Evo da pocnem ovaj praistorijski rp:
Kap vode se poput suze obrusavala na jos suvu zemlju. Bila je kristalno cista kada je krenula na svoj put, bez znanja gde ce zavrsiti, ali dok je sisla do zemlje, bila je puna prasine i tuzno je pala na list breze polako klizeci dok nije zavrsila na zemlji tuzno se utapajuci i zauvek napustajuci svet u kome je tako kratko boravila. Za njom je krenula i druga, i uskoro, milioni kapljica padali su sa krupnih oblaka dok je postala nevidjena guzva i zbrka. Vetar ih je nosio ko zna gde, ali one su podnosile svoju sudbinu tiho, ne zaleci se. Lajonel je sedeo ispred Hagridove kolibe naslonjen na kamen, ne sklanjajuci se od pljuska i vetra. Osecao se setno i tuzno. Skola se zavrsavala, i razmisljao je sta dalje da radi. Voleo je kisu koja ga je smirlivala, i kapi koje su dodirivale zemlju nezno bile su za njega poput muzike i svakako da nije bio potpuno mokar i promrzao zaspao bi mirnim i spokojnim snom. Oci su mu bile crvene od naprezanja i s' obzirom da se kisa slivala niz lice, delovalo je ko da place. Nije ni sam znao koliko je vremna proveo tu, jer kada se osvrnuo, vec je bio mrak. Polako je ustao i uhvatio se za glavu koja ga je bolela. Digao je pogled ka nebu, koje se neobicno razvedrilo. Tacno iznad Hogvordsa blistala je zvezda koju je on zbog njene jasnoce i sjaja nazavao u svom srcu "Zvezda Earendilova". Krenuo je ka zamku teturajuci se. Ponoc je prosla, i vrata su bila zatvorena, ali necijom nepaznjom nisu bila zakljucana. On je sada tiho i na prstima usao dok se voda cedila sa njegove odece. Ostavljao je tragove za sobom, delimicno blatnjave. Lutao je tako na slepo, trudeci se da ostane neopazen, kada je prolazio pored njihove sobe za sastanke, i tu je zastao. Cuo je neciji uzdah, i usao je unutra. Soba je bila dobro osvetljena i osvezena, a Sara je sedela za stolom razmisljajuci o necemu. Izgledalo je kao da nista ne primecuje.
"Saro? Jel sve u redu?"
ops: 
