Na njihovom sajtu pronadjoh ceo tekst.
Navodni terorizam na Jugu Srbije
DRŽ’TE LOPOVA!
Piše: Miroslav Filipović
Na jugu Srbije nema terorizma. To samo Beograd trapavo pokušava da zaustavi kosovsko odbrojavanje do devedeset tri države koje će priznati našeg novog suseda. A raspirivanje međuetničke mržnje je, i pored izvesnih dobitaka, opasna stvar. Naročito ako ne znaš posao. A beogradski nacionalisti su stotinu puta do sada pokazali da taj posao ne znaju da rade. Svet ih uvek brzo i lako uhvati u laži
Još malo pa će početi i treća decenija otkako beogradski nacionalisti pokušavaju da na istu foru povuku svet za nos. Postaje zamorno gledati ih kako istrajavaju u besmislenim igrama oko upotrebe reči „terorizam“ i „teroristi“, koristeći te termine za domaću upotrebu, onako kako su naučili da koriste sve drugo: bahato, netačno neodgovorno. Terorizam je opasna i ružna stvar. Iza terorističkih akata uvek stoje desetine i stotine mrvih, stoji strašna poruka. Osim u Srbiji. Teroristi više neće da izvode terorističke akte u kojima se poginuli mere desetinama. Uobičajena teroristička terminologija su portabl atomske bombe, rakete punjene sarinom, bioterorizam, avion, voz, eventualno autobus, tržni centar, pijaca… U Srbiji, ne. Naravno, na sreću ne. Naravno da u Srbiji nema terorizma i naravno da u Srbiji ne postoje nerešena politička ili druga pitanja koja bi zahtevala terorističku „podršku“. U Srbiji je „terorizam“ kad neko baci ručnu bombu u neko dvorište, ali pored same ograde, ili uz sami zid kuće, da šteta bude što manja i da neko, ne daj Bože, ne strada, ili kad Koordinaciono telo (svojevremeno) saopšti da su pripadnici žandarmerije čuli dva pucnja iz pravca Kosova.
Još davno, kad sam počinjao svoje prve novinarske korake u izveštavanju o političkoj upotrebi nasilja, jedan očev kolega, stari bezbednjak Titove vojske dao mi je otprilike ovakav savet: „Kad negde pukne bomba, a nema poginulih, pa još vlast ne uhvati počinioce, to je nameštaljka. Tada gledaj ko najviše galami po novinama…. Taj je podmetnuo bombu!“
Naravno, jako je teško sumnjati u informacije i izveštaje koje daju državni organi ili visoki državni funkcioneri. A, sudeći po njima, stanje u opštinama Bujanovac i Preševo je dramatično. Pogledajte samo novinske naslove pa ćete se slediti: “Drama na Jugu Srbije”, “Najezda terorista na jugu Srbije”, “Ostaci terorističkih grupa na jugu Srbije”, ” Šutanovac traži pomoć od NATO-a“. Dakle, najviše galame naši.
Ili, druga priča: u rano proleće 2002. godine je na ulasku u albansko selo Lučane nadomak Bujanovca policijski džip naleteo na minu. Tri nesretna srpska policajca su do kostiju izgorela. Dva policajca su početkom jula ove godine imala sreću. Iako je njihov džip pogođen raketnim bacačem, oni su samo ranjeni. Obično, kada raketni bacač pogodi tenk, on se raspadne, a unutra svi izgore. Policijski džip i naši momci u njemu su imali neviđenu sreću, ili, pak, albanski teroristi ne znaju da gađaju, i pored „višegodišnje vrhunske obuke i najsavremenijeg i najubojitijeg naoružanja kojim ih snabdeva NATO“. Ali, opet kažem, nije lako sumnjati u informacije koje daju državni funkcioneri.
Međutim, ako je novinar u svom istraživanju logičan, metodičan i sumnjičav, onda želi da istraži materiju malo dublje, a tu postoje bar tri tačke koje treba razmotriti.
Prva tačka su baš ti „vrhunski obučeni i naoružani albanski teroristi od kojih vrve institucije lažne države“. Da li je moguće da su oni baš toliko „slepi“ da ne mogu da izvedu pravu terorističku akciju, nego pucaju sve samim ćorcima? Da li je realno da albanski teroristi svaki put navlače odijum međunarodne zajednice za terorističke akcije koje više štete nanose njima nego Srbima? Naravno da sve to nije moguće. Poznato mi je da na Kosovu postoje ljudi koji razmišljaju o ozbiljnim terorističkim akcijama velikih razmera. Mislim da se ne bi libili da te akcije izvedu, ali samo ako to bude koristilo Kosovu kao državi i ako to bude odobreno u centrima koji nisu na Kosovu. Ili da budem jasan, ako albanski teroristi žele da izvedu teroristički akt da bu zabili nož u leđa Srbiji i Jeremićevim blistavim diplomatskim uspesima, sasvim sigurno neće baciti bombu u tamo neko dvorište, gde nema nikog. Pitao sam jednog iskusnog, možda i najiskusnijeg bivšeg policijskog oficira šta misli o aktuelnom terorizmu na jugu Srbije. Nasmejao se i odigrao pantomimu „tri majmuna“. Pokrio je oči, zatvorio uši, i povukao palcem i kažiprstom preko usta kao da ih zatvara rajsferšlusom.
Tačka druga. Na Kosovu je već neko vreme na sceni „puzeća nezavisnost“, odnosno odbrojavanje do devedeset dve ili tri države koje će priznati Kosovo i onda sve brige prestaju. I kosovske i srpske. Kosovo će i zvanično da priznaju Ujedinjene nacije, dakle, „ceo svet“, a srpski političari će da se smire i da počnu da se bave onim što im je posao, da brinu o interesima građana Srbije. Određeni broj država neće priznati Kosovo, a jedan deo je poručio kosovskim građanima i političarima da ih posmatra i procenjuje da li su država u pravom smislu, da li mogu da kontrolišu stanje u svojoj zemlji, mogu li da obezbede vladavinu zakona i poštovanje ljudskih prava. Pa, ako sve to mogu, priznaće ih. Drugim rečima, u dubokom je interesu kosovskih vlasti da Kosovo prikažu ne samo kao demokratsko i slobodno društvo, već da pokažu da mogu da kontrolišu svoje sunarodnike sa one strane Binačke Morave.
By the way, kosovski političari to zaista i mogu i oni to i čine. Kao što je kosovskim Albancima pod pretnjom smrtne kazne zabranjeno da diraju Srbe, istom kaznom su gospodari Kosova zapretili i „srpskim“ Albancima ako u Preševo ili Bujanovcu, ili u Beogradu, svejedno, dirnu Srbe, ili učine bilo šta što bi usporilo ono odbrojanje. I zbog toga je u domenu fantazije verovati u albanski terorizam.
I treće, pravilo je da ono što jednoj strani odgovara, drugoj ne odgovara. Beogradu nikako ne odgovara mir na Kosovu, niti mir na jugu Srbije. Kako sada stvari stoje, vreme ne radi za beogradske nacionaliste. Naprotiv. Puzeća nezavisnost i tiho, nenametljivo odbrojavanje moraju da prestanu. Zamislite samo kako bi beogradskim nacionalistima „legao“ jedan ratić. Samo dva-tri dana da potraje. Samo nekoliko crkava na Kosovu da plane, ili bar na Jugu Srbije. A ako nekoliko Srba još i pogine, niko za dugo ne bi priznao Kosovo. Odbrojavanje bi stalo.
Raspirivanjem međuetničke mržnje na Kosovu i u Srbiji uopšte, srpska vlada dobija najmanje dva krupna poena. Prvi je nacionalna homogenizacija oko zaštite ugroženih Srba. Već smo nekoliko puta na ovim stranama pisali da je to Miloševićev izum i da je on kad god mu se vlast ljuljala izmišljao neke Srbe koje neko drugi ugrožava, a koje samo on može da spase. Pri tom nije prezao da, ako baš treba, malo zavrti točak istorije i zla, pa ako pri tom neki Srbin pogine ili ostane bez kuće, bože moj! Treba, što rekao pokojni Zoran Đinđić, gledati širu sliku. Današnji nivo nacionalističke histerije nije zabeležen još od Miloševićevih „ranih radova“, s tim što je populistička osnova kleronacionalističke histerije nekoliko puta veća i već duboko prožeta elementima fašizma.
Drugi dobitak. Ukoliko uskoro ne bude velikih para sa strane, vlada će imati velikih teškoća da isplati penzije, učiteljske i doktorske plate i sve drugo. Međutim, ako Srbe na Kosovu ili u Sandžaku neko i dalje nastavi da maltretira, pa još ako „težište svojih aktivnosti prenese na jug Srbije sve do Niša“, onda bi gladni građani mogli da odustanu od očekivanih protesta. U tome bi mogli da im pomognu pripadnici patriotskih snaga. Vlast zato traži i nalazi čvrst oslonac baš u tim snagama, nudeći podanicima, umesto hleba i sigurnosti, vešto konstruisanu priču o ugroženosti nacije i potrebi da baš ta vlast povede narod u svetu borbu za spas.
