than a thousand years. And Priam, who was king of the Troad and a vassal of the king of the Assyrians, being hard pressed by the war, sent an embassy to the king requesting aid; and Teutamus despatched ten thousand Ethiopians and a like number of the men of Susiana along with two hundred chariots, having appointed as general Memnon the son of Tithonus. Now Tithonus, who was at that time general of Persis, was the most highly esteemed of the governors at the king's court, and Memnon, who was in the bloom of manhood, was distinguished both for his bravery and for his nobility of spirit. He also built the palace in the upper city of Susa which stood until the time of the Persian Empire and was called after him Memnonian; moreover, he constructed through the country a public highway which bears the name Memnonian to this time. But the Ethiopians who border upon Egypt dispute this, maintaining that this man was a native of their country, and they point out an ancient palace which to this day, they say, bears the name Memnonian. At any rate, the account runs that Memnon went to the aid of the Trojans with twenty thousand foot-soldiers and two hundred chariots; and he was admired for his bravery and slew many Greeks in the fighting, but was finally ambushed by the Thessalians and slain; whereupon the Ethiopians recovered his body, burned the corpse, and took the bones back to Tithonus. Such is the account concerning Memnon that is given in the royal records, according to what the barbarians say.
Kliknite za proširenje...

Ovo što Diodor piše, samo je refleksija usled nedovoljno poznatih prilika Starog istoka, u kojoj su Asirci (neko hronološki dosta bliži civilizaciji Starih Grka, ko je nedugo pre Aleksandrovih osvajanja nestao pod najezdom Persijanaca) zauzeli ulogu Hetita.
 
Poslednja izmena:

Kao i da sami Hetiti čine manjinu u Hetitskom carstvu. Dominantnost luvijskog jezika na tom prostoru je očigledna. Odnos samih državica sa Hetitima i ostatkom sveta kao i njihova uloga u seobi i mesto Troje u celoj toj priči su i dalje misterija. Zanimljivi su podaci o arheološkim lokalitetima (njih preko 300) u zapadnoj Turskoj i da većina još nije istražena, plus činjenica da ispod zemlje sigurno leži još dosta zapisa na njihovom jeziku...


Jezici:

625-Language-Distribution-en.jpg


Države:

News_606_Sea-Peoples-Invasions.jpg
 
2006.

Običaje najstarijeg poznatog indoevropskog naroda Hetita, francuska naučnica Emilija Jovanović-Mason, pronašla samo na istoku naše zemlje. Emilija otkrila identičan obred isterivanja ljage iz ljudi i stoke (lustracija), kod Hetita i u istočnoj Srbiji 19. veka​


KAO najmlađi diplomac klasičnih nauka Filološkog fakulteta BU Emilija Jovanović-Mason udaje se i odlazi u Francusku. Kako nam kaže, osnove znanja i način razmišljanja stekla je u beogradskoj Klasičnoj gimnaziji, koja se posle dve decenije sada oživljava, zahvaljujući naporima njenih bivših đaka i razumevanju Ministarstva prosvete, kao i škole "Vladislav Ribnikar". Doktorirala je na Sorboni. Sa klasične filologije svoja interesovanja "preusmerila" je ka antičkom Bliskom istoku i proučavanju starih pisama (epigrafije) i nalazišta najstarijeg poznatog indoevropskog naroda - Hetita.

- Oni pripadaju istoj etničkoj grupi kao i Sloveni - kaže nam naučnica.

Na Bliski istok, tačnije u Anadoliju (u današnjoj Turskoj) Hetiti prvi počinju da prodiru još u IV milenijumu pre nove ere. Najveći kulturni i društveni razvoj postižu dva milenijuma kasnije, kada su tokom pet vekova imali državu: 1700-1100. pre n.e.

- Od Asiraca su Hetiti preuzeli klinasto pismo, a sami su razvili slikovno, takozvane anadolske hijeroglife - nastavlja naša sagovornica. - Slikovno pismo je bilo ukrasno, a iz hijeroglifa se stiče predstava o čitavom njihovom društvu: kako su im izgledali arhitektura, predmeti, kako su rezonovali. Klinasto pismo je imalo više praktičnu ulogu. Na mnogobrojnim tablicama, po bibliotekama pronađenim u njihovoj prestonici Hatuši, zapisani su ugovori, pisma, religijski tekstovi, mnogi dokumenti istorijskog tipa, pa čak i jedna vrsta zakonika, koja sadrži propise između običajnog prava i zakona. Zbog tehnike klinastog pisma, glinene pločice su se brzo sušile, zapisi su kratki i jezgroviti, gotovo telegrafski.

Znakovi kojima su se služili najčešće su išli u paru. Ljubav su predstavljali sa dve figure isprepletanih ruku, a svađu sa dve suprotstavljene ličnosti. Uz znak za kuću, kada je trebalo obeležiti palatu stavljali su i simbol za veliko, a kada je bilo reči o hramu, docrtavan je simol božanstva. Hetiti su bili mnogobošci. Vrhovni bogovi bili su im bog i boginja Sunca. On je predstavljao nebo, a ona zemlju.

- Svaki bog imao je svoju preciznu ulogu - otkriva Emilija Jovanović-Mason. - Bog oluje bio je i bog rata, on je trčao ispred kralja u ratu i otvarao mu put, podizao maglu. Hetiti su gradili hramove, ali su ih pravili i u stenama. Sve bogove isklesali su u svom državnom hramu koji se zvao Jaziklija, ispisana stena, na turskom. Isped svakog boga isklesano je hijeroglifima njegovo ime.

Iza Hetita ostalo je dosta vešto isklesanih plitkih reljefa u stenama, a izdanje u kome je Emilija Jovanović-Mason objavila rezultate svojih dugogodišnjih istraživanja, upravo ima naslov "Hetiti - indoevropska civilizacija po površini stena". Tokom svojih istraživanja ova naučnica došla je i do jednog otkrića veoma značajnog i za našu kulturu. Proučavajući pločice na kojima su zapisani religijski obredi Hetita, koji datiraju iz drugog milenijuma pre nove ere, otkrila je da su njihovi scenariji gotovo identični sa obredima koji su se praktikovali u istočnoj Srbiji sve do 19. veka!

Reč je o obredima lustracije, isterivanja nečistoće iz ljudi i stoke, koji su se i kod Hetita i u istočnoj Srbiji odvijali pored obala reka ili potoka. I kod drevnog indoevropskog naroda i kod nas, obred ima tri elementa - živu vatru, živu vodu i prolaz kroz zemlju. Kratak hetitski zapis o živoj vatri protumačila je prema našem obredu izvlačenja žive vatre - ovaj obred postoji i na Titelbahovim crtežima o običajima u istočnoj Srbiji - dva blizanca ritualno taru drvo o drvo dok se ne zapali vatra.

Tokom obreda lustracije, da bi se oslobodili ljage u sebi, ljudi prvo prolaze između dve žive vatre (da ljaga izgori), potom se provlače kroz tunel u zemlji (da bi ostala u zemlji). Kada izađu iz tunela, prema hetitskom obredu, starica im daje hleb, dok u istočnoj Srbiji "babica" daje kašu. Preostalu nečistoću odnosi i živa voda. Obred lustracije stoke ima nešto drukčiji scenario, umesto tunela u zemlji - pravio se luk od glogovog drveta (simbolično tunel) koji bi se potom zapalio. Ispod luka koji gori prolazila je prvo sitna, pa krupna stoka, a potom i ljudi.


ČUDESNA DOLINA

U PLANINSKOM vencu, 80 kilometara severno od Nice, na 2.300 metara nadmorske visine, na mestu koje se zove Čudesna dolina, Emilija Jovanović-Mason trenutno proučava protoistorijske gravire, ostale u stenama iza jednog indeoevropskog plemena, Ligura, koje je pre mnogo hiljada godina u migracijama dospelo na jug Francuske. Kako nam kaže, tih nekoliko hiljada gravira ne predstavlja pismo, već slikovni koncept koji prethodi pismu, jedan od najstarijih do sada poznatih.

Pre dve godine, na samom vrhu, gde se po verovanju spajaju nebo i zemlja, pronašla je i svetilište ovog indoevropskog plemena. Preko puta nalazi se grupa crteža, na kojoj je predstavljeno stvaranje sveta. I tu je otkrila paralele koje mogu da se povuku sa našim etnografskim nasleđem - sekiru od klesanog kamena čije sečivo je okrenuto ka nebu, što se podudara sa našim običajem da se ispred kuće drži sekira upravo u tom položaju, da rastera gromove. O tim istraživanjima naša zemljakinja održaće uskoro predavanje u Društvu prijatelja Francuske.


https://forum.krstarica.com/threads/obicaji-kod-srba.714720/post-29634771

Pre svega, u narodnim verovanjima, vatra je imala apotropejsku i lustrativnu moć protiv mističnih sila. Osobito se pripisivala velika snaga „živoj vatri", koja se upotrebljavala za očišćenje od zlih demonskih sila, kao lečenje i predohrana od bolesti.

Najrasprostranjeniji način za dobijanje žive vatre sastojao se iz trenja dva suva drveta. Osim ovog načina, ona se mogla dobiti još kresanjem kamena, udaranjem čekića po hladnom gvožđu na nakovnju (tzv. „gvozdeni oganj"), a i za drvo koje zapali grom smatralo se da gori živim ognjem. Najveću mističnu snagu verovalo se da ima ona vatra koja se dobije trenjem drveta o drvo. Ali pod kojim uslovima, kad i ko može da vadi — izvija živu vatru, bilo je tačno utvrđeno i toga se moralo strogo pridržavati ako se želeo postići uspeh. Živa vatra se obično vadila leti, periodično ili povremeno. U stvari, činilo se to u određene dane, obično na neki praznik, ali i onda kad se ukaže potreba. Samo izvijanje izvodilo se u „gluvo doba" noći ili pre izlaska sunca.

Oni koji su bili određeni da vade živu vatru morali su biti blizanci ili „jednodančići" (rođeni istog dana), ili sa sličnim, odnosno istim imenima. Negde se za taj ritualni posao određuju samo nevine osobe: dečak i devojčica, momak i devojka; negde opet mogu biti dva muškarca, i oni koji vade vatru ne moraju obavezno biti nevini. Treći i ostali učesnici u obredu dobijanja žive vatre samo su pomoćnici.

Na nekoliko dana pre vađenja vatre, oni koji su određeni za ovaj kultni čin moraju se držati posebno čisto, ne smeju se svađati, a ako su u braku, dužni su da se uzdržavaju od polnog odnosa. Za vreme samog obreda, oni koji vade živu vatru bili su potpuno ili delimično nagi i celo vreme nisu smeli progovoriti ni reči. Vađenje vatre se obavljalo na mestu pripremljenom za održavanje svetkovine, odnosno obreda sa živom vatrom. U blizini neke vode (potoka), kroz neko uzvišenje prokopavao se prolaz kao mali tunel. Kad se izvije živa vatra, njome su se palile vatre na istočnoj strani prokopa, s leve i desne strane. Posle toga se kroz prokopani otvor proterivala stoka i prolazili su ljudi sa zapada prema istoku. Pored vatre stajali su oni koji su je vadili, ili druge određene osobe sa nagorelim palicama i njima dodirivali stoku i ljude koji su prolazili, da se očiste od zlih sila, odnosno da se zaštite od
bolesti.
Po završetku obreda, vatre se nisu gasile, već je svaki domaćin nosio po ugarak na svoje ognjište, da potpali novu vatru, gde se dalje neprekidno, simbolično, održavao živi oganj.
https://repkeetnolog.blogspot.com/2020/12/ziva-vatra-u-verovanjima-kod.html
 
Сребрена:
2006.

Običaje najstarijeg poznatog indoevropskog naroda Hetita, francuska naučnica Emilija Jovanović-Mason, pronašla samo na istoku naše zemlje. Emilija otkrila identičan obred isterivanja ljage iz ljudi i stoke (lustracija), kod Hetita i u istočnoj Srbiji 19. veka​


KAO najmlađi diplomac klasičnih nauka Filološkog fakulteta BU Emilija Jovanović-Mason udaje se i odlazi u Francusku. Kako nam kaže, osnove znanja i način razmišljanja stekla je u beogradskoj Klasičnoj gimnaziji, koja se posle dve decenije sada oživljava, zahvaljujući naporima njenih bivših đaka i razumevanju Ministarstva prosvete, kao i škole "Vladislav Ribnikar". Doktorirala je na Sorboni. Sa klasične filologije svoja interesovanja "preusmerila" je ka antičkom Bliskom istoku i proučavanju starih pisama (epigrafije) i nalazišta najstarijeg poznatog indoevropskog naroda - Hetita.

- Oni pripadaju istoj etničkoj grupi kao i Sloveni - kaže nam naučnica.

Na Bliski istok, tačnije u Anadoliju (u današnjoj Turskoj) Hetiti prvi počinju da prodiru još u IV milenijumu pre nove ere. Najveći kulturni i društveni razvoj postižu dva milenijuma kasnije, kada su tokom pet vekova imali državu: 1700-1100. pre n.e.

- Od Asiraca su Hetiti preuzeli klinasto pismo, a sami su razvili slikovno, takozvane anadolske hijeroglife - nastavlja naša sagovornica. - Slikovno pismo je bilo ukrasno, a iz hijeroglifa se stiče predstava o čitavom njihovom društvu: kako su im izgledali arhitektura, predmeti, kako su rezonovali. Klinasto pismo je imalo više praktičnu ulogu. Na mnogobrojnim tablicama, po bibliotekama pronađenim u njihovoj prestonici Hatuši, zapisani su ugovori, pisma, religijski tekstovi, mnogi dokumenti istorijskog tipa, pa čak i jedna vrsta zakonika, koja sadrži propise između običajnog prava i zakona. Zbog tehnike klinastog pisma, glinene pločice su se brzo sušile, zapisi su kratki i jezgroviti, gotovo telegrafski.

Znakovi kojima su se služili najčešće su išli u paru. Ljubav su predstavljali sa dve figure isprepletanih ruku, a svađu sa dve suprotstavljene ličnosti. Uz znak za kuću, kada je trebalo obeležiti palatu stavljali su i simbol za veliko, a kada je bilo reči o hramu, docrtavan je simol božanstva. Hetiti su bili mnogobošci. Vrhovni bogovi bili su im bog i boginja Sunca. On je predstavljao nebo, a ona zemlju.

- Svaki bog imao je svoju preciznu ulogu - otkriva Emilija Jovanović-Mason. - Bog oluje bio je i bog rata, on je trčao ispred kralja u ratu i otvarao mu put, podizao maglu. Hetiti su gradili hramove, ali su ih pravili i u stenama. Sve bogove isklesali su u svom državnom hramu koji se zvao Jaziklija, ispisana stena, na turskom. Isped svakog boga isklesano je hijeroglifima njegovo ime.

Iza Hetita ostalo je dosta vešto isklesanih plitkih reljefa u stenama, a izdanje u kome je Emilija Jovanović-Mason objavila rezultate svojih dugogodišnjih istraživanja, upravo ima naslov "Hetiti - indoevropska civilizacija po površini stena". Tokom svojih istraživanja ova naučnica došla je i do jednog otkrića veoma značajnog i za našu kulturu. Proučavajući pločice na kojima su zapisani religijski obredi Hetita, koji datiraju iz drugog milenijuma pre nove ere, otkrila je da su njihovi scenariji gotovo identični sa obredima koji su se praktikovali u istočnoj Srbiji sve do 19. veka!

Reč je o obredima lustracije, isterivanja nečistoće iz ljudi i stoke, koji su se i kod Hetita i u istočnoj Srbiji odvijali pored obala reka ili potoka. I kod drevnog indoevropskog naroda i kod nas, obred ima tri elementa - živu vatru, živu vodu i prolaz kroz zemlju. Kratak hetitski zapis o živoj vatri protumačila je prema našem obredu izvlačenja žive vatre - ovaj obred postoji i na Titelbahovim crtežima o običajima u istočnoj Srbiji - dva blizanca ritualno taru drvo o drvo dok se ne zapali vatra.

Tokom obreda lustracije, da bi se oslobodili ljage u sebi, ljudi prvo prolaze između dve žive vatre (da ljaga izgori), potom se provlače kroz tunel u zemlji (da bi ostala u zemlji). Kada izađu iz tunela, prema hetitskom obredu, starica im daje hleb, dok u istočnoj Srbiji "babica" daje kašu. Preostalu nečistoću odnosi i živa voda. Obred lustracije stoke ima nešto drukčiji scenario, umesto tunela u zemlji - pravio se luk od glogovog drveta (simbolično tunel) koji bi se potom zapalio. Ispod luka koji gori prolazila je prvo sitna, pa krupna stoka, a potom i ljudi.


ČUDESNA DOLINA

U PLANINSKOM vencu, 80 kilometara severno od Nice, na 2.300 metara nadmorske visine, na mestu koje se zove Čudesna dolina, Emilija Jovanović-Mason trenutno proučava protoistorijske gravire, ostale u stenama iza jednog indeoevropskog plemena, Ligura, koje je pre mnogo hiljada godina u migracijama dospelo na jug Francuske. Kako nam kaže, tih nekoliko hiljada gravira ne predstavlja pismo, već slikovni koncept koji prethodi pismu, jedan od najstarijih do sada poznatih.

Pre dve godine, na samom vrhu, gde se po verovanju spajaju nebo i zemlja, pronašla je i svetilište ovog indoevropskog plemena. Preko puta nalazi se grupa crteža, na kojoj je predstavljeno stvaranje sveta. I tu je otkrila paralele koje mogu da se povuku sa našim etnografskim nasleđem - sekiru od klesanog kamena čije sečivo je okrenuto ka nebu, što se podudara sa našim običajem da se ispred kuće drži sekira upravo u tom položaju, da rastera gromove. O tim istraživanjima naša zemljakinja održaće uskoro predavanje u Društvu prijatelja Francuske.


https://forum.krstarica.com/threads/obicaji-kod-srba.714720/post-29634771

Pre svega, u narodnim verovanjima, vatra je imala apotropejsku i lustrativnu moć protiv mističnih sila. Osobito se pripisivala velika snaga „živoj vatri", koja se upotrebljavala za očišćenje od zlih demonskih sila, kao lečenje i predohrana od bolesti.

Najrasprostranjeniji način za dobijanje žive vatre sastojao se iz trenja dva suva drveta. Osim ovog načina, ona se mogla dobiti još kresanjem kamena, udaranjem čekića po hladnom gvožđu na nakovnju (tzv. „gvozdeni oganj"), a i za drvo koje zapali grom smatralo se da gori živim ognjem. Najveću mističnu snagu verovalo se da ima ona vatra koja se dobije trenjem drveta o drvo. Ali pod kojim uslovima, kad i ko može da vadi — izvija živu vatru, bilo je tačno utvrđeno i toga se moralo strogo pridržavati ako se želeo postići uspeh. Živa vatra se obično vadila leti, periodično ili povremeno. U stvari, činilo se to u određene dane, obično na neki praznik, ali i onda kad se ukaže potreba. Samo izvijanje izvodilo se u „gluvo doba" noći ili pre izlaska sunca.

Oni koji su bili određeni da vade živu vatru morali su biti blizanci ili „jednodančići" (rođeni istog dana), ili sa sličnim, odnosno istim imenima. Negde se za taj ritualni posao određuju samo nevine osobe: dečak i devojčica, momak i devojka; negde opet mogu biti dva muškarca, i oni koji vade vatru ne moraju obavezno biti nevini. Treći i ostali učesnici u obredu dobijanja žive vatre samo su pomoćnici.

Na nekoliko dana pre vađenja vatre, oni koji su određeni za ovaj kultni čin moraju se držati posebno čisto, ne smeju se svađati, a ako su u braku, dužni su da se uzdržavaju od polnog odnosa. Za vreme samog obreda, oni koji vade živu vatru bili su potpuno ili delimično nagi i celo vreme nisu smeli progovoriti ni reči. Vađenje vatre se obavljalo na mestu pripremljenom za održavanje svetkovine, odnosno obreda sa živom vatrom. U blizini neke vode (potoka), kroz neko uzvišenje prokopavao se prolaz kao mali tunel. Kad se izvije živa vatra, njome su se palile vatre na istočnoj strani prokopa, s leve i desne strane. Posle toga se kroz prokopani otvor proterivala stoka i prolazili su ljudi sa zapada prema istoku. Pored vatre stajali su oni koji su je vadili, ili druge određene osobe sa nagorelim palicama i njima dodirivali stoku i ljude koji su prolazili, da se očiste od zlih sila, odnosno da se zaštite od
bolesti.
Po završetku obreda, vatre se nisu gasile, već je svaki domaćin nosio po ugarak na svoje ognjište, da potpali novu vatru, gde se dalje neprekidno, simbolično, održavao živi oganj.
https://repkeetnolog.blogspot.com/2020/12/ziva-vatra-u-verovanjima-kod.html
Kliknite za proširenje...

Ovo bre deluje kao neka izmišljotina tj. lažan tekst. :D

Znam da sam te pohvalio da kada ne pišeš ništa svojim rečima, već isključivo kopiraš, bude zanimljivo, ali daj proveravaj odakle uzimaš tekstove, barem.
 
Лекизан:
Карте Хититског краљевства,из 1340 п.н.е. и Херодова карта.
Kliknite za proširenje...
Нисам стигао дотле где Херодот помиње Хетите баш ме је занимало али стићићу ваљда међутим јако ми је чудно да их у Египту не спомиње нити зна за њих чини ми се. Оно што је спомињао а што је вероватно неки продужетак је Лидијска краљевина која се тако простирала али у једном тренутку су овладали и Трачанима и Хеленима једино су остврљани били изузези па су добили неке повољне трговачке аранжмане.
Он тврди да Луканима нису владали ззато што су били у планинама али по свој прилици јесу јер су држали приморске трговачке луке.
Оно што је остало у традицији да су користили уговоре Хетита и асирског царства чак су тако били и конципирани.
Заправо иде народ па сваки следећи је подрећен другом пирамидално у њему блиско време је дошло до пропасти Лиђанског царства у време краља Креза. Наиме Меди су држали Персијанце у вазалству док се није појавио неки легендарни персијски краљ који је поробио Меде и срушио ту равнотежу тада пада и Лидијско царство Под Персијом па Египат Хелада и све остало нису покорили једино Ските и Етиопију а стигли су до Италије.

Но онош што је интересантно ти Лиђани би могли бити неко језгро Хетита јер је престоница Азије била Сардика а читаво лидијско царство је од суседада звано Сардика.

Сад ми је ово пало на памет код Рамзеса 3 ваљда да помиње Шардан или Шерден али помиње и Лука односно Лукане тим пре мислим да под Сарден мисли на Лиђане из Сардике.
Они су са Хеленима успели да извојевају неке победе на мору над Песијом око Сардиније тако да је ту можда квака са именом.

Херодот их памти и као први народ који кује новац вероватно да нису али за Херодота и Хелене јесу не Феничани.
Њихова имена су мало чудна другачија од осталих као што се и хетитска разликују од осталих-
Писали су попут Етрураца тим пре мислим да је то порекло нарочито Сардиније у складу са тим.
Обзиром да се овде ради о 7-6 веку п.н.е тако нешто би било извесно а традиција Персијанаца су биле масовна пресељавања читавих народа.

Крез (лидијски: 𐤨𐤭𐤬𐤥𐤦𐤮𐤠𐤮 Krowiśaś, овај други назив као хетитски али овде изгледа да су имали фонетску азбуку.
фригијски: Akriaewais;[2] антички грчки: Κροῖσος, Kroisos; лат. Croesus
 
Пратећи твоје податке да се инвазиаја са мора десила негде на 1000 п.н.е занимљиво да су Египћани исправили Херодота који се позивао на Хомера јер је схватио да постоји један фараон Прометиј на хеленском и храм Афродите странкиње.
Свештеници египатски су му указали да се то десило 300-400 година пре њега а да писац користи вариајције извора.

Према Египћанима Алексндара(Париса) је бура одвела у Египат где је искористио древни обичај дошао и добио заштитне знаке из храма.
Тај Прометеј слично некако није баш Прометеј пар слова (разлике) је испитивао овај је лагао па су га робови издали да је завео жену и опљачкао домаћина.
фараон га је позвао и рекао да је зликовац и лупеж али да му закон не дозвољава да убије странца пустио га је али му је одузео Хелену и благо.
Дакле Александар није стигао до Илиоса. Херодот је исцитирао Хомера видевши да Хомер зна и за ову причу али је споредно спомиње јер није интерсантна за његову причу.
Наиме Хелена је остала код Египћана и њој је дигнут храм Афродите странкиње.
Менелај је према Египћанима разрушио Илиос а ови нису ни могли да му врате Хелену јер није ни била код њих.
Када је завршио са Илиосем стигао је у Египат Менелај где су му не само вратили Хелену него и благо.

Онда је починио злочин јер није имао ветра да крене па је стајао данима у луци и са првим ветром отутовио до Либије.
Египћани су нашли два мала детета која је ритуално убио и жртвовао да би добио ветар ужаснули се кренули за њим али је већ побегао.

Херодот је поверовао у причу али не и у време (мислио је да је ипак било раније) али изгледа да су Египћани били у праву што се тиче датовања а та Венеција би могла бити и Луканија.
 
Mrkalj:
Etimološka veza izemđu prasrpskog, sanskrta i hetitskog jezika.

✧ prasl. *tajiti (strus. tajiti, polj. tajny: tajni) ← ie. *teh2-y-: krasti (skr. tāyu-: kradljivac, hetit. tayezzi: krade)
Kliknite za proširenje...
Ово тајни има неког смисла само не знам да ли је значење накнадно настало у пољском или је исконског порекла?
 
NickFreak:
Ово тајни има неког смисла само не знам да ли је значење накнадно настало у пољском или је исконског порекла?
Kliknite za proširenje...
moliti ✧ prasl. *modliti (stsl. moliti, rus. molít', polj. modlić się), lit. maldyti ← ie. *moldh- (stvnjem. meldȏn: javiti, hetit. maldai-: svečano govoriti)

modar ✧ prasl. *modrъ (polj. modry) ≃ hetit. antara: plav

piriti✧ prasl. *pyriti (češ. pýřiti) ≃ *pyrъ: vatra ← ie. *peh2wr (grč. pŷr, hetit. pahhur)
 
Хетити су били ратнички сталеж, а не посебан народ.
Иначе, пореклом су везани за народе који се данас називају "словенски" као што су и пелазги везани и трачани, илири, дачани, тројанци, мези, гети, сармати, феничани, антички македонци......што ће рећи да је целокупна шизофренија о масовном досељавању "дивљих" словена - лаж. То су све ведски народи проистекли из ведске цивилизације и културе које смо тада називали тим именима, а које данас називамо Србима, Русима итд.....

Господари прстенова су реалнија историја од ове која се данас званично признаје. Али нису Руси случајно својим ракетама дали имена Сармат и Искандер........

Иначе симбол Хетита је двоглави орао.
 
Poslednja izmena:
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top