Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Nik Lalić bio je uspešan košarkaš i student Univerziteta u Ohaju kada ga je zapazila američka obaveštajna služba OSS, preteča CIA. Trebao im je neko ko zna srpski jezik, a kao Amerikanac srpskog porekla, on je odgovarao njihovim potrebama.
Kada su mu ponudili da radi za njih, oduševljeno je prihvatio. Tako je počela njegova karijera u službi čiji je najvažniji deo bila misija Halijard.
Kao kapetan u OSS-u te 1944. postavljen je da rukovodi spasilačkom misijom sa zemlje u Pranjanima.
"Bio je počastvovan što mu je poveren ovaj zadatak i neustrašivo je otišao da ga izvrši. Bio je vođa u svakom smislu", kaže za B92 njegova ćerka Stefani Lalić Adams.
U Srbiji je proveo šest meseci, zajedno sa radio-telegrafistom Arturom Džibilijanom. Sve vreme njih dvojica su blisko sarađivali sa Nikovim prijateljem Džordžom Vujnovićem, koji je organizovao Misiju Halijard iz Barija u Italiji.
Nik Lalić tada nije ni znao da će mu ona promeniti život.
"Odrastala sam slušajući priče o njegovom neverovatnom iskustvu u Jugoslaviji. Celog života mi je pričao o hrabrosti i požrtvovanosti srpskog naroda, koji im je pružio utočište u svojim kućama, štitio ih i davao im hranu, koje ni sami nisu imali dovoljno", kaže njegova ćerka.
Dugo godina misija je bila vojna tajna, iz diplomatskih i političkih razloga, a o njoj se pričalo samo u uskom krugu porodica učesnika Operacije Halijard.
Tako je ostala sakrivena i uloga Draže Mihailovića, generala Jugoslovenske kraljevske vojske i četnika koji je na Nika Lalića ostavio najjači utisak.
"Bili su kao braća. Živeli su zajedno, radili zajedno i zajedno spasili mnoge živote. Moj otac je naučio mnogo o istoriji Jugoslavije i o pokretu otpora koji je vodio Draža. Shvatio je da su bili borci za slobodu, a ne izdajnici kako ih je kasnije pogrešno optužila Jugoslovenska vlada", priča Stefani.
Svojoj porodici Dražu je opisivao kao heroja i patriotu koji je srušenim avijatičarima spasao život i sačuvao ih od Nemaca.
"Tata je pričao kako su to bili ljudi sa velikim srcem, koji su odveli naše ljude na sigurno, krili ih od Nemaca u svojim domovima, brinuli o njima i davali im hranu da bi bili zdravi i izdržali do dolaska aviona", priča ona.
Draža je polako prebacivao avijatičare na sigurno, dok su njegovi ljudi naporno radili na izgradnji improvizovanog aerodroma na Galovića polju u Pranjanima.
A onda je nastupio najteži dan misije za Nika Lalića - dan kada je trebalo da se vrati u Ameriku. Bilo mu je teško da se oprosti od Draže i od ljudi koji su spasli živote avijatičara i da ode tek tako.
"Hteo je da pomogne Draži. Molio ga je da izađe iz opasne zone i da pođe s njima u Ameriku. Međutim, on je to odbio. Rekao je da je potreban svojoj zemlji i svom narodu i da ne može da ih napusti. Zatim su se pozdravili na tradicionalan srpski način - poljubili su se tri puta u obraz i snažno se zagrlili kao da su rođena braća...Tata je pričao da su mu se suze slivale niz lice dok se pozdravljali", kaže ćerka Nika Lalića.
Draža mu je dao svoj bodež kao uspomenu i skinuo srpsku zastavu zašivenu za uniformu i poklonio mu je. Nik mu je zauzvrat darovao američki bodež.
"Tako se završilo putovanje tokom kog je moj otac imao privilegiju da vidi ljudsku hrabrost i predanost na delu i da nauči mnogo o ratu...", kaže ona.
Nakon uspešnog završetka misije Nik se vratio kući promenjen. Nije prestajao da misli na Mihailovića. Verovao je da će se Draža spasti. Borio se da ne dođe do suđenja jer je znao da će ono voditi ka sigurnom pogubljenju.
"Draža je, ipak, pogubljen. Kada je to čuo moj otac je bio očajan. Srce mu je bilo slomljeno tom nepravdom. Uvek nam je pričao koliko ga boli što se to dogodilo", kaže Stefani, koja je ove godine bila na obeležavanju 75 godina misije Halijard.
Kako dodaje, Nik je do kraja svog života bio posvećen otkrivanju istine i pričanju o značaju Misije Halijard. Nakon smrti svoje supruge obišao je celu zemlju kako bi ljude upoznao s najuspešnijom spasilačkom akcijom ikada i govorio im o nesebičnoj pomoći Draže Mihailovića i njegovih ljudi - Srba.
Na njegovim govorima uvek je bilo puno publike i pila se rakija. Srbi u Americi su ga obožavali. Čak je i pravio božićne čestitke s fotografijama Draže Mihailovića, na kojima je bio i on i drugi ljudi koji su pomogli spasavanju avijatičara i slao ih na preko 300 adresa.
"Moj otac je umro 2001. godine. Kada sam ove godine došla u Pranjane sa mužem Kregom i ćerkama Karolin Nikol i Aleksandrom Rouz, bila je to veoma emotivna poseta za nas. Suze su mi same krenule niz lice kada sam zakoračila na zemlju sa koje su moj otac i ostali avijatičari poleteli. Nisam mogla ni da zamislim kakvoj su opasnosti bili izloženi ti ljudi 1944. godine... Moj suprug je išao kroz hol škole Ivo Andrić i pozvao me da vidim nešto. Bila je to slika mog oca tokom posete Pranjanima sa stanovnicima sela. Slike su veoma dirljive i znam da bi i moj otac voleo da ih vidi ovde", kaže.
Nakon rata Nik je počeo da radi u marketinškoj agenciji u Njujorku. Zaposlio ga je Kenjan Ekhart i bio je zadužen za kampanju Pepsi kole. Al Stil je bio izvršni direktor u kompaniji i bio je oženjen čuvenom glumicom Džoan Kraford.
Nik je često dolazio u posete u njihov luksuzan stan u kom je Džoan imala stroga pravila za posetioce. Naime, morali su da izuju cipele i da obuju njihove kućne papuče kako ne bi prljali pod.
"Nikada nikome nije dozvolila da uđe i da se ne izuje, ali stopala mog oca bila su toliko velika da nije imala papuče odgovarajućeg broja. Na kraju ga je pustila da uđe obuven. On je bio jedini čovek kojem je to dozvolila. Tata je rado pričao o tome", priseća se Stefani.
Podsetimo, Operacija Halijard je najuspešnija spasilačka misija u istoriji, tokom koje je evakuisano više od 500 srušenih savezničkih vazduhoplovaca iz Srbije. Obeležavanje misije Halijard organizuje Fondacija misija Halijard na čijem je čelu Džon Kapelo. Oni su zaslužni i za otkrivanje istine o tome šta se dešavalo tokom ove operacije.
https://www.b92.net/zivot/vesti.php...ubmKXl9XNhn6WMZrjfGzHm-e3y2yKxaltB3g5mD2AT9x8
Kada su mu ponudili da radi za njih, oduševljeno je prihvatio. Tako je počela njegova karijera u službi čiji je najvažniji deo bila misija Halijard.
Kao kapetan u OSS-u te 1944. postavljen je da rukovodi spasilačkom misijom sa zemlje u Pranjanima.
"Bio je počastvovan što mu je poveren ovaj zadatak i neustrašivo je otišao da ga izvrši. Bio je vođa u svakom smislu", kaže za B92 njegova ćerka Stefani Lalić Adams.
U Srbiji je proveo šest meseci, zajedno sa radio-telegrafistom Arturom Džibilijanom. Sve vreme njih dvojica su blisko sarađivali sa Nikovim prijateljem Džordžom Vujnovićem, koji je organizovao Misiju Halijard iz Barija u Italiji.
Nik Lalić tada nije ni znao da će mu ona promeniti život.
"Odrastala sam slušajući priče o njegovom neverovatnom iskustvu u Jugoslaviji. Celog života mi je pričao o hrabrosti i požrtvovanosti srpskog naroda, koji im je pružio utočište u svojim kućama, štitio ih i davao im hranu, koje ni sami nisu imali dovoljno", kaže njegova ćerka.
Dugo godina misija je bila vojna tajna, iz diplomatskih i političkih razloga, a o njoj se pričalo samo u uskom krugu porodica učesnika Operacije Halijard.
Tako je ostala sakrivena i uloga Draže Mihailovića, generala Jugoslovenske kraljevske vojske i četnika koji je na Nika Lalića ostavio najjači utisak.
"Bili su kao braća. Živeli su zajedno, radili zajedno i zajedno spasili mnoge živote. Moj otac je naučio mnogo o istoriji Jugoslavije i o pokretu otpora koji je vodio Draža. Shvatio je da su bili borci za slobodu, a ne izdajnici kako ih je kasnije pogrešno optužila Jugoslovenska vlada", priča Stefani.
Svojoj porodici Dražu je opisivao kao heroja i patriotu koji je srušenim avijatičarima spasao život i sačuvao ih od Nemaca.
"Tata je pričao kako su to bili ljudi sa velikim srcem, koji su odveli naše ljude na sigurno, krili ih od Nemaca u svojim domovima, brinuli o njima i davali im hranu da bi bili zdravi i izdržali do dolaska aviona", priča ona.
Draža je polako prebacivao avijatičare na sigurno, dok su njegovi ljudi naporno radili na izgradnji improvizovanog aerodroma na Galovića polju u Pranjanima.
A onda je nastupio najteži dan misije za Nika Lalića - dan kada je trebalo da se vrati u Ameriku. Bilo mu je teško da se oprosti od Draže i od ljudi koji su spasli živote avijatičara i da ode tek tako.
"Hteo je da pomogne Draži. Molio ga je da izađe iz opasne zone i da pođe s njima u Ameriku. Međutim, on je to odbio. Rekao je da je potreban svojoj zemlji i svom narodu i da ne može da ih napusti. Zatim su se pozdravili na tradicionalan srpski način - poljubili su se tri puta u obraz i snažno se zagrlili kao da su rođena braća...Tata je pričao da su mu se suze slivale niz lice dok se pozdravljali", kaže ćerka Nika Lalića.
Draža mu je dao svoj bodež kao uspomenu i skinuo srpsku zastavu zašivenu za uniformu i poklonio mu je. Nik mu je zauzvrat darovao američki bodež.
"Tako se završilo putovanje tokom kog je moj otac imao privilegiju da vidi ljudsku hrabrost i predanost na delu i da nauči mnogo o ratu...", kaže ona.
Nakon uspešnog završetka misije Nik se vratio kući promenjen. Nije prestajao da misli na Mihailovića. Verovao je da će se Draža spasti. Borio se da ne dođe do suđenja jer je znao da će ono voditi ka sigurnom pogubljenju.
"Draža je, ipak, pogubljen. Kada je to čuo moj otac je bio očajan. Srce mu je bilo slomljeno tom nepravdom. Uvek nam je pričao koliko ga boli što se to dogodilo", kaže Stefani, koja je ove godine bila na obeležavanju 75 godina misije Halijard.
Kako dodaje, Nik je do kraja svog života bio posvećen otkrivanju istine i pričanju o značaju Misije Halijard. Nakon smrti svoje supruge obišao je celu zemlju kako bi ljude upoznao s najuspešnijom spasilačkom akcijom ikada i govorio im o nesebičnoj pomoći Draže Mihailovića i njegovih ljudi - Srba.
Na njegovim govorima uvek je bilo puno publike i pila se rakija. Srbi u Americi su ga obožavali. Čak je i pravio božićne čestitke s fotografijama Draže Mihailovića, na kojima je bio i on i drugi ljudi koji su pomogli spasavanju avijatičara i slao ih na preko 300 adresa.
"Moj otac je umro 2001. godine. Kada sam ove godine došla u Pranjane sa mužem Kregom i ćerkama Karolin Nikol i Aleksandrom Rouz, bila je to veoma emotivna poseta za nas. Suze su mi same krenule niz lice kada sam zakoračila na zemlju sa koje su moj otac i ostali avijatičari poleteli. Nisam mogla ni da zamislim kakvoj su opasnosti bili izloženi ti ljudi 1944. godine... Moj suprug je išao kroz hol škole Ivo Andrić i pozvao me da vidim nešto. Bila je to slika mog oca tokom posete Pranjanima sa stanovnicima sela. Slike su veoma dirljive i znam da bi i moj otac voleo da ih vidi ovde", kaže.
Nakon rata Nik je počeo da radi u marketinškoj agenciji u Njujorku. Zaposlio ga je Kenjan Ekhart i bio je zadužen za kampanju Pepsi kole. Al Stil je bio izvršni direktor u kompaniji i bio je oženjen čuvenom glumicom Džoan Kraford.
Nik je često dolazio u posete u njihov luksuzan stan u kom je Džoan imala stroga pravila za posetioce. Naime, morali su da izuju cipele i da obuju njihove kućne papuče kako ne bi prljali pod.
"Nikada nikome nije dozvolila da uđe i da se ne izuje, ali stopala mog oca bila su toliko velika da nije imala papuče odgovarajućeg broja. Na kraju ga je pustila da uđe obuven. On je bio jedini čovek kojem je to dozvolila. Tata je rado pričao o tome", priseća se Stefani.
Podsetimo, Operacija Halijard je najuspešnija spasilačka misija u istoriji, tokom koje je evakuisano više od 500 srušenih savezničkih vazduhoplovaca iz Srbije. Obeležavanje misije Halijard organizuje Fondacija misija Halijard na čijem je čelu Džon Kapelo. Oni su zaslužni i za otkrivanje istine o tome šta se dešavalo tokom ove operacije.
https://www.b92.net/zivot/vesti.php...ubmKXl9XNhn6WMZrjfGzHm-e3y2yKxaltB3g5mD2AT9x8
Poslednja izmena:
Ако још ниси , пожури!
